Svako ima pravo da svoje društvo uređuje kako želi.
Ako su Amerikanci odlučili da u svojoj zemlji, na svojim društvenim mrežama (većina društvenih mreža koje koristimo su njihove), u svojoj filmskoj industriji – sprovedu strogu cenzuru i kenselovanje zbog ovoga ili onoga – to je njihovo pravo.
Mislim da su ljudi samo razočarani što su Ameriku (ili Britaniju ili nekog drugog) doživljavali kao društva slobode, a sada vide da i ta društva imaju svoj vid cenzure i svoj način uređivanja iznutra. Bilo je tako i u prošlosti, samo su nekako ljudi to uvek smetali s uma (i rasizam i proglašavanje ljudi komunistima da bi ih se uklonilo i slično).
Amerikanci sve što rade – za sebe rade. Danas imamo niz filmova i serija na Netflixu ili Amazonu ili Appleu koje se prezentuju kao japanske (ili nekog drugog naroda), a da to uopšte nisu. To su američke serije sa japanskim (ili drugim) glumcima. One propagiraju američki način života i američke vrednosti. Snimljene su tako da odgovaraju prosečnom američkom gledaocu, koga tuđe kulture ne interesuju, već želi da gleda ono što mu je blisko i što razume.
Ali, svako od nas može da izađe iz tog načina razmišljanja. Dovoljno je samo američke stvari doživljavati isto kao što doživljavamo bilo koje druge. Ne kao nešto naše i nešto što se tiče nas, već kao nešto što pozajmljujemo, koristimo se time, što možemo da prihvatimo, ali i ne moramo.
Na kraju krajeva – oni nisu ceo svet. Kadgod ljudi plaču za propalim Holivudom, ja ih uputim na neku drugu stranu planete i na neku drugu kinematografiju, ali oni tamo ne žele da idu. Razmazili su se. Navikli su da ih Holivud zabavlja, ali on postaje previše različit za njih. A ovi drugi su još drugačiji. Tek tu moraju upoznavati i prihvatati različitosti, učiti o drugim kulturama i narodima i njihovim životima...
Zemlje na Zapadu imaju kontinuitet i veruju da stalno idu na gore, na više, na bolje. Jedno vreme sam provela na jednom britanskom forumu i vrlo lepo sam se ispričala sa njihovim ljudima i shvatila da i oni sami (oni koji su svesniji) vide kako ih njihov razvojni put koji teče bez velikih prevrata (kao što smo ih imali mi u socijalističkim zemljama) čini u neku ruku jednostranim. Sužava im vidike. Nedostaju im iskustva koja smo mi prošli. Recimo, sad je na Zapadu ideal ateističko društvo. Mi znamo kako izgleda živeti u ateističkom društvu. Oni ne znaju. Oni misle da je to superiorno, a mi znamo da u takvim društvima mnogi samo religiju zamene ideologijom.
Zemlje koje su nekada agresivno sprovodile ateizam (poput Kine, recimo), danas su vratile stara verovanja i običaje. Uprkos tome što se u javnom životu uvek mora prihvatati naučno tumačenje sveta, danas se u Kini ljudi ohrabruju da privatno neguju svoje religije. Glumci pred snimanje filmova, recimo, sprovode budističke rituale za sreću. Upravo zato što su prošli poništavanje istorije, Kinezi znaju da to nije dobro i da istorija mora imati kontinuitet, a da se narod ne sme odsecati od vlastitih korena. Nekim drugim narodima to učenje tek predstoji.
Oni sada moraju da prođu neke stvari koje smo mi već prošli, kao što smo i mi morali da prođemo nešto što su oni prošli. Nama se kao revolucionarno prikazuje nešto što smo imali pre više decenija, a i tera nas se da ponavljamo stare greške i da radimo stvari za koje smo već videli da ne funkcionišu. To nas frustrira. Između ostalog – i ta nasilna kensel kultura – koja uopšte ne uzima u obzir osećanja i stavove većine stanovništva, a koju sprovode političari koji su se otuđili od svojih naroda, a veruju da znaju šta je najbolje za njih.
I to će proći. Kad se pokaže da je bilo pogrešno – odustaće se od toga. Na žalost, bar jedna generacija će biti žrtva, ali to je uvek tako. U svim promenama društava, uvek bar jedna generacija propati.
Mislim da je najvažnije da se čovek drži podalje od svega toga, jer je sada kensel kultura u svom zamahu. Kada se Amerikancima, Britancima i ostalima smuči i od nje odustanu, kod nas će se taj talas prirodno izgubiti. Mi nismo epicentar, mi smo na granicama njihovog uticaja i najbrže ćemo iz toga i izaći.
