Агарта
Poznat
- Poruka
- 8.355
Провлачило се кроз разне теме, па ајде да разјаснимо у једној колико је то могуће. Ко је у ствари хришћанин? Шта све можемо сматрати хришћанима сада, кроз историју, па и на овом форуму? Ајмо кроз могућности.
Можемо, рецимо, сматрати да је хришћанин:
Ко живи моралним животом. Има тога у онј чудној теорији како се "кроз усмено предање" очувало баш оно учење које је Бог предао... ваљда Адаму, пошто су се после њега људи разишли. Било је у прагматизму мисионарења и таквог шлихтања "незнабошцима" да се сматрају хришћанима "иако то нису знали", рецимо свети Павле на основу грчке посвете "непознатом богу". То је она врста историјских објашњења која неће признати позајмице хришћана од "незнабожаца", него ето и они су били хришћани, али ваљда искварени.
Много чешће се чује овако нешто у савременим покушајима моралне универзализације, која се често претвра у релативизацију. Некад се тако уопштеном посматрању не може ништа замерити, ако није циљ преобратити на превару. Знате оно "хришћанин си / верујеш у Бога и ако то не знаш"... Рекох, некад то има смисла. Рецимо Вулин, атеиста с којим се углавном слажем, једном рече како он живи према 10 Божијих заповести. Само је, притом, заборавио да прве четири (најважније?!) заповеди имају гистро религијски карактер, при чему је једна барем дискутабилна спроћу слатког православља... Али, у неком дискурсу може се и тако рећи, ако живим према ономе "не чини другима што не желиш да други чине теби", ако је неко само то преузео из хришћанства, добро јест (докле се може тога држати...)
Ко живи према ономе што је проповедао Исус Христ. Приметили сте горе релативизацију. Нечија животна филозофија, које се више или мање држи, има додирних тачака са хришћанством. Али свакако није СВЕ што је Исус проповедао, нити САМО оно што је проповедао. Неки мало ригиднији хришћани вође су приметили то "прилагођавање Библије". Од ових који се не задовољавају званичном (умереном) религијом долази став да је хришћанин само онај ко живи према ономе што је рекао Исус Христ. То је на два корака. Прво, треба веровати да је свака препорука истинита, добра и остварљива. Друго, треба то спроводити, тако живети. И ничим у супротности томе. А шта ако је рекао две супротне ствари?! Хммм...
Уосталом, колико је то спроводљиво у животу, колико има људи који тако живе, колико онда има (правих, стварних, истинских) хришћана... Знате мој став, могу га и поновити.
Ко је учествовао у Светој Тајни. У суштини, овде имамо две главне могућности. Једна се тиче поступања, друга идентитета. Сад полако крећемо ка другој. Ова опција је као и последња наведена, плус учествовање у ритуалу заједнице. Наводим је јер је неко овде баш инсистирао на овој дефиницији. Наводно је тако и у катехизису, нисам проверавао. Па добро, учествовање у ритуалима заједнице може бити дисквалификациони критеријум. Да, то је ритуал, ма како неко то звао. Такође знате шта мислим о томе, не о самим ритуалима, они су друштвено веома корисни, него о веровању да је Богу заиста стало до истих, до те мере да одређује САМО према томе ко ће како после смрти...
Припадник традиционалне хришћанске цркве. И ово је слично последњој опцији. По овој дефиницији отпадају разноразни секташи, јеретици, реформатори... Осим можда оних давних, од стране сада доминантних хришћана истребљених - гностика, монофизита, катара. Има неког смисла дозволити да су они били хришћани а "нововерац" који се на њих угледа то можда није - ионако не може знати њихова учења, а посебно не обредну праксу, начин размишљања... Узгред, ово важи и за савремене родновере (или пагане), ако мисле да поштују неког од "убијених" богова.
По овој дефиницији укључује се и велики број људи који су иницирани (крштењем) или једноставно припадају култури која је у великој мери хришћанска. Није бесмислено питање једног Руса из времена комунизма - јесте ли православни или католички атеиста? Ма колико се сад неки "либерални" са тиме спрдали. Да, по том критеријуму и ја сам хришћанин. Крштен сам.
Онај ко себе хришћанином сматра. Најзад! Да, то сам ја више пута овде говорио, па да објасним.
Прво, тако сматрати је либерално. Стварно либерално. Узгред, таква је и савремена дефиниција јеврејства, нема више оно да је обавезно порекло по мајци, чак ни активно исповедање јуфаизма. Стварно, можете ли забранити некоме да "буде" оно што сматра да јесте, како се изјашњава!? Није ли речено "не суди да ти не би било суђено". Ко сам ја да судим је ли неко (стварно) хришћанин?!?
Кад је већ тако, дозволићу сасвим логичну могућност да на поступке неког ко себе хришћанином сматра утиче, мање или више, само учење хришћанства. И да су плодови дела барем донекле и у том семену... Ако ћемо за нечије добре поступке рећи да су инспирисани хришћанством, логично је признати да су и нека лоша поступања тиме инспирисана. Или можда комунисти нису слали у Гулаг?
У основи монотеизма је вера да је апсолутна истина људима објављена, а остало је лаж. Ко друкчије каже клевеће и лаже. Чак и ако се позива на исту истину. Однос хришћанства и комунизма према херези има запањујућих сличности. И сад треба да се правимо да (и) то није хришћанство?!?
Дакле, тако вам је то. Торкемада је био хришћанин, Шели је био атеиста. Посебно питање, посебна тема, је ко је од њих двојице Богу угоднији... Онако логички
Можемо, рецимо, сматрати да је хришћанин:
Ко живи моралним животом. Има тога у онј чудној теорији како се "кроз усмено предање" очувало баш оно учење које је Бог предао... ваљда Адаму, пошто су се после њега људи разишли. Било је у прагматизму мисионарења и таквог шлихтања "незнабошцима" да се сматрају хришћанима "иако то нису знали", рецимо свети Павле на основу грчке посвете "непознатом богу". То је она врста историјских објашњења која неће признати позајмице хришћана од "незнабожаца", него ето и они су били хришћани, али ваљда искварени.
Много чешће се чује овако нешто у савременим покушајима моралне универзализације, која се често претвра у релативизацију. Некад се тако уопштеном посматрању не може ништа замерити, ако није циљ преобратити на превару. Знате оно "хришћанин си / верујеш у Бога и ако то не знаш"... Рекох, некад то има смисла. Рецимо Вулин, атеиста с којим се углавном слажем, једном рече како он живи према 10 Божијих заповести. Само је, притом, заборавио да прве четири (најважније?!) заповеди имају гистро религијски карактер, при чему је једна барем дискутабилна спроћу слатког православља... Али, у неком дискурсу може се и тако рећи, ако живим према ономе "не чини другима што не желиш да други чине теби", ако је неко само то преузео из хришћанства, добро јест (докле се може тога држати...)
Ко живи према ономе што је проповедао Исус Христ. Приметили сте горе релативизацију. Нечија животна филозофија, које се више или мање држи, има додирних тачака са хришћанством. Али свакако није СВЕ што је Исус проповедао, нити САМО оно што је проповедао. Неки мало ригиднији хришћани вође су приметили то "прилагођавање Библије". Од ових који се не задовољавају званичном (умереном) религијом долази став да је хришћанин само онај ко живи према ономе што је рекао Исус Христ. То је на два корака. Прво, треба веровати да је свака препорука истинита, добра и остварљива. Друго, треба то спроводити, тако живети. И ничим у супротности томе. А шта ако је рекао две супротне ствари?! Хммм...
Уосталом, колико је то спроводљиво у животу, колико има људи који тако живе, колико онда има (правих, стварних, истинских) хришћана... Знате мој став, могу га и поновити.
Ко је учествовао у Светој Тајни. У суштини, овде имамо две главне могућности. Једна се тиче поступања, друга идентитета. Сад полако крећемо ка другој. Ова опција је као и последња наведена, плус учествовање у ритуалу заједнице. Наводим је јер је неко овде баш инсистирао на овој дефиницији. Наводно је тако и у катехизису, нисам проверавао. Па добро, учествовање у ритуалима заједнице може бити дисквалификациони критеријум. Да, то је ритуал, ма како неко то звао. Такође знате шта мислим о томе, не о самим ритуалима, они су друштвено веома корисни, него о веровању да је Богу заиста стало до истих, до те мере да одређује САМО према томе ко ће како после смрти...
Припадник традиционалне хришћанске цркве. И ово је слично последњој опцији. По овој дефиницији отпадају разноразни секташи, јеретици, реформатори... Осим можда оних давних, од стране сада доминантних хришћана истребљених - гностика, монофизита, катара. Има неког смисла дозволити да су они били хришћани а "нововерац" који се на њих угледа то можда није - ионако не може знати њихова учења, а посебно не обредну праксу, начин размишљања... Узгред, ово важи и за савремене родновере (или пагане), ако мисле да поштују неког од "убијених" богова.
По овој дефиницији укључује се и велики број људи који су иницирани (крштењем) или једноставно припадају култури која је у великој мери хришћанска. Није бесмислено питање једног Руса из времена комунизма - јесте ли православни или католички атеиста? Ма колико се сад неки "либерални" са тиме спрдали. Да, по том критеријуму и ја сам хришћанин. Крштен сам.
Онај ко себе хришћанином сматра. Најзад! Да, то сам ја више пута овде говорио, па да објасним.
Прво, тако сматрати је либерално. Стварно либерално. Узгред, таква је и савремена дефиниција јеврејства, нема више оно да је обавезно порекло по мајци, чак ни активно исповедање јуфаизма. Стварно, можете ли забранити некоме да "буде" оно што сматра да јесте, како се изјашњава!? Није ли речено "не суди да ти не би било суђено". Ко сам ја да судим је ли неко (стварно) хришћанин?!?
Кад је већ тако, дозволићу сасвим логичну могућност да на поступке неког ко себе хришћанином сматра утиче, мање или више, само учење хришћанства. И да су плодови дела барем донекле и у том семену... Ако ћемо за нечије добре поступке рећи да су инспирисани хришћанством, логично је признати да су и нека лоша поступања тиме инспирисана. Или можда комунисти нису слали у Гулаг?
У основи монотеизма је вера да је апсолутна истина људима објављена, а остало је лаж. Ко друкчије каже клевеће и лаже. Чак и ако се позива на исту истину. Однос хришћанства и комунизма према херези има запањујућих сличности. И сад треба да се правимо да (и) то није хришћанство?!?
Дакле, тако вам је то. Торкемада је био хришћанин, Шели је био атеиста. Посебно питање, посебна тема, је ко је од њих двојице Богу угоднији... Онако логички
...nesto mi se cini da te ona bas jako inspirise..
