Уроше, прочитај документ који сведочи о средствима комунистичке револуције и њеним актерима.
КОЛОНА СМРТИ
На територији бивше „Бихаћке републике“ четници су у великој мери смањили цивилне жртве. Али, комунисти су током свог повлачења извели још један паклени план. Ј.Б. Тито је наредио да се силом покрене сво српско ( не хрватско и муслиманско) становништво тих крајева. Најмање 40.000 људи, жена и деце натерано је у покрет према Неретви. Циљ сурове наредбе је трострук: закрчење друмова како би се успорило напредовање Немаца и усташа, спречавање овог становништва да се повуче у оближњу гацку четничку зону, необухваћену операцијом „Вајс“ и најзад етничко чишћење „Независне Државе Хрватске“.
Настала је полемика између руководилаца Срба и Хрвата, с тим што је хрватску страну држао и део Срба партизана и комуниста. На пример, Хрват Вецо Хољевац је рекао:
„Знадете ли ви, другови, да ми већ близу две године одгајамо овај народ за нас и наше идеје, а сад да га дамо у руке четницима; не, нипошто!“
Србин, Јоцо Еремић, који ће касније са својом јединицом прићи четницима, одговорио је:
„Не ради се овде о давању нашег народа у руке четницима, већ о спашавању истог док ова бура не прође, па ће се сам народ вратити на своја попаљена огњишта.“-56
Наравно, победила је идеја коју су заступали Хрвати и део Срба. Али српски цивили са Кордуна и Баније нису хтели у збег без хране и превоза, без довољно одеће на суровој босанској зими и без икаквог реда. Било је јсано да тај пт води у смрт, чак и ако се умакне усташама. Међутим, комунисти нису одустајали:
„Нећкање народа стараца, жена и деце- комунисти су прогласили врстом побуне, фашизам и свег другог. Убијали су они тада на лицу места. Убијали су за сваку ситницу. Убијали су мајке, које су се бориле не за себе, већ за спас своје деце, јер их нису хтеле водити у смрт. Политкомесари, „народни одбори“, теренски радници и њихове слуге, дали су се на посао. Ишли су они од куће до куће, избацивали су из истих жене и децу. Избацивали су их на улицу, на путеве. Сврставали су они овај јадни народ у колону смрти, која је кренула путем голготе, на којој се морало умрети.“-57
56, 57 М. Пешут, Револуција у Лици, 224, 225.
Сцене страдања нејачи од комуниста остале су као најупечатљивије у животу војводе Ђујића, поред покоља деветочлане српске породице у Набљусима код Срба, од стране усташа. О овим догађајима с почетка фебруара 1943. године, војвода је много година касније сведочио:
„Комунисти разгласе да Нијемци, усташе и четници иду заједно, да кољу све, све редом. И повукли су са собом доста жена и дјеце из Лике. Ја сам на висини Грахова сачекивао Титове колоне и купио тај народ, смјештао га у моја села и касније враћао кућама. Многе су жене, међутим, вукле дјечицу са собом; неће мајтер да остави дијете! Тито је лукаво дошао на идеју- пошто се војска споро креће ради жена и ради дјеце- да један посебан батаљон преузме дјецу, а матере нека иду са својим мужевима. Болничарке и посебне јединице, наводно, водиће рачуна о дјеци. И сада, он је покупио ту дјецу... једно сто педесет. А испод врха планине Шатора постоји Шаторско језеро, врело живе воде, и ту је била државна кућа за чувара шуме. Луксузна вила, планински стил. Сва та дјеца, ја сам бројао костуриће њихове, сва су смјештена у ту кућу и кућа је спаљена.
Ја сам касније наишао, мјесец дана касније, снијег је био, а кошчице оне дјечице вирили су из снијега. Ту слику такође не мгу заборавити. Нијесмо имали фотографског апарата, али једна сцена могла би се узети за вјечни споменик: Личанка, мајка која није хтјела да преда дјецу, сјела је на камен шумске стазе, отприлике један километар од оне куће. Још се лешеви нијесу распали, још су били замрзнути. Мајка једно дијете овако на дојку притисла, једно је, на кољенима, ухавтило ручицама испод пазуха, а једно лежи на земљи, најстарије, ухватило се рукама око њене ноге. Та слика ми никада не излази из главе.
И ко онда не би убијао комунисте, ко не би убијао усташе?“-59
Геноцид комуниста над Србима са баније и Кордуна фебруара и марта 1943. године, историја још није описала.
59 М. Глигоријевић, Србија на западу, 132.133.
Поглавље, у скраћеном облику, преузето из књиге „Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета“ Милослава Самарџића.
