Miodrag Zarković diplomac čuvene praške akademije i magistar montaže – Moralno posrnuo „Javni servis“ pod rukovodstvom Tijanića
Ljutnja Spasoja Jovanovića nije samo razumljiva i opravdana već je i visokostručna: kao diplomac čuvene praške akademije i magistar montaže, pa još decenijama zaposlen na Radio-televiziji Srbije, Jovanović je jedinstveno pouzdan svedok moralnog i profesionalnog posrtanja Javnog servisa pod rukovodstvom Aleksandra Tijanića.
To nesvakidašnje svedočanstvo, opominjuće i zastrašujuće, nije više mogao da drži u sebi kada je video kako se njegova matična kuća ophodi prema nedavnom incidentu u Pragu, kada je Madlen Olbrajt izvređala i grupu tamošnjih srpskih prijatelja i samu srpsku naciju.
Za Spasoja Jovanovića, životno posvećenog srpskom pitanju – trenutno je zaokupljen dokumentarnim filmom o Jasenovcu koji, kao koscenarista i reditelj, završava u saradnji sa akademikom Srboljubom Živanovićem – to je bila poslednja uvreda u čaši odavno prepunjenoj lažima, proneverama, obmanama i sveukupnim štetnim delovanjem sadašnjeg rukovodstva nacionalne televizijske kuće.
Koliko RTS laže?
— Mnogo. Pošto sam radio za Češku državnu televiziju, u vreme njihove tranzicije, a radio sam svojevremeno i na javnom servisu u Švedskoj, mogu da poredim. Svuda ima interesa i uređivačke politike koja naginje trenutnoj vlasti, ali to je tamo ipak u razumnijoj meri. U Češkoj, na primer, vlast postavlja generalnog direktora, ali ne dira uredništvo, pa su urednici zbog toga mnogo samostalniji nego ovde. Kod nas je situacija katastrofalna.
Ima li cenzure?
— Ima, i te kako. I opet mogu da poredim sa Češkom: mnogo više cenzure ima kod nas, nego tamo kod njih. Dobar primer može da bude dokumentarni film „Oteto Kosovo“, koji je radio Vaclav Dvoržak, moj prijatelj još iz vremena studija na Praškoj akademiji, a ja sam mu bio neka vrsta supervizora. Bilo je problema i na češkoj televiziji, bilo je pokušaja da se film cenzuriše, pa i zabrani, ali su ga na kraju pustili u udarnom terminu, i to integralnu verziju, u julu 2008. godine. A kod nas, na RTS, više od pola godine su ga držali u bunkeru. Više od pola godine nisu znali šta da rade sa tim filmom, da li da ga prikažu ili ne. Pustili su ga tek februara 2009, negde oko prve godišnjice jednostranog proglašenja kosovske nezavisnosti. I to su ga pustili isečenog. Nema prvog minuta filma iz meni nepoznatih razloga. Isto, pred kraj filma ostalo je neprevedeno nešto što je Dvoržak stavio, a što podseća Čehe na 1938. godinu, kada su oni doživeli sve ovo što mi preživljavamo već 20 godina, tu izdaju Evrope i Zapada. Dakle, u filmu piše da su zemlje koje su potpisale Minhenski ugovor 1938, a to su Britanija, Nemačka, Francuska, iste zemlje koje su sada izvršile agresiju na Srbiju, samo još potpomognute Amerikom. E to je ostalo neprevedeno kod nas. To je mogao da čuje i pročita samo onaj ko zna češki.
Kako je moguće da RTS ima takav tuđinski odnos prema nečemu čemu je, u krajnjem slučaju, ključno doprineo jedan njihov radnik, tj. vi?
— Mene je Dvoržak pozvao 2005. godine, kada je počeo da radi na tom filmu. Čim sam video sinopsis, koji mi je pokazao da Dvoržak namerava da prikaže istinu, naravno da sam pristao. I Dvoržak je došao sa ekipom u Beograd. Tražili su da se potpiše ugovor sa nekom kućom koja ima arhivski materijal, kako bismo mogli da se snabdevamo istim. Predložio sam da se taj ugovor potpiše sa RTS, jer RTS ima bogatu arhivu. U stvari, imao je, a izgleda da u poslednje vreme snimci kao da nestaju.
Gde nestaju? Kako nestaju?
— Pa lepo, nestaju. Ili neće da vam ih daju. Ali ih nema, nedostupni su. Viđam te snimke kako ih koriste druge televizije, recimo B92 ili Studio B, ali, kada ih ja tražim, onda ih nema. Evo, godine 2009. počeli smo da pripremamo dokumentarni film o Srebrenici, ali, kada sam tražio iz arhive da uzmem neke snimke samo da ih pogledam, rečeno mi je da snimci više ne postoje! Hteo sam, na primer, da dođem do čuvenog snimka sa kraja 1993. na kojem se vidi kako ukrajinski „plavi šlemovi“ i vojnici Republike Srpske u konvoju u konzervama sardina nalaze municiju za vojsku Nasera Orića u Srebrenici. Taj snimak je poznat, on je obišao ceo svet, ali više ga nema u arhivi RTS, barem ja nisam mogao da dođem do njega. Takođe, nisam našao ni snimak ulaska Vojske Republike Srpske u Kravicu u martu 1993, kada je pronađena masovna grobnica srpskih civila, mahom staraca, žena i dece, pobijenih te godine na Božić. Ni taj snimak više nije u arhivi RTS.
Da se vratimo na Čehe…
— Dakle, u to vreme, 2005. godine, došlo je do smene glavnog urednika Informativnog programa, odlazila je Gordana Suša, a dolazio Nenad Lj. Stefanović. I dolazeći urednik je potpisao ugovor o saradnji, kojim je dogovoreno da će RTS odobriti autorima pristup našoj arhivi, a zauzvrat će film biti dostavljen RTS za prikazivanje odmah posle premijernog prikazivanja u Češkoj. I onda je krenuo rad na filmu, lično ja sam prebacivao Česima arhivske snimke i film je završen. Onda su počele peripetije sa njegovim prikazivanjem u Češkoj. Bilo je pokušaja da se film zabrani. Ko zna da li bi i bio prikazan da nije bilo Jaroslava Foldine, socijaldemokratskog poslanika, inače Srbina po majci. Foldina je platio izradu 800 kopija tog filma i podelio ih svim poslanicima dvodomnog Češkog parlamenta, kao i svim češkim poslanicima u Evropskom parlamentu, članovima vlade, predsedniku, i rekao im: „Ovaj film hoće da zabrane“. Posle toga je film pušten kod njih. Zatim je poslat i u Beograd, a meni je jedna Srpkinja iz Češke poslala prevod. Sjajan prevod, besprekoran do najsitnijih pojedinosti. I taj prevod sam dostavio RTS. Kumio sam ih i molio da toj ženi daju honorar. Do dana današnjeg dinara joj nisu isplatili iako su bili obećali da hoće.
A šta se dešava sa filmom?
— Meni su uporno govorili da će uskoro da ga puste, ali ga nikako nisu prikazivali. Od jednog novinara koji je kasnije, nažalost, dobio i otkaz u novembru 2008. saznajem da je Nenad Lj. Stefanović rekao na kolegijumu da taj film ne može da se pusti jer je jednostran. Taj novinar je bio prisutan na tom kolegijumu, i pričao mi je da je Stefanović rekao da film predstavlja „miloševićevsko jednoumlje“!
Kako ste reagovali?
— Mene je to strašno pogodilo! Preko nekih poznanstava obavestio sam o tome Vojislava Koštunicu i mislim da je on na kraju izdejstvovao da film bude prikazan. Na kraju je i pušten 15. februara 2009, ali cenzurisan, bez prvog minuta. Čak i takav, film „Oteto Kosovo“ bio je najgledaniji sadržaj na RTS u celoj 2009. godini izuzev sahrane patrijarha Pavla, koja je jedina bila gledanija. Dvoržakov film gledalo je više od dva i po miliona ljudi u Srbiji! A, kada je repriziran 24. marta 2009, videlo ga je još 800.000 gledalaca. Dakle, ukupno je više od tri miliona gledalo to „jednoumlje“ koje je uredništvu smetalo. Ali uredništvu ne smetaju neke druge stvari, koje se vrte po RTS.
http://www.vestinet.rs/info/koliko-rts-laze-moralno-posrnuo-javni-servis-pod-rukovodstvom-tijanica
Ljutnja Spasoja Jovanovića nije samo razumljiva i opravdana već je i visokostručna: kao diplomac čuvene praške akademije i magistar montaže, pa još decenijama zaposlen na Radio-televiziji Srbije, Jovanović je jedinstveno pouzdan svedok moralnog i profesionalnog posrtanja Javnog servisa pod rukovodstvom Aleksandra Tijanića.
To nesvakidašnje svedočanstvo, opominjuće i zastrašujuće, nije više mogao da drži u sebi kada je video kako se njegova matična kuća ophodi prema nedavnom incidentu u Pragu, kada je Madlen Olbrajt izvređala i grupu tamošnjih srpskih prijatelja i samu srpsku naciju.
Za Spasoja Jovanovića, životno posvećenog srpskom pitanju – trenutno je zaokupljen dokumentarnim filmom o Jasenovcu koji, kao koscenarista i reditelj, završava u saradnji sa akademikom Srboljubom Živanovićem – to je bila poslednja uvreda u čaši odavno prepunjenoj lažima, proneverama, obmanama i sveukupnim štetnim delovanjem sadašnjeg rukovodstva nacionalne televizijske kuće.
Koliko RTS laže?
— Mnogo. Pošto sam radio za Češku državnu televiziju, u vreme njihove tranzicije, a radio sam svojevremeno i na javnom servisu u Švedskoj, mogu da poredim. Svuda ima interesa i uređivačke politike koja naginje trenutnoj vlasti, ali to je tamo ipak u razumnijoj meri. U Češkoj, na primer, vlast postavlja generalnog direktora, ali ne dira uredništvo, pa su urednici zbog toga mnogo samostalniji nego ovde. Kod nas je situacija katastrofalna.
Ima li cenzure?
— Ima, i te kako. I opet mogu da poredim sa Češkom: mnogo više cenzure ima kod nas, nego tamo kod njih. Dobar primer može da bude dokumentarni film „Oteto Kosovo“, koji je radio Vaclav Dvoržak, moj prijatelj još iz vremena studija na Praškoj akademiji, a ja sam mu bio neka vrsta supervizora. Bilo je problema i na češkoj televiziji, bilo je pokušaja da se film cenzuriše, pa i zabrani, ali su ga na kraju pustili u udarnom terminu, i to integralnu verziju, u julu 2008. godine. A kod nas, na RTS, više od pola godine su ga držali u bunkeru. Više od pola godine nisu znali šta da rade sa tim filmom, da li da ga prikažu ili ne. Pustili su ga tek februara 2009, negde oko prve godišnjice jednostranog proglašenja kosovske nezavisnosti. I to su ga pustili isečenog. Nema prvog minuta filma iz meni nepoznatih razloga. Isto, pred kraj filma ostalo je neprevedeno nešto što je Dvoržak stavio, a što podseća Čehe na 1938. godinu, kada su oni doživeli sve ovo što mi preživljavamo već 20 godina, tu izdaju Evrope i Zapada. Dakle, u filmu piše da su zemlje koje su potpisale Minhenski ugovor 1938, a to su Britanija, Nemačka, Francuska, iste zemlje koje su sada izvršile agresiju na Srbiju, samo još potpomognute Amerikom. E to je ostalo neprevedeno kod nas. To je mogao da čuje i pročita samo onaj ko zna češki.
Kako je moguće da RTS ima takav tuđinski odnos prema nečemu čemu je, u krajnjem slučaju, ključno doprineo jedan njihov radnik, tj. vi?
— Mene je Dvoržak pozvao 2005. godine, kada je počeo da radi na tom filmu. Čim sam video sinopsis, koji mi je pokazao da Dvoržak namerava da prikaže istinu, naravno da sam pristao. I Dvoržak je došao sa ekipom u Beograd. Tražili su da se potpiše ugovor sa nekom kućom koja ima arhivski materijal, kako bismo mogli da se snabdevamo istim. Predložio sam da se taj ugovor potpiše sa RTS, jer RTS ima bogatu arhivu. U stvari, imao je, a izgleda da u poslednje vreme snimci kao da nestaju.
Gde nestaju? Kako nestaju?
— Pa lepo, nestaju. Ili neće da vam ih daju. Ali ih nema, nedostupni su. Viđam te snimke kako ih koriste druge televizije, recimo B92 ili Studio B, ali, kada ih ja tražim, onda ih nema. Evo, godine 2009. počeli smo da pripremamo dokumentarni film o Srebrenici, ali, kada sam tražio iz arhive da uzmem neke snimke samo da ih pogledam, rečeno mi je da snimci više ne postoje! Hteo sam, na primer, da dođem do čuvenog snimka sa kraja 1993. na kojem se vidi kako ukrajinski „plavi šlemovi“ i vojnici Republike Srpske u konvoju u konzervama sardina nalaze municiju za vojsku Nasera Orića u Srebrenici. Taj snimak je poznat, on je obišao ceo svet, ali više ga nema u arhivi RTS, barem ja nisam mogao da dođem do njega. Takođe, nisam našao ni snimak ulaska Vojske Republike Srpske u Kravicu u martu 1993, kada je pronađena masovna grobnica srpskih civila, mahom staraca, žena i dece, pobijenih te godine na Božić. Ni taj snimak više nije u arhivi RTS.
Da se vratimo na Čehe…
— Dakle, u to vreme, 2005. godine, došlo je do smene glavnog urednika Informativnog programa, odlazila je Gordana Suša, a dolazio Nenad Lj. Stefanović. I dolazeći urednik je potpisao ugovor o saradnji, kojim je dogovoreno da će RTS odobriti autorima pristup našoj arhivi, a zauzvrat će film biti dostavljen RTS za prikazivanje odmah posle premijernog prikazivanja u Češkoj. I onda je krenuo rad na filmu, lično ja sam prebacivao Česima arhivske snimke i film je završen. Onda su počele peripetije sa njegovim prikazivanjem u Češkoj. Bilo je pokušaja da se film zabrani. Ko zna da li bi i bio prikazan da nije bilo Jaroslava Foldine, socijaldemokratskog poslanika, inače Srbina po majci. Foldina je platio izradu 800 kopija tog filma i podelio ih svim poslanicima dvodomnog Češkog parlamenta, kao i svim češkim poslanicima u Evropskom parlamentu, članovima vlade, predsedniku, i rekao im: „Ovaj film hoće da zabrane“. Posle toga je film pušten kod njih. Zatim je poslat i u Beograd, a meni je jedna Srpkinja iz Češke poslala prevod. Sjajan prevod, besprekoran do najsitnijih pojedinosti. I taj prevod sam dostavio RTS. Kumio sam ih i molio da toj ženi daju honorar. Do dana današnjeg dinara joj nisu isplatili iako su bili obećali da hoće.
A šta se dešava sa filmom?
— Meni su uporno govorili da će uskoro da ga puste, ali ga nikako nisu prikazivali. Od jednog novinara koji je kasnije, nažalost, dobio i otkaz u novembru 2008. saznajem da je Nenad Lj. Stefanović rekao na kolegijumu da taj film ne može da se pusti jer je jednostran. Taj novinar je bio prisutan na tom kolegijumu, i pričao mi je da je Stefanović rekao da film predstavlja „miloševićevsko jednoumlje“!
Kako ste reagovali?
— Mene je to strašno pogodilo! Preko nekih poznanstava obavestio sam o tome Vojislava Koštunicu i mislim da je on na kraju izdejstvovao da film bude prikazan. Na kraju je i pušten 15. februara 2009, ali cenzurisan, bez prvog minuta. Čak i takav, film „Oteto Kosovo“ bio je najgledaniji sadržaj na RTS u celoj 2009. godini izuzev sahrane patrijarha Pavla, koja je jedina bila gledanija. Dvoržakov film gledalo je više od dva i po miliona ljudi u Srbiji! A, kada je repriziran 24. marta 2009, videlo ga je još 800.000 gledalaca. Dakle, ukupno je više od tri miliona gledalo to „jednoumlje“ koje je uredništvu smetalo. Ali uredništvu ne smetaju neke druge stvari, koje se vrte po RTS.
http://www.vestinet.rs/info/koliko-rts-laze-moralno-posrnuo-javni-servis-pod-rukovodstvom-tijanica
