" ... Dakle, Jov i njegovo beskrajno stradanje ... U jednom momentu čoveka oblije hladan znoj zbog spoznaje: tragedija Jova nije tako strašna, kako izgleda na prvi pogled; ona je mnogo više čudesna i užasna.
Obično se smisao knjige svodi na jedno od ova dva tumačenja.
Prvo od njih pribegava terminu «iskušenje». Bog je želeo da se uveri koliko je Jov istinski predan Njemu i dozvolio je da se sve nevolje i bede obruše na pravednikovu glavu. Jov se u početku zbunio, a potom kada je Sam Bog počeo da razgovara s njim, uplašio se i priznao svoju krivicu. Na kraju je Bog darežljivo vratio Jovu sve što mu je oduzeo: novu kuću, nova stada, novu decu ...
image
Ovakvo objašnjenje često izaziva neprijatnost: veoma je lako u sličnoj situaciji uvideti veliku moralnu grešku. Kao što je na jednom hrišćanskom internet-forumu napisala jedna mlada žena: «Ispada da Bog sedi na Nebu i posmatra ljude ...ja Mu se naprimer molim, zahvaljujem Mu, a On misli: «O, kako dobra devojka, da je Ja malo ispitam...» - i šalje mi veliki broj stradanja kako bi Mu se još više obraćala. I istovremeno proverava neću li ja prestati da Mu verujem...» U stvari mučenje nedužnog, kako bi se uverili u njegovu predanost je postupak, koji je nespojiv sa tvrdjenjem o Božijoj dobroti; to je NEDOSTOJAN postupak; i predanost koju on proverava je – predanost SLUGE. Da li je moguće tako jednostavno utešiti čoveka: u čemu je nevolja – sva deca su poginula?..evo, rodilo se toliko novih, - i nema mesta tuzi!..
Ateisti se često pozivaju upravo na takvu raspravu o Knjizi o Jovu, kao na uzrok svoje ubedjenosti u nemoralnost hrišćanske vere. Šta im odgovoriti? Možemo se pozvati na to, da je takvo starozavetno shvatanje odnosa Boga prema ljudima. Možemo (s punim pravom) tvrditi da se Božija ljubav ne može svesti na naše shvatanje ljubavi, i Njegova mera se razlikuje od svih naših mera. Možemo se ipak zamisliti: da li je ta biblijska knjiga zaista napisana o ispitivanju pravednika?
image
Drugo objašnjenje priče o Jovu je sledeće. Živeo je jednom jedan čovek koji je sve radio prema Božijem Zakonu, ali je sam sebe smatrao «samodovoljnim», i pripisivao je sebi a ne Gospodu sva svoja dostignuća i zasluge. A kada su se na njega obrušile sve nevolje, kada je izgubio sve što je mogao da izgubi, počeo je drsko da zahteva odgovor od Boga. Ali njemu su i bila potrebna sva ta stradanja i nesreće, kako bi se njegovo srce otvorilo. Bog se javio tom čoveku, i on je kroz stradanje shvatio da nije bio u pravu, videvši izvore svoje pravednosti u sebi samom; pokajao se i bio je bogato nagradjen od Gospoda.
Oba ova tumačenja su bez sumnje poučna na svoj način. Ali ona uopšte ne primećuju paradoks, koji predstavlja samu suštinu te knjige.
Ako je ono što se dešavalo sa Jovom zaista predstavljalo ispitivanje vernosti Bogu – da li on uspeva da ga izdrži? ...Jer glavni tekst knjige govori o tome kako Jov svodi račune sa Bogom, izaziva Ga, zove Ga na sud; a trojica njegovih prijatelja i Eliluj – kakve god da su bile njihove unutrašnje pobude – brane pred Jovom Božiju pravednost, podsećajući na ljudsku grehovnost i urazumljujući ... Ukoliko Bog teži da urazumi Jova u njegovoj nepravičnosti, zbog čega se On na kraju obraća trojici njegovih prijatelja: «...ne govoriste o Meni PRAVO, kao sluga moj Jov» (42:7)??!! Kako to razumeti? ...Gde je ispitivanje, ukoliko ga Jov nije izdržao? I gde je urazumljenje, ukoliko su bunt Jova PRAVE REČI, i Bog Sam to priznaje?! ..U čemu se ogleda vernost Jovovih reči o Gospodu?..
Jov nije poznavao Pismo jer je živeo pre Mojseja. Zato mu je bio poznat Sam Bog. Jov, kao i svaki čovek nije sam sebi dovoljan, ali on sebe i nije smatrao takvim. On se uvek i u svemu uzdao u Boga, što se vidi i iz prve glave, da i svoje sinove preporučuje Gospodu, prinoseći za njih žrtve.
Jov se u potpunosti predao Bogu, pritom ne znajući ni za smisao stradanja, ni za predstojeću Krsnu Žrtvu.
Mi znamo više, čak i iz te same knjige. Znamo da Jovova stradanja uopšte NE ZAVISE ni od kakvog greha, niti od bilo kakve nepravilnosti njegovog života. I više od toga – ona predstavljaju direktnu posledicu njegove pravednosti! Nastupio je sudbonosni trenutak priče. Nastupio je kritičan momenat u nevidljivoj borbi Gospoda sa satanom. Neprijatelj je postavio zahteve i pokušava da probije odbranu – i samo je Jov sposoban da stane u odbrambeni zid, i upravo on mora svojim telom da zatvara puškarnicu. Ali on za to ne zna. Setite se samo kako je satana lukavo formulisao svoju optužbu?..U tom i jeste suština stvari, da je težnja za moralnošću istinska samo onda ukoliko nije potkrepljena nikakvim dobrima i ukoliko se ne zasniva ni na kakvim objašnjenjima i obećanjima. Neprijatelj upravo to negira: sposobnost ljudi da slede za dobrim bez ikakvog interesa, samo iz ljubavi.
To jest, to što se desilo sa Jovom je ipak iskušenje. Ali se ne iskušava Jov u njemu, već sama LJUBAV. Da li postoji ona, da li je moguća ljubav koja ne zavisi ni od čega, koja ništa ne traži, sve je spremna da primi i pokrije, - ljubav UPRKOS SVEMU?..
image
Ja ne mogu da zamislim sebe na mestu Jova. Pre bih se prepoznao medju njegovim sagovornicima. Najpre, Jovova žena: «Blagoslovi Boga pa umri» (2:9). Ali joj Jov odgovara tim istim rečima kojima će ga prizivati Elifaz, Vildad i Sofar: zar je primivši od Gospoda tolika dobra pravilno odbiti da primim od Njega i bol, i iskušenje?..
Uostalom, mi sebe smatramo «blagočestivijim» od tog nivoa, na kome ljudi traže Boga samo za postizanje svakidašnje koristi, smatrajući Ga kao «stvar za nas». Tada smo slični toj trojici Jovovih prijatelja. Oni štite Boga od Jovovih reči, počevši od njegovog prvog vapaja, - iako u njemu nema nikakvog drugog smisla, osim boli i molbe za podršku ... I kako ga ukoriti zbog toga? Kada je i Ovaploćena Reč, Spasitelj uzviknuo u smrtnim mukama: «Bože Moj, Bože Moj! Zašto si Me ostavio?..» ..."...
Sa:
http://www.manastir-lepavina.org/no...g/detaljnije/jov_razmiljanja_o_knjizi_o_jovu/
