looser_without_a_cause
Početnik
- Poruka
- 1
Evo sa nekog bloga iskopah nekih par tekstova, pa rek'o da podelim sa vama, romantičnim dušama:
Вечерас је другачије... Мислим да више не осећам ништа... Само понеко залутало сећање доплива кроз ноћ испод лелујаве завесе до мог ума. Ваздух је толико густ да су слике превише мутне и нејасне, те сам немоћан да разазнам осећања... Заправо мислим да је све то још једна лаж. Вечерас је можда другачије, али сутра, сутра ће опет бити исто. Добро, можда не сутра, али наредних дана, све ће се вратити, а ваздух ће бити превише разређен, па ће даље бежање бити само узалутна сага. Хајдемо испочетка...
Данас је било добро. Ведар дан у децембру без снега што скрива бетон је освануо тихо. Суморна лица ужурбаних радника, обасјана оштрим зимским сунчевим зрацима, смењивала су се преда мном у раним јутарњим сатима. Свако од њих је носио неку своју тајну, тамо и назад. Некако, ако смем да приметим, данас су људи превише увучени у себе. Шћућурени и скучени као силуете пред свитање. Ретко кад причају о стварним мукама, а руку на срце данас их има превише. Можда материјална немаштина и није као некад, али унутрашња празнина свакако разједа свакога од нас више него икад од постанка... Знате, питам се понекад, шта ли ја радим с времена на време тако рано на улицама града, у цик зоре, док сви други, мање или више спокојно спавају. Ону коју тражим знам да нећу срести. Мислим се, можда је ваздух ујутру ређи, а ум свежији... Ко зна...
Сада када сам заблуде оставио по страни, мислим да је време да испричам причу. Ваља искористити налет успомена из неког другог времена, када је све то било, наизглед, далеко лепше...А да ли је?
Била је зима, неколико дана после Божића... У ваздуху се и даље осећао мирис свећа и породичних трпеза, а тишину би прекидао понеки рафал петарди које би срећни клинци са својим очевима палили на оквирима прозора топлих породичних домова. Стајао сам оборене главе, на залеђеном снегу, исцртавајући разноразне кругове и линије у малом незалеђеном делу који се налазио ту, одмах испред мене. У часу када је престао да дува хладни јануарски ветар, носећи у себи тешко и тмурно зимско расположење, појавила се она. Пробијала се кроз хладноћу тако лагано, да би човек рекао да није од овога света. Једина преостала улична светиљка бацала је пригушену светлост на њу, чинећи је ходајућом бајком, живим сном који је пред собом просипао лепоту забележену једино у вечности времена. Морам признати да сам заиста био срећник који се нашао баш ту, баш у то доба. Како је прилазила у мени су се из дугог сна будиле успомене, закопане дубоко унутар човековог срца. Како ју је благи источни ветар донеко к мени, тако се све вратило. Као да се никада нисмо ни растајали. Као да је све време била ту, иако сам се месецима трудио да сећање на њу потиснем у најдубље тамнице сећања. Све је испливало на површину, тако брзо, да сам у тренутку када ми је пришла, остао непомичан, прикован за лед, баш као онај споменик што се и дан данас шепури на сред трга. Загрливши је, све је нестало и остао је само осећај спокоја који сам осећао само онда када смо некад заједно седели на једној старој клупи и загрљени гледали у висока пространства, расправљајући се, да ли је прва светлост на небу уствари авион, звезда или сателит. Али и ова ноћ се завршила, оставивши ми само још једну у низу траку саткану од успомена.
Прошла је зима, снегови су се повукли, а јужни ветрови су већ полако односили пролеће, припремајући свет за долазак лета. Лето је дошло, а време је однело хладне и тмурне зимске ветрове, али је исто тако однело и маске заборава. Опет се појавила, на истом оном месту крај старе жуте зграде. Овога пута сам седео под високим олисталим дрветом, надајући се да киша још неће пасти. Била је то заиста она, мала црна девојчица у белој хаљини, како сам је касније у својим сећањима крстио. И опет, дежаву... Све маске су нестале, а ја сам добио још једну, вероватно и последњу прилику. Изгубљен у разговору, осетих срећу, велику као никад до тад. Наше чепркање по успоменама прекинули су громови и прве крупне капи надолазеће олује. Склонили смо се у неки пролаз, како бисмо још мало времена провели једно крај другог. Злокобни црни облаци надвили су се над врховима небодера, а дан се из чиста мира претворио у језив сумрак. По престанку мистичних и прохладних ветрова почео је и јак пљусак праћен ломљавом муња негде горе у високим слојевима атмосфере. Загрлио сам је са жељом да се осети сигурно док су око нас почеле да падају ледене грумуљице величине просечних каменчића праћене јаким ударима громова у громобране оближњих високоспратница. У том тренутку, ниоткуд се појавила једна луда бакица повијених леђа, дозивајући, чини ми се свог љубимца, пса неког вероватно. У руци је држала један стари кишобран који се једва држао под налетима јаких олујних ветрова. Тихим и храпавим гласом, позвала нас је да кренемо за њом у њен улаз, који се налазио само неколико метара низ зграду. У очима јој се видело да је бринула, али сада када погледам на тај дан, рекао бих да није била баш најбистријег ума и разума. Кренувши за њом, на првом кораку нас је победила киша, јер је стари кишобран посустао, а нас двоје смо у улазу завршили мокри, као да смо управо изронили из базена. Погледао сам је и тада сам у њеним очима први пут видео нешто другачије. Није више била иста, нешто се променило. Пре него што сам успео било шта да схватим, киша је престала, ја сам је загрлио, а она је ишчезла негде у процепу времена. То је био последњи пут да сам најлепше тренутке провео крај ње.
Наредне дане сам провео размишљајући о ономе што сам видео у њеним очима. Било је то нешто што нисам раније видео, нешто што је олуја донела са собом, али сам прихватио све како јесте и наставио даље. Прошли су дани, месеци, прошле су и три године… Све је изгледало тако мирно и спокојно, као да никада нисам изгубио малу црну девојчицу. Све је то сада личило само на игру једног дечака који тек загазио у свет одраслих људи. Остала су само кратка сећања на поједине тренутке и то је то. Дани су опет задобили свој прави сјај. И све се чинило као да је у савршеном реду…А да ли је?
Било је то скоро, уторак чини ми се. Дани су се опет скратили, те је мрак нешто раније заседао на свој престо. Нешто сам раније завршио са обавезама тог дана, па сам сео крај старе жуте зграде да мало одморим и да уживам у последњим прохладним јесењим часовима док још зима није преузела своју власт. Случајно подигох главу и угледах њу. Била је у пролазу. Исто тако лепа као некад, али опет другачија. Поздрависмо се, али не видех више оног истог сјаја у њеним очима. А како би га и било, па побогу, прошле су три дуге године. Ветрови времена су однели све то неким другим људима.
Али нешто се чудно догодило те вечери… Многа осећања су опет закуцала на моја врата и безобразно се увукла у мене. Ваљда човек не може да контролише такве ствари. Кад-кад поново ових дана одем до оне старе клупе и гледам у небо, расправљајући сам са собом да ли је то горе био авион, звезда или пак сателит… Била си моје велико пролеће успомена које ће дуго живети у будућности, ватра која се с мером гасила и палила. Ваљда је тако речено, да се само у мени у тај пламен одржи. Можда да ме подсети на мој неуспех. Ко зна... У мени си остала и даље мала црна девојчица у белој хаљини са прелепим осмехом и бљештавим сјајем у дивним кестењастим очима. Време је можда рекло своје и како каже Вордсворт: ‘’Нестаће сјаја у трави, нестаће величанствености света, остаће само бледа слика нога што је прошло…’’.
Мени сада остаје само да се сећам и да никад не заборавим речи које је изрекла Харијет Бечер Стоу: ‘’Најгорче сузе проливене над гробовима су због неизговорених речи и неучињених дела…’’.
Можда нас једнога дана живот поново састави под ведрим звезданим небом, али сам сигуран да се тада нећу крити. Тада ћу ти смело и достојанствено открити тајну…
18.11.2012.
''Начућу да је напустила земљу и да ми је оставила поклон, ситницу коју би волела да ми поклони, али тај поклон ће се изгубити негде на путу до мене.
Касно једне ноћи, зазвониће телефон и један нежан глас, који би могао бити њен, рећиће ми нешто, али пре него што успем да разазнам шта, веза ће се прекинути.
Неколико година касније, из таксија, видећу девојку на једним улазним вратима, веома сличну њој, али она ће нестати пре него што убедим таксисту да на трен заустави ауто. Више је никада нећу видети.
Али кад год буде падала киша, ја ћу се сетити ње.''
''...и тада сам заволео кишу.''
Вечерас је другачије... Мислим да више не осећам ништа... Само понеко залутало сећање доплива кроз ноћ испод лелујаве завесе до мог ума. Ваздух је толико густ да су слике превише мутне и нејасне, те сам немоћан да разазнам осећања... Заправо мислим да је све то још једна лаж. Вечерас је можда другачије, али сутра, сутра ће опет бити исто. Добро, можда не сутра, али наредних дана, све ће се вратити, а ваздух ће бити превише разређен, па ће даље бежање бити само узалутна сага. Хајдемо испочетка...
Данас је било добро. Ведар дан у децембру без снега што скрива бетон је освануо тихо. Суморна лица ужурбаних радника, обасјана оштрим зимским сунчевим зрацима, смењивала су се преда мном у раним јутарњим сатима. Свако од њих је носио неку своју тајну, тамо и назад. Некако, ако смем да приметим, данас су људи превише увучени у себе. Шћућурени и скучени као силуете пред свитање. Ретко кад причају о стварним мукама, а руку на срце данас их има превише. Можда материјална немаштина и није као некад, али унутрашња празнина свакако разједа свакога од нас више него икад од постанка... Знате, питам се понекад, шта ли ја радим с времена на време тако рано на улицама града, у цик зоре, док сви други, мање или више спокојно спавају. Ону коју тражим знам да нећу срести. Мислим се, можда је ваздух ујутру ређи, а ум свежији... Ко зна...
Сада када сам заблуде оставио по страни, мислим да је време да испричам причу. Ваља искористити налет успомена из неког другог времена, када је све то било, наизглед, далеко лепше...А да ли је?
Била је зима, неколико дана после Божића... У ваздуху се и даље осећао мирис свећа и породичних трпеза, а тишину би прекидао понеки рафал петарди које би срећни клинци са својим очевима палили на оквирима прозора топлих породичних домова. Стајао сам оборене главе, на залеђеном снегу, исцртавајући разноразне кругове и линије у малом незалеђеном делу који се налазио ту, одмах испред мене. У часу када је престао да дува хладни јануарски ветар, носећи у себи тешко и тмурно зимско расположење, појавила се она. Пробијала се кроз хладноћу тако лагано, да би човек рекао да није од овога света. Једина преостала улична светиљка бацала је пригушену светлост на њу, чинећи је ходајућом бајком, живим сном који је пред собом просипао лепоту забележену једино у вечности времена. Морам признати да сам заиста био срећник који се нашао баш ту, баш у то доба. Како је прилазила у мени су се из дугог сна будиле успомене, закопане дубоко унутар човековог срца. Како ју је благи источни ветар донеко к мени, тако се све вратило. Као да се никада нисмо ни растајали. Као да је све време била ту, иако сам се месецима трудио да сећање на њу потиснем у најдубље тамнице сећања. Све је испливало на површину, тако брзо, да сам у тренутку када ми је пришла, остао непомичан, прикован за лед, баш као онај споменик што се и дан данас шепури на сред трга. Загрливши је, све је нестало и остао је само осећај спокоја који сам осећао само онда када смо некад заједно седели на једној старој клупи и загрљени гледали у висока пространства, расправљајући се, да ли је прва светлост на небу уствари авион, звезда или сателит. Али и ова ноћ се завршила, оставивши ми само још једну у низу траку саткану од успомена.
Прошла је зима, снегови су се повукли, а јужни ветрови су већ полако односили пролеће, припремајући свет за долазак лета. Лето је дошло, а време је однело хладне и тмурне зимске ветрове, али је исто тако однело и маске заборава. Опет се појавила, на истом оном месту крај старе жуте зграде. Овога пута сам седео под високим олисталим дрветом, надајући се да киша још неће пасти. Била је то заиста она, мала црна девојчица у белој хаљини, како сам је касније у својим сећањима крстио. И опет, дежаву... Све маске су нестале, а ја сам добио још једну, вероватно и последњу прилику. Изгубљен у разговору, осетих срећу, велику као никад до тад. Наше чепркање по успоменама прекинули су громови и прве крупне капи надолазеће олује. Склонили смо се у неки пролаз, како бисмо још мало времена провели једно крај другог. Злокобни црни облаци надвили су се над врховима небодера, а дан се из чиста мира претворио у језив сумрак. По престанку мистичних и прохладних ветрова почео је и јак пљусак праћен ломљавом муња негде горе у високим слојевима атмосфере. Загрлио сам је са жељом да се осети сигурно док су око нас почеле да падају ледене грумуљице величине просечних каменчића праћене јаким ударима громова у громобране оближњих високоспратница. У том тренутку, ниоткуд се појавила једна луда бакица повијених леђа, дозивајући, чини ми се свог љубимца, пса неког вероватно. У руци је држала један стари кишобран који се једва држао под налетима јаких олујних ветрова. Тихим и храпавим гласом, позвала нас је да кренемо за њом у њен улаз, који се налазио само неколико метара низ зграду. У очима јој се видело да је бринула, али сада када погледам на тај дан, рекао бих да није била баш најбистријег ума и разума. Кренувши за њом, на првом кораку нас је победила киша, јер је стари кишобран посустао, а нас двоје смо у улазу завршили мокри, као да смо управо изронили из базена. Погледао сам је и тада сам у њеним очима први пут видео нешто другачије. Није више била иста, нешто се променило. Пре него што сам успео било шта да схватим, киша је престала, ја сам је загрлио, а она је ишчезла негде у процепу времена. То је био последњи пут да сам најлепше тренутке провео крај ње.
Наредне дане сам провео размишљајући о ономе што сам видео у њеним очима. Било је то нешто што нисам раније видео, нешто што је олуја донела са собом, али сам прихватио све како јесте и наставио даље. Прошли су дани, месеци, прошле су и три године… Све је изгледало тако мирно и спокојно, као да никада нисам изгубио малу црну девојчицу. Све је то сада личило само на игру једног дечака који тек загазио у свет одраслих људи. Остала су само кратка сећања на поједине тренутке и то је то. Дани су опет задобили свој прави сјај. И све се чинило као да је у савршеном реду…А да ли је?
Било је то скоро, уторак чини ми се. Дани су се опет скратили, те је мрак нешто раније заседао на свој престо. Нешто сам раније завршио са обавезама тог дана, па сам сео крај старе жуте зграде да мало одморим и да уживам у последњим прохладним јесењим часовима док још зима није преузела своју власт. Случајно подигох главу и угледах њу. Била је у пролазу. Исто тако лепа као некад, али опет другачија. Поздрависмо се, али не видех више оног истог сјаја у њеним очима. А како би га и било, па побогу, прошле су три дуге године. Ветрови времена су однели све то неким другим људима.
Али нешто се чудно догодило те вечери… Многа осећања су опет закуцала на моја врата и безобразно се увукла у мене. Ваљда човек не може да контролише такве ствари. Кад-кад поново ових дана одем до оне старе клупе и гледам у небо, расправљајући сам са собом да ли је то горе био авион, звезда или пак сателит… Била си моје велико пролеће успомена које ће дуго живети у будућности, ватра која се с мером гасила и палила. Ваљда је тако речено, да се само у мени у тај пламен одржи. Можда да ме подсети на мој неуспех. Ко зна... У мени си остала и даље мала црна девојчица у белој хаљини са прелепим осмехом и бљештавим сјајем у дивним кестењастим очима. Време је можда рекло своје и како каже Вордсворт: ‘’Нестаће сјаја у трави, нестаће величанствености света, остаће само бледа слика нога што је прошло…’’.
Мени сада остаје само да се сећам и да никад не заборавим речи које је изрекла Харијет Бечер Стоу: ‘’Најгорче сузе проливене над гробовима су због неизговорених речи и неучињених дела…’’.
Можда нас једнога дана живот поново састави под ведрим звезданим небом, али сам сигуран да се тада нећу крити. Тада ћу ти смело и достојанствено открити тајну…
18.11.2012.
''Начућу да је напустила земљу и да ми је оставила поклон, ситницу коју би волела да ми поклони, али тај поклон ће се изгубити негде на путу до мене.
Касно једне ноћи, зазвониће телефон и један нежан глас, који би могао бити њен, рећиће ми нешто, али пре него што успем да разазнам шта, веза ће се прекинути.
Неколико година касније, из таксија, видећу девојку на једним улазним вратима, веома сличну њој, али она ће нестати пре него што убедим таксисту да на трен заустави ауто. Више је никада нећу видети.
Али кад год буде падала киша, ја ћу се сетити ње.''
