KOMANDANT NIKOLA VIDOVIĆ, DIV JUNAK KOJI JE OSLOBODIO DEČIJI LOGOR JASTREBARSKO

[proka]

KOMANDANT NIKOLA VIDOVIĆ, DIV JUNAK KOJI JE OSLOBODIO DEČIJI LOGOR JASTREBARSKO​

Nikola Vidović, komandant Četvrte kordunaške brigade je sa svojim ljudima 26. avgusta napao zloglasni dečiji logor Jastrebarsko, u kojem je bilo zatočeno i mučeno na najgore moguće načine više od 700 dece.


Nažalost, o ovom junaku se zna jako malo, a današnje vlasti uporno skrivaju i ćute o ovoj akciji i o ljudima koji su je sproveli, upravo zbog sprovođenja političke i ideološke revizije istorije za račun krupnog kapitala. Ime ovog čoveka javnost neće znati, niti će se o njemu i njegovom delu govoriti, a neće dobiti ni ulicu, ni trg, ni ime škole, niti bilo šta slično, jer ta priča nije danas politički podobna. Zato širite istinu, da se sazna ko su bili pravi junaci i patriote u drugom svetskom ratu na ovim prostorima!

Evo i ličnog zapisa Nikole Vidovića o toj akciji:

"U memljivim zidinama starog dvorca nalazilo se 727 dječaka i djevojčica, uglavnom predškolskog uzrasta. Njih su "prevaspitavale" časne sestre. Naravno, to prevaspitavanje bilo je u ustaškom duhu. Htjele su u neku ruku da stvore nove "janjičare". Sirota djeca su na kapama ili reverima nosila slovo "U", Živjela su pod nevjerovatno teškim okolnostima. Zbog gladi, bolesti i načina "vaspitanja" dnevno je umiralo po nekoliko dječaka i djevojčica.

Čim su ti mali izmučeni sužnji ustaške samovlasti čuli pucnjavu i vidjeli partizane, neizmjerna radost ispunila ih je nadom da će biti oslobođeni. Kasnije smo doznali od njih kako su se usplahirili svi podjednako od straha zbog pucnjave i zbog uzbuđenja da bi ih neko mogao osloboditi. Ganuli su nas povici i čežnjivi pogledi djece načičkane iza rešetaka zaključanog logora. Partizani su brzo otvorili vrata i djeca su jurnula na sunce. Od radosti su skakala i vješala se o vratove boraca, svojih oslobodilaca. Opšta vreva i graja potrajala je nekoliko časaka. Nekoliko najiscrpljenijih onesvjestilo se na dnevnom svjetlu i suncu ... Neki borci 4. kordunaške brigade pronašli su među zarobljenom djecom svoju, neko sina ili kćer, ili djecu svojih rođaka ili komšija. To oduševljenje oslobođenih malih logoraša vrlo je teško opisati..."

26. avgusta 1942 u 5 časova ujutro započet napad na Jastrebarsko. Partizani su uništili ustaško uporište, žandarmeriju, no uništenje jedne druge lokacije pokazalo se daleko značajnije. Uništenje železničke stanice, tada najefikasnijeg sredstva transporta oružja i municije, a u ovom slučaju dece, koja su svoju smrt nalazila i u toku samog dopremanja u logor, u zagušljivim vagonima, pokazalo se kao jedan od značajnijih momenata za rasformiranje logora.

Evo i nemačkog dokumenta koji potvrđuje tu akciju:

IZVEŠTAJ TRANSPORTNE KOMANDE ZAGREB OD 4. SEPTEMBRA 1942.
VOJNOTRANSPORTNOM ODELJENJU JUGOISTOK U BECU O SITUACIJI I AKTIVNOSTI PARTIZANA NA ŽELEZNIĆKIM PRUGAMA U DRUGOJ POLOVINI AVGUSTA 1942. NA TERITORIJI NDH[*1]

Wi. 43452 Poverljivo Zagreb, 4.9.1942.
Transportna komanda Zagreb Az. 43 m 19, odelj. I I I b br. 1345/42 pov.

VOJNOTRANSPORTNOM ODELJENJU JUGOISTOK Beč

Predmet: Razvoj ustaničkog pokreta s obzirom na železničke pruge u Hrvatskoj u vremenu od 16. do 31.8.1942.


26.8.1942. napadnuta je i spalljena željeznička stanica Jastrebarsko, udaljena od Zagreba 33 km. [*10] Pruga je bila prekinuta i zapaljena je jedna stražara. Zapaljen je voz koji se našao u stanici. Isto tako su zapaljeni magazin, uređaj za podešavanje i stanična radionica. Pruga je opet bila 10 časova u prekidu.
Napad eksplozivom 30.8.1942. na pruzi Zagreb — Sisak — Novska [*11]prouzrokovao je, naprotiv, znatne žrtve.

Ubijen je jedan nemački vojnik, teže je povređeno 7 nemačkih vojnika, a 30 nemačkih vojnika, među kojima i 3 oficira, bilo je lakše povređeno. Od teže povređenih, jedan vojnik je podlegao teškim opekotinama. Saobraćaj na pruzi je bio prekinut 15 časova. Materijalna šteta je bila znatna. Nakon što je oklopni voz izbačen s koloseka, banditi su napali na mesto udesa otvorivši mitraljesku i puščanu vatru.

5.) Gubici u ljudstvu i materijalne štete I u drugoj polovini meseca avgusta akti sabotaže prouzrokovali su teške ljudske žrtve. Izbrojano je 7 mrtvih. Broj povređenih i ranjenih iznosi 47. Zarobljeno je 42. Šteta na voznom materijalu takođe je znatna. Isto tako i šteta na materijalu za postavljanje koloseka. U odgovarajućem procentu povećao se i broj oštećenih lokomotiva: Na području železničke direkcije u Zagrebu 28,6% postojećih vučnih lokomotiva je oštećeno. U okviru sarajevske železničke direkcije 24,5% vučnih lokomotiva je van upotrebe zbog neispravnosti.
Snimak originala (pisanog na mašini) u AVII, reg. br. 43/3, k. 76

Zvanični dokument o dvogodišnjoj devojčici- logorašici

Depeša vrhovnog komandanta NOVJ Tita Moskvi​

Povodom oslobađanja srpske dece iz logora Jastrebarsko, Tito depešom referiše nadležnim u Moskviː

Naši partizani oslobodili su iz logora Jastrebarsko kod Zagreba 900 kozaračke djece, a ne 600 kako je ranije bilo javljeno. Tu djecu su ustaše mučile i htjele da ih vaspitaju u duhu fašizma. Sva ova djeca nalaze se sada u Lici na našoj oslobođenoj teritoriji.

(Ne kaže se da se radi o srpskoj deci. Ne kaže se da su deca, ne samo mučena već i ubijana kao i da su sukcesivno pokatoličavana)

O logoru zagrebačke novine "Vijesnik"​

U Jactrebarskom srpska deca su smeštena u barakama koje su prethodno pripadale italijanskoj vojsci. „U ovim barakama bilo je smešteno oko 6.000 srpske dece, a dnevno ih je od gladi umiralo po 50-70, katkad i više“. Dečiji logor u Jatrebarskom bio je poveren jednom broju časnih sestara Hrvatica koje su na „najhumanitarniji tisućugodišnji kulturni način postupale sa ovom srpskom decom. Ona su tu bila izložena sigurnoj smrti. Slabo obučena i još slabije hranjena, deca su ličila na prave žive leševe i kosturiće. Podvrgavana su svim mogućim mukama i patnjama. Ako bi se neko od izgldnelih usudio da uzme „ukrade“ jednu jabuku, časne sestre bi ga strašno izudarale, a ono dete koje je pokušalo da beži, odmah je ubijeno. Ona dečica koja su po mišljenju milosrdnih časnih sestara bila neposlušna, jedna od njih izvodila ih je iza logorske štale i tamo krampom ubijala. Kakva je to sredina negovala takve „časne sestre“?

Vrhunac ustaškog zločina predstavljaju koncentracioni logori smrti za decu kakvi su postojali u Sisku, Jastrebarskom i Jasenovcu... Nijedan nemački logor nije bio uspostavljen za decu. Za žene da, ali za decu - ne. To je tipično ustaški izum koji svedoči o neverovatnoj okrutnosti i brutalnosti. Logor za malu decu, čak bebe koje umiru od izgladnjivanja i torture, i smišljanje što nepodnošljivije torture kao što je bacanje deteta uvis i nabijanje na bajonet pred očima majke, kao forma zabave za ustaše, svedočanstvo su jedinstvenog zločina protiv dece kakav je izveden u NDH... Uostalom, to je problem Hrvata. Oni bi morali da objasne samima sebi zbog čega su bili tako okrutni. Mislim da bi bilo dobro da se time pozabave, zato što ukoliko to ne urade, postoji mogućnost da to u budućnosti ponove. Veoma je važno da se s tim suoče. I to je još jedna razlika između Nemaca i Hrvata. Nemci su posle 1945. prihvatili punu odgovornost za zločine. Hrvati nastoje da svoje zločine poreknu ili da ih umanje. Oni ne žele da snose odgovornost za ove zločine.

U dokumentarnom filmu: „Pakao Nezavisne Države Hrvatske„ u produkciji Muzeja žrtava genocida iz Beograda, direktor ove ustanove Veljko Đurić Mišina, kaže između ostalog o koncentracionim logorima za srpsku decu:

„	Od 1941. do 1945. godine u Hrvatskoj (tada NDH) postojali su koncentracioni logori, jedinstveni u istoriji svetske civilizacije, specijalizovani za smeštanje i ubijanje dece...

1. Gideon G., „Jasenovac-Aušvic Balkana- Ustaška imperija okrutnosti“, Institut za Holokaust „Šem olam, američka Fondacija za projekte eudkacije o Holokaustu i Akademski koledž Ono“, Izrael
2. ^ Nikola Vidović: Četvrta kordunaška brigada u borbama za oslobođenje Bihaća, u zborniku BIHAĆKA REPUBLIKA, Muzej Avnoja i Pounje, Bihać 1965 - knjiga 1. str. 152.
3. ^ Jump up to:a b Pekić M. i Ćurguz D, Bitka na Kozari, Odbor za pripremu i izdavanje publikacije "Kozara u NOB-u", Prijedor, 1968.g.
4. ^ "Vijesnik", Zagreb 24-26. XII 1945. god.

RATNE STRAHOTE: U ustaškom logoru Jastrebarsko umrlo 3.000 srpske dece​

Na to mesto dovođeni su isključivo maloletnici, a spas za preživele male logoraše stigao je 26. avgusta 1942. godine, kad ih je konačno oslobodila IV Kordunaška brigada

BEOGRAD - Najneviniji, a mučki ubijeni.

Tokom ratne 1942. godine u najtežim mukama umrlo je oko 3.000 srpske dece u ustaškom logoru Jastrebarsko, koji je bio namenjen samo za ubijanje malih logoraša. Spas za mališane stigao je 26. avgusta 1942, kad su partizani oslobodili sve lokacije logora i spasli preostale mališane. Čak i za tadašnji fašistički svet logor je bio jedinstven po tome što u njega nikad nije dovedena nijedna starija osoba, isključivo nedužna deca.Osnovan po nalogu Pavelića

Logor Jastrebarsko bio je smešten na tri lokacije, a osnovan je po nalogu Ante Pavelića, poglavnika NDH. Metode koje su ustaše koristile za ubijanje i mučenje dece ostale su zabeležene kao „tavan i slana voda“, „krampus“, „klečanje na pesku“, „vlačenje teškog kamena“, od kojih su deca masovno umirala ili bivala dovedena do granice ludila, a ostavile su neizbrisiv trag u pamćenju preživelih.

Starija deca uzrasta od 10 do 14 godina bila su smeštena u zgradama crkvenih ekonomata, ranije napuštenih italijanskih baraka. To je bilo mesto prevaspitavanja srpske dece u ustašku mladež. Pre nego što su ih ubijali, tamo su ih učili ustaškim pesmama, prisiljavali ih na težak rad i svirepo kažnjavali.

Spasao ih Vidović

Devojčice su bile smeštene u franjevački samostan, gde su bile primoravane na rad, ali i na redovne molitve sa ciljem „prevaspitavanja“. Oslobođenje za one koji su preživeli stiglo je 26. avgusta 1942, kad je IV Kordunaška brigada, s komandantom Nikolom Vidovićem na čelu, u pet sati ujutro započela napad. Brigada je zauzela Jastrebarsko, oslobodila male logoraše i rasformirala lokacije logora na području grada. Starije dečake, njih 727, partizani su poveli sa sobom u dalje oslobađanje, dok su manju decu morali da ostave da se snalaze kako umeju. Oko 500 oslobođene, a ipak ostavljene dece nije imalo snage za dug povratak kućama, pa su ih prihvatali ljudi iz okolnih sela.

Lagali da o deci brinu časne sestreIako su ova jadna deca mučena do iznemoglosti, tadašnje novine NDH navodile su da su deca smeštena na ove lokacije radi oporavka od partizanskog ropstva, te da su se o deci brinule časne sestre. Na ulazu u logor ograđen žicom stajao je bezazleni naziv „Sabiralište za decu“.Istinu su, međutim, osim samih stradalnika, znali i ostali humani ljudi i žene koje su izvlačili decu iz ustaških kandži, sve dok im ni to nije bilo zabranjeno terorom.
Autor: Silvija Slamnig

https://www.kurir.rs/vesti/drustvo/...om-logoru-jastrebarsko-umrlo-3000-srpske-dece
https://www.zapadnisrbi.com/ostalo/...k-koji-je-oslobodio-deciji-logor-jastrebarsko
(Слободна Херцеговина, 17. 2. 2021)
https://stanjestvari.com/2021/02/20/nikola-vidovic-komandant/

 

[proka]

PARTIZANI SU SPAŠAVALI I VLASTITU DJECU IZ USTAŠKOG LOGORA, A CRKVA SAD TO NAZIVA "PARTIZANSKIM NAPADOM NA DJEČJI DOM"​

Župa Jastrebarsko će na godišnjicu oslobođenja djece iz ustaškog logora ugostiti proustaški skup u kojem se govori o “partizanskom napadu na Dječji dom”​

Zagreb, 25.8.2017.
Za sutrašnji dan najavljen je do sada nezabilježen način obilježavanja “Sveeuropskog dana sjećanja na žrtve totalitarnih režima”. U župi sv. Nikole biskupa u Jastrebarskom ujedno će se obilježiti ovaj EU blagdan posvećen izjednačavanju komunizma i antifašizma s fašizmom te obljetnica, kako stoji u najavi, partizanskog napada na Dječji dom za ratnu siročad 26. kolovoza 1942. godine. Skup organiziraju Hrvatsko kulturno vijeće i Hrvatsko žrtvoslovno društvo, udruženja građana bliskih crkvenim strukturama koje okupljaju pripadnike akademske zajednice proustaške orijentacije kao što su povjesničar Zvonimir Šeparović i književnik Hrvoje Hitrec. Čitava ceremonija započeti će misom gospićko-senjskog biskupa Mile Bogovića, još jednog otvorenog simpatizera NDH, a nastaviti se tribinom posvećenoj ovoj temi.

Radi se o jednom od brutalnijih primjera iskrivljivanja najsvjetlijih postignuća antifašističke borbe na ovom području. Tzv. “partizanski napad na dječji dom” zapravo je oslobodilačka akcija Četvrte kordunaške brigade u kojoj je preko sedam stotina djece spašeno iz ustaškog logora namijenjenog njihovom “preodgoju” odnosno prisilnom nametanju “arijevskog” hrvatskog identiteta. Ubrzo nakon uspostave NDH i donošenja rasnih zakona krenulo se s konkretnijim mjerema u cilju ostvarivanje ustaške ideologije istrebljenja Srba, Roma, Židova i političkih neprijatelja režima. Masovni ustaški pokolji srpskog stanovništva Korduna i Bosanske Krajine najteže su pogađali najmlađe stanovnike tih područja, bilo da su bili direktno ubijeni ili lišeni roditeljske skrbi što je u siromašnim krajevima zahvaćenim ratom značilo povećani rizik smrtnosti, bilo zbog gladi, bolesti ili nekog drugog uzroka.

Dječaci s Kozare u ustaškim uniformama
Izvor: Ivan Fumić: DJECA - ŽRTVE USTAŠKOG REŽIMA str. 31

Ustaše su u nastojanju “zbrinjavanja” ove ratni siročadi priskočili svojoj verziji nacističke politike Lebensborna ili Hitlerjugenda, proizvodnje nove politički i rasno pogodne generacije. Velik broj ratne siročadi smješten je u “dječje domove” odnosne sabirne logore u kojima su kontrolu nad njima preuzimale, uz ustaški represivni aparat, strukture katoličke crkve. Cilj ovoga bio je odgoj djece, čiji su roditelji uglavnom bili žrtve fašističkog terora ili antifašistički borci, u fašističkom duhu. Ostvarenje ovakvog cilja predstavljalo bi još teži udar Narodnooslobodilačkom pokretu od fizičke likvidacije ove djece.

Osuđeni ratni zločinac sestra Pulherija
Izvor: Ivan Fumić: DJECA - ŽRTVE USTAŠKOG REŽIMA str. 54
Nakon formiranja ustaškog logora za odrasle u Jastrebarskom i Slavetiću, 12. jula 1942. u Jaski je osnovan i ustaški logor za djecu od šest mjeseci do 14 godina starosti. Većina djece logoraša bila su smještena u prostorijama dvorca Erdody i barakama koje je talijanski okupator 1941. izgradio za smještaj vojnih konja. Uvjeti u kojima su djeca boravila bili su katastrofalni, a mnoge časne sestre zadužene kao čuvarice logora isticale su se u zlostavljačkim postupcima. Bivši logoraš Mihajlo Veljić prisjeća se: “Časne su se sestre držale loše, iako ne mogu reći da su ubijale djecu, ali su ih maltretirale i tukle… Smrtnost je bila velika, pa je svakodnevno dolazio mjesni grobar i dječja tijela pokapao na livadi, na kojoj su se pokapali Židovi i neki žandari, jer po tadašnjim zakonima pravoslavna djeca nisu mogla biti pokopana na mjesnom groblju.”
Glavna upravnica logora, časna sestra Barta Pulherija, inače svastika ustaškog doglavnika Mile Budaka, nakon rata proglašena je za ratnog zločinca. Logorašica Zorka Delić-Skiba prisjeća se kako je Budakova svastika “govorila da smo banditska djeca i da nas treba pobiti. Ništa bolje nisu bile časne sestre Bernadeta i Gracioza. Dječji logor Jastrebarsko bio je pod nadzorom Andrije Artukovića, koji je bio ministar unutrašnjih poslova NDH i često je dolazio u logor, kao i nadbiskup Alojzije Stepinac.” U logoru je prema podacima Zemaljske komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača NR Hrvatske bilo zatočeno 3.336 djece, uglavnom porijeklom sa područja Kozare i Korduna. Prema istim podacima, u logoru je do kraja oktobra 1942. umrlo najmanje 449 djece.

Mrtva djeca u logoru u Jastrebarskom
Izvor: Ivan Fumić: DJECA - ŽRTVE USTAŠKOG REŽIMA str. 82
Međutim, dio djece ipak je izbjegao tragičnu sudbinu zahvaljujući herojskim partizanskim naporima. Dolaskom Četvrte kordunaške udarne brigade u Pokuplje, čiji je komandant bio narodni heroj Nikola Vidović, razrađen je plan napada na ustaško uporište i za oslobođenje djece iz logora. U zoru 26. augusta 1942. partizani su od željezničke stanice krenuli prema sjeverozapadu. Zapalili su veliko skladište sijena i zaplijenili veće količine šećera. Prolazeći pored dvorca začuli su zapomaganje. U jurišu su oslobodili djecu, koja su kasnije s partizanima otišla na slobodni Žumberak i bila smještena kod tamošnjih ljudi dok je 350 veće djece vraćeno na Kordun.

Djeca pod nadstrešnicom ciglane, dječji logor u Reki, ljeto 1942.
Izvor: JUSP-Jasenovac
Ovo je jedan od najdirektnijih primjera koji ukazuju na to kako je partizanska borba u praksi spašavala živote nevinih. Ovi poduhvati danas se marginaliziraju ili prerađuju u “napade na dječje domove”, a njihova revizija odgovara simpatizerima raznih kvislinških pokreta. Hrvatski revizionisti tako mogu viktimizirati propalu ustašku državu, dok srpskim revizionistima odgovara da o “svome” narodu govore samo kao žrtvi, a ne i o njegovom nalaženju spasa u antifašističkoj borbi pod rukovodstvom komunista. Oni koji u pogledu na Drugi svjetski rat simpatiziraju četnički pokret, radije će šutjeti o akcijama Nikole Vidovića kako bi zamaglili povijesnu realnost, u kojoj četnički pokret surađivao s ustaškim režimom, a partizanski spašavao njihove žrtve.

U borbi protiv totalne preobrazbe naše sadašnjosti po mjerilima ustaške ideologije u kojoj logori postaju dječji domovi, osloboditelji napadači, a koljači branitelji i žrtve, najbolje se okrenuti “najsirovijim” izvorima, kao što je zapis samog Nikole Vidovića o oslobođenju logora Jastrebarsko u knjizi Četvrta kordunaška brigada u borbama za oslobođenje Bihaća:

U memljivim zidinama starog dvorca nalazilo se 727 dječaka i djevojčica, uglavnom predškolskog uzrasta. Njih su "prevaspitavale" časne sestre. Naravno, to prevaspitavanje bilo je u ustaškom duhu. Htjele su u neku ruku da stvore nove "janjičare". Sirota djeca su na kapama ili reverima nosila slovo "U", Živjela su pod nevjerovatno teškim okolnostima. Zbog gladi, bolesti i načina "vaspitanja" dnevno je umiralo po nekoliko dječaka i djevojčica.
Čim su ti mali izmučeni sužnji ustaške samovlasti čuli pucnjavu i vidjeli partizane, neizmjerna radost ispunila ih je nadom da će biti oslobođeni. Kasnije smo doznali od njih kako su se usplahirili svi podjednako od straha zbog pucnjave i zbog uzbuđenja da bi ih neko mogao osloboditi. Ganuli su nas povici i čežnjivi pogledi djece načičkane iza rešetaka zaključanog logora. Partizani su brzo otvorili vrata i djeca su jurnula na sunce. Od radosti su skakala i vješala se o vratove boraca, svojih oslobodilaca. Opšta vreva i graja potrajala je nekoliko časaka. Nekoliko najiscrpljenijih onesvjestilo se na dnevnom svjetlu i suncu ... Neki borci 4. kordunaške brigade pronašli su među zarobljenom djecom svoju, neko sina ili kćer, ili djecu svojih rođaka ili komšija. To oduševljenje oslobođenih malih logoraša vrlo je teško opisati...
Autor: Bartul Čović

 

[proka]

Kvadratura kruga - Dubina zločina 1. deo ( TV RTS 31. 10. 2015. )​

na youtube kanalu RTS-a možete pogledati ovaj video o dečijem logoru jastrebarsko koji je oslobodjen od strane partizana

Logori za decu u Nezavisnoj državi Hrvatskoj, dubina zločina Ove godine navršilo se sedam decenija od zatvaranja poslednjih koncentracionih logora u Nezavisnoj državi Hrvatskoj koja je jedina u svetu imala i logore za decu. U dečjim logorima u Sisku, Jasenovcu, Jastrebarskom, Staroj Gradiški i Metajni na Pagu stradalo je 23.500 srpske dece čija je imena, prezimena, mesto rođenja i poreklo popisao Dragoje Lukić i sam dete logoraš. Lukić je 40 godina istraživao ustaške zločine nad srpskom decom a taj njegov spisak ubijene i umorene dece u logorima u NDH danas se čuva u Muzeju žrtava genocida u Beogradu.Autor emisije Kvadratura kruga, Branko Stanković, kroz tri emisije pod nazivom "Dubina zločina" (koje će se emitovati u 18 sati i 30 minuta 31. oktobra, 7. i 14. novembra), otkriva na koje su sve načine stradala deca sa Kozare i Potkozarja u ustaškim logorima.

Za šest meseci koliko je trajalo istraživanje, Stanković je pronašao mnoštvo fotografija, dokumenata, čak i snimaka iz filmske arhive NDH koji svedoče o zločinima nad srpskom, jevrejskom i romskom decom koje su sprovodile ustaše za vreme Drugog svetskog rata.Tokom snimanja Stanković je, između ostalog, posetio i Donju Gradinu najveće srpsko stratište i najveće dečje groblje na svetu. Donja Gradina je bila likvidacioni centar logora Jasenovac, Uštica i Mlaka u kojima je stradalo 19.432 dece, od čega je 12.113 srpske nacionalnosti. Ante Dumbović aktivista Crvenog križa NDH tokom 1942. godine u dečjem logoru u Sisku načinio je 800 fotografija umorene srpske dece, koje svedoče o paklu kroz koji su prošli srpski mališani zatočeni u tom logoru.Autor ovog serijala uspeo je da pronađe i preživelu decu iz svakog od tih logora u NDH koja su danas starci ali su njihova sećanja na stradanja u tim logorima još sveža i bolna.

Broj stradale srpske dece u ustaškim logorima tokom Drugog svetskog rata bi sigurno bio veći da nije bilo Diane Budisavljević, Austrijanke udate za Srbina, koja je uspela da spase 12.000 dece iz dečjih logora u Sisku, Jastrebarskom, Jasenovcu i Staroj Gradiški. Dianinoj akciji spasavanja srpske dece, Stanković posvećuje poslednju emisiju u serijalu "Dubina zločina", u kojoj otkriva šta se nakon Drugog svetskog rata dogodilo sa većinom te dece koju je spasla Diana. Urednik emisije Branko Stanković autor je 18 dokumentarnih filmova i dve drame koje su ekranizovane na RTS-u, a i mnoštva dokumentarnih emisija, koje su, kao i filmovi, nagrađivane na domaćim i međunarodnim festivalima.

 

[proka]

na samo 30 km od zagreba, partizani su 1942 godine oslobodili koncentracioni logor za decu jastrebarsko

imao sam čast da lično upoznam generala nikolu vidovića, jedne davne godine na zboru na Abezu, DIV JUNAK srpski za sva vremena

 

[proka]

12. јула 1942. – Основан логор за децу Јастребарско​

12. јула 2017.
0

https://www.facebook.com/sharer.php...jula-1942-osnovan-logor-za-decu-jastrebarsko/
https://vk.com/share.php?url=https://patriot.name/12-jula-1942-osnovan-logor-za-decu-jastrebarsko/
https://twitter.com/intent/tweet?te...novan-logor-za-decu-jastrebarsko/&via=Патриот
https://pinterest.com/pin/create/bu...ла+1942.+–+Основан+логор+за+децу+Јастребарско


Логор Јастребарско био је дечији концентрацијски логор крај села Јастребарско, којег је јула 1942. организовао усташки режим Независне Државе Хрватске. Логор Јастребарско био је један од неколико дечијих логора у Независној Држави Хрватској, што је јединствен случај у људској историји.
Поред овог логора за децу постојали су и дечији логори у Сиску и Лоборграду. Логор Јастребарско је основан 12. јула 1942. према одлуци поглавника Независне Државе Хрватске Анте Павелића. Овај логор се налазио у селу Јастребарско, на путу између Загреба и Карловца.

https://3.***************/-aTNB1zW1T7I/UKAC9fL3OgI/AAAAAAAAAIw/cP3oToYHGjs/s1600/jastrebarsko_jaska_dvorac_erdedi.jpg
Борци Осме кордунашке дивзије су 26. августа 1942. ослободили овај логор од усташа, у коме је усмрћено за мјесец и по дана око 450 дјеце, српске и јеврејске.
БРОЈ ЖРТАВА
У логору је према подацима Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача НР Хрватске било заточено 3.336 деце, углавном пореклом са подручја Козаре и Кордуна. Према истим подацима, у логору је до краја октобра 1942. умрло најмање 449 деце. Према подацима Драгоја Лукића, у логору је умрло 768 деце.
Логор није карактеристичан само по чињеници да су у њему била заточена деца већ и по чињеници да су партизани 28. августа 1942. из логора ослободили неколико стотина деце (најчешће се помиње бројка од 727 ослобођене деце). Ослобођена деца су потом нашла уточиште на Кордуну. Већина друге деце логораша, који због болести и изнемоглости нису могли да напусте подручје Јастребарског и пређу на Кордун, након боравка у логору, још током рата, збринута у хрватским породицама.
РАСПОРЕД ЛОГОРА
Дечији логор Јастребарско био је смештен на више локација: у зградама некадашњег дворца грофовске породице Ердедy у Јастребарском и у фрањевачком самостану (карантин) у истом месту као и у баракама у оближњем месту Реке, удаљеном 3 км од Јастребарског.
Логор у дворцу Ердоди састојао се из два дела: барака покрај дворца где су била смештена нешто здравија и мање изнемогла деца (бараке су претходно служиле као коњушница за италијанску војску) и болнице смештене у самом дворцу, док је у самостану месец дана касније, приликом доспећа транспорта деце из логора Горња Ријека, формиран карантин. Бараке су биле неусловне за боравак с обзиром да су биле неочишћене од прљавштине и балеге.
ДОВОЂЕЊЕ ДЕЦЕ
Логор је основан почетком јула 1942. према одлуци усташког поглавника Анте Павелића у циљу „планског одгајања“, односно васпитавања у усташком фашистичком духу. Логор је био под управом часних сестара католичке конгрегације Св. Винко Паулски. На челу управе логора налазила се сестра Пулхерија, свастика усташког доглавника и министра Миле Будака, која је упамћена по крутом и бездушном поступању према деци логорашима.
Први заточеници су у логор приспели 12. јула 1942. Реч је о деци која су претходно била заточена у логору Стара Градишка, заједно са члановима својих породица, који су претходно били ухваћени као цивилно становништво српских села на подручју Козаре (котареви: Босанска Дубица, Босанска Градишка, и делови котара Приједор, Босански Нови и Бања Лука) од стране оружаних формација НДХ и Трећег Рајха у контексту „Операције Козара“. Уз пут, који је трајао неоубичајено дуго због усташке опструкције, умрло је 17 деце, а на загребачком колодвору још 30, док је 37 најтеже оболеле деце смештено у болницу у Загребу, али су и она умрла. Истог дана транспорт је упућен ка Јастребарском.
Већ 13-14. јула стигао је нови транспорт деце-логораша из логора Стара Градишка у ком је било око 770 деце. Потом је 31. јула 1942. пристигло 850 деце из логора Јабланац, а 5. августа 1942. још 800 деце из логора Млака. Ова два логора налазила су се у српским селима Млака и Јабланац између Старе Градишке и Јасеновца. Последњи транспорт био је транспорт дечака из логора Горња Ријека, пристигао 14. августа 1942. Будући да су бараке и болница у дворци Ердоди биле крцате логорашима, одлучено је да око половине деце буде смештено у бареке у оближњем селу Реке.

УЛОГА ДИАНЕ БУДИСАВЉЕВИЋ

Деца су избављена из логора Стара Градишка као део акције којом је руководила загребачка грађанка аустријског порекла Диана Будисављевић. Услови боравка у староградишком логору били су неподношљиви и осмишљени тако да однесу што већи број живота логораша, укључујући и децу. У Старој Градишки је према сведочењу Диане Будисављевић, почетком јула 1942. умро велик број деце услед глади и заразних болести, у шта се она лично уверила, сведочећи о томе у дневнику који је водила током рата.

УСЛОВИ У ЛОГОРУ
Деца су у логор стизала изнурена, болесна и готово без икакве одеће, али и поред тога ништа подношљиво није било обезбеђено за њихов смештај, при чему у логору није било ни обезбеђених намирница за прехрану деце. Због тога је особље хрватског Црвеног крста, које је било састављено од симпатизера КПЈ на своју руку набављало храну од сељака из околине и започело чишћење неусловних барака, иако се овоме противила управница логора.
Највећи број деце био је оболео од најмање једне тешке болести, при чему су многа деца обољевала од више истовремених болести. Најчешће болести међу децом били су: дизентерија, тифус, скорбут, упала плућа, дифтерија. Висок морталитет у логору последица је комбинације ових болести.
Деца су у логору драстично кажњавана за тобожње преступе од стране часних сестара и била су изложена тортури о чему постоје забележена сведочанства у литератури.
Највећу помоћ у преживљавању деце у логору, пре и после партизанског ослобођења Јастребарског, пружила је Татјана Маринић, васпитачица у Рудама покрај Самобора, чланица Комунистичке партије Југославије. Она је на основу сугестије и помоћи илегалне комунистичке организације из Загреба организовала групу девојака, симпатизерки Народноослободилачког покрета из Загреба и околине, које су као активисткиње Црвеног крста ушле у логор и настојале да олакшају патњу заточеној деци, борећи се са неповерењем и зловољом часних сестара које су управљале логором. Ове храбре и хумане жене и девојке постале су 1943. борци Народноослободилачке војске Југославије.

 

[proka]

ОСЛОБОЂЕЊЕ ЛОГОРА

Борци Осме кордунашке дивизије НОВЈ, 26. августа 1942. ослободили су место Јастребарско, изненадном борбеном акцијом, прешавши реку Купу и упутивши се ка Јастребарском, на изненађење непријатеља. Партизани су ушли у логор и одвели са собом већи број здравије и мање изнемогле деце која су могла издржати марш и пешачење ка Кордуну. Деца су потом смештена у дечијим домовима у ослобођеним местима на Кордуну и у Босанској крајини. Најчешће се помиње бројка од преко 700 ослобођене деце. Командант Четврте кордунашке бригаде, Никола Видовић, помиње број до 727 спашене деце.

Командант бригаде, народни херој Никола Видовић забележио је о сусрету са малим логорашима:
– „У мемљивим зидинама старог дворца налазило се 727 дјечака и дјевојчица, углавном претшколског узраста. Њих су „преваспитавале“ часне сестре. Наравно, то преваспитавање било је у усташком духу. Хтјеле су у неку руку да створе нове „јањичаре“. Сирота ђеца су на капама или реверима носила слово латинично-усташко „U“, Живјела су под невјероватно тешким околностима. Због глади, болести и начина „васпитања“ дневно је умирало по неколико дјечака и дјевојчица.

Чим су ти мали измучени сужњи усташке самовласти чули пуцњаву и виђели партизане, неизмјерна радост испунила их је надом да ће бити ослобођени. Касније смо дознали од њих како су се усплахирили сви подједнако од страха због пуцњаве и због узбуђења да би их неко могао ослободити. Ганули су нас повици и чежњиви погледи ђеце начичкане иза решетака закључаног логора. Партизани су брзо отворили врата и дјеца су јурнула на сунце. Од радости су скакала и вјешала се о вратове бораца, својих ослободилаца. Општа врева и граја потрајала је неколико часака. Неколико најисцрпљенијих онесвјестило се на дневном свјетлу и сунцу … Неки борци 4. кордунашке бригаде пронашли су међу заробљеном ђецом своју, неко сина или кћер, или ђецу својих рођака или комшија. То одушевљење ослобођених малих логораша врло је тешко описати…“.

Партизани су ослободили заточенике и стрељали комаданте логора и неке од васпитачица у логору. Логор је постојао до новембра 1942. Деца која су и даље остала у логору током 1942. удомљена су од стране хрватских породица, махом из Загреба и Јастребарског и на тај начин су преживела рат.

БИЛАНС СТРАДАЊА

Према подацима Земаљске комисије ФНРЈ за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача НР Хрватске било заточено 3.336 деце, углавном пореклом са подручја Козаре и Кордуна. Према истим подацима, у логору је до краја октобра 1942. умрло најмање 450 деце. Највећи број деце умро је у јулу (153) и августу 1942. (216). На десетине деце умрло је у логору и током септембра и октобра 1942.

Према подацима Драгоја Лукића, који је деценијама истраживао тему дечијих логора у НДХ и страдања козарачке деце током рата, у логору Јастребарско умрло је 768 деце.

Према подацима које износи историчарка Нарциса Ленгел-Кризман, хрватске породице из Загреба, Јастребарског и села око Јастребарског примиле су на храњење и чување око 1.637 деце, док је Каритас преузео око 500 деце. Према најчешће помињаним подацима партизани су из логора спасили 727 деце, иако је према подацима Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача износио је око 450, мада се прва бројка чини веродостојнијом. Умрла деца сахрањивана су по десетак заједно у месту Јастребарско.

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ И НЕ ПОНОВИ!

zlocininadsrbima.com

 

[proka]

Никола Видовић (Стипан, код Вргинмоста, 28. март 1917 — Београд, 15. јун 2000), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-потпуковник ЈНА и народни херој Југославије.

Биографија
Рођен је 28. марта 1917. године у селу Стипану код Вргинмоста. Био је у периоду од 1936. до 1938. браварски помоћник у Загребу. Тада иде на одслужење војног рока, а послије одслужења 1939. године, запошљава се у Војно-техничком заводу у Крагујевцу, гдје ради до априла 1941. године.

Одмах се послије окупације Краљевина Југославије, враћа на Кордун. Ту се укључује у рад партијске организације на припреми народа на устанак. Ради на прикупљању оружја, а врло брзо и на организацији првих партизанских одреда.

Заједно са Милом Кличковићем, 23. јула 1941. године, учествује у првој партизанској акцији на Кордуну, и том приликом убија једног усташу и заробљава два карабинијера. Убрзо организује партизански одред Стипан, који у свом саставу има 25 бораца. Са својим одредом, 13. августа 1941. године, напада у селу Лукинићи усташку посаду, и у том нападу бива рањен. Пошто број бораца расте, Никола ускоро командује четом, а у октобру мјесецу постаје командир Четвртог батаљона Првог кордунашког партизанског одреда. Децембра 1941. године његов батаљон је у десетодневним борбама имао кључну улогу у спасавању и повлачењу око 15.000 жена, дјеце и стараца на ослобођену територију у унутрашњост Петрове горе.

20. августа 1942. године, Никола је командант Прве кордунашке бригаде. По наређењу Главног штаба НОВ и ПО Хрватске, бригада је 20. августа кренула на специјални задатак на подручју Жумберка, да шири Народноослободилачки покрет са Кордуна у друге крајеве. 26. августа, напали су логор Јастребарско и при томе ослободили и спасили 727 дјеце са Козаре, Кордуна и Баније.

22. септембра 1942. године, ова бригада дочекује италијанску колону и потпуно је уништава, убивши 120 италијанских војника. За овај војни подухват, бригада и њен командант добили су признање од Главног штаба Хрватске. Никола даље, са својом бригадом, води непрекидне борбе и послије борбе за ослобођење Бихаћа одлази на десетодневни официрски војни курс. 5. децембра 1942. године, формирана је Петнаеста партизанска бригада, а Никола постаје њен командант. Са овом бригадом прошао је многе борбе у четвртој непријатељској офанзиви, и за успјехе које је остварила у овој офанзиви, бригада је проглашена је ударном, а њен командант је поново похваљен од штаба Четвртог корпуса НОВЈ.

Јануара 1944. године, Никола је оперативни официр Осме кордунашке ударне дивизије. У прољеће 1944. године, постављен је за команданта Друге бригаде Осме кордунашке дивизије, а затим постаје командант првог кордунашког партизанског подручја до 9. маја 1945. године, када је постављен за управника Војно-техничког завода у Сарајеву.

У току рата био је и члан Котарског комитета КП Хрватске за Вргинмост, члан Котарског народноослободилачког одбора за Вргинмост, члан окружног Народноослободилачког одбора за Кордун, већник Првог, Другог и Трећег засједања ЗАВНОХ-а и вијећник Другог засједања АВНОЈ-а.

Послије рата, Никола је начелник Персоналне управе Друге, а затим и Прве армије, начелник одјељења Генералштаба ЈНА и помоћник команданта Подручја за позадину. Године 1945. био је савезни посланик за Вргинмост, члан предсједништва СУБНОР-а. Имао је чин генерал-потпуковника.

Умро је 15. јуна 2000. године и сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 20. децембра 1951. године.

Литература
Partizanska spomenica 1941, eksponat u muzeju u Beloj Crkvi.jpg Портал НОБ
Југословенски савременци: Ко је ко у Југославији. „Седма сила“, Београд 1957. година, 764. стр.
Војна енциклопедија (књига десета), Београд 1975. година
Народни хероји Југославије. Београд: Младост. 1975.

 

[proka]

na kordunu nije bilo četnika, nije bilo ni popa djujića, nego je bilo samo partizana

kordun je iznedrio sve sledeće navedene narodne heroje, više nego i jedan drugi deo jugoslavije:

Народни хероји Југославије рођени на територији Кордуна, као и они који су политички или војно деловали на овом подручју:

Стјепан Абрлић Ђуро Баић Мијо Бенић Душан Вергаш Никола Видовић Симо Вучинић Божидар Дакић Милисав Дакић Павле Јакшић Раде Јањанин Вјекослав Клобучар Милош Кљајић Никола Кукић Милан Марковић Милош Матијевић Стјепан Милашиновић Јоцо Миљковић Милан Мраовић Гојко Николиш Богдан Орешчанин Душан Пекић Мирко Поштић Иван Сабљак Јоцо Тарабић Маријан Чавић Милан Чакширан Адолф Штајнбергер Милош Шумоња

 

[Лекизан]

na kordunu nije bilo četnika, nije bilo ni popa djujića, nego je bilo samo partizana

kordun je iznedrio sve sledeće navedene narodne heroje, više nego i jedan drugi deo jugoslavije:

Народни хероји Југославије рођени на територији Кордуна, као и они који су политички или војно деловали на овом подручју:

Стјепан Абрлић Ђуро Баић Мијо Бенић Душан Вергаш Никола Видовић Симо Вучинић Божидар Дакић Милисав Дакић Павле Јакшић Раде Јањанин Вјекослав Клобучар Милош Кљајић Никола Кукић Милан Марковић Милош Матијевић Стјепан Милашиновић Јоцо Миљковић Милан Мраовић Гојко Николиш Богдан Орешчанин Душан Пекић Мирко Поштић Иван Сабљак Јоцо Тарабић Маријан Чавић Милан Чакширан Адолф Штајнбергер Милош Шумоња

Вероватно зато априла 1944 мајор Јоцо Еремић, командант Кордунашког војног подручја са свим својим људима прелази у четнике.

Наравно напад на Јастербарско никада није планиран од стране комунистичког главног штаба, Броза или КПХ већ су локални партизани међу којима је био и Видовић случајно налетели на децу у једном од три логора која су се налазила у Јастербарском и ослободили су их, а многи су и препознали неке своје рођаке међу њима.Њима је било наређено да се пребаце са Кордуна у Жумберак а пут је водио преко Јастербарског и тако је дошло до тог ослобађања.

 

[proka]

Вероватно зато априла 1944 мајор Јоцо Еремић, командант Кордунашког војног подручја са свим својим људима прелази у четнике.

Наравно напад на Јастербарско никада није планиран од стране комунистичког главног штаба, Броза или КПХ већ су локални партизани међу којима је био и Видовић случајно налетели на децу у једном од три логора која су се налазила у Јастербарском и ослободили су их, а многи су и препознали неке своје рођаке међу њима.Њима је било наређено да се пребаце са Кордуна у Жумберак а пут је водио преко Јастербарског и тако је дошло до тог ослобађања.

sramota kako unizuješ ovaj dogadjaj
da su četnici "slučajno" oslobodili koncentracioni logor za decu jastrebarsko, digao bi ih u nebesa
kako te nije sramota napisati i jedno jedino slovo na ovoj temi?

 

[Лекизан]

sramota kako unizuješ ovaj dogadjaj
da su četnici "slučajno" oslobodili koncentracioni logor za decu jastrebarsko, digao bi ih u nebesa
kako te nije sramota napisati i jedno jedino slovo na ovoj temi?

Све што је написано је истина тако да тебе треба да буде срамота да то негираш.

 

[proka]

HEROJ KOGA SMO ZABORAVILI:​

​

Spasao je 15.000 civila ispred ustaškog noža, a onda oslobodio dečji logor Jastrebarsko!​

Nikola Vidović jedan je od onih zaboravljenih heroja čije ime znaju samo dobro obavešteni istoričari. A njegovo bi ime morale da nose ulice i trgovi, jer je svojim delima zaduźio srpski narod. Ovo je priča o njemu…



Nikola Vidović je rođen 1917 u selu Stipan kod Vrginmosta u današnjoj Hrvatskoj. Posle odslužene vojske zapošljava se u Vojno-tehničkom zavodu u Kragujevcu, gde ga zatiče rat 1941. godine.


Odmah posle okupacije Kraljevine Jugoslavije vraća se na Kordun, gde priprema narodni ustanak i organizuje prve partizanske odrede.

Dana 23. jula 1941. godine, učestvuje u prvoj partizanskoj akciji na Kordunu, i tom prilikom ubija jednog ustašu i zarobljava dva karabinijera. Ubrzo organizuje partizanski odred Stipan, koji u svom sastavu ima 25 boraca. Sa svojim odredom, 13. avgusta 1941. godine, napada u selu Lukinići ustašku posadu, i u tom napadu biva ranjen. Pošto broj boraca raste, Nikola uskoro komanduje četom, a u oktobru mesecu postaje komandir Četvrtog bataljona Prvog kordunaškog partizanskog odreda.

Decembra 1941. sa svojim ljudima je evakuisao 15.000 civila, žena, dece i staraca na Petrovu goru i tako ih spasao od sigurne smrti u ustaškoj ofanzivi ili jednom od zloglasnih logora Nezavisne Države Hrvatske.

Sledeće 1942. godine, njegova je jedinica u skoro samoubilačkoj akciji 26. avgusta napala zloglasni dečiji logor Jastrebarsko, u kojem je bilo zatočeno i mučeno na najgore moguće načine više od 700 srpske dece. Logor je oslobođen, a po Vidovićevoj komandi streljani su čuvari i časne sestre koje su ustašama pomagale u vođenju logora.

NAJSTRAŠNIJI ZLOČIN: Okrutnost ustaškog režima nad srpskom decom prevazilazila je sve granice ljudske svireposti
Nikola Vidović učestvuje u više akcija i ofanziva do kraja rata i oslobođenja, koje dočekuje sa činom general-potpukovnika.

Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih jugoslovenskih odlikovanja. Ordenom narodnog heroja odlikovan je 20. decembra 1951. godine.

Umro je 15. juna 2000. godine i sahranjen je u Aleji narodnih heroja na Novom groblju u Beogradu.

Nažalost, sve ovo nije bilo dovoljno da ime Nikole Vidovića posle rata osvane na zidu neke ulice i trga u Srbiji.

Nadamo se da će neko od nadležnih u srpskim gradovima i varošima pročitati ovaj tekst i naći za shodno da oda počast ovom velikom čoveku.

​

Do tada, ostaje nam svedočanstvo tih herojskih vremena, njegov rukopis u kome svedoči o akciji oslobađanja logora Jastrebarsko:

“U memljivim zidinama starog dvorca nalazilo se 727 dječaka i djevojčica, uglavnom predškolskog uzrasta. Njih su “prevaspitavale” časne sestre. Naravno, to prevaspitavanje bilo je u ustaškom duhu. Htjele su u neku ruku da stvore nove “janjičare”. Sirota djeca su na kapama ili reverima nosila slovo “U”, Živjela su pod nevjerovatno teškim okolnostima. Zbog gladi, bolesti i načina “vaspitanja” dnevno je umiralo po nekoliko dječaka i djevojčica.
Čim su ti mali izmučeni sužnji ustaške samovlasti čuli pucnjavu i vidjeli partizane, neizmjerna radost ispunila ih je nadom da će biti oslobođeni. Kasnije smo doznali od njih kako su se usplahirili svi podjednako od straha zbog pucnjave i zbog uzbuđenja da bi ih neko mogao osloboditi. Ganuli su nas povici i čežnjivi pogledi djece načičkane iza rešetaka zaključanog logora. Partizani su brzo otvorili vrata i djeca su jurnula na sunce. Od radosti su skakala i vješala se o vratove boraca, svojih oslobodilaca. Opšta vreva i graja potrajala je nekoliko časaka. Nekoliko najiscrpljenijih onesvjestilo se na dnevnom svjetlu i suncu … Neki borci 4. kordunaške brigade pronašli su među zarobljenom djecom svoju, neko sina ili kćer, ili djecu svojih rođaka ili komšija. To oduševljenje oslobođenih malih logoraša vrlo je teško opisati…”
https://serbiantimes.info/heroj-kog...za-a-onda-oslobodio-decji-logor-jastrebarsko/