Комунистички фалсификати

[Ненад]

Аугуст Хелер

Копираћу шта је Коча написао на теми ,,Сарадња комуниста са Немцима''

Na ovoj slici nalazi se August Heler sa Ljubickim partizanima.

Koje su komunisticke lazi, koje treba da opravdaju ovu sliku:

Naime, komunisti su Helera uvrstili medju pale borce Ljubickog odreda, na spomeniku u Ljubicu, tvrdeci da je on presao u partizane i poginuo u borbi protiv svojih, sto nema veze sa istinom.

Kao prvo, Heler je u nemackoj uniformi i sa nemackim oznakama, a da je presao u Partizane, svakako bi skinuo bar te oznake.

U Istorijskom arhivu u Cacku stoji da je Heler streljan od strane svojih - Nemaca, zbog saradnje sa komunistima. tj. i posle juna 1941. nastavio je da petlja sa njima...

Toliko o spomeniku u Ljubicu, koji svakako treba da opravda ovu saradnju i ''palom borcu'' Heleru, koji niti je presao u Partizane, niti se borio protiv Nemaca (Mozda u filmu Balkan ekspres u ulozi Bogdana Diklica)

Dakle zakljucak na tvrdnje (neo)komunista

- Da je Heler pre rata bio komunista.
Za ovo nema podataka i ne može se proveriti.

- Da je Heler zapravo stupio u partizane i da se ovde slikao - kao partizan.
Za ovo je jasno da nije tačno, jer se lepo vidi da nema petokraku, već da nosi nemačke oznake.

- Da je poginuo u napadu na Nemce u Kraljevu, kao partizan!
Ovo takođe nije tačno, jer u napadu na Nemce u KV nije poginuo ni jedan partizan, pa naravno ni Heler. Istina je da su Helera Nemci streljali zvog saradnje sa partizanima.

- Da je na Ljubiću kraj Čačka upisano i ime Augusta Helera, na spomeniku ''palim borcima''.
Ovo je tačno, tj. tačno je da je upisano Helerovo ime, ali nije tačno da on potpada pod kategoriju ''pali borci''', jer je streljan kao nemački vojnik.

 

[Ненад]

Какви су заиста били односи четника са Немцима и Италијанима и шта је истина о споразумима четника и домобрана.

Пише: Милослав Самарџић

''Варање Италијана'' није било ''сарадња са непријатељима'', како су то писали комунисти, нити ''петљање са окупаторима'', како данас пишу неокомунисти - већ државна политика Краљевине Југославије. Ту политику подржала је Југословенска влада на челу са Слободаном Јовановићем, што ћемо такође показати на основу неколико докумената.
Радиограмом послатим између 7. и 16. октобра 1942. године Дража обавештава команданта Словеније мајора Карла Новака како ''мајор Славко Бјелајац треба да добије већу суму новца преко Берна'', а да ће тим путем извесна сума стићи и за словеначке четнике. Био је то новац Краљевине Југославије, који је влада слала четницима тајним каналима преко швајцарских банака. Новим радиограмом, послатим у истом периоду, Дража се обратио Баћовићу и Јевђевићу: ''Председник владе пита да ли је Бјелајац примио новац. Молим испитајте и известите ме.''43
Из трећег Дражиног радиограма у серији, послатог Бирчанину преко Баћовићеве станице, сазнајемо нове детаље:
''Преко Баћовића послао сам Вам 5.000.000 лира. Новац је већ код Баћовића. Председник владе послао је преко Берна 1.000.000 швајцарских франака. Изгледа да су Михић и Бјелајац неактивни, а послата сума је велика и најбоље би било да то Ви ставите под своју руку и контролишете утрошак преко Грђића. Председник владе питао да ли може и Вама истим каналима доставити новац.''44
Председник владе Слободан Јовановић послао је Бјелајцу овако велику суму вероватно стога што је, из неких разлога, од њега много очекивао. Дража је пак уочио да Бјелајац, као и Михић, не жели да се превише излаже, па је новац усмеравао на Бирчанина и Радмила Грђића (предратни политичар; Бирчанинов и Јевђевићев сарадник). Поменуте лире избачене су из енглеских авиона, управо као подршка југословенске политике тактизирања са Италијанима. И Енглези, као и Слободан Јовановић, били су упознати са положајем и улогом Бјелајца и Бирчанина. Такође, били су упознати и са радом војводе Јевђевића, који је у управо покренутој совјетској кампањи против четника први именован као ''сарадник окупатора''. Зато, а и да Италијани поново не би ухапсили Јевђевића, Слободан Јовановић наређује да се указ о његовом одликовању Карађорђевом звездом не објављује преко радио Лондона. Ово је Дражин распис свима од 12. октобра 1942:
''Председник владе са Војни кабинет бр. 110 известио је да су одликовани Карађорђевом звездом четвртог реда са мачевима: Петар Баћовић, мајор, Радован Булатовић, потпоручник и четничке војводе Доброслав Јевђевић, Радојица Перишић и Момчило Ђујић. Председник владе известио је да из специјалних разлога није објавио преко радио Лондона за Јевђевића. Моје мишљење да је то због протеста Москве, али је у исто време и признање владе да смо на добром путу. Предње достављам као званичну потврду и честитам свима од свег срца одликовања. Све вас много поздравља Чича.''45
Истовремено, Дража је напоменуо Јевђевићу или Баћовићу:
''Ђујићу саопштите писмено, с позивом на Војни кабинет у Лондону бр. 110.''46
Према томе, Југословенска влада је и огромним сумама новца и ордењем поручивала Дражиној организацији да је на добром путу, а специјално да је добра и политика ''варања Италијана''. Без претеривања се може рећи да је то заправо био један од најбољих сегмената југословенске - а прецизније речено српске и донекле словеначке - политике у Другом светском рату. Од покоља, од глади и болести, на овај начин спашене су десетине, ако не и стотине хиљада живота, док је, с друге стране, нанет низ пораза усташама и комунистима на бојном пољу.

43 и 44 АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 8\1.
45 АВИИ, ЧА, К-295, рег. бр. 4\1.
46 АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 8\1.
(Из Драже 1 великог, одн. Драже 2 малог)

Edit: ljuba miljkovic

Relevantan izvor za ovaj tekst jeste:
Đeneral Draža-vojvoda Đujić: ratna prepiska, Kragujevac: Pogledi, Čikago: Pokret srpskih četnika Ravne Gore, 2009

A, ovaj izvor *ttp://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=14470 je promocija sajta www.pogledi.rs.

 

[Ненад]

ОДНОСИ ИЗМЕЂУ ЧЕТНИКА И ХРВАТА У СРЕДЊОЈ И ЗАПАДНОЈ БОСНИ
(са освртом на споразуме између Босанских четничких одреда и НДХ)


Још за Дангићеве слободе поједини босански четнички одреди потражили су спас у потписивању локалних примирја са Хрватима и Немцима. На предузимање овог корака пресудно је утицала немогућност вођења борбе истовремено против три непријатеља.
Према речима Бранислава Лазичића, на конференцији четничких одреда са леве обале Врбаса 7. јуна 1942, напад комуниста ~присилио је вође војно-четничких одреда да се осигурају бар према Хрватима и да на тај начин заштите народ од даљњег клања~.13 Лазичићу, међутим, није било по вољи што се у потписаним споразумима формално признаје ~Независна Држава Хрватска~, која ~не признаје српског народа~. Он је рекао да је то учињено из невоље, кривицом комуниста, а да Хрвати за своја недела ~морају платити кад-тад~.
У расправи која је уследила сви учесници конференције сложили су се у основним питањима односа према Хрватима.
Прво, до потписивања споразума дошло је зато што су комунисти изазвали грађански рат и тиме довели у питање опстанак Срба на територији ~Независне Државе Хрватске~. У тренутку када су јединствене српске устаничке групе постигле највећи војнички успех, партизани су напустили своје положаје према Хрватима и напали четнике. Видевши да се против њих партизани више не боре, четнике истовремено нападају и Хрвати, па је тако српско цивилно становништво поново било изложено геноциду (почетком пролећа 1942. године). Геноцид је заустављен четничким нагодбама са Хрватима.
Друго, признавање ~Независне Државе Хрватске~ је формална, а не суштинска ствар. Без изузетка четнички команданти су се сложили да Хрватима не треба веровати.
Треће, циљ потписаних споразума био је извлачење ~многобројних Срба који су трунули по хрватским затворима~, као и спашавање народа од пропадања у збеговима. По питању збегова, Лазар Тешановић је рекао: ~Имао сам 11 села која су била избачена из својих домова, а све су то села која су нас хранила. Тај народ требало је спасти, а кавгу су заметнули комунисти. Овим потписом сав је тај народ враћен на своје место и тиме се то (потпис) може правдати. Ако смо се борили, борили смо се за народ, и ја ни ово нисам учинио против воље народа, него баш зато што је то било народна потреба и што је то народ хтео~.
Четврто, споразуми су искоришћавани за набавку муниције од Хрвата, ~а та ће нам изгледа требати баш за њих~, како је то рекао поручник Марчетић. Ово питање образложио је потпоручник Дреновић: ~У погледу акције против Хрвата проста је ствар - докле је јак вањски фронт, ми не можемо ништа, јер ће им њихови савезници (Немци) помоћи и ми морамо бити опрезни... Сада је време кад народ треба нешто да ради, јер ја не могу лагати народу да ће нешто доћи и да ће неко послати, и ја рачунам само са оним што ми имамо... Ми морамо што даље изигравати ову политику, док не пукне фронт, а онда...~
Пето, једногласно је одбачен Дреновићев предлог да се од Хрвата, поред муниције, узима и новац. ~Што се тиче новца, ја стојим на становишту да сада од Хрвата треба узети све што се може~, рекао је Дреновић, изазвавши негодовање осталих команданата, који су се сложили ~да би то стварно значило бити плаћеник~.
Шесто, у сукобу са партизанима ~треба штедети животе Срба бораца~. Четници су себи ставили у задатак да ове несрећнике привуку пропагандом, да би тако ојачали своје снаге ~за коначни обрачун са Хрватима~.14
Према овако утврђеној стратегији, два дана потом Раде Радић у Бањалуци потписује споразум са представницима хрватских цивилних и војних власти, великим жупаном др Петром Гвоздићем и домобранским пуковником Иваном Брозовићем. Најважније ставке споразума су следеће:
Припадници четничких постројби (војно четничког одреда ~Борја~) са просторије... признају врховништво Независне Државе Хрватске...
Представници четничких постројби стављају следеће примједбе:
а) ...Житељи са означеног подручја желе имати управу својих обћина...
б) Да у вези са хрватским оружаним снагама судјелују добровољно на сузбијању и уништавању комунистичко-бољшевичких банди, те да у ту сврху задрже оружје.
ц) Да се враћеном пучанству, које покаже приврженост према држави и државним властима, пружи државна потпора, као и накнади штета учињена у току операције...
д) Да обитељи чији су храниоци у заробљеништву, а који не припадају Комунистичкој партији, добијају потпору у смислу постојећих одредаба и то на жену по 16 куна, а за дијете по 10 куна дневно...
ф) Да се омогући православном живљу предњег подручја, у колико буде исправног владања, запослење и зарада на државним и другим јавним радовима.
г) Да се становништву православне вјере зајамчи потпуно слободно исповједање њихове вјере у смислу постојећих закона.
х) Да се дозволи улазак у град житељима православне вјере ради подмирења својих животних потреба.
Горе именовани представници хрватске државне власти прихваћају горње примједбе наведеног представника четничких постројба, с тим, да ће хрватска оружана снага као и грађанске власти пружити православном живљу пуну заштиту слободе, сигурности и њихове имовине...15
Споразум је допуњен 14. јуна у Прњавору, тако што су, за тај део Босне под контролом Борјанског четничког одреда, прецизно ~утврђене границе~. Срби су могли прелазити границу само са пропусницама овереним од стране четничких команданата, а Хрвати са пропусницама које је оверавао командант домобранских трупа у Дервенти и Прњавору.16 На овај начин четници су створили слободну српску територију.
На конференцији команданата шест највећих четничких јединица из Западне и Централне Босне, одржаној 1. и 2. јула 1942. у Грабској испод Требаве, одлучено је да се ~признају сви уговори закључени између појединих четничких одреда и НДХ~. Одредима који још нису склопили споразуме са ~Независном Државом Хрватском~, препоручено је да то учине. Задатак да постави ~референта за односе према НДХ~, тј. официра за везу, добио је потпоручник Урош Дреновић.
У вези злочина које су према Србима чинили муслимани, закључено је следеће:
Има велики број муслимана који нису вршили никаквог насиља према Србима, па према томе питање одговорности муслимана не треба генерализовати, него треба стати на становиште, да се пронађу и казне само они муслимани, чија се кривица несумњиво може доказати, а сви остали да се поштеде било каквих репресалија од стране четника, а у сваком случају да се поштеде муслиманска деца и жене, јер сви учесници (конференције) сматрају да се морамо руководити најосновнијим принципима хуманитета и правичности па, према томе, онај који није крив не треба ни да страда.
У односу према партизанима усвојен је овај став:
У партизанским редовима налази се велики проценат Срба заведених комунистичком пропагандом, који стварно нису комунисти, па би их било могуће повратити, па ради тога уколико би који од таквих био заробљен приликом сукоба са партизанима, треба му поштедети живот, а уколико против којега од њих постоји доказ, да је починио злочине према српском народу, треба га упутити у Главни штаб (Босанских четничких одреда), који ће га предати суду (тада основаном при том штабу - прим. аут), а овај ће решити какву казну заслужује према почињеној кривици.17
Четнички споразуми са Хрватима испунили су свој основни циљ: заштиту Срба од покоља и јачање српских снага за наношење одлучујућег ударца непријатељу у последњој фази рата, у очекиваном садејству са Западним савезницима. У неким случајевима, споразуми су по Србе били веома повољни, попут оног који је 13. маја 1942. у Бањалуци потписан за подручја између Врбаса и Сане. Тада је локални хрватски командант, потпуковник Бучар свом људству издао следећу заповест:
Почам са 15. свибњом имају се прекинути сва непријатељства према четницима означеног подручја.
Забранити свако пуцање на четничке постојбе или становништво - ово се нарочито односи на добровољце села Кијево, Паланка (Томина), Стратинска и Шкрљовита, који чак пуцају и на мирно становништво које на пољима ради. Исто важи и за Врхпоље и Прхово, које без икаквог разлога пуцају на сељаке преко Сане, па чак и на стоку.
Према томе, непријатељства се имају наставити само према партизанима (комунистима), који имају црвене звијезде на капама...18
Међутим, усташке јединице, нарочито Црна легија, нису поштовале потписане споразуме. Заправо, четници нису ни потписивали споразуме са усташама, већ са хрватском редовном војском, домобранима, као и са хрватским цивилним властима. Усташе су сматране посебним формацијама, упоредивим са Хитлеровим СС трупама. Геноцид над Србима представљао је сврху њиховог постојања, па отуда споразуми усташа са Србима, који значе заустављање злочина, по природи ствари нису били могући.
До забуне у вези са овим споразумима долази због склоности да се све хрватске оружане снаге називају усташама. Као што ћемо видети, то је у једној депеши учинио и Дража, мада је у својим акцијама правио разлику између усташа и домобрана: увек је наређивао да се први туку, ~где год се нађу~,19 док је друге покушавао да неутралише политичким мерама.
Дакле, и после потписивања споразума са ~Независном Државом Хрватском~, Срби су били на опрезу, како су говорили, ~према Хрватима~, а свакако посебно према усташама. Црна легија је, примера ради, напала Босански Кобаш, иако се споразум који је потписао Раде Радић односио и на ово село. Напад је одбијен противударом Мотајичког четничког одреда Николе Форкапе.20
С друге стране, дешавало се да и четнички одреди крше споразуме. Тако је на Озрену нападнута хрватска стража, да би јој био отет један пушкомитраљез. На поменутој конференцији у Кулашима, прота Сава Божић је осудио овај чин: ~На тај начин један неодговоран човек може да нас све уведе у борбу, а не знамо како би се та борба свршила, па би сви могли настрадати~, рекао је он.21

 

[Ненад]

И Хрвати су имали своје скривене циљеве у вези споразума са четницима, о чему је Дража писао влади у Лондону депешом од 5. августа 1942: ~Усташе у Босни покушавају да се споразумеју са четницима, тежећи да их изиграју и разоружају. Потребно је преко радија истаћи ову опасност по четнике~.22 Ипак, Хрвати нису остварили ове своје намере. њихове локалне власти за Усору и Соли јављале су Загребу 12. новембра 1942. следеће: ~Што се тиче држања четника у овим крајевима, оно није било подношљиво ни код оних који су потписали уговор, а камоли код оних са којима преговори нису уопште вођени~. Због таквог извештаја, ~Врховно оружничко заповједништво НДХ~ закључило је 12. децембра да ~четници постају сваког дана све дрскији~, уз напомену: ~Из свега се разбире да су ови споразуми са четницима без икакве вриједности~.23
Према немачким извештајима, четничке зоне биле су затворене за Немце, усташе и домобране. О томе је марта 1943. јављао СА пуковник Реквард:
Нема ни говора о неком утицају хрватске владе у крајевима у којима они (четници - прим. аут) владају. Напротив, четници су своје крајеве херметички затворили и чак су тражили пропуснице од немачких официра. Хрватски чиновници и војници могу ступити у те крајеве само с опасношћу по живот.24
Један СС официр писао је годину дана касније како Срби у североисточној Босни ~јако цене и штите~ четнике.25


----------------------------------------------

(...) Била је то идеална прилика за људе попут поручника Дреновића. Онога дана, када су са југа четничке јединице поред Италијана кренуле према српским насељима у ~Бихаћкој републици~ - он је поред Немаца кренуо са севера.
Дреновићев подешен наступ није се допао мајору Славољубу Врањешевићу, о чему је 3. фебруара (1943) известио мајора Остојића:
Дреновић је слао поклонствену депутацију у име Босанске Крајине да изјави лојалност поглавнику и владици Термогену у Загреб. Вечито је са Хрватима и Немцима у Бањалуци.46
Остојић је, три дана касније, јављао Дражи:
Скренуо сам пажњу свима у Динари да не долазе у додир са Немцима и усташама.47
На ово је Дража тражио да се Дреновићу пренесе следеће наређење:
Дреновић иде заједно са Немцима и усташама и Лорковић га хвали. Дреновић треба да спасава наш народ од усташа и Немаца и да се држи по страни.48
Мајор Остојић, у депеши Дражи 9. фебруара, ипак хвали Дреновићеву тактику: ~Дреновић се изгледа добро снашао~, писао је он, настављајући: ~Постараћу се да му преко Хуга (капетан Боривоје Митрановић - прим. аут) поручим чување нашег живља од Немаца и усташа.~49
У ствари, Дреновић је то већ радио.
Нови извештај о Дреновићу стигао је у Врховну команду 25. фебруара, од мајора Баћовића:
Дреновић (иде) са немачком опремом и шубарама на глави.50
А мало опширнији извештај послао је војвода Ђујић, 8. марта:
Наше патроле у области Босанског Грахова ухватиле су везу са Дреновићем и Митрановићем. Добио сам извештај од обојице... Раде са ослонцем на Немце. Акцију су почели 20. фебруара од Санице и Мркоњића. До сада су разбили главне снаге партизана и протерали из области Кључа, Мркоњића, Јајца, Гламоча, Купреса.51
Иначе Дражин општи став по питању многобројних српских непријатеља био је једноставан: ~Користити све против свих~, писао је он на пример мајору Баћовићу, 15. фебруара 1943. године.52 Посебан став о поручнику Дреновићу дошао је свакако због његовог претеривања у томе. Дража је тражио дискрецију, пре свега због недобронамерних Западних савезника. Такође је забрањивао апсолутно сваки додир са усташама, наређујући да се они уништавају свуда и у свакој прилици. Уистину није познат ни један документ о сарадњи четника и усташа - ни немачки, ни четнички, ни комунистички, сем њихових уобичајених поштапалица, писаних ради пропаганде.
Међутим, Дреновић је често одлазио у Бањалуку. Његова слика за столом у кафани хотела ~Босна~, са тројицом домобрана и једним усташом, спада у ред највише објављиваних фотогтрафија из Другог светског рата на нашем тлу. А те ноћи, по првом Дреновићевом силаску у Бањалуку, Срби су први пут мирно спавали, још од почетка рата. Појава овог двометраша опасног изгледа, и још многих њему сличних четника на околним брдима, најзад је донела дозу смирења међу српски живаљ, који је, до тада, само благодарећи присуству немачких трупа спашен од потпуног истребљења.
Раније смо већ навели Дреновићеве ставове по овом питању:
У погледу акције против Хрвата проста је ствар - докле је јак вањски фронт, ми не можемо ништа, јер ће им њихови савезници (Немци) помоћи и ми морамо бити опрезни... Ми морамо што даље изигравати ову политику, док не пукне фронт, а онда...
Са овим су се слагали и други команданти, али су се згрозили од следеће Дреновићеве реченице:
{то се тиче новца, ја стојим на становишту да сада од Хрвата треба узети све што се може.53
Нема доказа да је Дреновић то радио лично, али, тамо где се наметнуо као заштитник српског живља на овај начин, као и у неким суседним областима, пре свега оним под командом њему сличног Радета Радића - као што то у рату бива, дошло је и до низа негативних пратећих појава. На пример, до шверца са Хрватима.
Може бити да би Дреновић, у случају повољног исхода рата, био изведен пред војни суд. његова одбрана свакако би се позивала на следеће чињенице: прво, ту, где су деловале Дреновићеве јединице, српски живаљ је спашен од Хрвата; друго, постојало је Дражино наређење о ~коришћењу свих против свих~.


ИЗВОРИ:

13 Зборник докумената, том 14, књига 1, 312.
14 Зборник докумената, том 14, књига 1, 311-318.
15 и 16 Зборник докумената, том 14, књига 1, 335-338, 367-368.
17 Зборник докумената, том 14, књига 1, 405-409.
18 Погледи, број 64, 1990. године.
19 Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 858.
20 и 21 Зборник докумената, том 14, књига 2, 665, 670.
22 Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 47.
23 И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 46.
24 и 25 И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 47- 49.

 

[Ненад]

И Хрвати су имали своје скривене циљеве у вези споразума са четницима, о чему је Дража писао влади у Лондону депешом од 5. августа 1942: ~Усташе у Босни покушавају да се споразумеју са четницима, тежећи да их изиграју и разоружају. Потребно је преко радија истаћи ову опасност по четнике~.22 Ипак, Хрвати нису остварили ове своје намере. њихове локалне власти за Усору и Соли јављале су Загребу 12. новембра 1942. следеће: ~Што се тиче држања четника у овим крајевима, оно није било подношљиво ни код оних који су потписали уговор, а камоли код оних са којима преговори нису уопште вођени~. Због таквог извештаја, ~Врховно оружничко заповједништво НДХ~ закључило је 12. децембра да ~четници постају сваког дана све дрскији~, уз напомену: ~Из свега се разбире да су ови споразуми са четницима без икакве вриједности~.23
Према немачким извештајима, четничке зоне биле су затворене за Немце, усташе и домобране. О томе је марта 1943. јављао СА пуковник Реквард:
Нема ни говора о неком утицају хрватске владе у крајевима у којима они (четници - прим. аут) владају. Напротив, четници су своје крајеве херметички затворили и чак су тражили пропуснице од немачких официра. Хрватски чиновници и војници могу ступити у те крајеве само с опасношћу по живот.24
Један СС официр писао је годину дана касније како Срби у североисточној Босни ~јако цене и штите~ четнике.25


----------------------------------------------

(...) Била је то идеална прилика за људе попут поручника Дреновића. Онога дана, када су са југа четничке јединице поред Италијана кренуле према српским насељима у ~Бихаћкој републици~ - он је поред Немаца кренуо са севера.
Дреновићев подешен наступ није се допао мајору Славољубу Врањешевићу, о чему је 3. фебруара (1943) известио мајора Остојића:
Дреновић је слао поклонствену депутацију у име Босанске Крајине да изјави лојалност поглавнику и владици Термогену у Загреб. Вечито је са Хрватима и Немцима у Бањалуци.46
Остојић је, три дана касније, јављао Дражи:
Скренуо сам пажњу свима у Динари да не долазе у додир са Немцима и усташама.47
На ово је Дража тражио да се Дреновићу пренесе следеће наређење:
Дреновић иде заједно са Немцима и усташама и Лорковић га хвали. Дреновић треба да спасава наш народ од усташа и Немаца и да се држи по страни.48
Мајор Остојић, у депеши Дражи 9. фебруара, ипак хвали Дреновићеву тактику: ~Дреновић се изгледа добро снашао~, писао је он, настављајући: ~Постараћу се да му преко Хуга (капетан Боривоје Митрановић - прим. аут) поручим чување нашег живља од Немаца и усташа.~49
У ствари, Дреновић је то већ радио.
Нови извештај о Дреновићу стигао је у Врховну команду 25. фебруара, од мајора Баћовића:
Дреновић (иде) са немачком опремом и шубарама на глави.50
А мало опширнији извештај послао је војвода Ђујић, 8. марта:
Наше патроле у области Босанског Грахова ухватиле су везу са Дреновићем и Митрановићем. Добио сам извештај од обојице... Раде са ослонцем на Немце. Акцију су почели 20. фебруара од Санице и Мркоњића. До сада су разбили главне снаге партизана и протерали из области Кључа, Мркоњића, Јајца, Гламоча, Купреса.51
Иначе Дражин општи став по питању многобројних српских непријатеља био је једноставан: ~Користити све против свих~, писао је он на пример мајору Баћовићу, 15. фебруара 1943. године.52 Посебан став о поручнику Дреновићу дошао је свакако због његовог претеривања у томе. Дража је тражио дискрецију, пре свега због недобронамерних Западних савезника. Такође је забрањивао апсолутно сваки додир са усташама, наређујући да се они уништавају свуда и у свакој прилици. Уистину није познат ни један документ о сарадњи четника и усташа - ни немачки, ни четнички, ни комунистички, сем њихових уобичајених поштапалица, писаних ради пропаганде.
Међутим, Дреновић је често одлазио у Бањалуку. Његова слика за столом у кафани хотела ~Босна~, са тројицом домобрана и једним усташом, спада у ред највише објављиваних фотогтрафија из Другог светског рата на нашем тлу. А те ноћи, по првом Дреновићевом силаску у Бањалуку, Срби су први пут мирно спавали, још од почетка рата. Појава овог двометраша опасног изгледа, и још многих њему сличних четника на околним брдима, најзад је донела дозу смирења међу српски живаљ, који је, до тада, само благодарећи присуству немачких трупа спашен од потпуног истребљења.
Раније смо већ навели Дреновићеве ставове по овом питању:
У погледу акције против Хрвата проста је ствар - докле је јак вањски фронт, ми не можемо ништа, јер ће им њихови савезници (Немци) помоћи и ми морамо бити опрезни... Ми морамо што даље изигравати ову политику, док не пукне фронт, а онда...
Са овим су се слагали и други команданти, али су се згрозили од следеће Дреновићеве реченице:
{то се тиче новца, ја стојим на становишту да сада од Хрвата треба узети све што се може.53
Нема доказа да је Дреновић то радио лично, али, тамо где се наметнуо као заштитник српског живља на овај начин, као и у неким суседним областима, пре свега оним под командом њему сличног Радета Радића - као што то у рату бива, дошло је и до низа негативних пратећих појава. На пример, до шверца са Хрватима.
Може бити да би Дреновић, у случају повољног исхода рата, био изведен пред војни суд. његова одбрана свакако би се позивала на следеће чињенице: прво, ту, где су деловале Дреновићеве јединице, српски живаљ је спашен од Хрвата; друго, постојало је Дражино наређење о ~коришћењу свих против свих~.


ИЗВОРИ:

13 Зборник докумената, том 14, књига 1, 312.
14 Зборник докумената, том 14, књига 1, 311-318.
15 и 16 Зборник докумената, том 14, књига 1, 335-338, 367-368.
17 Зборник докумената, том 14, књига 1, 405-409.
18 Погледи, број 64, 1990. године.
19 Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 858.
20 и 21 Зборник докумената, том 14, књига 2, 665, 670.
22 Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 47.
23 И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 46.
24 и 25 И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 47- 49.


-------------------------------------------------

46, 48, 52 Зборник докумената, том 14, књига 2, 147, 207, 213.
47 и 49 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 2\1.
50 и 51 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 3\1.
53 Зборник докумената, том 14, књига 1, 311-318.

(Из књиге ''Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета'', 2. том)

 

[Ненад]

Ево Самарџићевог предговора књизи ,,Сарадња партизана са Немцима, усташама и албанцима''

У рату и љубави све је дозвољено. Ово праисконско, неписано правило, важило је и у Другом светском рату, за све зараћене стране, па тако и за партизане и четнике. Конкретизовано према наслову овог рада, а под условом да реч "сарадња" узмемо у њеном најширем смислу - то значи да су и једни и други сарађивали са свим формацијама на тлу окупиране Краљевине Југославије, као и међусобно.
Наравно, као и свако друго правило, и ово је имало један изузетак: четници никада нису сарађивали са усташама. Мада је наводна сарадња четника и усташа опште место комунистичке литературе, о њој дословце не постоји нити један једини документ. Разлог овоме једноставан је: хрватско-муслиманске усташке формације основане су да би убијале Србе, а међу њима и породице четника. Четници су, с друге стране, дигли устанак управо зато да би заштитили своје породице...
У оквиру нацистичке "Независне Државе Хрватске" деловале су две основне формације: домобрани и усташе. Први су сматрани, условно речено, регуларном војском, као и блажом варијантом у вези злочина, док су усташе биле нерегуларне формације подређене директно поглавнику Анти Павелићу. То не значи да у геноциду над Србима нису учествовали и домобрани. Напротив, у геноциду су учествовали и они, као и хрватска полиција, локалне власти, групе цивила, итд, а нарочито свештенство. У распису свим команданима од 15. октобра 1943. године Дража је управо хрватско свештенство означио најодговорнијим за злочине над Србима, рекавши, поред осталог:
У 1941. години Хрвати су издали нашу војску и читаве дивизије предали Немцима. После тога Павелићеви Хрвати поклали су 700.000 Срба, људи, жена и деце на најсвирепији начин. Павелићеви Хрвати знају шта их чека, а исто тако и католичка црква која је предводила у убијању Срба.1
Ову идеју, о највећој одговорности хрватске католичке цркве, у наше време најбоље је обрадио италијански историчар специјализован за Ватикан, Марко Аурелио, у двема књигама: "Надбискуп геноцида" (односи се на Алојзија Степинца, првог човека католичке цркве у Хрватској) и "Бог је с нама".
Елем, како су четници наспрам себе имали десетак непријатељских формација, сем голе снаге морали су примењивати и тактику. У депеши од 22. децембра 1942. године Дража је овим поводом писао Југословенској влади у Лондону:
Услед великог броја непријатеља, тежимо да тучемо једног по једног. Борба против свих њих ођедном била би узалудна и безуспешна.2
Најпогоднијим за политичку акцију, поред Италијана, сматрани су домобрани, због веома ниске борбене вредности. И заиста, што милом што силом, многе њихове батаљоне (сатније), по правилу оне удаљене од Загреба, четници су приволели на сарадњу. Чак је постојао договор да домобранске јединице из Источне Босне пређу на страну четника у тренутку савезничког искрцавања на Јадран.
Тако су са домобранима, као и са представницима локалних хрватских власти (жупницима), четници, од кад су их комунисти пролећа 1942. године напали у леђа, напустивши заједнички одбрамбени фронт против Хрвата - потписали низ споразума. Међутим, ти споразуми никада нису обухватали усташе, што комунистички историчари по правили прећуткују.
Примера ради, у извештају од 13. октобра 1942. године, генерал Фортнер, командант 718. немачке посадне дивизије, о четницима у "Независној Држави Хрватској" пише:
Четници уопште нису за озбиљне противнике узимали хрватске домобране, него су их делимично чак и трпели на својој територији. Насупрот томе, настављали су свим средствима огорчену борбу против усташа...
Споразуми (четника и домобрана - прим. аут) се више не узимају озбиљно. Овде полако али сигурно поново почиње ратно стање између четника и хрватских домобрана. Између четника и усташа није никад ни престајало.3
Стратегију према Хрватима, после издаје комуниста, четници су утврдили на конференцији свих одреда са леве обале Врбаса, одржаној 7. јуна 1942. године. Према речима адвокатског приправника Бранислава Лазичића, шефа пропаганде Команде Босанских четничких одреда, напад комуниста "присилио је вође војно-четничких одреда да се осигурају бар према Хрватима и да на тај начин заштите народ од даљњег клања".4 Лазичићу, међутим, није било по вољи што се у потписаним споразумима формално признаје "Независна Држава Хрватска", која "не признаје српског народа". Он је рекао да је то учињено из невоље, кривицом комуниста, а да Хрвати за своја недела "морају платити кад-тад".
У расправи која је уследила сви учесници конференције сложили су се у основним питањима односа према Хрватима.
Прво, до потписивања споразума дошло је зато што су комунисти изазвали грађански рат и тиме довели у питање опстанак Срба на територији "Независне Државе Хрватске". У тренутку када су јединствене српске устаничке групе постигле највећи војнички успех, партизани су напустили своје положаје према Хрватима и напали четнике. Видевши да се против њих партизани више не боре, четнике истовремено нападају и Хрвати, па је тако српско цивилно становништво поново било изложено геноциду (почетком пролећа 1942. године). Геноцид је заустављен четничким нагодбама са Хрватима.
Друго, признавање "Независне Државе Хрватске" је формална, а не суштинска ствар. Без изузетка четнички команданти су се сложили да Хрватима не треба веровати.
Треће, циљ потписаних споразума био је извлачење "многобројних Срба који су трунули по хрватским затворима", као и спашавање народа од пропадања у збеговима. По питању збегова, Лазар Тешановић је рекао: "Имао сам 11 села која су била избачена из својих домова, а све су то села која су нас хранила. Тај народ требало је спасти, а кавгу су заметнули комунисти. Овим потписом сав је тај народ враћен на своје место и тиме се то (потпис) може правдати. Ако смо се борили, борили смо се за народ, и ја ни ово нисам учинио против воље народа, него баш зато што је то било народна потреба и што је то народ хтео".
Четврто, споразуми су искоришћавани за набавку муниције од Хрвата, "а та ће нам изгледа требати баш за њих", како је то рекао поручник Марчетић. Ово питање образложио је потпоручник Урош Дреновић: "У погледу акције против Хрвата проста је ствар - докле је јак вањски фронт, ми не можемо ништа, јер ће им њихови савезници (Немци) помоћи и ми морамо бити опрезни... Сада је време кад народ треба нешто да ради, јер ја не могу лагати народу да ће нешто доћи и да ће неко послати, и ја рачунам само са оним што ми имамо... Ми морамо што даље изигравати ову политику, док не пукне фронт, а онда..."
Пето, једногласно је одбачен Дреновићев предлог да се од Хрвата, поред муниције, узима и новац. "{то се тиче новца, ја стојим на становишту да сада од Хрвата треба узети све што се може", рекао је Дреновић, изазвавши негодовање осталих команданата, који су се сложили "да би то стварно значило бити плаћеник".
{есто, у сукобу са партизанима "треба штедети животе Срба бораца". Четници су себи ставили у задатак да ове несрећнике привуку пропагандом, да би тако ојачали своје снаге "за коначни обрачун са Хрватима".5
Према овако утврђеној стратегији, два дана потом командант Босанских четничких одреда, Раде Радић, у Бањалуци потписује споразум са представницима хрватских цивилних и војних власти, великим жупаном др Петром Гвоздићем и домобранским пуковником Иваном Брозовићем.
Најважније ставке споразума су следеће:
Припадници четничких постројби (војно четничког одреда "Борја") са просторије... признају врховништво Независне Државе Хрватске...
Представници четничких постројби стављају следеће примједбе:
а) ...Житељи са означеног подручја желе имати управу својих обћина...
б) Да у вези са хрватским оружаним снагама суђелују добровољно на сузбијању и уништавању комунистичко-бољшевичких банди, те да у ту сврху задрже оружје.
ц) Да се враћеном пучанству, које покаже приврженост према држави и државним властима, пружи државна потпора, као и накнади штета учињена у току операције...
д) Да обитељи чији су храниоци у заробљеништву, а који не припадају Комунистичкој партији, добијају потпору у смислу постојећих одредаба и то на жену по 16 куна, а за дијете по 10 куна дневно...
ф) Да се омогући православном живљу предњег подручја, у колико буде исправног владања, запослење и зарада на државним и другим јавним радовима.
г) Да се становништву православне вјере зајамчи потпуно слободно исповједање њихове вјере у смислу постојећих закона.
х) Да се дозволи улазак у град житељима православне вјере ради подмирења својих животних потреба.
Горе именовани представници хрватске државне власти прихваћају горње примједбе наведеног представника четничких постројба, с тим, да ће хрватска оружана снага као и грађанске власти пружити православном живљу пуну заштиту слободе, сигурности и њихове имовине...6
Споразум је допуњен 14. јуна у Прњавору, тако што су, за тај део Босне под контролом Борјанског четничког одреда, прецизно "утврђене границе". Срби су могли прелазити границу само са пропусницама овереним од стране четничких команданата, а Хрвати са пропусницама које је оверавао командант домобранских трупа у Дервенти и Прњавору.7 На овај начин четници су створили слободну српску територију.
На конференцији команданата шест највећих четничких јединица из Западне и Централне Босне, одржаној 1. и 2. јула 1942. у Грабској испод Требаве, одлучено је да се "признају сви уговори закључени између појединих четничких одреда и НДХ". Одредима који још нису склопили споразуме са "Независном Државом Хрватском", препоручено је да то учине. Задатак да постави "референта за односе према НДХ", тј. официра за везу, добио је потпоручник Урош Дреновић.

 

[Ненад]

У вези злочина које су према Србима чинили муслимани, закључено је следеће:
Има велики број муслимана који нису вршили никаквог насиља према Србима, па према томе питање одговорности муслимана не треба генерализовати, него треба стати на становиште, да се пронађу и казне само они муслимани, чија се кривица несумњиво може доказати, а сви остали да се поштеде било каквих репресалија од стране четника, а у сваком случају да се поштеде муслиманска деца и жене, јер сви учесници (конференције) сматрају да се морамо руководити најосновнијим принципима хуманитета и правичности па, према томе, онај који није крив не треба ни да страда.
У односу према партизанима усвојен је овај став:
У партизанским редовима налази се велики проценат Срба заведених комунистичком пропагандом, који стварно нису комунисти, па би их било могуће повратити, па ради тога уколико би који од таквих био заробљен приликом сукоба са партизанима, треба му поштедети живот, а уколико против којега од њих постоји доказ, да је починио злочине према српском народу, треба га упутити у Главни штаб (Босанских четничких одреда), који ће га предати суду (тада основаном при том штабу - прим. аут), а овај ће решити какву казну заслужује према почињеној кривици.8
Четнички споразуми са Хрватима испунили су свој основни циљ: заштиту Срба од покоља и јачање српских снага за наношење одлучујућег ударца непријатељу у последњој фази рата, у очекиваном садејству са Западним савезницима. У неким случајевима, споразуми су по Србе били веома повољни, попут оног који је 13. маја 1942. у Бањалуци потписан за подручја између Врбаса и Сане. Тада је локални хрватски командант, потпуковник Бучар, свом људству издао следећу заповест:
Почам са 15. свибњом имају се прекинути сва непријатељства према четницима означеног подручја.
Забранити свако пуцање на четничке постојбе или становништво - ово се нарочито односи на добровољце села Кијево, Паланка (Томина), Стратинска и {крљовита, који чак пуцају и на мирно становништво које на пољима ради. Исто важи и за Врхпоље и Прхово, које без икаквог разлога пуцају на сељаке преко Сане, па чак и на стоку.
Према томе, непријатељства се имају наставити само према партизанима (комунистима), који имају црвене звијезде на капама...9
До забуне у вези са овим споразумима долази и због склоности да се све хрватске оружане снаге називају усташама. Као што ћемо видети, то је у једној депеши учинио и Дража, мада је у својим наредбама правио разлику између усташа и домобрана: увек је наређивао да се први туку, "где год се нађу",10 док је друге покушавао да неутралише политичким мерама.
И после потписивања споразума са "Независном Државом Хрватском", Срби су били на опрезу, како су говорили, "према Хрватима", а свакако посебно према усташама. Црна легија је, примера ради, напала Босански Кобаш, иако се споразум који је потписао Раде Радић односио и на ово село. Напад је одбијен противударом Мотајичког четничког одреда Николе Форкапе.11
С друге стране, дешавало се да и четнички одреди крше споразуме. Тако је на Озрену нападнута хрватска стража, да би јој био отет један пушкомитраљез. На поменутој конференцији у Кулашима, прота Сава Божић је осудио овај чин: "На тај начин један неодговоран човек може да нас све уведе у борбу, а не знамо како би се та борба свршила, па би сви могли настрадати", рекао је он.12
И Хрвати су имали своје скривене циљеве у вези споразума са четницима, о чему је Дража писао влади у Лондону депешом од 5. августа 1942: "Усташе у Босни покушавају да се споразумеју са четницима, тежећи да их изиграју и разоружају. Потребно је преко радија истаћи ову опасност по четнике".13
Ипак, Хрвати нису остварили ове своје намере. Њихове локалне власти за Усору и Соли јављале су Загребу 12. новембра 1942. следеће: "{то се тиче држања четника у овим крајевима, оно није било подношљиво ни код оних који су потписали уговор, а камоли код оних са којима преговори нису уопште вођени". Због таквог извештаја, "Врховно оружничко заповједништво НДХ" закључило је 12. децембра да "четници постају сваког дана све дрскији", уз напомену: "Из свега се разбире да су ови споразуми са четницима без икакве вриједности".14 У ствари, без икакве вредности за нацистичку хрватску државу, док су за Србе били итекако корисни.
Према немачким извештајима, четничке зоне биле су затворене за Немце, усташе и домобране. О томе је марта 1943. јављао СА пуковник Реквард:
Нема ни говора о неком утицају хрватске владе у крајевима у којима они (четници - прим. аут) владају. Напротив, четници су своје крајеве херметички затворили и чак су тражили пропуснице од немачких официра. Хрватски чиновници и војници могу ступити у те крајеве само с опасношћу по живот.15
Један СС официр писао је годину дана касније како Срби у североисточној Босни "јако цене и штите" четнике.16
Као на оној конференцији од 7. јуна 1942, Дреновићев подешен наступ према Хрватима и касније је наилазио на критике четничких команданата. Тако, мајор Славољуб Врањешевић, командант Команде Западне Босне (формације илегалне и према Хрватима и према Немцима), 3. фебруара 1943. године извештава мајора Захарија Остојића, команданта Истакнутог дела Врховне команде:
Дреновић је слао поклонствену депутацију у име Босанске Крајине да изјави лојалност поглавнику и владици Термогену у Загреб. Вечито је са Хрватима и Немцима у Бањалуци.17
Дражин општи став по питању многобројних српских непријатеља, који је понављао у више наврата, био је једноставан: "Користити све против свих", писао је он на пример мајору Петру Баћовићу, команданту Оперативних јединица Источне Босне и Херцеговине, 15. фебруара 1943. године.18 Дреновић је, пак, од Драже добијао критике, јер је претеривао у томе. Дража је тражио дискрецију, пре свега због недобронамерних Западних савезника. Такође је забрањивао апсолутно сваки додир са усташама, наређујући да се они уништавају свуда и у свакој прилици. Уистину, као што је већ наглашено, није познат ни један документ о сарадњи четника и усташа - ни немачки, ни четнички, ни комунистички, сем њихових уобичајених поштапалица, писаних ради пропаганде. Међутим, као официр истурен према Хрватима, Дреновић је често одлазио у Бањалуку. Његова слика за столом у кафани хотела "Босна", са тројицом домобрана и једним усташом, спада у ред највише објављиваних фотографија из Другог светског рата на нашем тлу, наравно без давања целовите слике догађаја. А те ноћи, по првом Дреновићевом силаску у Бањалуку, Срби су први пут мирно спавали, још од почетка рата. Појава овог двометраша опасног изгледа, и још многих њему сличних четника на околним брдима, најзад је донела дозу смирења међу српски живаљ, који је, до тада, само благодарећи присуству немачких трупа спашен од потпуног истребљења.
Може бити да би Дреновић, у случају повољног исхода рата, био изведен пред војни суд. Његова одбрана свакако би се позивала на следеће чињенице: прво, ту, где су деловале Дреновићеве јединице, српски живаљ је спашен од Хрвата< друго, постојало је Дражино наређење о "коришћењу свих против свих"< треће, њега је Команда Босанских одреда одредила за контакте са Хрватима у вези потписаних споразума, а он тај задатак није могао извршавати без одлазака у вароши.
Али, како је Дреновић могао да иде у Бањалуку, и како су уопште Босански четнички одреди могли да потписују споразуме са домобранима, као делом немачке ратне машинерије - када су истовремено Немци свим силама настојали да пронађу и ликвидирају Дражу и када су свакодневно хапсили и стрељали "ДМ присталице"|
Тако, што ни домобрани, као ни Немци, нису знали да се ове формације, као и сам Дреновић, налазе под Дражином командом.
Постојале су, дакле, две врсте четника: легални (у односу на окупаторе и квислинге) и илегални. Још по пропасти устанка 1941. године Дража је наредио легализацију дела трупа, као вид убацивања својих људи у непријатељске редове.
Убацивање својих људи међу непријатеље је уобичајена појава у историји ратова. Али, тешко се може наћи пример убацивања тако великог броја официра и војника, као што се то десило у италијанској окупационој зони, па и у Србији, крајем 1941. и почетком 1942. године. Дражина идеја показала се успешном због повољних околности, јер је окупатор дозволио формирање, или је толерисао постојање, формација састављених од домаћег становништва. На немачкој окупационој зони у Србији то су били Пећанчеви четници, недићевци и љотићевци. Док су се прве две формације, а пре свега Недићева, показале веома погодним за спровођење тактике легализације, са верним немачким савезницима љотићевцима то није био случај.
Према томе, наредба некој јединици да се легализује значила је да она привремено ступи у друге формације, на пример у недићевце, и формално стане под туђу команду. За то време, та јединица би остајала у тајној вези са Дражом и извршавала његове задатке. Операција је утолико лакше успевала, уколико су у тој другој формацији постојали официри наклоњени четницима, или, још боље, ако су тајно радили за четнике. Најпознатији је пример потпуковника Милана Калабића, оца Николе Калабића, који је био командант највеће јединице "Српске државне страже" генерала Милана Недића (тзв. недићевци). Преко Милана Калабића легализовали су се многи четници, али је он то на крају платио главом, када су га Немци открили.
Неки историчари, попут Дејвида Мартина, сматрају да је сарадња недићеваца и четника - нарочито испољена кроз легализацију - дошла исто онако природно као, на западу, сарадња усташа и комуниста. У оба случаја основ је у припадности истој нацији. Недићевци и четници нашли су се као Срби, а често и комшије, пријатељи или рођаци. Усташе и партизанске вође били су Хрвати, а сем тога у великом броју случајева и пријатељи из предратних југословенских затвора, у којима су делили ћелије као политички осуђеници.
Четници легализовани у одредима генерала Милана Недића имали су задатак да се снабдеју оружјем и муницијом, па да се затим, у згодан час, врате у шуму. Легализованим официрима специјални задатак била је обавештајна служба.

 

[Ненад]

Прва Дражина наређења о легализацији нису сачувана, или су дата усмено. Ипак, постоје многа документа из којих се види његов став. На пример, у радио депеши команданту Млавског корпуса капетану Синиши Оцокољићу Пазарцу, од 29. јуна 1942. године, Дража наређује:
У циљу прикривања одреда и спречавања разоружања дозвољене све преваре. У крајњем случају узмите Пећанчеву фирму.19
Потпуковнику Драгославу Павловићу, делегату Врховне команде у појединим секторима, 24. августа 1942. Дража пише:
Легализованим саопштити да буду на опрези јер ће Немци хапсити све. Нека запазе тренутак и на време се баце у шуму. Непријатељ треба да буде преварен, а не они.20
Капетану Оцокољићу Дража на ову тему пише и 8. септембра 1942. године:
Легални делови по потреби претварају се у илегалне делове. Служе за превару, а не за корист непријатељу.21
Када су мајору Радославу }урићу (шифра "Херман"), команданту Јужне Србије, италијанске окупационе снаге са Косова и Метохије понудиле сарадњу, Дража му је 17. новембра 1942. године одговорио:
Италијани свуда покушавају да дођу у везу са нашим људима. Тежња им је да користе наше људе за своје циљеве. Ми само да их користимо да се дочепамо оружја. У разговорима са њима држати чисто националну линију. Никаква милиција за њихов рачун... Искористимо их само ради оружја, али да се Арнаутима не даје, јер они наоружавају и њих, а то је противу нас. Преваримо их да дођемо до циља. Они су лукави, будимо још лукавији. Херман лично не иде на састанак.22
Легализација је, међутим, временом показала и своје негативне стране. Легализовано људство преведено је из ратног у мирнодопско стање, из планинских логора у живот у кругу породице (официри) или у касарни, са редовним платама. Део људства није био склон да из те позиције извршава задатке због којих је легализован, а због којих се лако губила глава. Зато је Дража, низом наредби, настојао да их тргне из летаргије.
Тако у његовом распису свим командантима од 28. августа 1942. године, стоји:
Саопштите свима легализованим одредима следеће: Многи легализовани одреди заборавили су да је сада рат и да је њихова легализација само маска за подземни рад. Новац и угодан живот разнежио је многе који мисле да тако сачекају крај рата па да после само извлаче користи. Нека се зна да се о свакоме води рачуна. Наређујем да сви легализовани одреди најенергичније униште комунисте на својим просторијама. Даље да наше шумске одреде помажу на сваком кораку, новцем, храном, муницијом, оружјем као и у извођењу организације и тајне пропаганде.23
Недуго потом, 8. септембра, уследила је још једна опомена, уз наређење за обавезно формирање летећих илегалних јединица на теренима свих бригада:
У многим нашим крајевима осећа се застој у раду. Многи легализовани делови прешли у мирнодопски живот. Многи заборавили да је рат и да непријатеља има много и свуда. Наређујем да сви команданти бригада организују летеће јединице како ће бити за сваког наређено. Ове јединице не могу бити легалне. Њихово је место шума и планина. Њихова акција брза и одлучна, против свих и свакога. Легални делови да им послуже као база за снабдевање и прикривање, као гром ове јединице има да уништавају народне издајнике и све унутрашње непријатеље, љотићевце, комунисте, Пећанчеве... Пред догађајима који наступају, ови летећи делови послужиће као језгро за мобилизацију свих снага бригада.24
У депеши генералу Мирославу Трифуновићу, команданту Србије, Дража 21. новембра 1942. пише:
Од легализованих официра скоро више немамо користи. Зато их поједини команданти позивају да се одметну, али они се обично не одазивају јер мисле да је главно само да се упишу код нас, а да живе и даље у местима (градовима).25
Истог дана Дража је послао "распис свима у Србији":
Легални официри у маси не раде ништа за нас. Често су кориснији Немцима више него нама. Нека команданти на терену воде о томе рачуна и уписују такве у црне књиге, а нарочито оне који неће да се одазивају нашим позивима за сарадњу. Саопштите свима легализованим. Нека им се скрене пажња да се каријера тече у шуми.26
Почетком 1943. године легализовано људство у Србији већ је било реткост. Многи недићевци и даље су радили за четнике, да би у последњој фази рата све јединице генерала Милана Недића прешле под команду генерала Драже Михаиловића.
Легализација у Србији, на немачкој окупационој зони, сматрана је једним од најтежих ратних задатака. Многе легализоване четнике, чим би открили да су под Дражином командом, Немци су свирепо мучили и убијали. Мајор Љуба Јовановић Патак и потпоручник Радомир Петровић Кент отишли су крајем 1941. на Равну Гору, са молбом Дражи да их упути у Босну, ради борбе против усташа. О томе Кент сведочи:
Када је дошао код мене (после рапорта код Драже), Љуба је био мало узбуђен и нервозан, што није било у његовој природи. Обојица смо се плашили да нас Чича не пошаље на неку другу страну уместо у Босну. Бојали смо се Јужне Србије. Слутња нас није издала.
На питање зашто су се толико бојали легализације, Кент одговара:
Јер је то била најгора ствар. Немци су овај вид нашег лукавства сматрали највећом преваром и најстрожије кажњавали. Да су нас похватали, у сваком случају бисмо висили на ћириличном слову "Г". И данас га памтим, Немци га нису померали са брда Краљица изнад Зајечара. Смрти се нисам плашио, али сам се плашио вешала.27
Кент је враћен у свој родни крај, са задатком да се легализује, а уместо њега у Босну одлази поручник Милорад Булован, син фочанског свештеника. Булована су недуго потом комунисти на превару заробили и свирепо убили. Зиму 1941Ђ42. године мајор Јовановић и потпоручник Петровић провели су у касарни у Зајечару као недићевци, а онда су се, са одабраним људством, које су добро наоружали и опремили, одметнули у шуму. Јовановић је постао командант Тимочког корпуса, а Петровић његове Бољевачке бригаде.
У италијанској окупационој зони, међутим, легализација четника била је релативно једноставна и зато прилично масовна. Италијани најпре заиста нису знали да су сви четници легализовани код њих - Јевђевић, }ујић, Баћовић и остали - под Дражином командом. Потом су једно време знали, али су се правили да не знају, да би на крају у својим везама са четницима потражили мост за прелазак из осовинског у табор Западних савезника.
{ире образложење тактике коришћења "свих против свих", Дража је дао у писму пуковнику Баји Станишићу, команданту Зетских четничких одреда, легализованом код Италијана, од 9. марта 1943. године:
Ми радимо само за себе и никог више< само нас се тичу интереси Срба и будуће Југославије< за постизање циља користимо једног непријатеља противу другог, тачно онако, као што и сви наши непријатељи, без разлике, раде< постићи успех са најмање жртава, али поднети и највеће жртве, ако је то потребно за општу ствар, сачувати народ од сваког непотребног излагања на дому. О свему овоме води се рачуна.28
У Источној Босни током 1942. године били су слаби не само домобрани, већ и Немци, па овде није било потребе за споразумима или легализацијом. На западу Босне, међутим, све непријатељске формације биле су јаче: Немци, усташе, домобрани, као и комунисти. Примирје које су четници потписали са домобранима важило је и за Немце. Једна немачка посадна дивизија која се ту налазила имала је задатак да чува комуникације и привредне објекте, па је за операције против комунистичке "Бихаћке републике" ангажовала усташе и домобране, не знајући да комунисти, заправо, и опстају захваљујући њима. Тако су хрватске операције против комуниста завршаване, с једне стране наоружавањем комуниста, а с друге уништавањем српских села.

 

[Ненад]

Видевши ову игру комуниста и хрватских формација, командант Босанских четничких одреда Раде Радић послао је поручника Вукашина Марчетића, команданта Четничког пука "Мањача", на преговоре са Немцима у Бањалуци. У писму које је Марчетић носио, Радић саопштава Немцима како се хрватске трупе "редовно предају са наоружањем, без отпора, што нам даје доказа да су они у великој мери наклоњени комунистима и да их желе да потпомогну у уништењу српског народа". Следи навођење низа оваквих случајева, из којих произилази закључак да Немци, шаљући Хрвате против комуниста, заправо комунистима шаљу појачање.
Дакле, уместо на Хрвате, у борби против комуниста немачка команда треба да се ослони на Србе, који су "у огромној већини против комунистички расположени", али су спутани из два разлога. Прво, српски народ није довољно наоружан. Друго, највећи број српских војника, упркос потписаним споразумима о примирју, и даље је распоређен према Хрватима. "Силом чињеница, које се свакодневно понављају, са стране хрватских власти а нарочито усташа, приморани смо да највећи део својих снага задржимо на својим секторима, да би заштитили своје домове, децу и жене од злочина усташа", пише Радић. Зато је Немцима упућен предлог да се разоружају хрватске јединице, "а нарочито усташке формације", како би се то оружје уступило Србима, који ће потом "водити успешне борбе против комуниста".29
Из Радићевог извештаја Главном штабу Босанских четничких одреда, писаног четири дана касније, 31. августа 1942, види се да је овакав наступ према Немцима донекле уродио плодом. Дознавши за четничке намере, хрватски генерал Брозанић - "тај пас", како га назива Радић - покушао је да убеди Немце да не дају муницију четницима. Брозанићево образложење било је да су четници већ добили огромне количине муниције и да они, заправо, сада стварају залихе "за онај дан", тј. за дан устанка против окупатора. Немци су, међутим, натерали Хрвате да дају муницију четницима, о чему Радић извештава:
Ипак, успели смо и Хрвати ће морати да пошаљу муницију за 2.000 четника и сва аутоматска оруђа-бацаче. Разуме се да ћемо од овога у првом реду гледати да оставимо нешто за онај дан, који нам је данас саопштен. Немцима смо рекли, да нам за Хрвате није потребна муниција, већ само мотке, са којима смо им отели и оружје којим су данас наоружани сви четнички одреди.
Разуме се, да нам сада Немци, моментално поклањају више пажње него Хрватима, како се то јасно да приметити, - али знамо докле би нас довела и њихова пажња, ако би, не дај Боже, са њима морали да продужимо познанство и додир.30
Општа Радићева стратегија била је да комунисте униште четници, како би "тиме спречили офанзивне акције Немаца, као непотребне, пошто није тешко замислити како би се провело становништво и имовина куда би прошли Немци а за њима Хрвати, па евентуално и усташе".
Донекле, четници у Западној Босни су успели да се наметну Немцима и остваре своје циљеве. Тих дана, они су заменили немачке трупе у Кадиној Води. Одатле је немачка артиљерија насумице тукла српска села у којима су се налазили партизани. Али, освајање оне позиције коју су четници у јужнијим крајевима имали код Италијана, није било могуће.
У ово доба, средином 1942. године, четнички одреди са запада Босне још нису били укључени у Дражину организацију, пре свега због физичке удаљености. Када се то ускоро десило, њихова веза са Дражом морала је бити скривана по сваку цену, да би што дуже опстала политика чувања српског народа од бројних непријатеља, која је до тада, на четничким територијама, дала одличне резултате.
Дакле, основна чињеница у вези оних неколико десетина фотографија Радета Радића, Уроша Дреновића и других четника из ових крајева, на којима се они налазе заједно са Немцима и домобранима - јесте да Немци и домобрани нису знали за њихову припадност Дражином четничком покрету.
Код комуниста је, као што ћемо видети, ситуација била дијаметрално супротна: све њихове везе са Немцима, усташама и домобрана ишле су директно преко Врховног штаба и Централног комитета Комунистичке партије. Ни у једном случају нема дилеме с ким се разговара, нити су комунисти стварали неку врсту посебних формација за односе са осовинским трупама.
А основна чињеница у вези додира, ма које врсте, четника и партизана са другим формацијама, јесте следећа.
Сви преговори, договори, споразуми и остали контакти које су имали четници, сводили су се на то да српски народ из њих извуче неку корист.
Све што су радили комунисти са усташама, Немцима домобранима, балистима и осталима - имало је за циљ приграбљивање користи у остварењу основног ратног циља, а то је борба за власт. Контакти комуниста са осовинским формацијама ишли су, дакле, на штету српског народа, јер је и сама делатност комуниста носила катастрофалне последице.
На пример, сарадња четника са домобранима увек је значила да се са тог сектора српски живаљ више неће одводити у концентрациони логор Јасеновац - сем ако усташе, које та сарадња није тангирала, не успеју да савладају четнике и продру до српских села.
С друге стране, сарадња партизана са усташама, па и са домобранима, по правилу је доводила до тешких покоља српског становништва.
Сарадња четника са Немцима у Западној Босни сводила се на анулирање сарадње усташа и партизана, ради заштите српског народа од ове коалиције.
Сарадња партизана са Немцима од марта до маја 1943. године имала је за циљ удруживање против четника и Западних савезника приликом њиховог очекиваног искрцавања на Јадран, што је по Србе, као и по остале народе на Балкану, носило катастрофалне последице.
Сарадњу четника са Западним савезницима носио је талас одушевљења у борби за слободу и демократију, као и убеђење да се на тај начин рат скраћује и жртве умањују.
Сарадња комуниста са Западним савезницима уследила је управо оног часа када су западне силе прекршиле све међународне норме, мешањем у унутрашње ствари Краљевине Југославије на до тада невиђени начин, и када су српски народ издвојиле од свих осталих европских народа. Док су Срби, преко Четничког покрета, давали већи допринос борби против Сила осовине него други народи у окупираној Европи, Западни савезници су и даље тражили нова залагања и нове жртве само од Срба. Четници то нису прихватили, док комунисти, као несрби, јесу - додуше само формално, јер су и даље као основни ратни циљ имали борбу за власт, дакле борбу против четника, а не против Сила осовине.
ИЗВОРИ

1 АВИИ, ЧА, К-279, рег. бр. 6/1.
2 Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 858-859.
3 Зборник докумената, том XII, књига 2, 788-789.
4 Зборник докумената, том XIV, књига 1, 312.
5 Зборник докумената, том XIV, књига 1, 311-318.
6 Зборник докумената, том XIV, књига 1, 335-338.
7 Зборник докумената, том XIV, књига 1, 367-368.
8 Зборник докумената, том XIV, књига 1, 405-409.
9 Погледи, број 64, 1990. године.
10 Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 858.
11 Зборник докумената, том XIV, књига 2, 665.
12 Зборник докумената, том XIV, књига 2, 670.
13 Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 47.
14 И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 46.
15 и 16 И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 47- 49.
17 Зборник докумената, том XIV, књига 2, 147.
18 Зборник докумената, том XIV, књига 2, 213.
19 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 3/1.
20 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 5/1.
21 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 7/1.
22 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 14/1.
23 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 4/1.
24 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 7/1.
25 и 26 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 14/1.
27 Р. Петровић Кент, Четници Источне Србије, 85-88.
28 Зборник докумената, том XIV, књига 2, 399.
29 Зборник докумената, том XIV, књига 1, 569-571.
30 Зборник докумената, том XIV, књига 1, 586-588.

Miloslav Samardžić, Сарадња партизана са Немцима, усташама и албанцима, Novi pogledi
Kragujevac 2006.

 

[Ненад]

Како су комунисти слагали за Шумарице

Пише: Милослав Самарџић

Šumarice, školski čas komunističkih laži
Koliko građana su Nemci streljali 21. oktobra 1941. u Kragujevcu i šta je tome prethodilo?

Jedan od najvećih mitova Drugog svetskog rata na našem tlu svakako je i kragujevačka tragedija. U znak sećanja na „7.000 đaka i profesora" streljanih 1941. godine, u kragujevačkim Šumaricama decenijama je održavan Veliki školski čas - uz direktan TV prenos i u rangu najvećih državnih praznika onoga doba. Sve što je vredelo u narodu, saopštavali su mediji, ustalo je te 1941. godine protiv okupatora, na poziv Komunističke partije i pod njenim vođstvom, a ne žaleći ma kakve žrtve u borbi za slobodu i svetlu budućnost.

U suštinu priče nije se ulazilo, tako da uprkos ogromnoj medijskoj pažnji, zapravo niko nije znao šta se dešavalo uoči 21. oktobra 1941. Smatralo se da su partizani porazili Nemce, a da su ovi odgovorili streljanjem civila u srazmeri od 100 „rodoljuba" za svakog ubijenog i 50 za svakog ranjenog nemačkog vojnika, došavši tako do brojke od 7.000. Istina je, naravno, sasvim drugačija.

I pre nego što je septembra 1941. propisao odmazdu od stotinu Srba, a ne rodoljuba, za jednog Nemca, Treći rajh nastupio je u Srbiji izuzetno surovo. Reakcija komunista, prema jednom članku J. B. Tita u „Biltenu" Komunističke partije od 10. avgusta, bila je sledeća: „To masakriranje stanovništva Srbije treba da bude podstrek... za opštenarodni ustanak srpskog naroda protiv omraženih fašističkih okupatora." U tom članku još stoji da su „partizanski gubici do sada bili neznatni", ali da se okupatori zbog toga osvećuju na ostalim stanovnicima, uključujući i žene i decu".

Drugi čovek partije, Slovenac Edvard Kardelj, preporučio je J. B. Titu da komunisti i u Hrvatskoj postupe kao u Srbiji, kako bi i tamo okupatorski teror izazvao masovni ustanak. Ovo je Kardeljevo pismo Brozu od 2. avgusta 1941:

„Pošto-poto mi moramo dići u borbu i hrvatska sela... Kod nekih drugova postoji bojazan od represalija (ne u rukovodstvu), od uništenja sela i ljudi, itd. Baš taj strah najviše koči odlučnije pristupanje mobilizaciji hrvatskih sela. A ja držim da će baš represalije prebaciti hrvatsko selo na stranu srpskog sela. U ratu se ne smijemo plašiti uništavanja čitavih sela. Teror će bezuslovno dovesti do oružane akcije. U tom duhu smo i donijeli sada naše konkretne zaključke... „

Zaključci su se odnosili na sela i gradove u Srbiji, dok su Četnički odredi Jugoslovenske vojske, pod komandom pukovnika Draže Mihailovića, težište akcije stavljali na zapadne krajeve, radi zaštite Srba od formacija hrvatske nacističke države.

Tako, kada su početkom oktobra 1941. godine komunisti saopštili četnicima da će napasti Jagodinu, ovi su im odgovorili da će ih sačekati ispred ove varoši i sve likvidirati. Argumenti druge vrste, poput objašnjenja da je u tom trenutku mudro ratovati jedino preko Drine, ili da Nemci svaku varoš, i ako se zauzme, mogu brzo povratiti, uz masakriranje civilnog stanovništva - već su bili istrošeni.

Jagodina je spasena jer je komunista tu bilo veoma malo, za razliku od okoline Kragujevca, gde su se bili koncentrisali. Grupa komunista uspela je 10. oktobra da poubija nemačke vojnike iz jednog telefonskog odeljenja, pa je tri dana potom do četnika stigla vest da Nemci hapse Kragujevčane za streljanje. Tog dana, 13. oktobra, komandant Šumadijskih četničkih odreda, major Miodrag Palošević, poslao je poruku Nemcima da će, u slučaju streljanja Kragujevčana, četnici streljati nemačke vojnike koje su držali u zarobljeništvu. U potonjim pregovorima sa komunistima, čiji je prvi čovek bio Vladimir Dedijer, Palošević je uspeo da odloži napad na Kragujevac, ali je zauzvrat pristao da zajedno sa partizanima napadne nemačku kolonu za koju se očekivalo da će krenuti prema Gornjem Milanovcu, u potrazi za zarobljenim vojnicima Vermahta.

Nemački 3. bataljon 749. pešadijskog puka, ojačan tenkovima i artiljerijom, pošao je iz Kragujevca u zoru 14. oktobra, goneći ispred sebe grupu civila kao živi štit. Prema sporazumu sa majorom Paloševićem, izlazak Nemaca iz grada trebalo je da spreče partizani, ali njih nigde nije bilo. Tako su Nemci najpre naišli na isturena odeljenja Gružanskog četničkog odreda kapetana Dušana Smiljanića, kod sela Drača. Tom prilikom je poginuo poručnik Blagoje Stojančević, načelnik Smiljanićevog štaba.

Posle ovoga, major Palošević je poslao kurira sa porukom da ne otvara vatru dok ne dobije znak raketom. Grupa civila i Nemci lagano su išli drumom, došavši tako na tridesetak metara od četničkog rova kod sela Bare. Čim su se civili sjurili u rov, ispaljena je raketa i sa svih strana je otvorena vatra na Nemce udaljene oko 200 metara. Sa svih strana - osim sa desnog krila gde su se do početka bitke nalazili partizani. Raketa je za partizane bila znak za povlačenje i ostavljanje četnika na cedilu. Desno krilo je odmah zauzeo streljački stroj Nemaca, ugrozivši bok četničkog položaja. U toku noći Palošević je naredio da se Gružanski i Gledićki odred povuku i utvrde u predelu Malog vrha i sela Vidići, a Takovski odred na Rapaj brdu. Napad Nemaca krenuo je u osvit zore 15. oktobra.

Nemci su potisnuli četnike i tako probili put ka Gornjem Milanovcu. Još jednom su spalili grad, uhapsili su 133 civila koji nisu uspeli da se sklone, i krenuli natrag, goneći te civile kao živi štit. Četničke snage su se podelile: Takovski odred je otišao da zapreči put prema Ravnoj gori, za slučaj da Nemci krenu u tom pravcu, dok su Gružanski i Gledićki odred s bokova neprekidno kidisali na dugu nemačku kolonu. Napad je urodio plodom u ataru sela Nevade, ispod Rapaj brda. U kaljuzi pored reke Despotovice dva nemačka tenka su se zaglibila, a posada ih je napustila pred nadirućim četnicima. Tako su četnici zarobili tenkove, da bi ih potom upotrebili u napadu na Kraljevo.

Ove tenkove, kao i sve ove borbe, komunisti su posle rata „prisvojili". Na ulazu u Gornji Milanovac, kao i u centru Kraljeva, i danas stoje tenkovi, kao dokaz hrabrosti komunista. Na tenku u Gornjem Milanovcu piše:

„U Majdanu i ovde na reci Despotovici, 6. i 15. oktobra 1941. godine, borci Takovskog bataljona partizanskog odreda ‘Dr Dragiša Mišović' zarobili su dva nemačka tenka. Kao prvi ustanički tenkovi učestvovali su u borbama na Rapaj brdu i Kraljevu 1941. godine."

Reč je o američkom tenku tipa „šerson", jednom od mnogih koje je vlada SAD poklonila komunistima posle rata na ime vojne pomoći. A posle tenkovskog napada na Kraljevo, krajem oktobra 1941, Nemci su raspisali poternice za dvojicom četničkih tenkista: poručnikom Dragomirom Topalovićem i potporučnikom Žarkom Borišićem. Komunisti u svojim redovima nisu ni imali tenkiste.

U borbama tokom 14. i 15. oktobra na drumu Kragujevac - Gornji Milanovac četnici su ubili 10 i ranili 26 nemačkih vojnika. Zbog ovoga su Nemci 21. oktobra u Šumaricama izveli na streljanje 2.300 Srba: 1.000 za svoje ubijene i 1.300 za svoje ranjene vojnike. U stvari, izveli su tačno 2.301 osobu. Sa streljanja je uspelo da pobegne 29 lica, tako da su ovoga dana streljana 2.272 Srbina. Među streljanima je bilo 217 dece đačkog uzrasta (nisu svi išli u školu), od kojih 60 učenika kragujevačke muške gimnazije i 23 dece ispod 15 godina starosti.

Nemci su streljali i prethodna dva dana: u obližnjim selima Maršić i Ilićevo 19. oktobra ukupno 234 osobe, a u Kragujevcu 20. oktobra 66 osoba iz „komunističko-jevrejske grupe" i 53 osobe iz zatvora (u ovoj grupi bilo je i talaca i predratnih robijaša).

Prema tome, tokom 19, 20. i 21. oktobra 1941. Nemci su u Kragujevcu i okolnim selima streljali 2.803 osobe. Za svaku od ovih žrtava Muzej „21. oktobar" ima osnovne podatke, a za većinu i fotografije, koje se nalaze u stalnoj izložbenoj postavci.

Komunisti su posle rata polomili i pobacali sve krstove sa imenima na humkama streljanih, da bi na njihovo mesto postavili spomenike sa petokrakama. Ove petokrake u međuvremenu su polomili građani, a od prošle decenije parastos streljanima je postao sastavni deo Velikog školskog časa.

http://www.pressonline.rs/page/stories/sr.html?view=story&id=49910&sectionId=63

 

[Ненад]

Ево шта историчар Александар Динчић каже за Хелера и Краљево и комунисте.

Хелера су стрељали Немци са још 4 партизана на Камиџорском мосту. Стрељао их неки поручник Лех. Ухватио их је кадасу требали да се пребаце, камуфлирани у немачким униформама, које им је обезбедио Аустријанац Аугуст Хелер. Родом је из Салцбурга.
Осим тих 5 стрељаних и 2 рањена, партизани нису имали више губитака на Краљеву. Та два су рањена када су покушали да нападну неке бициклисте који су пролазили кроз Чибуковац.
Четници су имали 601 мртвог и око 250 рањених, од којих је око 200 умрло од рана или побијено од партизана као рањеници. Укупни губици са четничке стране су били око 800 мртвих.
Комунисти су после рата назидали својих 60 погинулих на Краљеву, а то су заправо били четници. Као партизан Икодиновић, који је уствари био Бојовићев четник.

Краљевачка општина је имала много проблема око споменика палим на опсади. Генерал Вујасиновић Тодор је предлагао да се подигне на Ружић брду, али да се Власи не сете - није се подигао. Томе се оштро супроставио генерал Танасковић. Он је био на опсади и знао је да нема партизана. Онда је генерал Танасковић предлагао да се упишу страдали из Ужичке републике, али је подигнут већ на Кадињачи. И тако су они одуговлачили и нашли соломонско решење. Уписаће се стрељани комунисти у Краљевачком покољу - њих 25. Остале ће однети време заборава. Тако је и било. Уписан је још један четник али забуном. Има споменика на пилазу Краљева посвећен Радету Вукашиновићу - устанику из 1941. Он је био к-дир 3. чете у Жичком четничком батаљону. Када су га убили Немци и Вељко Камиџорац, његова мајка је замолила после рата једног каменоресца да упише да је устаник из 1941. Није смела да упише ко је тачно он био, јер би га срушили свакако.
Читава та ствар око Вукашиновићеве је ишла до врха. Отац му гине у пробоју логора, а шта је он био? Кажу поштен четник. Други, пустио браду, Дражиновао је и убијен је као командир, а што је било тачно. Милош Симић, четник, а заправо партизански уход каже да га је видео и да му је Раде обећао да неће под руку са Дражиновцима, као што није хтео његов отац. И нађе се решење. Убили га Дражиновци. Будализам. Вељко Камиџорац никада није био Дражиновац. Да јесте, убили би га комунисти свакако по повратку из Немачке.
Не знам у каквом је стању тај споменик Радета Вукашиновића. Тачније, Радомира.
Она слика коју видимо код Ратарске школе, то су изгинули само у другом нападу на Краљево. Тачније, та је сачувана.

Ето, то су те скривалице везане за опсаду Краљева.

 

[Ненад]

Идемо даље.

http://img246.imageshack.us/img246/7489/36684474.jpg
Поновна злоупотреба Пећанчевих четника тврдњом да су Дражини.
http://img142.imageshack.us/img142/4269/10759.jpg
Ову слику је један форумаш који црпи знање из Булајићевих филмова, а размишља на нивоу лика из цртаћа(нек се сам пронађе у речима) прогласио ,,четник са окупаторима.'' Уствари ово је главни штаб четничке команде Црне Горе и Санџака, први десно је потпуковник Ђорђе Лашић, командант наведеног. Исти је ову слику: http://img217.imageshack.us/img217/1746/8519mergbeh.jpg прогласио сликом ,,четници и усташе'' иако су на слици само ови први.

 

[Ненад]

ДОКЛЕ ЋЕ ЧЕТНИЦИ ПОД ПЕТОКРАКОМ?

Пише: Александар Динчић

Свако лице када се роди осуђено је и да изумре. Такав је сурови закон мајке природе. Свако лице треба да има: име, презиме, име оца, мајке, дан, месец, годину рођења и датум смрти...
Свако лице које је погинуло у рату мора бити уписано како је погинуло, где је погинуло и под којим околностима.
У свим цивилизованим земљама света пописи жртава рата су урађени. Једино код нас и даље четници носе петокраке. Како?

Овако.

Широм Србије никли су комунистички споменици палим борцима у НОР-у.
Има их по свим градовима и селима (сеоске чесме, општине, задруге, итд).
На њима се могу прочитати имена палих бораца НОР-а у Другом светском рату. Неупућени човек ће одмах поверовати и рећи: „Колико су партизани страдали - то је страшно“. На неким споменицима пише да су усмрћени од окупатора и опет са ознаком НОБ и петкораком. Тако ће деловати неупућеном човеку на први поглед.
Упућеном човеку ће ово деловати толико безобразно, малициозно и покварено да ће само рећи: „Страшно!“.
Ја сам данас имао прилике да се нагледам тих безобразлука - да се суви Дражићевци, како воле да их зову сељаци, налазе на истом списку са комунистима – под петокраком!
Да ли је могуће то? Јесте, могуће је. Комунисти су тако увећавали непостојеће жртве.
Узмимо за почетак пример споменика палим жртвама рата у НОР-у од окупатора. Спомемик је у селу Тешица код Алексинца, око 25 км од Ниша.
Уписани су следећи:

1.Вукица М. Веселиновић
2.Љубомир Ј. Врбић (није му чак уписано ни тачно име!)
3.Славољуб В. Јанковић
4.Божидар С. Станојевић
5.Богосав С. Станојевић
6.Славољуб Д. Стојановић Цаца (опет нетачно, треба Маца)
7.Цана М. Ристић (опет нетачно. Чак четнику ни име нису знали-треба Богдан)
8.Боривоје Љ. Станковић – борац (али чији?)
9.Миливојевић С. Живко (није га уопште усмртио окупатор)
10.Љубодраг О. Станковић (четнику опет нису знали име. Треба Љубиша)
11.Слободан О. Јовановић – борац (глупости. Треба наредник)
12.Будинир Д. Петровић (чак нису исправили „н“ у „м“)
13.Милан Д. Ристић
14.Обрен М. Стојиљковић (опет нетачно. Треба Смиљковић)
15.Милан С. Николић из Ниша (опет нетачно. Треба из Сврљига. Војводи Миланчету нису ни знали да је имао ту титулу)
16.Бошко Антић (четнику нису знали име оца – Драгослав)
17.Милан С. Миленковић
18.Милета А. Веселиновић
19.Живота О. Стаменековић из Моравца (четнику нису знали место рођења – Ниш)
20.Драгиша Б. Станојевић (четнику-чувару пруге нису знали име мајке, јер му је отац Велимир, а мајка Росанда. Дакле „Р“)


И сада... Колико на овој плочи има комуниста, колико четника, а колико других жртава?

Е, то сам данас нагазио и питао предеседника некадашњег НОО села и рекао је:
„Ма само једна партизанка, а остало су побијени Дражићевци и они који су умрли у немачком заробљеништву.

Није слагао. Тачно је тако. Све се то одлично зна, али се крије.
На партизане отпада свега један.
То је крајачка радница Вукица Веселиновић која је стрељана од Немаца у Нишу.

-Па што, побогу друже, исписасте све комунистичке противнике на споменику и залеписте им петокраку?
-Директива!
-Има још два Дражићевца које су стрељали окупатори из Тешице, а њих нема на споменику. Да ли их знате?
-А да ли их ти знаш пошто видим да су проучавао Дражићевце?
-Наравно, али чекам да Ви кажете па да потврдим.
-Па ту је Милун Бошњак.(Бошковић – трговац)
-Зашто се у књизи Д. Мирчетића он води као погинули партизан у Босни 1945. Кога је тај обмањивао? Глупе Србе?
-Не знам. Други ти је Жарко Боривојев.
-Знате му Ви свакако презиме. Сви сте се Ви у селу одлично знали. Знали сте све. Од тога шта ко о коме мисли до тога ко је вера, а ко невера. Презиме, друже ...?
-Поповић.
-На Бубњу је стрељан?
-Е, то не знам.
-Сетите се. Помоћи ћу Вам. Та прва рација Бугара у Тешици је била априла 1943. године. Тражили су пушке и Дражиновце. Жарко је чувао колибу са оперативним штабом и шта је даље било...
-Он је стрељан у лето 1943. године.
-Тачније, 8. јула.
-Тачно.
-Бугарска казнена експедиција?
-Јесте. Бугари су га стрељали.
-Само њега?
-Па било је још Дражићеваца.
-Двадесет и пет.
-Чек, чек, има још један Дражићевац сада се сетих.

Наравно да сам знао и тог, али сам направио малу блиц –пробу да видим да ли има савести. А има. Иако има добрих осам лета. Сви се они праве „блесави“, а када се „притегну“ документима и сазнањима немају куда
-И њега се сетисте?-наставих.
-Аха.
- Радио је у Нишу, у фабрици Кожа
-Знам, знам. Он је Бранко Ђорђевић.
-Да није Борислав Ђорђевић?
-Не, не...Б..б....бра...
-Бранислав?
-Тачно! Нема више или ти још неког знаш па ме овако мало зајебаваш под старе дане?
-Један није стрељан од окупатора.
-Знам. То је Живко Миливојевић. Њега су убили Дражићевци као партизана, али је уписан на споменику. Ко зна зашто.
-Мало ли је Дражићеваца који су стрељани од окупатора? На споменику их има тачно 8 и ова три која нису на споменику. Једанаест је стрељано само из Тешице.
-Ма био је то ужас.
-Богосава, Светолика, Драгишу су стрељали као чуваре пруге и четничке обавештајце. Сирота Росанда је морала вашим властима да их пријави као партизанске сараднике, на бази тих изнајмљених исказа је и написано да су партизани дигли пругу, а све је то урадила да би имала право инвалиднине. Тако су они су и уписани на споменику.
-Да.
-Јавили су Дражићевцима да воз долази из Ниша тачно у 12. 15. Сећате ли се оне саботаже на прузи Тешица – Лужане, па и код Грејача?
-За Грејач знам само да је Биљана Јефтић одатле. Друго не знам.
-Немци су отворили 4 фасцикла ДМ. Сви ти јунаци из Тешице мучени су зверски у логору као Дражићевци, осуђени на смрт од Фелдкомандантуре и стрељани на Бубњу. Документ је БДС /1 А- кутија 1.
- Ма зна се то, али ето...Рат је био, млади човече.
-А шта ћемо са Дражићевцима који су уморени у Маутхаузену и осталим логорима, а има их на споменику?
-Ма пусти...
-Знате ли приближно да ми кажете колико је четника било из Тешице?
-Ма читав моравски крај је био у Дражићевце...
-Хвала лепо. Довиђења и нека вас Бог чува, друже Милане.
-Довиђења!

Доказ.

 

[Ненад]

Дакле, далеко да се стрељани Дражићевац звао Љубомир Ј. Врбић. Прекрстише човека ни кривог ни дужног. Треба Драгољуб, од оца Јеврема Врбић.
Ево шта је то било у Тешици у тој другој бугарској рацији. Документ из архива.

О страдању свога брата Драгољуба Врбића због скривања пушака, Александар Врбић је изјавио следеће:

„Маја месеца 1943. год. бугарски п.поручник Захаријев са још једном групом Бугарских војника Нишког гарнизона, вероватно по некаквој достави дошао је у Тешици у циљу откривања Дражине организације, која је онда била прогоњена као и у циљу проналаска оружја. Између осталих лица осумњичен је и мој син Адам и спроведен у Житковац, где је против њега вођена истрага. Од тешког злостављања и немилосрдне туче, мој син Адам морао је признати да је наша кућа, прикрила 3 пушке са муницијом, као и то да је једна пушка скривена код куће, а две на појати преко Мораве. На основу ове изјаве поменута група Бугара дошла је и претресом пронашла је речене пушке и муницију. У вези са проналаском ових пушака окривљен сам ја и мој брат Драгољуб. Ја сам имао лепше држање и дао сам одмах признање да смо ми склонили пушке, те мене нису повели са собом, а мога брата и сина спровели су, односно отерали у Ниш. После десетак дана мој син је пуштен кући, а брат Драгољуб задржан је у затвору Бугарског војног суда још неко време, а потом је пребачен у немачки лагер. Тамо је остао колико ја знам нешто више од месец дана жив, а потом губи се сваки траг. Несумњиво, да је од стране немачког Гестапоа стрељан.“

(ИАН, ф. КОЗАРА, к. 10 А, нерегистрована документација, листови без броја.)

Четрдесет и садам мештана Тешице је због сарадње са четницима или због припадности Равногорском покрету заглавило нишки логор и бугарски затвор. Стрељано је или убијено у интернацији њих 20.

Тешица је било једно од јаких равногорских упоришта и зато сам је и посетио.

Село Пасјача код Ниша.


Читам спомен плочу погинулих у НОБ-у

1. Станковић Милан
2. Младеновић Божидар
3. Чедомир Јовановић
4. Божидар Благојевић
5. Живојин Стојковић
6. Боривоје Благојевић
7. Ђорђе Живић (Препуни су споменици грешака)
8. Живота Миловановић
9. Божидар Миливојевић
10. Душан Младеновић
11. Драгослав Јовановић

Погинули наши драги мештани који су на позив КПЈ и друга Тита устали против фашистичког завојевача и његових слугу и жртвовали своје животе за слободу земље
Смрт Фашизму – Слобода народу!
Споменик подижу
Месни одбор Пасјаче
СУБНОР града Ниша



Налазим једног старијег човека. Рекао ми је да председник НО одбора живи недалеко од задруге и да га тамо потражим. Прилично је доброг здравља јер је као дечак од 18. година био председник одбора у селу.
Ја сам и дошао да разговарам са партизанским председником, јер сам имао података да је жив.
Дакле, то је 1927. годиште. Може бити разговора. Барем се ја тако надам...

-Добар дан, господине Николићу!
-Добар дан. Пардон, ја сам Друг. Могу да причају они свашта, али ја сам Друг и то ћу остати. Ви сте тај професор из Ниша који је желео да разговара самном?
-Ја сам.
-Шта сте желели?
-Желео сам да уложим протест због вашег безобразног акта који сте својевремено починили дизањем оне спомен чесме палих бораца рата.
-Не разумем!
-Разумете Ви одлично. Друже Николићу, нисмо деца, иако могу да вам будем унук, али оно је скандал. Одлично знате на шта ја мислим.
-Младићу, ја стварно не знам шта хоћете.
-Многи погинули који су уписани на спомен-чесми нису на позив Тита и КПЈ пошли у борбу и дали своје животе против окупатора и његових помагача. Многи су „помагачи“ и ви то одлично знате!
-Грешите младићу. Све су то партизани!
-Нису!
-Јесу!
-Нису!
-Сада ви боље знате од мене, јел? Од мене, који сам у Пасјачи рођен?!
-Ко је Ђорђе Живић?
-Партизан.
-Није тачно!
-Јесте!
-Он је четник-Дражићевац!
-Није тачно! Лупате глупости!
-Хоћете доказа?!
-Докажите!
Вадим документ. Пише:

„...Да је 1944. из Пасјаче од Бугара одведен у Ниш и стрељан Ђорђе П. Живић. Исти је принудно мобилисан код ДМ поручника Поповића, па када су Бугари ловили Дражиновце, ухватили су га, одвели и стрељали“
Потпис: Председник одбора, нечитак потпис“

-Јели то ваш можда потпис, друже Николићу?
-Не, не, није то тако било. Живић је насилно мобилисан од Дражиноваца, па су га ухватили и стрељали Био је партизан, принудно мобилисан од Дражићеваца.
-То причајте другом.
-То је тако.
-Није.
-Како се звао Ђорђев отац? Хоћу тачно име човека.
-Па питајте по Пасјачи људе. Знају га.
- Неће бити.
-Молим?
-Неће бити зато што он и није из Пасјаче!
-Како није?
-Није.
-Одакле је?
-То ви знате. Био је у партизанима.
-Па он је живео у Пасјачи и то сви знају.
-Не, живео је у Кнеза Арсена бр. 1
-Где је то?
-Партизан, а Ви не знате где је живео?
-Ја нећу да се свађам, а ви сте дошли да се свађате.
-Не. Дошао сам само да Вам кажем да је срамота шта ваше село данас има прилике да чита ово. Народни непријатељи под петокраком!
-Па колико је тих Дражићеваца, а?
-Четири усмрћених од окупатора који су пошли на позив Тита...
-Ма не шалите се.
-И приде још 5 којих нема на споменику.
-Од окупатора?
-Од Немаца.
-А где су погинули?
-Краљево 1944. Неки...
-Молим?
-Село Ратина, ако знате где је то?
-Шта ће на Краљеву из Пасјаче?
-Па повлачили се према Босни са Немцима, како су Вас учили.
-А тако...Ма убили их партизани, дете! Какви Немци!
-Кажите ми имена убијених Дражићеваца од партизана тада...
-Не знам.
-А знате да су их убили партизани?
-Нисам знао, али ти кажеш да су погинули на Краљеву 1944. Тамо су били Немци са Дражићевцима.
-Па како то Немци са Дражићевцима а Немци убијају Дражићевце.
-А где пише то?
-Историјски архив Ниш. Пријава лица која су погинула у Другом светском рату-село Пасјача. Њихове мајке моле ваше партизане да им дају неку цркавицу, јер су им деца заведена од Дражиноваца, поведена и изгинула на Краљеву од Немаца. Наравно да им нису дали ни филера, јер су им деца погинула као Дражићевци од Немаца. Да су рекли партизани, било би другачије, али жене нису продавале образ.
-Ето, то нисам знао.

Наравно да је знао, јер су њему и упућене молбе, као председнику НОО Пасјаче.

-Пошто не знате за Живића, онда да Вам кажем. Отац му се звао Петар, а Ђорђе је рођен у мом граду – Нишу, године 1920. Он није насилно мобилисан како ви својевремено пишете у документу. Он је за четнике давао све и јуначки је јуришао на Немце и Бугаре код Јелашничког рудника. Пошто је био рањен, лечио се у Пасјачи, а ту није живео...Ви сте ставили да су га Бугари одвели из Пасјаче као насилно мобилисаног од ДМ. Они су га заробили у Пасјачи, тако рањеног га отерали право на Бубањ и стрељали. Његову породицу у Нишу интернирали су. Да ли је то тачно?
-Ма пустите Живића. Ја сам тако написао...
-Добро. Значи била је пресија.
-Па сад...
-Који су Дражићевци још на споменику?
-Нема више.
-Има, има.
-Сада су и они погинули од окупатора?
-Знате ли где је Грамада?
-Како не бих знао.
-Шта је било тамо?
-Их, шта је било...
-И колико је Дражићеваца?
-Ма нема их, бре, дечко!
-Има их!
-Служај, ти, ја нећу да се препирем више с тобом. Ти си безобразан и очигледно Дражићевски настројен. Дражићевци су клали Србе, ти си то могао да видиш у тим документима које ми показујеш. Ово су све поштени Срби. Можда су неки били некада са Дражићевцима и нису клали.
-Значи, онај ко није клао, а ко је био Дражићевац је на споменику.
-Нећу више да се препирем с тобом! Из Пасјаче није било Дражићеваца!
-Било их је и те како. Двеста четири по списку.

 

[Ненад]

Морам признати да је овај разговор био баш жесток, али са комуњарама тако треба. А овај је више него то. Један уображени Титовац који ће да држи придику човеку који биографије палих четника-Дражићеваца зна у прсте. Од датума рођења, преко мајке, оца, сестре, брата, итд.

-Где је Радоје Ђорђевић, друже Николићу...А Костић, кога су ухватили Немци у Босну и стрељали...

Отишао је... Побегао...Разговор је био завршен. И та два Дражићевца су стрељали окупатори. А они су били рођени у Пасјачи. Један је отац петоро деце.

На крају мог радног дана на терену сретох старијег чика Косту Урошевића. Старог четника-равногорца. Има шајкачу и неке успомене на четниковање. Има четника у Пасјачи, јер су сви скоро били у четницима. Има их доста, а годишта су 1926, 1927 и најстарији је 1924. Има једног партизана. То је Николић. Чика Коле је душу давао за Дражу и Краља. Уведе ме у кућу па каже ова старина:

-Сине, видим да поштујеш Краља, Отаџбину и четнике. Али, нашао си с ким ћеш да причаш. То је највећа фукара у селу која је убијала четнике после рата. Пошто је учио неку школу, дали су му да буде председник одбора. Нико га није волео. Он је битанга. Ја сам слушао шта сте причали. Ти си управу, али он то никада неће признати. Има и Дражићеваца на споменику, а и још Дражићеваца који су похватани по Босни од Немаца и стрељани. Неке сам знао лично, али шта да ти причам кад ти то свакако исто знаш. Има их 4. на споменику. Убили их Бугари и Немци – душмани, четрдесет и четврте. То је млада крв која је давала све, али Краља, Отаџбину и Дражу никада није издала. Ја сам био четник код наредника Симе Милошевића. Ми смо тукли Бугаре, Немце и страдали смо. Нисмо клали народ, јер Пасјача је била наше село. У мојој кући је спавао наредник Сима. Сада ћу да ти покажем где тачно и где је била наша радио веза. Мобилисали су ме партизани, али никада нисам желео да убијам наше четнике. Ја сам једно време радио у селу као одборник –партизански, а онај Николић ме је неколико пута пријавио Удби у Нишу да се нисам поправио и добијао сам страшне батине. Ја му се увек јавим када га видим, а он се прави блесав и не ферма ме много. Мене је кућно васпитање учило да се сваком комшији јавим, а њега је уличарско васпитање тако учило. Он је отишао из села и завршавао неке бајаги школе у Нишу, па се тамо удружио са комунистима и после рата био као неки грађанин а ми сеоска стока.
Требаш да знаш да је цела Пасјача била четничка. Прво код Пећанца, па код Драже. Многе су партизани мобилисали и отерали. Ја знам неке људе које су и убили.
-Чика Коле, кажи ти мени, колико је наших из села учествовало на Грамади? Да ли је 124?
-Тако нешто, али знаш ти то.
-Да ли су Ћирковићу наши сељани испевали песму: „Војводо Ћире, наш драги Србине – побиј ове што дођоше из туђине!“
-Сећам се те песме, али ко је певао тај је нађен и доживео је...знаш ти већ то...Озна...А сада ћу да ти кажем како су се Дражићевци нашли на споменику и како имају петокраку.

Старина је запалио лулу и почео:

-Цела та ствар је била тешка. А тај Николић је једно велико ђубре који данас живи сам као пустињак. Године шездесет и неке дошли они из Ниша и хоће да упишу партизане и страдале људе који су помагали партизане. Пасјача није дала много партизана. Имена су им тамо, а има их 5. Остало су Дражићевци и један кога су партизани стрељали, па су видели да није крив и он се нашао на споменику. Наше село је рекло да морају бити уписани Дражићевци који су се поштено борили против окупатора и страдали. Они ни да чују, а Николић посебно. Прети да ће нас све истерати ако и даље четникујемо. Онда смо се ми окупили и отишли код председника градског одбора у Нишу. Он је био неки поштен комуниста, а знао је добро шта се догађало у Пасјачи. Родом је из Врела. Ми смо му рекли да недозвољавамо да се са жртавама из Пасјаче тако поступа.
Они су некако на крају прихватили, али морали су да буду под петокраком.
То је директива и морало је тако да буде уписано. Ми смо деведесетих покушали да упишемо и крст, али остало је овако. Ипак, Дражићевци су ту, а то што су под петокраком неко ће разјаснити. Као што си ти нашао те погинуле четнике.
Дакле, село је утицало да се Дражићевци нађу на споменику, а Субнор је прилепио петокраку и као да су погинули за Тита и партизане. То требе да знаш. То ти је у сваком селу.

Разговор је завршен, а ја сам се првим аутобусом вратио у Ниш.

Иначе, у Пасјачи се од септембра 1943. па до августа 1944. налазио 3. батаљон 1. нишке бригаде Чегарског корпуса. Зато сам и дошао у ово село. Желео сам са другом партизаном да рашчистимо ко је био ко, али...

Испричао сам мој данашњи сусрет на основу сећања која су свежа. Свакако да није свака изговорена реч била тако како сам написао, али приближно тако. Немам магнетофон, али добро памтим и то је отприлике то.
Теренска истраживања су тешка, али се много сазна.

Дакле, ко каже да четника нема на споменицима широм Србије?
Има их, али су камуфлирани у партизане и цивиле и стоји им петокрака. Само их ваља открити.
Нека речи чика Колета увек одзвањају: „То ти је у сваком селу“.

Из Пасјаче је у Другом светском рату погинуло 22 четника.

И на крају:

Докле ће четници под петокраком?

Крај.
http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=12192

 

[Ненад]

A ево и коментара госн. Динчића.

Нисам имао намеру ја да идем и да се свађам са некадашњим председником НО одбора Пасјаче. Далеко од тога. Отишао сам да поразговарамо као људи и да видим да ли има савести да каже да заиста има четника на споменику који је наружен петокраком и натписом на дну.
Нема, прави се блесав, и као да он све зна, јер је он рођен у Пасјачи, а ја нисам.
Прво сам мислио да ће за Ђорђа Живића Боџу да прескаче и да каже да га не зна, али не...Наумила та тиква да истера своје да је Боџа био партизан и нема силе да призна да није тако. А када му ја извадим папире, са његовим потписом, где ће... Ау, па то беше давно...Па беше, али има документа, а ти причај неком циганину-таљигашу твоју причу. Код мене та прича не пролази. Какво црно мобилисање од Дражиноваца...

Живићеви живе у Лесковцу, ја сам видео те потомке и они су ми много тога дали о Боџи и рекли да питам ја Николића из Пасјаче зашто је Ђорђе под петокраком када је он псовао на све гласове комунисте, премлатио једног њиховог ученика у школи, итд. А пре тога, ја сам му нашао име у списку несталих и стрељаних "народних непријатеља" сасвим случајно и копију тог документа дао сам његовим, што их је много обрадовало да знају да је Ђорђе и према њиховим (комунистичким) документима био Дражин борац. Они су мислили да су га отерали у Немачку и да је после емигрирао, а када сам им рекао да је стрељан на Бубњу, дао документ, заплакали су сви одреда, јер су их годинама комунисти обмањивали да је он емигрирао.
Знам и тачан датум стрељања: 10. април 1944. године. На бази тих података они су већ уписали Боџу у лесковачкој општини као умрлог 10. априла 1944. године, а место смрти је Бубањ-Ниш. Пошто живе тамо, ту га морају и уписати. У Нишу не могу, јер процедура није таква.
А ко их је обмањивао да је Боџа одведен у Немачку и емигрирао после рата? Лично Николић и зато смо морали да мало попричамо.
Те усијане тикве сваког младог човека одмах подцене. Шта зна тај пицопевац?
Тако отприлике и мисле и ја то знам, јер имам искуства на раду по терену. Шта ће им значити ако им кажем да се пет година бавим погинулим, стрељаним и убијеним непартизанима на подручју читавог нишког округа, са 10 срезова и плус град Ниш! Ништа.
Намера ми је била следећа. Да ми Николић то призна, да то уђе као његова изјава, да се каже како је дошло до тога да се четници нађу на споменику и да се надлежним властима само да тај документ и да се упише крст. Ништа више.
Не може се скрнавити споменик. То никако.
С друге стране није практично да се дигне нови, а да се имена понављају. То је циркус.
Ако нема четника, то може, али ако их има, само дописати крст и можда натпис да су неки погинули С Вером у Бога за Краља и Отаџбину.
То не кошта много, а може се урадити.
Међутим, биће ту мука, али се не сме предавати.

А шта је са усмрћеним четницима на Краљеву?
Ту он иде толико далеко да је у стању и да слаже да су их његови партизани побили само да не призна да су их Немци побили!
Он зна да су се четници на Краљеву налазили са Немцима. Вероватно делили храну, муницију и грлили се, сликали...Где ће четници на Немце?
То такви комунисти никада неће признати. Можеш им вадити документа и документа, али радије ће да побегну него да кажу: "Па ето, тако је било али се морало то скривати".
Тобоже није знао. А сироте мајке баш њему пишу и моле за неку цркавицу. Да би га тако тоталитарно - изопаченог гануле пишу "заведени од Дражиноаваца", што наравно није тачно, али можда је могло да упали...

Не знам како је у другим крајевима, али у нишком крају споменици су пуни имена четника који се налазе под петокраком. Ја то знам, јер знам многе четнике који су погинули, а има их на споменицима у Пасјачи, Врелу, Паљини, Миљковицу, Каменици, Доњој Топоници, Јелашници, Бреници, Ореовцу и да не ређам сва села по нишком крају, јер их има равно 46. У Нишу нема споменика жртава рата и погинулих. Зна се да је четника највише стрељано и погинуло, а такође и грађана од савезничког бомбардовања.
Има један у Трговачкој школи где су наведени погинули ученици и предавачи из Трговачке академије, а где опет има једног четника-Денчића, професора Трговачке академије.
Ја сам већ причао и са директором, али тражи само слику, па да исправе. Ја је тражим...

 

[Ненад]

Ево чланка госн. Динчића о ,,7 офанзива.''

Пише: Александар Динчић

Једно време сам (из чисте досаде) писао неке чланке за Википедију о четницима, чисто да људи мало виде како није све како су писали комунисти, али, када сам видео какви се све неуци јављају да пишу и шта пишу, како ми стављају примедбе, рекао сам: хвала лепо, нема више. Част појединцима.

Нпр. ја сам започео чланак о ЈВУО, али су се неки досетили да га искористе и преправљају, убацујући онај ужасни део о колаборацији и ЈВУО као паравојној организацији. Шта више, тај мој чланак сам случајно видео код многих ученика који су имали задатак да напишу нешто о Дражи Михаиловићу и Равногорском покрету. Неки су ми поставили знак питања на тврђење да је око 10.000 четника погинуло у борбама против Немаца, Усташа и Бугара и да је око 16.000 убијено у нацистичким логорима широм Европе. То је само око, јер тај број се никада тачно не може одредити, а свакако је већи, поготову ако се узме трагедија Лијевче поља. Видео сам да су ме неки прозивали лаиком за историју, за обичног агитатора четника, да пишем напамет итд. Нисам желео да им одговарам, јер немам времена да им куцам и лепим брдо докумената. Како могу да им кажем како сам дошао до цифре од 10.000, када им требам куцати стотине и стотине докумената. Онда то не би био никакав чланак, већ књига, а њу не желим да пишем неверним томама.Тако сам са њима раскрстио јер ми тамо није место.

Као упечатљив доказ да је Википедија, осим појединаца, скуп обичних комунистичких агитатора, наводим један чланак са хрватске, а коју је прихватила и српска о "7 непријатељских офанзива" због којих сам више пута имао проблема и за време школовања.
Ево чланка и мојих документованих коментара:

Sedam neprijateljskih ofanziva je izraz koji se u historiografiji bivše Jugoslavije koristio za sedam najopsežnijih, odnosno najambicioznijih operacije koje su snage Sila Osovine na prostoru bivše Jugoslavije poduzimale kako bi za vrijeme drugog svjetskog rata likvidirale glavninu partizanskih snaga.

Te ofenzive su, poredane kronološki:

Prva neprijateljska ofanziva koju su od septembra do novembra 1941. poduzele njemačke snage u Zapadnoj Srbiji s ciljem gušenja ustanka, odnosno likvidacije teritorije poznate pod nazivom Užička republika.


Моја примедба: Прва непријатељска офанзива не постоји, него су то комунисти лансирали после рата. Она није почела септембра 1941. него 25.новембра 1941. године. Она је имала шифрован назив: "Die West Talle de Morawa", што значи "Долина Западне Мораве" или "Подухват Западна Морава". Међутим, у немачким документима то је само операцијски план који подразумева да се у долини Западне Мораве подухвате и четници и партизани и униште. Питање је било на кога ће подухват бити у почетку примењен. Испало је на комунисте, али не без разлога. Комунисти су у почетним фазама грађанаског рата отерали четнике из Пожеге, Гуче, Ивањице, Чачка, Студенице итд и самим тим су дошли на удар немачких снага које су кренуле против њих. Подухват Западна Морава је имао две подоперације-"Ужице", то што Титоисти зову Првом непријатељском офанзовом и "Михаиловић". Подухват Ужице је извела 342. п.д и завршила га 4.децембра са следећим резултатом:

-Погинуло и стрељано комуниста и партизана 800
-Заробљено комуниста и партизана: 1.400
Укупни губици: 2.200, односно око 2.000 како стоји у извештају капетана Вистхаупта.

Недићевци су на Руднику стрељали још 500 партизана, па су укупни партизански губици у мртвима били 1.300, односно 1.415 како помиње Бенцлер у свом извештају. 115 комуниста су убили четници Косте Пећанца, С.Д.К и недићевци у Пожаревачком округу.

Druga neprijateljska ofanziva, koju su osovinske snage poduzele protiv partizanskih snaga u Istočnoj Bosni u januaru 1942. godine, a u okviru koje je 1. proleterska brigada izvela poznati Igmanski marš.


Моја примедба: Ново партизанско самохвалисање.Операција се у немачким документима помиње као "Бадер" или "Источна Босна", а Друга непријатељска офанзива је још један послератни фолклорни назив. За разлику од подухвата Ужице, овде су на удару први дошли Дангићеви четници око Власенице, Дрињаче, Понора итд.Операција је трајала од 15—23.1.1942.
По гушењу устанка у Босни и завршетка операције „Бадер“, односно „Источна Босна“, укупно је било заробљено 643 четника и спроведено у Шабачки логор.У акцијама Немаца погинуло је тачно 70 четника (АВИИ, НАВ, Т—501, Р—247, С—723).Највеће губитке су Дангићеви четници трпели од маскираних немачких аутоматичара на скијама које смо имали прилике да видимо у Шотрином филму „Игмански марш“. Са ухваћеним партизанима у децембру 41 и за време претраживања терена у јануару 42, укупно је у Шабачком логору боравило што партизана, што четника, што таоца око 2.000 људи. Један мањи број Дангићевих четника и нешто „белотракаша“ је отпуштено након Недићевих интервенција, али је велики број остао у логору и стрељан крајем јануара 1942, док је један део послат у Нишки логор и погубљен у фебруару 1942. Немачки официр 23 марта 1942. пита свог претпостављеног шта да ради са 300 четника који нису стрељани кад и остали /Мисли на оне из Шапца-прим АД/ (И.Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, стр.92).Након Дангићевог одласка у Београд ова група је одведена на Бањицу и маја 1942. упућена у Солун где јој се губи сваки траг. У Шабачком логору су стрељани и партизани заробљени у Источној Босни. Такође, губици партизана у подухвату „Бадер“ били су далеко већи од четничких (451 мртвих, 788 заробљених), али то не мења ствар, јер је ноторно да то није била никаква „Друга непријатељска офанзива“ већ војни подухват за елиминисање устаника и једне и друге боје у Источној Босни и смиривања стања у земљи.

Treća neprijateljska ofanziva, poznata kao Operacija Trio, koja je za cilj imala likvidaciju partizanskih snaga na granici Bosne i Crne Gore u proljeće 1942. godine. Ponekad se pogrešno navodi kao bitka na Kozari, odnosno kozarska ofanziva.

Моја примедба: Операција Трио је изведена у три етапе: 1,2 и 3 и није познато да су њом прогоњени комунисти, већ напротив, да су они сарађивали са усташама против четника, а да су ту били и Немци као противници четника. Према немачким документима, подухват је изведен од 8—12.4.1942.За овај подухват, много кључних докумената недостаје, али налазимо да су губици четника у једној фази били. 16 погинулих од Немаца (реон Веље Главе-10.4.1942;АВИИ, НАВ, Т—501, Р—247, С—1002).Операција Трио није била уперена против чишћења партизана на Козари, јер то, једноставно нема у немачким документима. За чишћење Козаре и Просаре стоји прецизно у Вистхауптовом извештају и не помиње се под шифром Трио. Козара је био подухват изведен касније (од 9—23.7.1942) и нема никаквих веза са операцијом Трио која је изведена у априлу 1942. Онај који је намерно изједначио подухват Трио и тзв.Козарску операцију је велики фалсификатор. Мада, писац чланка лепо каже да се Козара некада погрешно наводи као подухват Трио. Тако подухват „Трио“ није била никаква „Трећа непријатељска офанзива“ већ немачко-усташко-комунистичка операција против четника и још један од многобројних комунистичких фолклора.Учешће Италијана је такође загонетно јер они организују посебан подухват „Столац“ у то време.Комунисти су писали: Италијани-Немци-Усташе против партизана, а негде стоји и Италијани-Четници-Немци против партизана. Ништа од овога није тачно.

Četvrta neprijateljska ofanziva, poznata kao bitka na Neretvi, odnosno Operacija Weiss, je predstavljao pokušaj likvidacije glavnine partizanskih snaga u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, odnosno likvidaciju teritorije poznate kao Bihaćka republika početkom 1943. godine.

Ово је био заиста немачки широки подухват против комуниста.

 

[Ненад]

Peta neprijateljska ofanziva, poznata kao bitka na Sutjesci, odnosno Operacija Schwarz je predstavljao pokušaj da se partizanske snage opkole i unište na granici Bosne i Crne Gore u kasno proljeće 1943.

Хвали да су обухваћене и четничке снаге у Црној Гори, да је један број заробљен, одведен у Краљево и стрељан 7.јуна 1943.

Šesta neprijateljska ofanziva je naziv za seriju ofanzivnih operacije koje su njemačke snage poduzele od septembra 1943. do početka 1944. kako bi od partizanskih snaga oduzele teritoriju oslobođenu nakon kapitulacije Italije.

Моја примедба: То је био подухват „Лоптаста муња“ који је изведен у децембру 1943. Никако то није био подухват који је почео од септембра 43. Побркани су подухвати „Балкански кркљанац“, „Шнештурм“, „Емил“ итд. Уствари, сви ти подухвати су урачунати као „Шеста непријатељска офанзива“ сходно комунистичким хвалисањима.

Sedma neprijateljska ofanziva, poznatija kao Operacija Konjićev skok ili Desant na Drvar, je bio ambiciozni pokušaj njemačke vojske da se krajem maja 1944. partizanske snage obezglave padobranskim desantom čiji je cilj bilo likvidacija ili zarobljavanje njihovog vrhovnog komandanta, maršala Tita.
Моја примедба: Не може се офанзивом назвати десант јер ту нема оклопних возила, пешадије већ само диверзаната који су упали на туђу територију и завршили посао. Пре би се подухват могао насловити „диверзантском акцијом“ пошто је много партизана с леђа било ликвидирано од добро маскираних Немаца.Такође, тешко се може прихватити чињеница да су већина Немаца били робијаши пуштени на слободу под условом да ухвате Тита. Овакву акцију су извеле елитне немачке јединице које су се у Врњачкој Бањи још много раније обучавале. Од свих тих, назови „криминалаца“ страдало је према немачким документима њих 122, а изгубило се 83. Онда излази да су и криминалци били бољи борци од партизана, али то је исто комунистички фолклор.

У комунистичким књигама се помиње и „Осма непријатељска офанзива“ која је заправо био подухват „Трумф“ и „Кераус“ у Србији 1944, али и то је још један од комунистичких фолклора.

Па тако излази да су Немци извели свега два јача подухвата против партизана за време читавог рата. Ови подухвати су имали своју шифру и жалосно је да се они насловљавају „непријатељским офанзивама“. Офанзива је чиста војничка реч. То се више користи када се напада нека елитна група која има тенкове, артиљерију, авијацију итд, а не прогањање устаника по шумама и брдима.
Тако смо и ми могли да србијанске подухвате против четника насловимо „офанзивама“, али чему то?

После рата, да би се народу напунила глава о партизанској борби, учињен је један невиђени преседан. На Универзитету у Београду као посебан предмет је уведена „Истоја НОБ-а 1941-1945“, а предавач је био лично Владимир Дедијер. Овај предмет је укинут после увођења социјалистичког самоуправљања и претворен је у „Историју Југославије од 1918.“ ,како се и дан-данас назива.
Многи предавачи су после рата били присиљавани да говоре о историји НОБ-а, али они нису имали елементарна знања и нису ни знали шта је то толико важно да се нпр.минимизира Француска револуција и више потенцира НОБ. Тада су дежурни Марксисти писали и давали брошуре у којима се по први пут среће тај термин „непријатељске офанзиве“. Многи ученици су падали на предмету историје јер нису знали шта су то „Седам непријатељских офанзива“. Прелазна оцена је уследила уколико би се у прсте знала Ужичка република-Игмански марш-Козара-Неретва-Сутјеска-Централна Босна и Дрвар.
Што је најгоре, и данас старије генерације професора причају о „Првој непријатељској офанзиви“, не знајући да се она називала „Ужице“ и да је то била партизанска фаза операције. За четничку није 70% ни чуло, а да се назива „Михаиловић“, још мање.
На жалост, већина није схватила да је то „пропагандни фолклор“ ради дизања у небеса Народноослободичаке борбе и да се тај термин први пут среће 1946. на предмету „Историја НОБ-а 1941-1945“, односно да су га „родили“ дежурни Марксисти
http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=6949

 

[Moračanin]

Pa jes,drug tito je tom prilikom samo lakše ranjen a Luks je umro na licu mesta od povreda izazvanih parčadima granate.

To je sve izmišljeno.
Pas je mislio da je loptica za igranje pa je skočio na nju, uzeo je u zube i pobjegao.
To je spasilo Tita a ne da je pas htio da ga spasi.
Kad god padne kakva loptica, moj pas je odma ščepa i tutanj.

 

[Ненад]

Ма није га ни спасао Лукс већ га друг Црни истерао из пећине шутирањем у стражњицу. После су измислили тај фолклор.

 

[ljuba miljkovic]

Ima jedan detalj u priči o ranjavanju koja je svojevremeno bila sastavni deo čitanki za niže razrede iz kojih su se učile generacije. Priča je bila i u mojoj čitanci, i iz nje mi je i danas urezan taj detalj, ali jako asocira na glavnog junaka.

Naime, 9. juna 1943. godine, kada se ranjeni vrhovni komadnat osvestio i bacio pogled oko sebe, iako je video nepokretno telo kapetana Bila Stjuarta, Đure Vujovića, Titovog ličnog patiloca, još nekoliko partizana i njegovog vernog Luksa...

... najviše ga je dirnulo kada je na jednom oborenom deblu video ptičicu polomljene noge, koja je tužno cvrkutala.

Naravoučenije: Luks nije bio neka mala kuca, nego se dečjim emocijama morala poturiti i ranjena ptičica, čije je tužno cvrkutanje "dirnulo" velikog ranjenika.

 

[Ненад]

Извињавам се форумашима комунистима, модератору Љуби и осталима што сам расног пса назвао у афекту џукац, није он крив што не волим његовог газду. Уместо тога, наставићу даље са разобличавањем неистине. Ево још неких радова професора Динчића на тему фалсификовања.

ШКОЛСКИ ПРИМЕРИ КОМУНИСТИЧКИХ МАРИФЕТЛУКА СА ПОГИНУЛИМ ЧЕТНИЦИМА ОД ОКУПАТОРА

Пише: Александар Динчић

Као што је добро познато, и као што сам до сада говорио и причао, број побијених и погинулих бораца ЈВ од окупатора није познат, нити ће икада бити ако овако и даље наставе да се понашају наше надлежне институције и да их у томе подупиру непрофесионални историчари- неокомунисти. По мојим неким, свакако непотпуним истраживањима које радим већ четврту узастопну годину, na подручјu Србије више од 6.000 погинулих и стрељаних бораца, остали крајеви више од 4.000 погинулих и стрељаних, све укупно више од 10.000 погинулих и стрељаних. Сваким даном налазим нове цифре и то је једини разлог што ми ова тема, а о којој пишем опширну студију стагнира.
Но, оставимо за часак по страни моја прекопавања и погледајмо мало комунистичке марифетлуке и како су се људи напросто играли са убијеним борцима ЈВ и уписивали их као цивиле, а о чему сам исто тако много говорио.

Захваљујући неких мојих јачих веза са одређеним људима, успео сам да дођем до једног интересантног документа, а који је уствари упитник о погинулом, стрељаном или несталом грађанину на подручју Србије у време рата.

Сврљишки срез, село Попшица.
Према хроници села Попшица код поручника Ћирковића је фебруара 1943. ступио и редов БОРИСЛАВ РАДИСАВА МИЈАЈЛОВИЋ, и то у 1. Сврљишкој бригади Чегарског корпуса (мада тада Чегарски није формално постојао). Њега су ухватили Бугари 15. јула 1943. код села Врело, среза Алексиначког и најпре депортовали у логор на Црвеном Крсту у Нишу, а затим интернирали у Маутхаузен где су га угушили у својој касној комори.

Очекујући да ће се ово име наћи у пописима СУБНОР-а који су морали да воде евиденције о несталим и страдалим борцима било ДМ или партизана, како би дали те људе за коначан попис који је урађен као што је добро познато 1964. године у заједници са Статистичким заводом СФРЈ у Београду, а где се према неким непотпуним сведочанствима чувају и скривају сва имена погинулих бораца ЈВ у Другом светском рату са прецизним одредницама од кога су страдали, нађох један документовани комунистички марифетлук који даје 1% истине, али, оно што је најбитније, када се сравне сви овакви марифетлуци, а има их за тоне јер се радило по истом принципу- приказивања погинулих четника од стране окупатора као цивила, онда су то већ лажи за тоне.
Да много не причам, нека сви виде како су комунисти пописивали страдале људе од окупатора по њиховом обрасцу „ПОДАЦИ О ПОГИНУЛИМ, НАСТРАДАЛИМ ИЛИ НЕСТАЛИМ ГРАЂАНИМА СА ТЕРИТОРИЈЕ СФРЈ У ТОКУ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА“


ПорукаПослао: Пон Нов 19, 2007 4:00 pm Наслов: ШКОЛСКИ ПРИМЕРИ КОМ. МАРИФЕТЛУКА СА ПОГИНУЛИМ ЧЕТНИЦИМА Одговорити са цитатом
ШКОЛСКИ ПРИМЕРИ КОМУНИСТИЧКИХ МАРИФЕТЛУКА СА ПОГИНУЛИМ ЧЕТНИЦИМА ОД ОКУПАТОРА

Као што је добро познато, и као што сам до сада говорио и причао, број побијених и погинулих бораца ЈВ од окупатора није познат, нити ће икада бити ако овако и даље наставе да се понашају наше надлежне институције и да их у томе подупиру непрофесионални историчари- неокомунисти. По мојим неким, свакако непотпуним истраживањима које радим већ четврту узастопну годину, na подручјu Србије више од 6.000 погинулих и стрељаних бораца, остали крајеви више од 4.000 погинулих и стрељаних, све укупно више од 10.000 погинулих и стрељаних. Сваким даном налазим нове цифре и то је једини разлог што ми ова тема, а о којој пишем опширну студију стагнира.
Но, оставимо за часак по страни моја прекопавања и погледајмо мало комунистичке марифетлуке и како су се људи напросто играли са убијеним борцима ЈВ и уписивали их као цивиле, а о чему сам исто тако много говорио.

Захваљујући неких мојих јачих веза са одређеним људима, успео сам да дођем до једног интересантног документа, а који је уствари упитник о погинулом, стрељаном или несталом грађанину на подручју Србије у време рата.

Сврљишки срез, село Попшица.
Према хроници села Попшица код поручника Ћирковића је фебруара 1943. ступио и редов БОРИСЛАВ РАДИСАВА МИЈАЈЛОВИЋ, и то у 1. Сврљишкој бригади Чегарског корпуса (мада тада Чегарски није формално постојао). Њега су ухватили Бугари 15. јула 1943. код села Врело, среза Алексиначког и најпре депортовали у логор на Црвеном Крсту у Нишу, а затим интернирали у Маутхаузен где су га угушили у својој касној комори.

Очекујући да ће се ово име наћи у пописима СУБНОР-а који су морали да воде евиденције о несталим и страдалим борцима било ДМ или партизана, како би дали те људе за коначан попис који је урађен као што је добро познато 1964. године у заједници са Статистичким заводом СФРЈ у Београду, а где се према неким непотпуним сведочанствима чувају и скривају сва имена погинулих бораца ЈВ у Другом светском рату са прецизним одредницама од кога су страдали, нађох један документовани комунистички марифетлук који даје 1% истине, али, оно што је најбитније, када се сравне сви овакви марифетлуци, а има их за тоне јер се радило по истом принципу- приказивања погинулих четника од стране окупатора као цивила, онда су то већ лажи за тоне.
Да много не причам, нека сви виде како су комунисти пописивали страдале људе од окупатора по њиховом обрасцу „ПОДАЦИ О ПОГИНУЛИМ, НАСТРАДАЛИМ ИЛИ НЕСТАЛИМ ГРАЂАНИМА СА ТЕРИТОРИЈЕ СФРЈ У ТОКУ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА“



А ево и дела како се треба вршити попис и унос података. Тога се комунисти нису придржавали:



Погледајте само нелогичности. 15 дана био код Ћирковића, а приступио према хроници Попшице фебруара 1943. године, положио заклетву и уписан у спискове људства 1.Сврљишке бригаде, а ухваћен јула? Шта нам ово говори? Свакако, фамилија погинулог је рекла оно што зна и што је тачно, али су ови потписници комисије којих нема као што се види напамет одређивали колико ће да ставе дана боравка у како пише Д.М и како ће се третирати погинули-као цивилa.
Замислите, сувог борца са пушком, бомбом који је положио заклетву у Галибабинцу пред свештенством насловљавати цивилом? Има ли више смисла било шта рећи?
Што је најтрагичније, он није уникум већ су сви четници подведени под тим одредницама ако су страдали од окупатора. Мало били у четницима, видели њихову организацију, вратили се из четника и страдали. Вероватно јер су помагали партизане? Све је могуће.

Ето школског примера како су комунисти вршили пописе.

Сада се тек види у каквом се положају налази истраживач. А сви су архиви пуни оваквих глупости.
Четници су сарадници окупатора, па не могу да страдају од истих, већ су то цивили. То је то.
Иначе, нажалост и књига „Затамњена прошлост“ мојих колега историчара Милоша Тимотијевића и Горана Давидовића рађена је на основу ових листа у делу који говори о погинулим борцима ЈВ. Видео сам хрпу грешака, али не кривим колеге. Кривим СУБНОР.

Документ се налази у ИАН, фонд Субнор Среског одбора Сврљиг (1947-1955), кутија 1, фасцикла 2, док бр.1
http://img341.imageshack.us/img341/8809/unosimenatf7.jpg
А ево и дела како се треба вршити попис и унос података. Тога се комунисти нису придржавали:
http://img716.imageshack.us/img716/8849/pravilaobrascajz3.jpg
http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=8692

 

[Ненад]

ЧЕТНИЦИ У ЛОГОРУ-НЕ МОЖЕ!

Пише: Александар Динчић

Пошто је овде мало предугачко писаније госн. Динчића даћу линк о још једном комунистичком фалсификату и о избегавању помињања четника у нацистичким логорима.
http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=8314
Ево о томе како су фалсификовали Дражине инструкције Ђуришићу и Лашићу.

Пише: Јово Шушчевић(Самарџић је пренео на Погледе).
Ево превода са енглеског.
Крајем септембра и почетком октобра националисти из Доњих Васојевића, користећи повољне околности из сарадње која је привремено постојала између четника и партизана у Санџаку и Западној Србији, су послали још једно послаништво у сврху лоцирања мистериозног Михаиловића и сазнавања његових намера. Избор посланика је пао на капетана Рудолфа Перхинека, Словенца који је имао резиденцију у Беранима и учествовао у Јулском устанку. Перхинек је успешно стигао до Равне Горе и дао Михаиловићу обиман извештај о ситуацији у североисточној ЦГ, укључујући и имена најважнијих народних првака. Михаиловић вероватно није знао за Ђуришића, али је морао знати Лашића, познатог генералштабног официра, макар по репутацији. 15 октобра, он је дао Перхинеку два донекле проста овлашћења - једно одредити Лашића да организује четничке одреде у ЦГ и произвести га у регионалног команданта за ту област, а друго - дати Ђуришићу команду над четничким одредима које је требао успоставити у долини реке Лима и Санџаку.

Перхинек није напустио Равну Гору одмах, и неколико дана касније, са почетком грађанског рата у Србији био је одсечен од ЦГ појасом непријатељске партизанске територије. Најзад је успео да се извуче почетком децембра, избегавајући напредујуће Немце, и 18. децембра је стигао до Голије, близу граница Санџака.
У међувремену, Ђуришић је постао нестрпљив у мањку вести из Србије. Ситуација у ЦГ се погоршавала, и контакт са Михаиловићем је тада био више него ургентан - његов званични статус, дневно прокламован на Радију Лондон, направио га је природним лидером свих националиста, омогућавајући му да издаје директиве које ће их ујединити и рећи им шта да раде. На почетку децембра, Ђуришић је окупио јаку пратњу и пробио се до Санџака, стижући до Голије 20. децембра.

Око овог путовања црногорци су касније направили легенду која је данас постала светиња у четничкој хагиографији, и из различитих разлога и у партизанској историографији. У свом повратку, Ђуришић је тврдио да је посетио Михаиловића у његовом штабу. Ова верзија је касније стекла ефективну снагу догме - Ђуришић који је примио помазање из сопствених Михаиловићевих руку као четнички пророк у ЦГ. Али у стварности Ђуришић никада није стигао до Михаиловића. Територија северно од Голије је била натопљена Немачким трупама, Равна Гора је била преплављена непријатељима, и било је неизвесно да ли је Михаиловић још увек жив. Ма како било, Ђуришић је био пресретнут од стране Перхинека, који му је предао кратка овлашћења и новости о ситуацији у Србији - устанак угушен, четници растурени, а Михаиловић бегунац у брдима, и вероватно мртав. То нису биле баш радосне вести које је Ђуришић надао да врати у Васојевиће.

Реконструкција Ђуришићевог следећег потеза је делимично вероватна, али сви индикатори показују на његову валидност. Изгледало је да Ђуришић, довитљив и предузимљив човек, сада сео и написао својеручно дугу директиву, познато, али нечасно Наређење 370, које је смело потписао Михаиловићевим потписом. Ова превара, чије наводно ауторство је генерално прихваћено од стране четничких писаца чврсто као Ђуришићева прича о преузимању дотичног из Михаиловићевих руку лично, ће касније постати један од примарних делова партизанске пропаганде против Михаиловића. Али у међувремену, Ђуришић, који је изгледа већ одлучио да је он човек који ће сломити комунизам и спасити ЦГ, је имао детаљну и потпуно дефинисану политичку платформу на којој ће ујединити националисте. Документ, поред тога што је понављао именовања Ђуришића и Лашића на положаје наговештене у оригиналном овлашћењу је прокламовао лојалност династији, борбу против партизана и рат "до балчака" против муслимана, који су требали бити потпуно елиминисани из Југославије. Осим тога, изражавао је идеје које су у бити потицале из идеологије Велике Србије. Да заврши посао, Ђуришић је написао још 2 овлашћења - једно да дозволи себи и Лашићу наредбодавање мобилизације свих официра и осталог екс-Југословенског војног особља под претњом смрћу за неизвршавање наређења, и друго да дозволи одузимање намирница под потврдама (признаницама).

Крајње белешке (Pages 427-430)

Živanović, Vol. I, p. 135.
Zbornik, Vol. III/4, p. 467; Dokumenti o izdajstvu …, pp. 7-8, #1; Marjanović, “Prilozi…”, p. 202.
Živanović, loc. cit.

Разлози претпостављања да је Ђуришић фалсификовао Наређење 370 су следећи:

а) Оригинал овог документа никада није нађен, већ само копија осведочена као оригинал од стране Ђуришића (Marjanović, “Prilozi…”, p. 181).
б) Наређење је чврсто повезано у четничкој спомен литератури са претпостављеним личним сусретом између Ђуришића и Михаиловића, али овај сусрет се није догодио. Ово је посведочено не само у Перхинековом личном исказу у Живановићевом првом тому, већ и од стране различитих официра који су били близу или у Михаиловићевом штабу током тог времена, и који потврђују да Ђуришић никада није дошао, и да се Михаиловић по први пут срео са њим јуна 1942. Симптоматично је да се различите приче не слажу о томе где се састанак обавио, на пример Јоксимовић у "Његош 1" (страна 99) каже да је било на Голији, док Минић (страна 124) тврди да је у питању Равна Гора.
ц) Наређење је датирано 20. децембра, што чини немогућим да је Ђуришић могао да га преузме од Михаиловића и донесе са собом у ЦГ. Ђуришић је напустио Заостро у првој половини децембра, и требало му је око 10 дана да стигне до Голије, до које је тек стигао 20. децембра. Требало му је отприлике исто времена да се врати, пошто се вратио у Заостро 1. или 2. јануара. Да је наставио своје кружно путовање од Голије до РГ, оно би трајало најмање 2 или 3 недеље дуже, сведочи време које је требало Перхинеку да стигне од РГ до Голије. Не само да би морао да избегава Немачке и Недићевске трупе, већ би му и проблем лоцирања Михаиловића одузео доста времена - дотични је био у константном кретању по брдима Западне Србије, и његов лични штаб је понекад био у немогућности да га контактира. Исти временски елемент чини немогућим да је курир који је носио документ датиран 20. децембра срео Ђуришића пре његовог повратка у ЦГ. Не би постојао, у сваком случају, ни један разлог да Михаиловић напише наређење и пожури да га брзо пошаље Ђуришићу пре његовог повратка у ЦГ (коме је већ послао овлашћења од 15. октобра), уколико није знао да је Ђуришић у Србији. Опет, временски елемент чини ово немогућим. Али Ђуришић је морао да датира фалсификат тако да би се поклапао са његовом причом о посети Михаиловићу тј. на средини његовог путовања.
д) Документ се позива најмање двапут на вербалне инструкције и објашњавања различитих тачака датих Ђуришићу од Михаиловића. Пошто се њихов сусрет није догодио, такве инструкције су немогуће. Ђуришић је очигледно ставио у ове комадиће да би дозволио себи да касније измисли "званични" смер о свакој тачки коју је заборавио да укључи у наређење.
е) Тон и садржина документа су много више "црногорска" него "србијанска", и у појединостима се чини да одражавају карактер Ђуришића више него Михаиловића. Крвожедна непомирљивост и посебно страшна мржња према муслиманима су есенцијално црногорска. Србијанцима, за разлику од Васојевића, проблем муслимана је био од секундардног значаја. Примарни проблем Михаиловићу је била НДХ и усташе, и он би несумњиво хтео да окрене Црногорце на ту страну. Наређење једва спомењује Хрвате, али наставља и даље о акцијама против муслимана.
ф) Чињеница да документ садржи неке изворне Михаиловићеве идеје (као на пример ослобођење Истр(иј)е, федерација са Бугарима, стварање велике Српске јединице унутар Југославије) је лако објашњива. Перхинек, који је провео пар недеља у Михаиловићевом штабу је био упућен у идеје изражене од стране дотичног и његовог штаба, и пренео их је Ђуришићу.
Неизбежив закључак је да су наређења од 15 октобра оригинална, али да су наређење 370 и друга два овлашћења датирана 20. децембра била написана од стране Ђуришића након његовог састанка са Перхинеком на Голији. Бивајући смео и одлучан човек, он је несумњиво осећао да ће га успех оправдати и одбити Михаиловићев гнев, будући да ако би пропао не би био у околини да одговара за то. Он је такође могао претпоставити да је Михаиловић погинуо. Михаиловићев лични штаб је у то веровао неколико дана након Немачког напада на РГ, и могуће је да се гласина проширила до Голије, од стране Перхинека или неког другог.
Његов текст (са малим изоставкама) је дат у Dokumenti o izdajstvu…, pp. 12-13, #3; and Zbornik, III/4, p. 456.
Dokumenti o izdajstvu…, pp. 9-10, #2; Zbornik, III/4, p. 420.

 

[Ненад]

Списак осовинских операција са Википедије
http://sr.wikipedia.org/sr-el/Списак_осовинских_операција_у_Југославији_у_Другом_светском_рату
Прво нема операција против четника, осим операција ,,Михаиловић'' и ,,Тојфел'' (овде су немачке операције против четника:http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=7498), друго поједине операције које се приказују да су биле против партизана су уствари биле против четника(''Сава-Дрина'', ''Вишеград'', ''Озрен'', ''Јужна Хрватска'', ''Озрен'', ''Трио'' , такође и ,,Шварц'', ,,Нови Пазар'' 4-6-12.1941), док су наводне операције ''Трумпф'' и ''Халали'' биле уствари чиста Битка за Јужну Србију између четника и партизана(види више: http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=15758 ).

 

[Ненад]

Ево шта историчар Александар Динчић каже за Хелера и Краљево и комунисте.

Хелера су стрељали Немци са још 4 партизана на Камиџорском мосту. Стрељао их неки поручник Лех. Ухватио их је кадасу требали да се пребаце, камуфлирани у немачким униформама, које им је обезбедио Аустријанац Аугуст Хелер. Родом је из Салцбурга.
Осим тих 5 стрељаних и 2 рањена, партизани нису имали више губитака на Краљеву. Та два су рањена када су покушали да нападну неке бициклисте који су пролазили кроз Чибуковац.
Четници су имали 601 мртвог и око 250 рањених, од којих је око 200 умрло од рана или побијено од партизана као рањеници. Укупни губици са четничке стране су били око 800 мртвих.
Комунисти су после рата назидали својих 60 погинулих на Краљеву, а то су заправо били четници. Као партизан Икодиновић, који је уствари био Бојовићев четник.

Краљевачка општина је имала много проблема око споменика палим на опсади. Генерал Вујасиновић Тодор је предлагао да се подигне на Ружић брду, али да се Власи не сете - није се подигао. Томе се оштро супроставио генерал Танасковић. Он је био на опсади и знао је да нема партизана. Онда је генерал Танасковић предлагао да се упишу страдали из Ужичке републике, али је подигнут већ на Кадињачи. И тако су они одуговлачили и нашли соломонско решење. Уписаће се стрељани комунисти у Краљевачком покољу - њих 25. Остале ће однети време заборава. Тако је и било. Уписан је још један четник али забуном. Има споменика на пилазу Краљева посвећен Радету Вукашиновићу - устанику из 1941. Он је био к-дир 3. чете у Жичком четничком батаљону. Када су га убили Немци и Вељко Камиџорац, његова мајка је замолила после рата једног каменоресца да упише да је устаник из 1941. Није смела да упише ко је тачно он био, јер би га срушили свакако.
Читава та ствар око Вукашиновићеве је ишла до врха. Отац му гине у пробоју логора, а шта је он био? Кажу поштен четник. Други, пустио браду, Дражиновао је и убијен је као командир, а што је било тачно. Милош Симић, четник, а заправо партизански уход каже да га је видео и да му је Раде обећао да неће под руку са Дражиновцима, као што није хтео његов отац. И нађе се решење. Убили га Дражиновци. Будализам. Вељко Камиџорац никада није био Дражиновац. Да јесте, убили би га комунисти свакако по повратку из Немачке.
Не знам у каквом је стању тај споменик Радета Вукашиновића. Тачније, Радомира.
Она слика коју видимо код Ратарске школе, то су изгинули само у другом нападу на Краљево. Тачније, та је сачувана.

Ето, то су те скривалице везане за опсаду Краљева.

Извор је АВИИ(ко не разуме Архив војноисторијског института), НА, Т-501, ролна 250, 11-12. 500
Ваљда је сад у реду.