Комунистички фалсификати

[Koča]

da, komunisticki falsifikati su bas takvi, da se ispovracas,,,,cime se sve sluzila ta bagra...

 

[korkanj]

koliko gradova ima srbija? 13? cetnici ulaze u gradove koje nemci i njihovi saveznici napustaju, ni manje ni vise, ili hoces da tvrdis da su cetnici imali tenkove, tesku artiljeriju i avione?
vidi, pinokio, ti mozes i dalje da prduckas, ali na slici su nemci i njihov saveznik tj. CETNIK! kraj price! ende der geschichte! end of story! fotografija je iz moje kolekcije, kupljena u nemackoj, izvadjena iz nemackog albuma – ne postoji ni najmanja sansa da se radi o “komunistickoj propagandi“ ili nekim izmisljenim scenarijama u smislu: ovo je naoruzani cetnik i nemacki zarobljenici, bla!
pokazi mi gde sam ja tvrdio da je to drazin cetnik ili nesto slicno. nemoj mene kriviti za tvoju paranoju!

OOoooo polako rode!!! ti znas i sam da posle drugog svetskog rata,da je Nemacka bila podeljena na dva dela (da ti ja sada tu ne serkam puno) i da su te delove rasparcali izmedju amera,rusa,francuza,i britanaca, a posto su oni svi negirali CETNIKE na samom kraju,misleci da ce zajebati komunjare;ali tu su se malo prejebali i jozo brozo im je utero do balcaka zato nam se sada i svete na bilo koje moguce nacine.U zadnje vreme cak i dovodjenje PEDERLUKA u SRBIJU treba govna pobiti i opreti ulice kao za vreme tite na kosovu 70-tih godina
pozdrav
ZA KRALJA I OTADZBINU

 

[korkanj]

Evo ti samo nekih primera te ruske propagande kojim su naucili i ove nase komunjare,a da i ne spominjem te iste amere i britance kojim su svim silama hteli da uniste sve sto je SRPSKO kao i dan danas

 

[Koča]

O FILMU ''LAGER NIŠ''

2011-06-12 14:25:41.0 Miloslav Samardžić

Četnici su 1942. godine savladali Nemce i omogućili bekstvo iz niškog logora, a komunisti su to posle pripisali sebi i čak su o tome snimili film

U filmu ''Lager Niš'' tačno je samo to da je u Nišu postojao logor i da je 12. februara 1942. godine jedna grupa logoraša uspela da pobegne. Ovo je uobičajena najava za film:

''Krajem 1941. godine Gestapo je formirao prvi koncentracioni logor u Jugoslaviji - Lager Niš. U logor su smešteni politički zatvorenici, taoci, Jevreji i uhvaćeni bolesni partizani. Okosnicu priče čini sudbina niške porodice Zarić, oca i sina, a u prvom planu su događaji koji se odvijaju u logorskoj sobi dvanaest, nazvanoj soba smrti. Dok Nemci vrše danonoćna streljanja, u logoru se grozničavo priprema bekstvo. Bilo je to prvo masovno bekstvo iz nekog od logora rasutih širom Evrope.''

U filmu se pominju i četnici, na primer ovako:

''Taman smo počeli da se oporavljamo pod Kopaonikom, kad su nas oni lešinari četnici pohvatali kao divljač i predali Nemcima.''

Terminologija filmskih junaka je tipično komunistička: ''Drugovi, na žice!'' ''Koliko broji niška ilegala|'' ''Ko je komesar|'' ''Komesar - politički rukovodilac...''

''Lager Niš'' nije bio prvi koncentracioni logor u Jugoslaviji. Mnogo ranije osnovan je Jasenovac, ili, na primer, Banjica. Nemačke okupacione vlasti još 16. maja 1941. godine izdaju naredbu o traženju pogodnog mesta za osnivanje prvog koncentracionog logora u Srbiji. Kao najpogodnije pokazale su se velike predratne kasarne na Banjici kraj Beograda i tu je uskoro osnovan logor. Ali, komunisti su tada bili u paktu sa nacistima i na Banjicu su najpre smeštani četnici i njihove pristalice. Kasnije su dovođeni i komunisti, međutim, četnika je bilo mnogo više i oni su više streljani, u obližnjem selu Jajinci. Prema broju streljanih u Jajincima, komunisti su na trećem mestu, iza četnika i četničkih pristalica i Jevreja. Statistika smrti u Jajincima izgleda ovako: od 1. juna 1941. do 4. aprila 1944. godine Nemci su ovde streljali 78.166 lica, i to četnika i četničkih pristalica 50.096, Jevreja 13.951, komunista 7.429, Roma približno 6.000, kriminalaca 400 i stranaca i drugih osoba 250.

Kada je o bekstvima reč, jedno se desilo i na Banjici, ali, opet, taj scenario nikako nije odgovarao komunistima, pošto je 6. oktobra 1943. godine pobegla grupa četnika, na čelu sa majorom Ilijom Oreljom, poručnikom Neškom Nedićem i omladinskim rukovodiocem Nikolom Pašićem (unuk Nikole Pašića, danas živi u Kanadi).

Prema istraživanjima istoričara Aleksandra Dinčića, kada je osnovan niški logor glavno pitanje u gradu bilo je: ''Gde je Draža?'' Nemci su pronosili glasine da je ubijen, da se otrovao, i sl, što je dovodilo do pada morala i predaje nekih četnika. Njih je bilo najviše u logoru, ali masovno su streljani. Krajem februara 1942. godine na Bubnju je ubijen i poslednji zarobljeni četnik. Niški logor se ponovo puni četnicima i ''DM pristalicama'' juna 1942, kada su dovedeni otkriveni pripadnici legalizovanog Kotleničkog odreda potpukovnika Radojka Jovandarića, ali i njihove supruge.

U jednom kadru sa železničke stanice u Nišu vidi se zalepljeno nemačko saopštenje o streljanjima. Samo pažljiv posmatrač uočiće da je reč o streljanju ''pristalica Draže Mihailovića''. Očigledno, filmadžijama je bio potreban jedan ovakav plakat, ali u arhivu prosto nisu našli saopštenje o streljanju komunista.

Inače, ovaj plakat je iz kasnijeg perioda, tj. s početka diverzija i sabotaža u ''Bici za snabdevanje''. U vreme radnje filma, krajem 1941. i početkom 1942. godine, Niš je bio oblepljen samo plakatom - poternicom za Dražom, uz nuđenje nagrade od 200.000 dinara.

Iz logora je pobeglo 105 zatočenika, dok ih je 44 ubijeno na žicama. U tom trenutku, 12. februara 1942, pošto su skoro svi četnici već bili poubijani, u logoru se zaista nalazilo više komunista, ali oni nisu planirali bekstvo. Do bekstva dolazi spontano, a glavnu ulogu odigrali su zatočeni četnici, i to rezervni kapetan Ivan J. Vujisić, rodom iz Podgorice, a zarobljen kao komandant Džigoljskog četničkog odreda, i studenički četnik narednik Boža Baltić. Oni su kod klozeta, na zadnjoj strani logora, udarcem u glavu onesvestili stražara i oteli mu puškomitraljez. Tako je napravljena breša i masa logoraša je pokuljala. Vujisić je vatrom iz puškomitraljeza štitio proboj.

Džigoljski četnički odred - prema selu Džigolj u Toplici - najpre je bio Pećančev. U Dražine formacije prelazi januara 1942. godine, tokom misije Dražinog majora Miodraga Paloševića u Toplici. Vujisić je zarobljen neposredno po Paloševićevom odlasku. Po bekstvu iz logora odlazi u Toplicu, ali ponovo pada u zarobljeništvo 3. avgusta 1942. godine na Jastrepcu, kada su Bugari iznenadili štab majora Dobrivoja Marinkovića, u kome se tada nalazio. Bugari odvode Vujisića u Niš, gde ga Nemci streljaju.

Pobegao je i narednik Baltić, ali njegova sudbina je nepoznata. Verovatno je ubijen od komunista u selu Cerje, severno od Niša. U tom pravcu bežala je grupa komunista i grupa četnika. Potonji nisu imali sreće, jer je Cerje tada držala grupa komuniste Konrada Žilnika. On je naredio da se svi begunci četnici, a tu ih je bilo desetak, streljaju, što, naravno, u filmu nije prikazano.

Uspeo je da pobegne još jedan četnički oficir, potporučnik Bogdan Panović. Vratio se u oblast Kraljeva, gde je i zarobljen, i postao komandant 3. bataljona 2. žičke brigade 2. ravnogorskog korpusa. Panović je posle rata emigrirao, preminuo je u Čikagu 1986. godine. Sahranjen je kod manastira Nova Gračanica, na Trećem jezeru.

Komunisti uopšte nisu došli do nemačkog oružja i, dakle, nisu pucali, dok u filmu dugo razmenjuju paljbu i likvidiraju veliki broj Nemaca. U stvarnosti, nije ubijen ni jedan Nemac, a jedan je bio ranjen tako što su ga Vujisić i Baltić udarili po glavi (kasnije je preminuo). Deo komunista nije smeo da se priključi beguncima. Ostali su po sobama i kasnije su ih Nemci likvidirali bombama.

Filmski junaci iz porodice Zarić su apotekari iz ugledne niške familije. Međutim, nijedan niški apotekar nije bio komunista. Postojao je apotekar Milivoje Nikolić, rodom iz Prokuplja, koga su Nemci uhapsili na železničkoj stanici u Nišu. On je bio farmaceut u štabu četničkog Topličkog korpusa, a dolazio je u grad po medikamente.

U filmu je prikazan i porođaj jedne komunistkinje u logoru. Scenariste je na ovo verovatno inspirisao istinit događaj, jer je u to vreme u logor zaista dovedena jedna žena u poodmakloj trudnoći - Natalija Gordić, supruga četničkog kapetana Nikole Gordića. Nju su uskoro premestili u logor na Banjici i tamo se porodila.

Dalje, u ovo doba u svakoj logoraškoj sobi nalazilo se po nekoliko nemačkih stražara. Scenaristi su sve stražare smestili ispred vrata, kako bi bile uverljivije scene pravljenja planova o bekstvu.

Stražari, i uopšte čuvari logora, sem jednog oficira nisu bili esesovci, kako je u filmu prikazano, već vojnici Vermahta. Esesovci preuzimaju niški logor marta 1942. godine.

Nemci ni jednom tokom rata nisu hvatali taoce nasumice po niškim ulicama, niti su Nišlije činile većinu logoraša, već su oni dovođeni iz ustaničkih krajeva širom Srbije. U filmu ne samo da Nemci kupe taoce po Nišu, već to zajedno sa njima čine i nedićevci.

Najzad, nije tačno ni da su nedićevci predali Nemcima 32 partizana (zarobili su ih sami Nemci), niti da je grupa Jevreja iz Grčke dovedena u logor.

http://www.pressonline.rs/sr/blog/VIPblog/post/37/Милослав+Самарџић/40807/О+ФИЛМУ+''ЛАГЕР+НИШ''.html

 

[Koča]

OZNA lagala da su se deca odrekla Draže Mihajlovića
V. Crnjanski Spasojević | 26. februar 2014. 21:17 | Komentara: 21

Da li su se deca generala Draže Mihailovića zaista odrekla roditelja. Branko je posle rata priznao da je bio skojevac, ali nikada nije nađen nikakav dokument o tome. Gordana se sa ocem dopisivala do pred hapšenje.

Gordana i Branko (napred) sa četnicima početkom 1944.

DRAGI tata, žao mi je što te ne videh kad si bio u U. Onda si bio blizu i da je došao po mene neko ja bih vrlo rado došla da te vidim. Tim pre što smo sve praznike proveli odvojeno. Na Božić, na Badnje veče, naročito mi je mnogo teško što sam sama. Tada sam bila sa Čika Acom (senator Aleksandar Aksentijević). Oni njegovi su vrlo dobri, ali meni nije bilo moje braće i roditelja. Sećala sam se onih Badnjih večeri provedenih ranije u Beogradu i nisam mogla da ne žalim što nismo zajedno.“

Ovako je Gordana Mihailović pisala ocu generalu Dragoljubu Draži Mihailoviću, 27. marta 1944. Samo pet i po meseci pre nego što će ona i brat biti uhapšeni.

„Posao te je, tata, potpuno otrgnuo od nas, zar nisi poželeo da me vidiš kada smo bili na sat odstojanja. Znam da je sada rat, svesna sam prilika u kojima se nalazimo, znam da ne trpim sama, da je ugrožen ceo srpski narod, ali ne mogu da shvatim da te je to moglo otuđiti. Razgovarala sam sa bratom i njemu je žao što smo praznike proveli odvojeno, kad smo već bili u šumi. Pa ipak, tata, ja sam srećna da te je dužnost prema otadžbini otrgla od nas dece, a da se nije desilo obrnuto. Nadam se da je i kraj rata blizu, kao što si mi u poslednjem pismu nagovestio. Voli te, Gordana.“

Gordana i njen najstariji brat Branko uhapšeni su 18. septembra te godine. Uhapsili su ih borci Šeste hrvatske (ličke) divizije Prvog proleterskog korpusa. Ubrzo posle toga „Politika“ je objavila da se deca odriču oca. Polemike da li su oni to zaista uradili traju do danas.

Istorijske činjenice govore da su vest o zarobljavanju Dražine dece radio-stanice prvi put objavile 20. septembra. Pozivajući se na Radio London, Nedićevo „Novo vreme“ 21. septembra piše: „Sin Draže Mihailovića pao u ruke bandi. Engleska obaveštajna služba javlja iz Titovog glavnog stana, da su komunistički banditi zarobili sina generala Mihailovića.“ U štabu Prvog proleterskog korpusa, posle višenedeljnih priprema, od Branka i Gordane je zaista zatraženo da se izjasne protiv oca. „Dobili smo pismeni zadatak da napišemo izjave“, svedočio je Branko novinaru i publicisti Miloslavu Samardžiću. „Svoga oca se nikada nisam odricao.“

U „Politici“ 31. oktobra 1944. objavljen je naslov: „Deca Draže Mihailovića odriču se svoga nedostojnog oca“. U članku je objavljen niz izjava pripisanih generalovoj deci: o saradnji četnika sa Nemcima i Gestapoom, o tome kako im je „jedini interes rakija, kocka, sve ono što kafana pruža“, kako su „izdali srpski narod“... Međutim, nijedna rečenica ne potvrđuje decidno naslov. Članak je ilustrovan fotografijom Branka i Gordane dok sede i pišu izjave.

Šest decenija kasnije, 18. septembra 2005. godine, „Politika“ objavljuje neku vrstu demantija. Navodeći slučaj Branka i Gordane, kao i još neke slučajeve prisilnih mobilizacija dece četničkih komandanata, pišu: „Ovo je tipičan primer manipulacije, jer su pobednici zloupotrebili decu, prisilivši ih da navodno priđu partizanima, kako bi ostalom narodu pokazali da i deca četničkog generala podržavaju nove komunističke vlasti.“

Tokom devedesetih uveliko se verovalo da su Gordana i Branko početkom Drugog svetskog rata otišli u partizane, a najmlađi sin Vojislav u četnike. Istoričar Bojan Dimitrijević, koji se dve godine viđao sa Brankom dok je pripremao knjigu o đeneralu, tvrdi da mu je najstariji Dražin sin priznao da su on i Gordana bili skojevci pre rata:

- Od troje dece, njih dvoje bili su članovi SKOJ-a. Ipak, za vreme rata pratili su oca, a sredinom septembra 1944, pošto su partizani zauzeli Valjevo, i posle kraljevog proglasa od 12. septembra preko Bi-Bi-Sija, kojim poziva četnike da priđu partizanima, i oni se priključuju NOV. Ne pod prinudom, već kao predratni skojevci. Ali nikada se zaista nisu odrekli oca. To je bila propaganda novih vlasti.

Dimitrijević dodaje da su mnogi napustili četnički pokret kad su partizani bili nadomak Beograda:

- Posle su mnogi u emigraciji tvrdili da Gordana i Branko i nisu Dražina prava deca, već da je jedini njegov sin Vojislav, koji je uz oca i poginuo. Činjenica je da su oni tokom 1943. i 1944. proveli vreme blizu njega. Branko je čak završio Školu za rezervne oficire (u Brajićima ispod Ravne gore). Gordana je bila sklonjena sa drugom oficirskom decom. Sa njom je bila i ćerka Dragiše Vasića.

Da je Branko bio u SKOJ-u potvrđuje i Miloslav Samardžić:

- Početkom 1943. nemački oficir je prilikom obilaska logoraša naredio da se na Banjicu dovedu i Dražina deca. Oficir nije znao da Dražina supruga Jelica razume nemački. Preko ilegalnih veza poručila je deci da beže. Branko je u međuvremenu postao član SKOJ-a, pa je tražio od drugova da njega i sestru prebace u šumu. Ti skojevci, takođe deca iz visoke građanske klase, bili su više teoretičari, zanesenjaci, i nisu ništa učinili. Onda se obratio četničkim ilegalcima, koji ih odmah prebacuju u Kosjerić.

Gordana je od tada, kako kaže, najviše vremena provodila u Subjelu, gde je stekla najbolju doživotnu prijateljicu, Ljubicu Protić. Branko je otišao u Vrhovnu komandu, u Gornje Lipovo iznad Kolašina, gde se nalazio i Vojislav.
Pukovnik Dragan Krsmanović, nekadašnji šef Vojnog arhiva, tvrdi, pak, da nikada u rukama nije imao nijedan dokument koji bi potvrdio da su se Dražina deca odrekla oca, pa čak ni da je Branko formalno bio član SKOJ-a:

- Ne kažem da dokumenti postoje, ali je zanimljivo da ih nikad nisam video i ne znam nikoga ko ih je video. Moje mišljenje je da je sve to iskonstruisano naknadno, u propagandne svrhe. Branko jeste koketirao sa levičarstvom, ali nema dokaza da se formalno učlanio u komunističku omladinu. Partizanska vlast je htela ne samo da pobedi neprijatelja, već i da ga diskredituje, a za to je najbolje bilo da upotrebe njegovu decu.

Komunisti su vremenom nadograđivali ovu priču raznim detaljima, pa se čak govorilo da se Tito lično starao da deca njegovog neprijatelja ne stradaju, pa ih je doveo u svoj Prateći bataljon. To, međutim, nije tačno. Deca su poslata na Sremski front. Komandant Šeste hrvatske (ličke) divizije rekao je da se posle „interesovao za tu malu Dražinu“, dodajući: „Tražio sam da dođe nekada na sastanak boraca Šeste divizije da porazgovaramo, ali nije dolazila“.

Gordana Mihailović preminula je 12. februara (ali je tek prekjuče objavljeno). U stanu, zauvek usnulu, našao ju je oficir koji je posle 2000. ostao bez posla, pa je radio u službi za brigu o starima i svakodnevno joj donosio hranu. Poslednja njena želja je bila da je sahrane bez ikakve pompe.

SUSRET S NEDIĆEM

Jednom mi je Gordana pričala o susretu sa generalom Milanom Nedićem, kaže Miloslav Samardžić.

- Prkosna devojčica otišla je pravo u njegovu kancelariju, da ga moli da joj oslobodi majku sa Banjice. Izgledao joj je kao dobrodušni džin, sa blagim krupnim očima i još blažim, dubokim, glasom. Zapamtila je njegove reči: „Draža žrtvuje život, a ja žrtvujem i život i čast.“

Jelica Mihailović je u januaru 1944. puštena sa Banjice. Četnici je odmah sklanjaju u brda iznad Čačka, a u selu Rošci prvi i jedini put tokom rata sreće se sa mužem. Tu su bili i Branko i Gordana.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovn...agala-da-su-se-deca-odrekla-Draze-Mihajlovica

 

[Koča]

Dokumenta o streljanju lekara Gorske garde

Za opstanak, funkcionisanje i razvoj gerile neophodno je potrebno postojanje široke mreže podrške. U takvoj mreži veoma važnu ulogu imaju i lekari. Takav je, naravno, slučaj i sa jugoslovenskom, odnosno srpskom gerilom u Drugom svetskom ratu. Ratovanje sa velikim brojem neprijatelja (spoljašnjih i unutrašnjih) bilo je skopčano sa ogromnim žrtvama, što je uključivalo i veliki broj ranjenih i bolesnih vojnika i civila. Lečenje bolesnih i ranjenih pripadnika Jugoslovenske vojske (četnika) bio je akutan problem. Koristeći svoje ljude ubačene u neprijateljske redove, četnici su neretko uspevali da pod firmom boraca kvinsliških formacija svoje ranjene i bolesne vojnike “prošvercuju“ u njihove bolnice. To su bili rizični poduhvati. Međutim, iako od velikog značaja, ovakvo snalaženje nije moglo da zameni prisustvo i rad lekara u jedinicama.
Junak naše priče imao je upravo takav zadatak – bio je lekar 4. bataljona Gorske kraljeve garde, kojom je komandovao Nikola Kalabić (tada poručnik). O organizaciji i komandnoj strukturi jedinice u ovom periodu (kada je bila u formaciji brigade) nedostaje mnogo važnih podataka, a razlog je sledeći: u jednom od okršaja sa Vermahtom, krajem 1942. godine, zaplenjena je arhiva Garde (ili bar njen deo). Koliko su Nemci uhapsili, logorisali i streljali ljudi na osnovu podataka iz ove dokumentacije, to za sada ne znamo. Znamo da je jedan od njih bio i dr Milan Budimirović. O dr Budimiroviću Gestapo je vodio dosije, koji se čuva u Arhivu Grada Beograda (fond BDS, oznaka u registru B – 345). Dokumenti iz dosijea daju nam mnogo podataka o životu, radu i stradanju ovog naučnika, humaniste i patriote.
Rođen je 21.01.1895. godine u Batajnici, u seljačkoj porodici, kao sin Mihajla Budimirovića i Desanke Budimirović, rođene Mamuzić. U Beogradu je završio osnovnu školu i gimanziju, nakon čega se upisuje na medicinski fakultet Univerziteta u Pragu, gde je i diplomirao. Na istom Univerzitetu je 1922. godine i doktorirao, pa sa navršenih 27 godina postaje doktor medicinskih nauka. Tokom Prvog svetskog rata napravio je pauzu u studiranju, da bi, kao lekar, pomogao ratom zahvaćenoj otadžbini. Na saslušanju u Gestapou (22.04.1943), dr Budimirović o ovom periodu i prvim posleratnim godinama kaže: “Vojsku sam služio za vreme svetskog rata, i to kao pomoćni lekar. Nakon rata i nakon što sam svršio studije bio sam unapređen u sanitetskog poručnika. Tokom godina bio sam dalje unapređivan i godine 1924. postao sam sanitetski kapetan I klase. Ovaj vojni čin imam još i danas“. Mladi lekar se 1921. godine oženio Čehinjom Viktorijom Bukovski. Možemo pretpostaviti da su se upoznali za vreme njegovih studija u Pragu. Imali su dvoje dece.
U vreme komadanja Čehoslovačke od strane Trećeg Rajha (1939. godine), dr Budimirović je živeo u Sremskim Karlovcima, radeći kao sreski lekar. Prve inkriminišuće aktivnosti Gestapo mu pripisuje baš za ovaj period: “On je bio glavni agitator za politiku Engleske, Poljske i Čehoslovačke. Za vreme Čehoslovačke krize on je organizovao čitave mitinge i manifestacije protiv Nemačke. Žena mu je Čehinja. Jedan je od najopasnijih agitatora antinemačke politike.“ Ovo je zapisano u belešci Gestapoa od 26. Juna 1941. godine, koja predstavlja prvi dokument u dosijeu dr Budimirovića. Na saslušanju će bezuspešno pokušavati da svoj tadašnji rad predstavi kao delatnost isključivo humanitarne, a ne i političke prirode. 15. septembra 1941. godine, Gestapo je napravio zabelešku iz koje saznajemo da je dr Budimirović tada živeo u Aranđelovcu: “Potraga za Budimirovićem ne može se sada preduzeti, budući da Aranđelovac leži u području ustanka“. Za celu 1942. godinu, o dr Budimiroviću u dosijeu Gestapoa nema nikakvih dokumenata. Međutim, iz zaplenjene arhive Garde, Nemci saznaju da je on službeni lekar njenog četvrtog bataljona, odnosno: “bataljonski lekar 4. bataljona kraljevske brdske garde DM“, kako piše u aktima Gestapoa. Pošto potraga nije davala rezultate, a u oblasti Aranđelovca je u to vreme bila raspoređena deveta pešadijska divizija Bugarske vojske (sa štabom u Topoli), Bugarima se 01.03.1943. godine upućuje dopis i zamolnica da hitno pronađu i uhapse dr Budimirovića. U pomenutom dopisu stoji: “Iskorišćenjem zaplenjene arhive komandanta DM poručnika Kalabića ustanovljeno je, da se je dr Budimirović stavio na raspoloženje kao bataljonski lekar 4. Bataljona kraljevske brdske garde DM i da je prema tome i udeljen. Potreban je tačan pretres stana. Moli se nakon izvršenoga hapšenja sprovesti ga u zatvor Befehlshabera Sicherheitspolizei i SD u Beograd pozivom na gornji broj. Prilaže se karta za hapšenje.“ Kako bi se zahtevu dalo na značaju, poslat je iz komande generala Majsnera, a potpisnik je dr Emanuel Šefer, glavni čovek Gestapoa za Srbiju, ličnost koja je mogla da potpisuje akte u ime bilo kog odeljenja ove službe smrti. Prvi bugarski okupacioni korpus 29.03.1943. obaveštava Majsnerovu komandu da je dr Budimirović uhapšen i predat Krajskomandanturi Kragujevac, “radi sprovođenja na SD u Beograd“. Iz službene zabeleške od 12. aprila 1943. godine, potpisane od poručnika Rajciga, vidimo da je dr Budimirović od 01.04.1943. bio zatočen u Banjičkom logoru (Anhaltelager Dedinje). Na saslušanju (22.04) je dr Budimirović pokušavao uveriti gestapovce da nije bio ono što zaplenjeni dokumenti kažu da jeste – Dražin pristalica i lekar njegove elitne jedinice – Gorske kraljeve garde. Priznao je poznanstvo sa Nikolom Kalabićem, koje je počelo još 1931. godine, kao i susret sa njim novembra 1941, kada su “razgovarali o akcijama komunista“. Priznaje takođe da je u jesen 1941. pružao pomoć ranjenim pripadnicima jedinice starijeg Kalabića (Nikolinog oca), Milana, koji je, nekoliko meseci pre ovog saslušanja, svirepo ubijen od strane Gestapoa (novembra 1942), kao izuzetno važan Dražin saradnik. Po glavnoj tački optužbe izjavljuje sledeće: “Na optužbu da sam postavljen za bataljonskog lekara kod 4. bataljona kraljevske brdske garde DM izjavljujem, da je to meni posve nepoznato. Moguće je, da me je sin Kalabića, koji danas radi u štabu DM bez mog znanja vodio kao pripadnika 4. Bataljona kraljevske brdske garde DM. Ja se nisam stavio na raspoloženje u tu svrhu, niti je to ko od mene tražio“. Međutim, dokazi su bili jaki, a okupator nemilosrdan. U zaključnom izveštaju pisanom 24. aprila, Gestapo konstatuje: “ustanovljeno je“ da je dr Budimirović bio službeni lekar Kalabićeve jedinice, a njegovom poricanju se i inače ne može verovati, “budući da je poznat kao mrzitelj Nemaca“. Poslednji dokument iz dosijea kratko beleži egzekuciju: “Budimirović Milan, dr, lekar rođen 21.1.1895. u Batajnici streljan je dne 7.5.43. u okviru mera za odmazdu“. Istog dana na Jajincima je streljana grupa od 50 “DM pristalica“, o čemu nam svedoči sačuvani nemački plakat – saopštenje. Dr Milan Budimirović svojim životom i stradanjem svedočio je odanost moralnim kanonima humanosti i rodoljublja. Ispunio je ljudsku, lekarsku i srpsku dužnost – u najtežim mogućim okolnostima. Da li je otadžbina ispunila dužnost prema njemu?
Srpske novine, Čikago, broj 680, jul 2014.
Napomena: U novinama je objavljena skraćena verzija članka.

Dokumenta:

Dopis Šefera Bugarima, na nemačkom

Prevod

Zabeleska Gestapoa o streljanju, na nemackom

Prevod

Nemacko saopstenje o streljanju 50 pristalica Draze Mihailovica

Komunisticki falsifikatori uvrstili su dr Milana Budimirovica u svoje...jos jedan u nizu sramnih falsifikata komunisticke istoriografije:

-BUDIMIROVIĆ MILAN, iz Aranđelovca, rođen 1895. u Ašanji (Srem). Saradnik NOP-a od 1942. Uhapšen od Gestapoa i interniran u logor u Banjici. streljan u Jajincima 7. maja 1943.

iz PREGLED LEKARA, FARMACEUTA, STUDENATA MEDICINE I FARMACIJE UČESNIKA NOR-a I POGINULIH U RATU, UČEŠĆE I DOPRINOS BOLNIČARKI U NOV I POJ 1941-1945.

sa naravno, poznatog nam sajta
http://www.znaci.net/00001/199_7.pdf

i ovde

SANITETSKA SLUŽBA U NOR-U, zbornik radova - knjiga IV SPISAK LEKARA POGINULIH U NOR-U
http://www.znaci.net/00001/199_15.htm

komicno ili tuzno, procenite sami...sramno u najmanju ruku...