Дуго времена је ова подјела, Обреновићи или Карађорђевићи била каменом спотицања у српском корпусу. Гдје би присталице једне или друге династије настојале малициозним конструкцијама блатити ону другу. Некад би те конструкције виле израз увјерења аутора а некад наручене како би се непотребно продубио раздор у српском корпусу. Што имамо и данас од стране неких равноземљаша, 'шарлатана а богами и љигавих ликова који под плаштом блаћења Карађорђевића настоје опет пробудити неке потиуснуте анимозитете.
Не постоје добре или лоше династије. Постоје добри и лоши владари. Владари који се покажу дораслим својој историјској улози, искушењима, изазовима свог времена и владари који нису били дораслим бремену владања.
Владар мора бити одговорна личност, одговоран према поданицима, земљи, према моралним скрупулама које је себи задао, владање таквог владара који ће владати разумом, којем ће водиља бити боље морално, духовно и културно стање нације ће донијети просперитет и земљи и поданицима. Владање владара који се препусти хедонизму, хировитости, осионости, ниским поривима, ће донијети само патњу и несрећу земљи и поданоицима. Најгора несрећа која може погодити земљу и народ јесте владар мекушац, који неће бити дорастао изазовима, искушењима, који ће постати марионетом грабљиваца који ће га окружити или спољних моћника, или ће попуштати захтјевима незајажљивих личности или колективитета, владање таквог владара ће донијети само патњу народу, некад и бити уводом у трагичне процесе.
Имали смо у новијој сропској историји таквих владара, мекушаца, који су се показали недораслим изазовима свог времена. За времена Александра Обреновића земља је пролазила кроз сталне кризе, политичке, моралне и друге, турбулченција, све веће незадовољство., гњев, земља је пропадала, поданици су патили, ту се само један епилог намеће, и тај није био срећан по Александра.
Слична несрећа је погодила Србе након атентата на Александра Карађорђевића 1934.године, владара који је почео правити отклон од заблуда, који је имао углед и почео се показивати дораслим изазовима, управљање је пало у руке намјесника Павла, који није имао ауторитет нити снагу претходника и који није био достао искушењима које јеносило бреме владања.
Вожд Ђорђе Петровић, кнез Милош Обреновић, кнез Михаило Обреновић су свакако имали грешака, погрешних проицјена, имали су рђавих чињења, но сумирајући све + и -, равнајући се према тешким околностима у којима бјеше тада та наша Србијица, на трновитом пшуту обнове државности, имајући у виду и спољне утицаје, унутрашњу ситуациују гдје су царевали неимаштина, биједа, непросвећеност, то су личности које су се показале дораслим историјској мисији, за њиховог владања Србија, још увијек врбова политичка творевина, се опорављала, јачала, нација се обнављала, просвјећчивала.
Како написах, не постоје добре или лоше династије, постоје добри и лоши владари.