Skoro da je utemeljeno verovanje i u Pravoslavnoj i u Katolickoj crkvi da je car Konstantin bio veliki hriscanin. Za sve one kojima je istina vaznija, Konstantin se nekoliko casova pred svoju smrt pokrstio na smrtnom odru. Takodje je za vreme svoje vlade podizao u Konstantinopolju hramove posvecene paganskim bogovima.
-
- Popularno:
- Da li nas je Bog zaista poznavao pre...
- Kako će izgledati Antihrist? Prema...
- Biblija kralja Džejmsa
- Koliko pešadije mogu da skupe Britanija...
- Viralna bruka: Ana Brnabić pokazala...
- Зашто Чедомира Чупића на N1 хвата...
- Žene, da li biste pristale da...
- Blokaderi prave haos u Novom Sadu...
- Miloš Jovanović otkačio blokadere...
- Žandarmerija prekinula blokadu suda u...
Konstantin Veliki
- Začetnik teme meselina
- Datum pokretanja
Christadelphian
Aktivan član
- Poruka
- 1.554
Pozdravljam temu
i da dopišem neke već postojeće postove :
Konstantin
Car je shvatio situaciju u kojoj se nalazio i stvorio državnu religiju i istovremeno stekao podršku za svoju carsku vlast.Ta vlast je bila despotska i nasledna. Od njega počeo je i novi sistem vladavina koji će se zadržati mnogo vekova posle »monarhija po Božijoj milosti« grčko rimska civilizacija –idela građanstva i sloboda je izumrla gradjani po gradovima i državama postali su podanici .
Da li vam takav liči na pravovernog hrišćanina?
Po Avgustovoj smrti interesovanje za religiju nije prestalo . Državna religija u celom carstvu odnosila se na dvoje – na samog cara i na TROJSTVO Jupitera,Junone i Minerve.Koje se inače skoro u svim paganskim religijama pojavljuje , slučaj ili nešto drugo sami proverite.Ta religija definitivno se uobličila svugde na isti način i postala centar verskog života po gradovima i po vojsci. Takva religija gotovo je izjednačavala cara sa bogom i stvaran je bio kult careva carske porodice i pomrlih vladara. Narod se sastajao po hramovima namenjenim kultu cara ili po kapitolima provincijskih gradova i tu je odavao poštu božanskoj moći čijim je posredstvom i zahvaljujući toj moći carstvo postojalo .Nema sumnje da je u tim obredima versko osećanje bilo prisutno u izvesnoj meri ali ono nije pružalo nikakvu pomoć u nevolji ni utehu u patnji niti davalo odgovore na pitanja koja su brižni ljudi postavljali u vezi sa sadašnjim i budućim životom.Tako je religiozna svest ljudi tražila druga sredstva satisfakcije koju nije pružao kult cara.
Taman je to ono što je Car Konstantin uvideo , narodu je trebalo nešto što je on video u rastućoj hrišćanskoj ekleziji . Pružiće narodu ali problem su bili bogataši od kojih je isto tako možda čak i više njegova vlast zavisila .Ali njima su odgovarali stari bogovi pa zar im nisu oni dali bogatstvo i užitke ? Ko su uopšte za njih ti hrišćani siromasi ?Uvodeći »malo« ukombinovanu religiju 'svakom po nešto' njegov odličan plan se ispunio. Potpunim vladanjem nad eklezijom i biskupima proturio je svoje ideje kao prave.
U koje mnogi i danas veruju bez pogovora!
Još jedan neosporiv dokaz je da su se u istočnom Rimskom carstvu tradicije mnogo upornije čuvale za razliku od zapadnog time nije moglo biti govora o promenama religije i verovanja iz dana u dan već postepeno prilagođavajuća religija tradicijama što vrlo dobro svi i dan danas znamo.Po svom obliku to je bila vlast orijentalnog despotizma.
Apsolutno vladarstvo i svojevolja.
Ako koza laže rog ne laže !
Proverite sve što vam govorim imate toliko istorijskih sajtova čak i verski neće odstupiti od ovoga šta sam vam opisao u ova dva posta o Caru Konstantinu!
Poznavajući ove činjenice sada možemo uvideti mnogo nejasnoća i zabludnih verovanja.
Srećom Bog naš Jahve Elohim se pobrinuo da se Njegova reč ne oskrnavi u meri kojoj se istina neće prepoznati.
Pozdrav
i da dopišem neke već postojeće postove :
Konstantin
Car je shvatio situaciju u kojoj se nalazio i stvorio državnu religiju i istovremeno stekao podršku za svoju carsku vlast.Ta vlast je bila despotska i nasledna. Od njega počeo je i novi sistem vladavina koji će se zadržati mnogo vekova posle »monarhija po Božijoj milosti« grčko rimska civilizacija –idela građanstva i sloboda je izumrla gradjani po gradovima i državama postali su podanici .
Da li vam takav liči na pravovernog hrišćanina?
Po Avgustovoj smrti interesovanje za religiju nije prestalo . Državna religija u celom carstvu odnosila se na dvoje – na samog cara i na TROJSTVO Jupitera,Junone i Minerve.Koje se inače skoro u svim paganskim religijama pojavljuje , slučaj ili nešto drugo sami proverite.Ta religija definitivno se uobličila svugde na isti način i postala centar verskog života po gradovima i po vojsci. Takva religija gotovo je izjednačavala cara sa bogom i stvaran je bio kult careva carske porodice i pomrlih vladara. Narod se sastajao po hramovima namenjenim kultu cara ili po kapitolima provincijskih gradova i tu je odavao poštu božanskoj moći čijim je posredstvom i zahvaljujući toj moći carstvo postojalo .Nema sumnje da je u tim obredima versko osećanje bilo prisutno u izvesnoj meri ali ono nije pružalo nikakvu pomoć u nevolji ni utehu u patnji niti davalo odgovore na pitanja koja su brižni ljudi postavljali u vezi sa sadašnjim i budućim životom.Tako je religiozna svest ljudi tražila druga sredstva satisfakcije koju nije pružao kult cara.
Taman je to ono što je Car Konstantin uvideo , narodu je trebalo nešto što je on video u rastućoj hrišćanskoj ekleziji . Pružiće narodu ali problem su bili bogataši od kojih je isto tako možda čak i više njegova vlast zavisila .Ali njima su odgovarali stari bogovi pa zar im nisu oni dali bogatstvo i užitke ? Ko su uopšte za njih ti hrišćani siromasi ?Uvodeći »malo« ukombinovanu religiju 'svakom po nešto' njegov odličan plan se ispunio. Potpunim vladanjem nad eklezijom i biskupima proturio je svoje ideje kao prave.
U koje mnogi i danas veruju bez pogovora!
Još jedan neosporiv dokaz je da su se u istočnom Rimskom carstvu tradicije mnogo upornije čuvale za razliku od zapadnog time nije moglo biti govora o promenama religije i verovanja iz dana u dan već postepeno prilagođavajuća religija tradicijama što vrlo dobro svi i dan danas znamo.Po svom obliku to je bila vlast orijentalnog despotizma.
Apsolutno vladarstvo i svojevolja.
Ako koza laže rog ne laže !
Proverite sve što vam govorim imate toliko istorijskih sajtova čak i verski neće odstupiti od ovoga šta sam vam opisao u ova dva posta o Caru Konstantinu!
Poznavajući ove činjenice sada možemo uvideti mnogo nejasnoća i zabludnih verovanja.
Srećom Bog naš Jahve Elohim se pobrinuo da se Njegova reč ne oskrnavi u meri kojoj se istina neće prepoznati.
Pozdrav
Christadelphian
Aktivan član
- Poruka
- 1.554
I još jedan:
Prevlada carske vlasti nad crkvom od Konstantina pa nadalje je tipična za Vizantiju u sva vremena.Car je ne samo vrhovni zapovednik vojske, vrhovni sudija i zakonodavac već i branilac crkve i prave vere. On je izabranik Božiji kao takav ne samo gospodar već i živi simbol Carstva koje mu je Bog poverio. Uzdignut iznad svega ljudskog i zemaljskog, on stoji u direktnoj vezi sa božanstvom i postaje predmet naročitog versko-političkog kulta.
Činjenicom da je Konstantin najkasnije 312 stavio pod okrilje hrišćanskog Boga i da je od tada stalno pomagao hrišćane ne znači da se predao hrišćanstvu i da je prekinuo sa paganskim tradicijama . Poznato je da je podržavao paganske verske običaje i da se čak i sam prisržavao nekih od njih da je naročito bio odan kultu Sunca.(Istorija Vizantije –Georgije Ostrogorski)
Krstio se u hrišćanstvo tek na samrtnoj postelji iako je pre toga uveo u Crkvu svojim apsolutnim despotizmom mnoge svoje ideje i tumacenja.
Zato i zbog mnogih drugih činjenica koje nedvosmisleno jasno možete naći u svim istorijskim zapisima molim sve koji žele da upoznaju pravog Boga onoga koji nam se objavi i onoga kojem treba da služimo da dobro presipitaju razloge vere i osnovanost iste.
Pozdrav
Prevlada carske vlasti nad crkvom od Konstantina pa nadalje je tipična za Vizantiju u sva vremena.Car je ne samo vrhovni zapovednik vojske, vrhovni sudija i zakonodavac već i branilac crkve i prave vere. On je izabranik Božiji kao takav ne samo gospodar već i živi simbol Carstva koje mu je Bog poverio. Uzdignut iznad svega ljudskog i zemaljskog, on stoji u direktnoj vezi sa božanstvom i postaje predmet naročitog versko-političkog kulta.
Činjenicom da je Konstantin najkasnije 312 stavio pod okrilje hrišćanskog Boga i da je od tada stalno pomagao hrišćane ne znači da se predao hrišćanstvu i da je prekinuo sa paganskim tradicijama . Poznato je da je podržavao paganske verske običaje i da se čak i sam prisržavao nekih od njih da je naročito bio odan kultu Sunca.(Istorija Vizantije –Georgije Ostrogorski)
Krstio se u hrišćanstvo tek na samrtnoj postelji iako je pre toga uveo u Crkvu svojim apsolutnim despotizmom mnoge svoje ideje i tumacenja.
Zato i zbog mnogih drugih činjenica koje nedvosmisleno jasno možete naći u svim istorijskim zapisima molim sve koji žele da upoznaju pravog Boga onoga koji nam se objavi i onoga kojem treba da služimo da dobro presipitaju razloge vere i osnovanost iste.
Pozdrav
А ево... нашли се антиконстантиновци на форуму и сад ће да даве како је Цар Константин основао Православну Цркву, игноришући и прекрајајући историју као парче тканине, а све зарад оправдавања постојања СЕКТЕ чији су чланови. 
Ето шта од људи ураде шарене брошурице као део пропаганде секти... 8)
Ето шта од људи ураде шарене брошурице као део пропаганде секти... 8)
Christadelphian
Aktivan član
- Poruka
- 1.554
MaranAto,
Ovde se jedino ti upadljivo ponašaš kao sektaš. Ostali iznose svoja raznorodna mišljenja jer je to i svrha foruma. Tebi ta svrha nikako nije jasna, a trtiš se s poznavanjem svrhe ljudskog postojanja.
Ako ti neko pomene nešto iz istorije, ne možeš da se bečiš: 'ti si sekta!' i da poturaš odgovore koje tvoja crkva nudi, a upravo je o njenoj kritici reč. Istorija je opšte poznata stvar, i ako nisi do sada primetio, s njome ne možeš da manipulišeš da bi svoju talibansku svetosavsku sektu predstavljao kao jedinu i najbolju veru.
Kao što reče Kluni u 'Od sumraka do svitanja': 'ludaci ne eksplodiraju na suncu ma koliko ludi bili'. Tako i Konstantin ekplodira na suncu istorijske istine kao i svaki crkveni vampir.
Ovde se jedino ti upadljivo ponašaš kao sektaš. Ostali iznose svoja raznorodna mišljenja jer je to i svrha foruma. Tebi ta svrha nikako nije jasna, a trtiš se s poznavanjem svrhe ljudskog postojanja.
Ako ti neko pomene nešto iz istorije, ne možeš da se bečiš: 'ti si sekta!' i da poturaš odgovore koje tvoja crkva nudi, a upravo je o njenoj kritici reč. Istorija je opšte poznata stvar, i ako nisi do sada primetio, s njome ne možeš da manipulišeš da bi svoju talibansku svetosavsku sektu predstavljao kao jedinu i najbolju veru.
Kao što reče Kluni u 'Od sumraka do svitanja': 'ludaci ne eksplodiraju na suncu ma koliko ludi bili'. Tako i Konstantin ekplodira na suncu istorijske istine kao i svaki crkveni vampir.
Трла-баба-лан прича...
КОНСТАНТИН ВЕЛИКИ
СВ. ЦАР КОНСТАНТИН
Од оца Констанција Хлора (бледолики) – Marcus Flavius Valerius Constantinus “Hlorus”, и мајке Хелене (Јелене), кћери гостионичара, рођен је у Нишу 22. фебруара 275 или 280. год. и добио име Caius Flavius Valerius Aurelius Claudius Constantinus потоњи Свети цар Константин. У седамнаестој години, на инсистирање оца, бива одвојен од мајке због њеног ниског порекла. Напуштена Јелена (св. царица Јелена) се предаје служењу Христу. Иако је била удаљена од сина који је остао без родитељског дома, њен утицај на изградњу синовљеве личности је несумњив. Константинова моралност најбоље се сагледава у поштовању традиције царства на чијем је челу од 306.године, уз визионарско сазнање да га наткриљује нова култура. Баш због тога, мада знан хришћанин, он ће се крстити од руке аријевца пред смрт о ускрсу 337.године, а умире у Никомедији 22. маја 337.год.
За свог живота св. Цар Константин задужио је хришћанство и хришћане. После визије из 312. год, он верује, као што је увек истицао, у једног Бога. Пред бој са надмоћнијим Максенцијем, баш када је прелазио Алпе и улазио у Италију, брижно јашући на коњу, на небу се појавио светлосни крст са натписом: ”En touto vica” (Овим ћеш победити). Војска иза њега видела је исто. Збуњен и замишљен дочекао је ноћ. У сну му се јавио Спаситељ са истим небеским знаком и заповедио му да га стави на ратне заставе. Ујутро је издао такво наређење војсци. Прва застава са крстом позната је под именом Лабарум. Константин је Христов монограм ставио на шлем, док су га војници носили на штитовима. Уз Божију помоћ победио је Максенција (који се удавио у реци Тибар 29.октобра 312.) и свечано ушао у Рим. Од тог тренутка отворено верује у једног Бога.
Године 313. прогласио је Милански едикт. Едикт дозвољава јавно исповедање хришћанства, изједначивши га са осталим култовима. Признаје хришћанску цркву која добија право јавног богослужења, организовања, деловања, а свештеници одређене привилегије (не служе војску, не плаћају порез, и др.), долази до поделе световне и духовне власти. То се посебно одразило на црквено градитељство, о чему у Нишу сведоче бројни археолошки налази, док антички писци у царској биографији наглашавају: ”У Нишу је рођен и васпитаван Константин Велики који је, касније, овај град величанствено украсио” - Hic iqitur Constantinus natus … in oppido Naisso atque eductus, quid oppidum postea maqnifice ornavit. У време историчара Приска владало је мишљење да је цар Константин оснивач Ниша, док Стефан Византинац сматра да је Константин створио и саградио Ниш. У сваком случају, културни и уметнички живот образује се у хришћанском духу.
Ради измирења у цркви Константин сазива сабор у Никеји 325.године, који је био у знаку јединства и саборности.
Године 330. пребацује престоницу из Рима у Визант-Константинопољ. Неки извори откривају да је размишљајући о новој престоници имао на уму и свој родни град Ниш.
Извор: CD "МАНАСТИРИ И ЦРКВЕ ГРАДА НИША" СКЦ НИШ, 1999
КОНСТАНТИН ВЕЛИКИ
СВ. ЦАР КОНСТАНТИН
Од оца Констанција Хлора (бледолики) – Marcus Flavius Valerius Constantinus “Hlorus”, и мајке Хелене (Јелене), кћери гостионичара, рођен је у Нишу 22. фебруара 275 или 280. год. и добио име Caius Flavius Valerius Aurelius Claudius Constantinus потоњи Свети цар Константин. У седамнаестој години, на инсистирање оца, бива одвојен од мајке због њеног ниског порекла. Напуштена Јелена (св. царица Јелена) се предаје служењу Христу. Иако је била удаљена од сина који је остао без родитељског дома, њен утицај на изградњу синовљеве личности је несумњив. Константинова моралност најбоље се сагледава у поштовању традиције царства на чијем је челу од 306.године, уз визионарско сазнање да га наткриљује нова култура. Баш због тога, мада знан хришћанин, он ће се крстити од руке аријевца пред смрт о ускрсу 337.године, а умире у Никомедији 22. маја 337.год.
За свог живота св. Цар Константин задужио је хришћанство и хришћане. После визије из 312. год, он верује, као што је увек истицао, у једног Бога. Пред бој са надмоћнијим Максенцијем, баш када је прелазио Алпе и улазио у Италију, брижно јашући на коњу, на небу се појавио светлосни крст са натписом: ”En touto vica” (Овим ћеш победити). Војска иза њега видела је исто. Збуњен и замишљен дочекао је ноћ. У сну му се јавио Спаситељ са истим небеским знаком и заповедио му да га стави на ратне заставе. Ујутро је издао такво наређење војсци. Прва застава са крстом позната је под именом Лабарум. Константин је Христов монограм ставио на шлем, док су га војници носили на штитовима. Уз Божију помоћ победио је Максенција (који се удавио у реци Тибар 29.октобра 312.) и свечано ушао у Рим. Од тог тренутка отворено верује у једног Бога.
Године 313. прогласио је Милански едикт. Едикт дозвољава јавно исповедање хришћанства, изједначивши га са осталим култовима. Признаје хришћанску цркву која добија право јавног богослужења, организовања, деловања, а свештеници одређене привилегије (не служе војску, не плаћају порез, и др.), долази до поделе световне и духовне власти. То се посебно одразило на црквено градитељство, о чему у Нишу сведоче бројни археолошки налази, док антички писци у царској биографији наглашавају: ”У Нишу је рођен и васпитаван Константин Велики који је, касније, овај град величанствено украсио” - Hic iqitur Constantinus natus … in oppido Naisso atque eductus, quid oppidum postea maqnifice ornavit. У време историчара Приска владало је мишљење да је цар Константин оснивач Ниша, док Стефан Византинац сматра да је Константин створио и саградио Ниш. У сваком случају, културни и уметнички живот образује се у хришћанском духу.
Ради измирења у цркви Константин сазива сабор у Никеји 325.године, који је био у знаку јединства и саборности.
Године 330. пребацује престоницу из Рима у Визант-Константинопољ. Неки извори откривају да је размишљајући о новој престоници имао на уму и свој родни град Ниш.
Извор: CD "МАНАСТИРИ И ЦРКВЕ ГРАДА НИША" СКЦ НИШ, 1999
Prosto ne mogu da poverujem da sam mogla da dobijem ovako plitak odgovor. Ocigledno imas problem sa tolerancijom a kao pravi hriscanin trebalo bi da znas da je Bog ljubav. :shock:
Sa ovakvim stavovima Srbija nece nikuda stici. U ostalom i da pripadam bilo kom drugom pokretu ili crkvi Bog voli razlicitosti
Sa ovakvim stavovima Srbija nece nikuda stici. U ostalom i da pripadam bilo kom drugom pokretu ili crkvi Bog voli razlicitosti
(Ef. 4,5) Jedan Gospod, jedna vjera, jedno krštenje,
Ето колико Господ воли различитости.
Ето колико Господ воли различитости.
Christadelphian
Aktivan član
- Poruka
- 1.554
"св. Цар Константин"
Да, Св. Цар Константин. Christadelphian
Aktivan član
- Poruka
- 1.554
Malo je nedosledno tvrditi da se moralnost Konstantina Velikog ogledala u postovanju tradicije Carstva, isticuci ujedno i njegov zivot u Hristu, jer jedno drugo u mnogome potire. Da li se postovanjem drevnih tradicija moze smatrati to sto se Car dobrim delom obrusio na iste, konfiskujuci imovinu hramova pod izgovorom 'da su nepotrebni hramovi u koje niko ne zalazi i sasudi po kojima je napadala prasina'? Da li je naposletku i sinoubistvo moralno delo? Setimo se da su u Puli, buduci omiljenom carskom gubilistu, po izricitoj naredbi samog Cara, zbog navodne preljube pogubljeni Carica i Carev sin iz prvog braka...
U predanost hriscanstvu Konstantina Velikog s pravom se moze sumnjati. Njegovo konacno priklanjanje Hristovoj Crkvi pre je odraz njegovog politickog pragmatizma nego li verske spoznaje. Vec dosta dugo istorijskoj nauci je poznata cinjenica da je Konstantin za zivota bio paganin. Odvojen od roditelja, ziveci na Dioklecijanovom dvoru i Nikomidiji tesko da je mogao ispovedati bilo koju drugu veru izuzev zvanicno propisanih kultova koji su obavezivali sve Tetrarhe i clanove njihovih porodica (Dioklecijan je ubio svoju suprugu Aleksandru samo zato sto se zgrozila nad stradalnickom smrcu Svetog Djordja). Ipak, Konstantinova religioznost je od mladosti naginjala nekoj vrsti monoteizma koji u sebi kombinuje razlicite kultove (orficka tradicija, kult Mitre...) isticuci vrhovni princip Nepobedivog Sunca (Sol Invictus). Kao vojnik u Britaniji morao je biti iniciran u kult Mitre, a verovatno se tada upoznao i sa osnovama hriscanskog ucenja koje je u to vreme bilo zakonom zabranjena sekta. Poznata je cinjenica da je sve do samog kraja zivota Car ostao nekrsten (za potrebe svoje i svoje porodice imao je hram u Umbriji). Carskom monoteistickom shvatanju Sunca kao vrhovnog bozanskog principa najblize je bilo hriscansko shvatanje jednog Boga kao Tvorca, kao i ideja Svetog Trojstva (koja nije bila strana paganstvu buduci da je bilo ustaljeno postovanje trojnog bozanskog principa koji u jedno objedinjuje sve kvalitete Jupitera, Junone i Minerve). Ne treba manipulisati tvrdnjama kako se upravo posle cuda uoci bitke na Milvijskom mostu Car preobratio (zbunjujuca cinjenica je medjutim da su Konstantinovi vojnici u Rim umarsirali sa labarumom na standartama i uniformama...). Iako je u Konstantinovo vreme postotak hriscanske populacije iznosio tek negde oko 15% ukupnog stanovnistva Carstva koje se prostiralo na tri kontinenta, najverovatnije je upravo u toj veri Car prepoznao faktor koji ce u potonjim decenijama moralno preporoditi posrnulu Imperiju, koja je vec vek i po bila u najtezoj zamislivoj politickoj, ekonomskoj i demografskoj krizi. Milanskim ediktom je ozakonjeno i sa drugim kultovima po pravima izjednaceno hriscanstvo, ali se u isto vreme otpocelo sa postupnim ogranicavanjem, a potom i gasenjem osnovnih gradjanskih, verskih i politickih sloboda, sto ce se za njegovih naslednika (s izuzetkom Julijana Otpadnika) pretvoriti u otvoreni teror nad 'nevernicima' uz sva potiskivanja i gusenja tekovina klasicne civilizacije. Setimo se samo da je Teodosije Prvi Veliki (onaj isti koji se kao mladic poklonio u drevnim Delfima i gde mu je proreceno da ce postati Car) naredio da se spale svi 'bezboznicki' rukopisi biblioteke u Aleksandriji, a Teodosije Drugi je bio taj koji je naredio razaranje Olimpije i potpuno ukidanje svih paganskih kultova...
Neki istoricari Carevo priblizavanje Crkvi vide upravo kao posledicu grize savesti zbog sinoubojstva. U zelji da okaje grehe poslao je svoju majku Jelenu u Palestinu da ispita istinitost predanja o Hristu. Na tom svojevrsnom prvom 'hodocascu' u Svetu Zemlju Carica Majka je i navodno ispod Venerinog hrama pronasla Casni Krst (kada bi se danas iz svih hramova po svetu sabrale cestice za koje se tvrdi da su delici Casnog Krsta, dobilo bi se gradje za citavu sumu). Upravo od tog trenutka Car je postao vrlo naklonjen hriscanstvu, a sa mnogima od crkvenih prvaka bio je prijatelj (papa Silvester Prvi, Jevsevije Cezarejski...), a pohodio je i Svetog Antonija u egipatskoj pustinji. Od opljackanih hramova i njihovih konfiskovanih imanja Konstantin Veliki je gradio velelepne crkvene gradjevine sirom Carstva (crkve Svetog Petra, Svete Agneze, Svetog Sebastijana i Svetog Priska i Marselina u Rimu, kao i crkve Hristovog Rodjenja i Svetog Groba u Palestini). U izgradnji Carigrada ne treba videti 'otklon od gresnog Rima' i izgradnju nove, hriscanske prestonice, jer vec decenijama u nazad grad Rim de facto i nije bio prestonica. U Rimu je stolovao obespravljeni Senat, a govorilo se da je prestonica tamo gde je Car (Dioklecijan je stolovao u Nikomidiji, Galerije u Solunu, Maksimilijan u Milanu, a Konstancije Hlor - u prvo vreme i Konstantin - u Trijeru). Osnivanje nove prestonice imalo je cisto pragmaticki i vojno - politicki znacaj u novim slozenim prilikama u kojima se Carstvo naslo na pocetku cetvrtog veka. I sama svecana inauguracija velelepnog grada na Bosforu kao nove prestonice imala je i paganski i hriscanski karakter. Car je u novoj prestonici gradio hramove koji nisu imali izrazitu hriscansku konotaciju (na mestu Apolonovog hrama koji je podigao Septimije Sever u trecem veku, Konstantin je udario temelje Svete Sofije, ne kao hram posvecen odredjenom svecu vec Premudrosti Bozijoj (Sofija sa znacenjem Mudrosti kao Apolonovog atributa). Na centralnom gradskom trgu podigao je svoju kolosalnu statuu predstavivsi sebe kao Nepobedivo Sunce (sa Helijevom sedmorogom krunom na glavi i rukom koja nosi pozdrav Suncu). Uz sve to Car je zadrzao sva prava paganskog pontifexa maximusa, kao sto je imao privilegiju da (iako paganin) predsedava Prvim Vaseljenskim Saborom u Nikeji (325). Da nije ponajbolje shvatao samo hriscanstvo, svedoci i da mu je potpuno bila nejasna rasprava izmedju arijanaca i pravovernih, a u Svetim Apostolima (buducem mauzoleju vizantijskih Careva) sacini je za sebe grobnicu kao za trinaestog Apostola. Po smrti, Crkva ga je odatle izmestila u posebno dogradjeni deo...
Car Konstantin Veliki je nesporno jedna od najkompleksnijih i najznacajnijih licnosti u istoriji covecanstva. Bio je paganin, odgajan u paganskom duhu, ali je hriscanstvo zaduzio vise no li ijedan potonji vladar, pre svega jer je pruzivsi im slobodu veroispovesti okoncao trovekovne progone i pogrome. On se s pravom moze smatrati utemeljivacem Crkve (ali kao zemaljske institucije), znatno doprinevsi uspostavljanju njenog autoriteta u narodu, njenog ustrojstva, kao i odigravsi vaznu ulogu u unutarcrkvenom izmirenju. Stoga je i razumljivo sto je proglasen za sveca, s obzirom da su za svete kasnije gotovo proglasavani odreda mnogi bez obzira na zivotna dela (najbolji primer su srednjevekovni vladari kako na zapadu, tako i kod nas i u Vizantiji). Za ono sto ce se zbiti vec kroz koju deceniju ne treba kriviti samo njega.
P.S. Prilicno pojednostavljeno i ne potpuno tacno shvatanje srednjeg veka pokazuje tvrdnja da je cezaropapizam karakteristican za Vizantiju, kao i papocezareja za Zapad. Mnostvo primera to demantuje.
U predanost hriscanstvu Konstantina Velikog s pravom se moze sumnjati. Njegovo konacno priklanjanje Hristovoj Crkvi pre je odraz njegovog politickog pragmatizma nego li verske spoznaje. Vec dosta dugo istorijskoj nauci je poznata cinjenica da je Konstantin za zivota bio paganin. Odvojen od roditelja, ziveci na Dioklecijanovom dvoru i Nikomidiji tesko da je mogao ispovedati bilo koju drugu veru izuzev zvanicno propisanih kultova koji su obavezivali sve Tetrarhe i clanove njihovih porodica (Dioklecijan je ubio svoju suprugu Aleksandru samo zato sto se zgrozila nad stradalnickom smrcu Svetog Djordja). Ipak, Konstantinova religioznost je od mladosti naginjala nekoj vrsti monoteizma koji u sebi kombinuje razlicite kultove (orficka tradicija, kult Mitre...) isticuci vrhovni princip Nepobedivog Sunca (Sol Invictus). Kao vojnik u Britaniji morao je biti iniciran u kult Mitre, a verovatno se tada upoznao i sa osnovama hriscanskog ucenja koje je u to vreme bilo zakonom zabranjena sekta. Poznata je cinjenica da je sve do samog kraja zivota Car ostao nekrsten (za potrebe svoje i svoje porodice imao je hram u Umbriji). Carskom monoteistickom shvatanju Sunca kao vrhovnog bozanskog principa najblize je bilo hriscansko shvatanje jednog Boga kao Tvorca, kao i ideja Svetog Trojstva (koja nije bila strana paganstvu buduci da je bilo ustaljeno postovanje trojnog bozanskog principa koji u jedno objedinjuje sve kvalitete Jupitera, Junone i Minerve). Ne treba manipulisati tvrdnjama kako se upravo posle cuda uoci bitke na Milvijskom mostu Car preobratio (zbunjujuca cinjenica je medjutim da su Konstantinovi vojnici u Rim umarsirali sa labarumom na standartama i uniformama...). Iako je u Konstantinovo vreme postotak hriscanske populacije iznosio tek negde oko 15% ukupnog stanovnistva Carstva koje se prostiralo na tri kontinenta, najverovatnije je upravo u toj veri Car prepoznao faktor koji ce u potonjim decenijama moralno preporoditi posrnulu Imperiju, koja je vec vek i po bila u najtezoj zamislivoj politickoj, ekonomskoj i demografskoj krizi. Milanskim ediktom je ozakonjeno i sa drugim kultovima po pravima izjednaceno hriscanstvo, ali se u isto vreme otpocelo sa postupnim ogranicavanjem, a potom i gasenjem osnovnih gradjanskih, verskih i politickih sloboda, sto ce se za njegovih naslednika (s izuzetkom Julijana Otpadnika) pretvoriti u otvoreni teror nad 'nevernicima' uz sva potiskivanja i gusenja tekovina klasicne civilizacije. Setimo se samo da je Teodosije Prvi Veliki (onaj isti koji se kao mladic poklonio u drevnim Delfima i gde mu je proreceno da ce postati Car) naredio da se spale svi 'bezboznicki' rukopisi biblioteke u Aleksandriji, a Teodosije Drugi je bio taj koji je naredio razaranje Olimpije i potpuno ukidanje svih paganskih kultova...
Neki istoricari Carevo priblizavanje Crkvi vide upravo kao posledicu grize savesti zbog sinoubojstva. U zelji da okaje grehe poslao je svoju majku Jelenu u Palestinu da ispita istinitost predanja o Hristu. Na tom svojevrsnom prvom 'hodocascu' u Svetu Zemlju Carica Majka je i navodno ispod Venerinog hrama pronasla Casni Krst (kada bi se danas iz svih hramova po svetu sabrale cestice za koje se tvrdi da su delici Casnog Krsta, dobilo bi se gradje za citavu sumu). Upravo od tog trenutka Car je postao vrlo naklonjen hriscanstvu, a sa mnogima od crkvenih prvaka bio je prijatelj (papa Silvester Prvi, Jevsevije Cezarejski...), a pohodio je i Svetog Antonija u egipatskoj pustinji. Od opljackanih hramova i njihovih konfiskovanih imanja Konstantin Veliki je gradio velelepne crkvene gradjevine sirom Carstva (crkve Svetog Petra, Svete Agneze, Svetog Sebastijana i Svetog Priska i Marselina u Rimu, kao i crkve Hristovog Rodjenja i Svetog Groba u Palestini). U izgradnji Carigrada ne treba videti 'otklon od gresnog Rima' i izgradnju nove, hriscanske prestonice, jer vec decenijama u nazad grad Rim de facto i nije bio prestonica. U Rimu je stolovao obespravljeni Senat, a govorilo se da je prestonica tamo gde je Car (Dioklecijan je stolovao u Nikomidiji, Galerije u Solunu, Maksimilijan u Milanu, a Konstancije Hlor - u prvo vreme i Konstantin - u Trijeru). Osnivanje nove prestonice imalo je cisto pragmaticki i vojno - politicki znacaj u novim slozenim prilikama u kojima se Carstvo naslo na pocetku cetvrtog veka. I sama svecana inauguracija velelepnog grada na Bosforu kao nove prestonice imala je i paganski i hriscanski karakter. Car je u novoj prestonici gradio hramove koji nisu imali izrazitu hriscansku konotaciju (na mestu Apolonovog hrama koji je podigao Septimije Sever u trecem veku, Konstantin je udario temelje Svete Sofije, ne kao hram posvecen odredjenom svecu vec Premudrosti Bozijoj (Sofija sa znacenjem Mudrosti kao Apolonovog atributa). Na centralnom gradskom trgu podigao je svoju kolosalnu statuu predstavivsi sebe kao Nepobedivo Sunce (sa Helijevom sedmorogom krunom na glavi i rukom koja nosi pozdrav Suncu). Uz sve to Car je zadrzao sva prava paganskog pontifexa maximusa, kao sto je imao privilegiju da (iako paganin) predsedava Prvim Vaseljenskim Saborom u Nikeji (325). Da nije ponajbolje shvatao samo hriscanstvo, svedoci i da mu je potpuno bila nejasna rasprava izmedju arijanaca i pravovernih, a u Svetim Apostolima (buducem mauzoleju vizantijskih Careva) sacini je za sebe grobnicu kao za trinaestog Apostola. Po smrti, Crkva ga je odatle izmestila u posebno dogradjeni deo...
Car Konstantin Veliki je nesporno jedna od najkompleksnijih i najznacajnijih licnosti u istoriji covecanstva. Bio je paganin, odgajan u paganskom duhu, ali je hriscanstvo zaduzio vise no li ijedan potonji vladar, pre svega jer je pruzivsi im slobodu veroispovesti okoncao trovekovne progone i pogrome. On se s pravom moze smatrati utemeljivacem Crkve (ali kao zemaljske institucije), znatno doprinevsi uspostavljanju njenog autoriteta u narodu, njenog ustrojstva, kao i odigravsi vaznu ulogu u unutarcrkvenom izmirenju. Stoga je i razumljivo sto je proglasen za sveca, s obzirom da su za svete kasnije gotovo proglasavani odreda mnogi bez obzira na zivotna dela (najbolji primer su srednjevekovni vladari kako na zapadu, tako i kod nas i u Vizantiji). Za ono sto ce se zbiti vec kroz koju deceniju ne treba kriviti samo njega.
P.S. Prilicno pojednostavljeno i ne potpuno tacno shvatanje srednjeg veka pokazuje tvrdnja da je cezaropapizam karakteristican za Vizantiju, kao i papocezareja za Zapad. Mnostvo primera to demantuje.
- Poruka
- 111
O još jednom 'svecu': caru Justinijanu
Svetački 'oreol' nije samo kod Konstantina problematičan, već i kod mnogih drugih 'svetitelja' institucionalne crkve, ... Prahrišćanstvo nije imalo ljude kao svece: Svetac je bio samo Hrist Bog, a sveti Životom, sveti u Bogu i Bogom, bili su oni koji su duhovnim pregalaštvom srasli sa slikom Hristovog Vaskrsenja, Prvog Vaskrsenja. Crkveni 'sveci' su samo nastavak sanktifikacione i deifikacije koja je praktikovana u Rimskome Carstvu, kada je senat posmrtno zaslužne pojedince proglašavao 'bogovima', ... Prahrišćanstvo je imalo žive Životom svete ljude, kakve su npr oličavali egipatski terapeuti i nazoreji (npr. Jakov pravednik, prvi episkop Crkve u Jerusalimu)
Kod Konstantina nije problem u tome što je on pripadao kultu Gospoda Mitre, već što je bio pripadnik degradiranog Hrist-Mitrinog kulta. Njegova najveća i najstrašnija greška je ta što je naložio potpuno uništenje svakog teksta i prepisa 'Evandjelja po svetoj Dvanaestorici' iz koga su ranije (još krajem prvog veka) napravljena četiri kanonska i još nekoliko drugih evandjeljskih tekstova.
Prokopije Cezarejski (oko 500 god.) u britkom i izuzetno vrednom svome spisu Historia arcana, ukazuje pored ostalog i ovo za samovoljnog vizantijskog cara Justinijana (482-565): "Činilo se da je priroda prihvatila zlobu svih drugih ljudi zajedno i usadila je dušu tog čoveka. /.../ Bez oklevanja, pisao je naredbe o pljačkanju zemalja, pustošenju gradova i porobljavanju celih naroda, bez ikakva razloga. /.../ ... Taj je čovek ubio više ljudi nego što ih je ubijeno u celoj prethodnoj istoriji. (Pogl 8 )
"... Dok je ohrabrivao sukobe gradjana i zgražavao Romeje pograničnim ratovima, sa samo jednom mišlju u svom mozgu da zemlja treba da bude crvena od ljudske krvi, da bi on mogao imati sve više i više koristi, izumeo je nove načine usmrćivanja svojih podanika."(Pogl. 11)
"Čudovišnost njegovih dela pokazuje da je u pitanju moć nemani. Utvrditi sa sigurnošću koga je sve zatreo, nemoguće je, i mislim da je to jedino Bog u stanju učiniti. Pre bi neko izbrojao /.../ zrna peska u moru, nego ljude koje je car pobio." (Pogl. 18 )
brat Vasa
Svetački 'oreol' nije samo kod Konstantina problematičan, već i kod mnogih drugih 'svetitelja' institucionalne crkve, ... Prahrišćanstvo nije imalo ljude kao svece: Svetac je bio samo Hrist Bog, a sveti Životom, sveti u Bogu i Bogom, bili su oni koji su duhovnim pregalaštvom srasli sa slikom Hristovog Vaskrsenja, Prvog Vaskrsenja. Crkveni 'sveci' su samo nastavak sanktifikacione i deifikacije koja je praktikovana u Rimskome Carstvu, kada je senat posmrtno zaslužne pojedince proglašavao 'bogovima', ... Prahrišćanstvo je imalo žive Životom svete ljude, kakve su npr oličavali egipatski terapeuti i nazoreji (npr. Jakov pravednik, prvi episkop Crkve u Jerusalimu)
Kod Konstantina nije problem u tome što je on pripadao kultu Gospoda Mitre, već što je bio pripadnik degradiranog Hrist-Mitrinog kulta. Njegova najveća i najstrašnija greška je ta što je naložio potpuno uništenje svakog teksta i prepisa 'Evandjelja po svetoj Dvanaestorici' iz koga su ranije (još krajem prvog veka) napravljena četiri kanonska i još nekoliko drugih evandjeljskih tekstova.
Prokopije Cezarejski (oko 500 god.) u britkom i izuzetno vrednom svome spisu Historia arcana, ukazuje pored ostalog i ovo za samovoljnog vizantijskog cara Justinijana (482-565): "Činilo se da je priroda prihvatila zlobu svih drugih ljudi zajedno i usadila je dušu tog čoveka. /.../ Bez oklevanja, pisao je naredbe o pljačkanju zemalja, pustošenju gradova i porobljavanju celih naroda, bez ikakva razloga. /.../ ... Taj je čovek ubio više ljudi nego što ih je ubijeno u celoj prethodnoj istoriji. (Pogl 8 )
"... Dok je ohrabrivao sukobe gradjana i zgražavao Romeje pograničnim ratovima, sa samo jednom mišlju u svom mozgu da zemlja treba da bude crvena od ljudske krvi, da bi on mogao imati sve više i više koristi, izumeo je nove načine usmrćivanja svojih podanika."(Pogl. 11)
"Čudovišnost njegovih dela pokazuje da je u pitanju moć nemani. Utvrditi sa sigurnošću koga je sve zatreo, nemoguće je, i mislim da je to jedino Bog u stanju učiniti. Pre bi neko izbrojao /.../ zrna peska u moru, nego ljude koje je car pobio." (Pogl. 18 )
brat Vasa
Kada je rec o Justinijanu Velikom, onovremeni istoricari nisu bili narocito naklonjeni Carskom paru... Carica Teodora je nesporno bila znacajna licnost. Bez njene ambicije i pragmatizma Justinijan bi ostao bez krune i tesko da bi povratio autoritet posle 'pobune nika'. Niti bi se ispunile njegove ambicije koje su dovele do (doduse privremenog) vaspostavljanja jedinstva Carstva, jer izbor mudrih vojskovodja i saradnika Car duguje dobrim delom upravo njoj.
Ali istorija je takodje pamti kao zenu koja je pre krunisanja za Vasilisu bila prostitutka koja je radila u cirkusu. Tacnije, njena starija sestra bila je vrhunska i vrlo skupa prostitutka za bogatu klijentelu, dok je Teodora imala da se 'stara' o njihovoj posluzi i obicnim vojnicima. Volela je to da radi sa vise muskaraca istovremeno, te su poznate njene reci (bolje reci vapaj): "Boze, zasto imam samo tri rupe!...'.
Sveta Carica Teodora...
Ali istorija je takodje pamti kao zenu koja je pre krunisanja za Vasilisu bila prostitutka koja je radila u cirkusu. Tacnije, njena starija sestra bila je vrhunska i vrlo skupa prostitutka za bogatu klijentelu, dok je Teodora imala da se 'stara' o njihovoj posluzi i obicnim vojnicima. Volela je to da radi sa vise muskaraca istovremeno, te su poznate njene reci (bolje reci vapaj): "Boze, zasto imam samo tri rupe!...'.
Sveta Carica Teodora...
O, da, istina o Konstantinu je surova i strasna, ali ovo sto je napisano u temi je susta istina.
Istorija o Konstantinu Velikom ne iznosi negativno misljenje. Naprotiv. Pokazao se veoma vestim i mudrim. Ne bih istinu o njemu nazvao ni surovom ni strasnom... On se zapravo ni po cemu sustinski nije razlikovao kako od svojih paganskih prethodnika tako ni od svojih hriscanskih naslednika. Bio je samo Rimski Car opijen idejom 'Svetskog Carstva'...
optimas:
Slazem se sa tim.
