јОпет тема ШББ КББ... чудо једно...јер да баба има к**** била би деда...
***********************************************************
Константин I Велики
Глава некадашње колосалне мермерне скулптуре израђене након 312. у част победе над Максенцијем. Данас се налази у музеју Капитолини, у Риму.
Лични подаци
Датум рођења 27. фебруар 271. или 273. Место рођења Наис
(данас Ниш, Србија) Датум смрти 22.мај 337. Место смрти околина Никомедије, Битинија(данас Измит, Турска) Династија Константинова династија (293—363)
Владавина
Претходник Констанције I Хлор Датум и место крунисања 25. јул 306. — извикан за августа на Западу у Ебуракуму (данашњи Јорк, Енглеска)
19. септембар 324. — проглашен за цара уједињеног Римског царства Период владавине (306—337) Наследник Константин II, Констанције II и Констанс Породица
Мајка Хелена Отац Констанције I Хлор
Супруге Минервина Фауста
Деца Са Минервином:Крисп
Са Фаустом:
Константина, Јелена, Фауста, Константин II, Констанције II и Констанс
Константин I Велики, чије је пуно име било Флавије Валерије Константин (лат. Flavius Valerius Constantinus), био је римски цар од 306. до своје смрти. Спада међу оне владаре, државнике и верске вође који су одредили судбину Европе. Као реформатор спровео је читав низ важних реформи на пољу администрације и војске које су оснажиле Римско царство, уздрмано великом кризом 3. века. Као први римски владар који је пригрлио хришћанство, дотад веру прогоњене мањине, Константин је покренуо христијанизацију Царства и уздизгнуо хришћанство на ниво доминатне вере тадашњег цивилизованог света. Отпочињањем христијанизације Царства, као и оснивањем Константинопоља, Константин је поставио темеље будућем Византијском царству. Као први хришћански цар, велики добротвор и ктитор хришћанске цркве, Константин је након смрти канонизован, а у православним црквама, укључујући и Српску православну цркву, поштује се као светац и равноапостолни цар.
*****************************************************
Цар Константин и црквени оци држе Никејски симбол вере.
Као и у Африци, тако је и црква на Истоку била подељена око бројних питања из области теологије, дисциплине и организације. Константин се и овај пут појавио као посредник и сазвао је Први васељенски сабор у Никеји. На почетку заседања обратио се сабору апелујући на слогу. Сабор, чија акта нису сачувана, осудио је учење Арија из Александрије и прихватио симбол вере који је наглашавао једносушност Оца и Сина. Сабор је закључен 25. јула 325, али јединство цркве није постигнуто, па је цар од 327. почео да тражи рехабилитацију првака аријанске струје. У томе се сукобио са моћним епископом и теологом Атаназијем Александријским, вођом правоверних хришћана на Истоку, кога је на крају протерао у Трир 335. Примећује се да последњих година владавине у црквеним сукобима Константин није играо енергичнију улогу.
У погледу паганства цар је сада имао много одређенији став. На истоку Царства, где су хришћани били бројни, паганство је постало толерисана вера и Константин је донео неколико спорадичних антипаганских мера (нпр. забранио је подизање нових култних споменика).
****************************************************************************************