ALEKSANDAR AAA
Zainteresovan član
- Poruka
- 333
Ko je narodu u Srbiji branio da glasaju za pro-ruske stranke?
-
- Popularno:
- Primer šlihtanja studenata Zagrebu
- U slučaju rata u BiH šta ćete vi da...
- Dodik žestoko izviždan na utakmici...
- Profesor Antić: U građanskom ratu plaču...
- Зашто је у Србију увезена обојена...
- On je samo drug?
- Zelenski se seli u Veliku Britaniju
- Trajni mir na Balkanu? Da li je moguce?
- Да ли ћете ми дати копати
- Kako se žene osećaju kada ih muškarci...
Kim Džong Un odgovorio Trampu: Ti si poremećen. Skupo ćeš PLATITI za svoje reči
- Začetnik teme комшија
- Datum pokretanja
27E
Legenda
- Poruka
- 52.561
Car dade obojici varalica viteški krst da ga stave u rupicu na kaputu i titulu tkača plemića.
Celu noć uoči dana kad je trebalo da se održi svečanost varalice su presedele, dok im je gorelo šesnaest i više sveća. Narod je mogao da vidi kako se žure da svrše carevo novo odelo. Pravili su se kao da skidaju tkaninu s razboja, sekli su po vazduhu velikim makazama, šili iglom bez konca i najzad rekli:
— Evo, haljine su gotove!
Sam car dođe tamo sa svojim dvoranima, varalice digoše po jednu ruku uvis kao da nešto pridržavaju, pa rekoše:
— Evo čakšira! Evo prsluka! Evo ogrtača! — i tako redom. — Sve je lako kao paučina! Čovek bi pomislio da nema ništa na sebi, ali u tome baš i jeste preimućstvo ove tkanine.
— Tako je, — rekoše svi plemići, ali nisu mogli ništa da vide, jer ničeg nije ni bilo.
— Hoće li sad vaše carsko veličanstvo najmilostivije da izvoli skinuti svoje odelo, — rekoše varalice —da bismo mu obukli novo, ovde pred velikim ogledalom!
Car skide odelo, a varalice su mu tobož dodavale košulju, čakšire, ogrtač, pa ga obuhvatiše oko pojasa kao da mu nešto vezuju, dok se car okretao i vrteo pred ogledalom.
— Oh, kako su lepe haljine! Kako divno stoje! — rekoše svi uglas. — Kakva šara! Kakve boje! To je skupoceno odelo!
— Napolju stoje ljudi sa baldahinom koji će se nositi nad vašim veličanstvom dok budete išli u povorci! — reče glavni majstor ceremonijala.
—Ja sam gotov! — reče car. — Da li mi dobro stoji? — pa se još jednom okrete pred ogledalom, što je trebalo da znači da dobro razgleda svoje novo odelo. Komornici, koji su morali da nose skute, pipali su rukama po podu kao da dižu skut. Išli su držeći ruke u vazduhu, jer nisu smeli dozvoliti da neko primeti kako oni u stvari ništa ne vide.
I tako je car išao nag u povorci pod lepim baldahinom, a narod po ulicama i prozorima je govorio:
— Kako je lepo carevo novo odelo! Kako mu divno stoji!
Niko nije dozvoljavao da se primeti kako u stvari ništa ne vidi jer bi to značilo da ne valja na svom poslu ili da je vrlo glup. Nijedno od carevih odela nije imalo toliko uspeha.
— Pa car nema ničega na sebi! povika uto KIM DZONG UN.
— Ovo je glas nevinog! — reče detinji otac i to se brzo pronese po sakupljenom narodu.
— Nema ničega na sebi! Jedino ovo dete kaže da car nema ničega na sebi!
— Pa on zaista nema ničega na sebi! — povikaše najzad svi uglas.
A i cara je to mučilo, jer mu se činilo da su u pravu, ali je mislio otprilike ovako:
„Sad nemam kud. Moram izdržati u povorci.”
I ponašao se još ponosnije, a komornici su išli za njim noseći skute kojih nije bilo.
Celu noć uoči dana kad je trebalo da se održi svečanost varalice su presedele, dok im je gorelo šesnaest i više sveća. Narod je mogao da vidi kako se žure da svrše carevo novo odelo. Pravili su se kao da skidaju tkaninu s razboja, sekli su po vazduhu velikim makazama, šili iglom bez konca i najzad rekli:
— Evo, haljine su gotove!
Sam car dođe tamo sa svojim dvoranima, varalice digoše po jednu ruku uvis kao da nešto pridržavaju, pa rekoše:
— Evo čakšira! Evo prsluka! Evo ogrtača! — i tako redom. — Sve je lako kao paučina! Čovek bi pomislio da nema ništa na sebi, ali u tome baš i jeste preimućstvo ove tkanine.
— Tako je, — rekoše svi plemići, ali nisu mogli ništa da vide, jer ničeg nije ni bilo.
— Hoće li sad vaše carsko veličanstvo najmilostivije da izvoli skinuti svoje odelo, — rekoše varalice —da bismo mu obukli novo, ovde pred velikim ogledalom!
Car skide odelo, a varalice su mu tobož dodavale košulju, čakšire, ogrtač, pa ga obuhvatiše oko pojasa kao da mu nešto vezuju, dok se car okretao i vrteo pred ogledalom.
— Oh, kako su lepe haljine! Kako divno stoje! — rekoše svi uglas. — Kakva šara! Kakve boje! To je skupoceno odelo!
— Napolju stoje ljudi sa baldahinom koji će se nositi nad vašim veličanstvom dok budete išli u povorci! — reče glavni majstor ceremonijala.
—Ja sam gotov! — reče car. — Da li mi dobro stoji? — pa se još jednom okrete pred ogledalom, što je trebalo da znači da dobro razgleda svoje novo odelo. Komornici, koji su morali da nose skute, pipali su rukama po podu kao da dižu skut. Išli su držeći ruke u vazduhu, jer nisu smeli dozvoliti da neko primeti kako oni u stvari ništa ne vide.
I tako je car išao nag u povorci pod lepim baldahinom, a narod po ulicama i prozorima je govorio:
— Kako je lepo carevo novo odelo! Kako mu divno stoji!
Niko nije dozvoljavao da se primeti kako u stvari ništa ne vidi jer bi to značilo da ne valja na svom poslu ili da je vrlo glup. Nijedno od carevih odela nije imalo toliko uspeha.
— Pa car nema ničega na sebi! povika uto KIM DZONG UN.
— Ovo je glas nevinog! — reče detinji otac i to se brzo pronese po sakupljenom narodu.
— Nema ničega na sebi! Jedino ovo dete kaže da car nema ničega na sebi!
— Pa on zaista nema ničega na sebi! — povikaše najzad svi uglas.
A i cara je to mučilo, jer mu se činilo da su u pravu, ali je mislio otprilike ovako:
„Sad nemam kud. Moram izdržati u povorci.”
I ponašao se još ponosnije, a komornici su išli za njim noseći skute kojih nije bilo.
