medved_bg:E što majka može sina da upropasti...
eh.... :???:
-
- Popularno:
- Krenula je diplomatska ofanziva Srbije...
- Metode i aktivnosti anti-srpskog lobija
- Izglasana nova Vlada Srbije
- Kriminal je toliko opao u Holandiji da...
- Kisela voda
- Računari za čitanje misli koji mogu da...
- Da li zapad sprema trecci svetski rat u...
- Kemal Malovčić (tekstovi pesama +...
- Sta ti pada na pamet?!
- Pronađi treću osobu
Kako su Hrvati uništili Vukovar
- Začetnik teme Karlito Brigante
- Datum pokretanja
- stanje
eh.... :???:
JABUCHILO
Domaćin
- Poruka
- 4.908
nije medo, to je njega fra jozo priucio kultu milokliza...
panonski17
Početnik
- Poruka
- 49
Bljesak i Oluja 
panonski17:Bljesak i Oluja
Vukovar i Ovcara. I Skrabinja!
Blajburg takodje!
medved_bg
Elita
- Poruka
- 15.540
Sprdnja, ujo, šta si se zbunioopacupa:
Napravila majka finog momka, neće da se švalera po forumima
A meni, Jabuchilo, za fra Jozu bilo ružno da se sprdam
JABUCHILO:
pederu,jel se ti to meni opet udvaras? 8)
JABUCHILO
Domaćin
- Poruka
- 4.908
medved_bg:A meni, Jabuchilo, za fra Jozu bilo ružno da se sprdam
pa dobro de, ti si fin meda a ja sam stara raga - al ne brini, voli on sve sto ima veze s pimpekom, sam je rekao...
medved_bg:Sprdnja, ujo, šta si se zbunio
Napravila majka finog momka, neće da se švalera po forumima
A meni, Jabuchilo, za fra Jozu bilo ružno da se sprdam
ma sve je u redu lepa.. 8-)
nego,kad ces stavit neku svoju fotku u avatar.
da se medo malo odmori.. 8)
JABUCHILO
Domaćin
- Poruka
- 4.908
opacupa:
ne seri nego mesaj, reko sam ti vec, nemoj da se ponavljam.
ako budes dobar bice vreme i da otvoris usta, al za sad tajac i zadnji rad.
otkacena slavonka
Domaćin
- Poruka
- 4.422
ma rekoh ja odavno..nema ljubavi do one izmedu dva muskarca...
ala se bre vole...sve me vise sram i da ih gledam...
ala se bre vole...sve me vise sram i da ih gledam...
- Poruka
- 9.306
SAMO najoptimističniji Vukovarci verovali su da bi dolazak proleća 1991. godine mogao da rastera tamne oblake, vesnike ratnog ludila. Nadvili su se nad ovim gradom prethodnih meseci, posle prvih višestranačkih izbora u SFRJ, kada je u Hrvatskoj pobedila ekstremna Hrvatska demokratska zajednica predvođena osvedočenim nacionalistom dr Franjom Tuđmanom, ljutim zagovornikom ostvarenja “tisućuljetnjeg sna o samostalnoj hrvatskoj državi”.
Među žiteljima grada na Vuki koji su verovali da će sve to ipak mirno proći, ponajmanje je bilo Srba. Oni su tada u Hrvatskoj činili petinu stanovništva, a u dotadašnjem hrvatskom ustavu imali su status konstitutivnog naroda. NJihov strah od samostalne Hrvatske temeljio se na krvavom istorijskom iskustvu iz Drugog svetskog rata. Ustaše su samo na potezu Dudik, na oko dva kilometra od centra Vukovara, 31. jula 1941. streljale i u osam grobnica zakopale 455 Srba.
Samo pet decenija docnije, duboki sukob komunističkih rukovodstava tadašnjih republika nagoveštavao je ponovo ono najgore - rat... Ovaj grad od 1945. do 1990. godine smatran je prototipom komunističkog industrijskog centra. U njemu su sagrađeni brojni privredni giganti čiji proizvodi nisu nalazili očekivano mesto na tržištu. Samo Fabrika obuće “Borovo” upošljavala je čak 22.000 radnika!
Političkoj krizi prethodila je teška ekonomska situacija, a ona je još 1989. godine u Vukovaru izazvala teške socijalne potrese, praćene dugim i povremeno dramatičnim radničkim protestima. Vukovar, u kojem je dotadašnja komunistička vlast gušila svaki pokušaj ispoljavanja nacionalnog identiteta žitelja, postajao je sve ozbiljnije poprište međunacionalne netrpeljivosti.
OSIM teškog istorijskog iskustva, nespokoj Srba pojačavala je i činjenica da su u ovaj grad, u sve većem broju počeli da pristižu ekstremni hrvatski nacionalisti. Među njima sve više je bilo kriminalaca i bosova tadašnje jugoslovenske alko-mafije, poput Marina Pliše, Vinka Žanića i Josipa Dufeka. Oni su postali novi gospodari Vukovara i uporište HDZ-a, čiji je ogranak u Vukovaru osnovan 19. marta 1990. godine.
Zbog svega toga, vukovarski Srbi i Jugosloveni, koji su zajedno činili apsolutnu većinu u gradu sa oko 85.000 stanovnika, na prvim višestranačkim izborima 22. aprila 1990. godine u kandidatima SKH-SDP Ivice Račana videli su slamku spasa. Zahvaljujući njihovim glasovima, Račan je u Vukovaru dobio 64,55, a HDZ samo 26,22 odsto glasova. Tuđmanova stranka, međutim, odnela je ubedljivu pobedu u drugim delovima Hrvatske.
Vukovar je Tuđmanu postao trn u oku, kako zbog većinskog srpsko-jugoslovenskog življa, tako i zbog činjenice da se teritorija ove opštine graniči sa Republikom Srbijom koja se tada energično suprotstavljala raspadu SFRJ i osamostaljenju Hrvatske.
- Šta to umišljaju ti bedaci, tamo? Da će Vukovar ostati u Jugoslaviji? - ljutio se Tuđman na Srbe i Jugoslovene i svojim “jastrebovima” u istočnoj Slavoniji, Baranji i zapadnom Sremu Vladimiru Šeksu, Branimiru Glavašu i Tomislavu Merčepu dao odrešene ruke da “Vukovar dovedu u red”.
Dramatični događaji smenjivali su se iz dana u dan - nezadovoljni odlukom odborničke većine u novoj vukovarskoj skupštini da odbiju amandmane na Ustav Hrvatske kojima se Srbima oduzima status naroda, odbornici tzv. hrvatskog bloka tražili su ostavku gradonačelnika Slavka Dokmanovića... Uzalud, jer zbog ubedljive većine Srba i deklarisanih Jugoslovena, smena nije bila moguća legalnim, demokratskim putem.
ZATO je HDZ, sa Tuđmanovim blagoslovom, počeo pripreme za nasilno preuzimanje vlasti - prve veće količine oružja HDZ je podelio svojim organizacijama u Slavoniji i Baranji već u jesen 1990. godine. Haškim istražiteljima, koji su sa beogradskim istoričarom prof. Vojinom Dabićem, tadašnjim predsednikom Informacionog centra, genezu sukoba u Hrvatskoj i stradanje vukovarskih Srba istraživali 1996. i 1997. godine, Marin Vidić Bili (HDZ) posvedočio je da se “u okviru HDZ-a formirala služba unutrašnje bezbednosti koja je imala zadatak da prati osobe srpske nacionalnosti”.
Svesni ozbiljnosti situacije, gradonačelnik Dokmanović i predsedenik Izvršnog odbora Vukovara Stipe Lovrenčić, 9. aprila 1991. godine, uputili su Tuđmanu pismo u kome ga upozoravaju da je stanje u Vukovaru krajnje kritično, da se civilnom stanovništvu deli oružje, te da svakog trenutka preti eskalacija međunacionalnih sukoba.
Na njihov vapaj zvanični Zagreb se nije ni osvrnuo. Sve glasnije zveckalo je oružje i, konačno, zaglušilo poslednji glas razuma i pokušaj da se spreči vukovarska tragedija u kojoj su u proleće i leto žrtve najpre bili Srbi, a u otvorenom ratnom sukobu od septembra do novembra iste godine, Srbi i Hrvati zajedno.
HAPŠENJE HADŽIĆA
TENZIJE između Srba i Hrvata u istočnoj Slavoniji prerasle su u potpuni raskol 31. marta 1991. godine, kada je hrvatska policija na putu Plitvice - Karlovac uhapsila lidere Srpske demokratske stranke u Vukovaru Gorana Hadžića i Borivoja Savića.
Hapšenje je iste večeri prikazano na HRT-u, što je bila neskrivena poruka da se srpsko pitanje u Hrvatskoj neće rešavati političkim sredstvima, nego silom. Srbi su postavili barikade na ulazu u svoja mesta, što je okarakterisano kao “balvan revolucija”, a hrvatske vlasti su posle nekoliko dana pustile Hadžića i Savića, ne podignuvši optužnice protiv njih, za koje nije bilo nikakvog osnova.
Među žiteljima grada na Vuki koji su verovali da će sve to ipak mirno proći, ponajmanje je bilo Srba. Oni su tada u Hrvatskoj činili petinu stanovništva, a u dotadašnjem hrvatskom ustavu imali su status konstitutivnog naroda. NJihov strah od samostalne Hrvatske temeljio se na krvavom istorijskom iskustvu iz Drugog svetskog rata. Ustaše su samo na potezu Dudik, na oko dva kilometra od centra Vukovara, 31. jula 1941. streljale i u osam grobnica zakopale 455 Srba.
Samo pet decenija docnije, duboki sukob komunističkih rukovodstava tadašnjih republika nagoveštavao je ponovo ono najgore - rat... Ovaj grad od 1945. do 1990. godine smatran je prototipom komunističkog industrijskog centra. U njemu su sagrađeni brojni privredni giganti čiji proizvodi nisu nalazili očekivano mesto na tržištu. Samo Fabrika obuće “Borovo” upošljavala je čak 22.000 radnika!
Političkoj krizi prethodila je teška ekonomska situacija, a ona je još 1989. godine u Vukovaru izazvala teške socijalne potrese, praćene dugim i povremeno dramatičnim radničkim protestima. Vukovar, u kojem je dotadašnja komunistička vlast gušila svaki pokušaj ispoljavanja nacionalnog identiteta žitelja, postajao je sve ozbiljnije poprište međunacionalne netrpeljivosti.
OSIM teškog istorijskog iskustva, nespokoj Srba pojačavala je i činjenica da su u ovaj grad, u sve većem broju počeli da pristižu ekstremni hrvatski nacionalisti. Među njima sve više je bilo kriminalaca i bosova tadašnje jugoslovenske alko-mafije, poput Marina Pliše, Vinka Žanića i Josipa Dufeka. Oni su postali novi gospodari Vukovara i uporište HDZ-a, čiji je ogranak u Vukovaru osnovan 19. marta 1990. godine.
Zbog svega toga, vukovarski Srbi i Jugosloveni, koji su zajedno činili apsolutnu većinu u gradu sa oko 85.000 stanovnika, na prvim višestranačkim izborima 22. aprila 1990. godine u kandidatima SKH-SDP Ivice Račana videli su slamku spasa. Zahvaljujući njihovim glasovima, Račan je u Vukovaru dobio 64,55, a HDZ samo 26,22 odsto glasova. Tuđmanova stranka, međutim, odnela je ubedljivu pobedu u drugim delovima Hrvatske.
Vukovar je Tuđmanu postao trn u oku, kako zbog većinskog srpsko-jugoslovenskog življa, tako i zbog činjenice da se teritorija ove opštine graniči sa Republikom Srbijom koja se tada energično suprotstavljala raspadu SFRJ i osamostaljenju Hrvatske.
- Šta to umišljaju ti bedaci, tamo? Da će Vukovar ostati u Jugoslaviji? - ljutio se Tuđman na Srbe i Jugoslovene i svojim “jastrebovima” u istočnoj Slavoniji, Baranji i zapadnom Sremu Vladimiru Šeksu, Branimiru Glavašu i Tomislavu Merčepu dao odrešene ruke da “Vukovar dovedu u red”.
Dramatični događaji smenjivali su se iz dana u dan - nezadovoljni odlukom odborničke većine u novoj vukovarskoj skupštini da odbiju amandmane na Ustav Hrvatske kojima se Srbima oduzima status naroda, odbornici tzv. hrvatskog bloka tražili su ostavku gradonačelnika Slavka Dokmanovića... Uzalud, jer zbog ubedljive većine Srba i deklarisanih Jugoslovena, smena nije bila moguća legalnim, demokratskim putem.
ZATO je HDZ, sa Tuđmanovim blagoslovom, počeo pripreme za nasilno preuzimanje vlasti - prve veće količine oružja HDZ je podelio svojim organizacijama u Slavoniji i Baranji već u jesen 1990. godine. Haškim istražiteljima, koji su sa beogradskim istoričarom prof. Vojinom Dabićem, tadašnjim predsednikom Informacionog centra, genezu sukoba u Hrvatskoj i stradanje vukovarskih Srba istraživali 1996. i 1997. godine, Marin Vidić Bili (HDZ) posvedočio je da se “u okviru HDZ-a formirala služba unutrašnje bezbednosti koja je imala zadatak da prati osobe srpske nacionalnosti”.
Svesni ozbiljnosti situacije, gradonačelnik Dokmanović i predsedenik Izvršnog odbora Vukovara Stipe Lovrenčić, 9. aprila 1991. godine, uputili su Tuđmanu pismo u kome ga upozoravaju da je stanje u Vukovaru krajnje kritično, da se civilnom stanovništvu deli oružje, te da svakog trenutka preti eskalacija međunacionalnih sukoba.
Na njihov vapaj zvanični Zagreb se nije ni osvrnuo. Sve glasnije zveckalo je oružje i, konačno, zaglušilo poslednji glas razuma i pokušaj da se spreči vukovarska tragedija u kojoj su u proleće i leto žrtve najpre bili Srbi, a u otvorenom ratnom sukobu od septembra do novembra iste godine, Srbi i Hrvati zajedno.
HAPŠENJE HADŽIĆA
TENZIJE između Srba i Hrvata u istočnoj Slavoniji prerasle su u potpuni raskol 31. marta 1991. godine, kada je hrvatska policija na putu Plitvice - Karlovac uhapsila lidere Srpske demokratske stranke u Vukovaru Gorana Hadžića i Borivoja Savića.
Hapšenje je iste večeri prikazano na HRT-u, što je bila neskrivena poruka da se srpsko pitanje u Hrvatskoj neće rešavati političkim sredstvima, nego silom. Srbi su postavili barikade na ulazu u svoja mesta, što je okarakterisano kao “balvan revolucija”, a hrvatske vlasti su posle nekoliko dana pustile Hadžića i Savića, ne podignuvši optužnice protiv njih, za koje nije bilo nikakvog osnova.
Opacupa voli da se kolje u rcma.....
medved_bg
Elita
- Poruka
- 15.540
Ćuti, mile, stig'o Karlito!
On je ovde jedini ozbiljan čovek, a ne ko mi šmrljavci što nam je forum zaebancija
On je ovde jedini ozbiljan čovek, a ne ko mi šmrljavci što nam je forum zaebancija
Derer
Buduća legenda
- Poruka
- 43.114
Ove 3 Ujke shto uriniraju po ovoj temi izgledaju po pisanju ko da su Shiptari...totalno bezidejni i liche jedni na druge.
strsljen_hr
Obećava
- Poruka
- 53
aj Karlito i dobro pak sad, lipo sročen sastav šo jes - jes
al eto opet je to nakon nekoliko godina dovedeno u red i pod hrvatsku vlast, eto i čemu sad priče i pričice više 8-)
al eto opet je to nakon nekoliko godina dovedeno u red i pod hrvatsku vlast, eto i čemu sad priče i pričice više 8-)
Medo, Pa eto vidis! ;-)
Derer
Buduća legenda
- Poruka
- 43.114
Zato se sa njima i nije neki uzitak svadjati...to mu dodje nekako neprikladno...ko maltretiranje osoba ometenih u razvoju.
strsljen_hr
Obećava
- Poruka
- 53
Derer:
*ebote što me sad uvredi!!!!!!!!!!
al dobro da nisi reko da sam srbim
Ocigledno su uzeli tastaturu u ruke bez nadzora strucnog lica..... :-)
strsljen_hr:*ebote što me sad uvredi!!!!!!!!!!
al dobro da nisi reko da sam srbim
Pa naravno da nisi.... i to mi dodje nekako logicno da nisi....
- Poruka
- 9.306
OSLOBAĐANJEM srpskih lidera Gorana Hadžića i Borivoja Savića, 3. aprila 1991. godine, zaustavljeni su međuetnički sukobi, ali između Srba i Hrvata već je zjapio preduboki ponor nepoverenja. Na ulazima u većinska srpska i hrvatska naselja, nicale su barikade i kontrolni punktovi. Olovo se osećalo i u vazduhu i u “zraku”.
Prva žrtva bio je Srbin Stevan Inić (1928) iz sela Bršadin, nadomak Vukovara. NJega je 1. maja 1991. metkom iz pištolja, ispaljenim u glavu, ubio Hrvat Đuro Gelendžer, pripadnik partijske milicije HDZ-a. NJegovo ubistvo, dramatično je odjeknulo među Srbima, ali i u redovima neostrašćenih Hrvata. Bio je to prvi korak na putu za pakao.
Već sutradan, 2. maja, usledio je drugi, još pogubniji korak, kada je više od pedeset pripadnika tada već potpuno etnički čiste hrvatske policije, iznenada upalo u Borovo Selo, najveće srpsko naselje u vukovarskoj opštini. Zloupotrebili su dobru volju srpskih žitelja koji su očekujući razgovore o smirivanju situacije, uklonili barikade na prilazu selu. Umesto pomirljivim rečima, ”mupovci” i “zenge”naoružali su se pravim oružjem i upotrebili ga čim su iskoračili iz autobusa. Pale su žrtve na obe strane, jer ni Borovoseljani nisu goloruki čekali uniformisane “pregovarače”. Širenje oružanog sukoba sprečila je JNA koja se, po naredbi tadašnjeg Predsedništva SFRJ, a po modelu “tampon zone”, isprečila između suprotstavljenih strana.
NAŽALOST, samo nakratko. Barikade, sve izraženije, opasale su vukovarska naselja, sa izuzetkom nekoliko nacionalno meštovitih mesta kao što je Sotin. Tamo je pala nova žrtva - Miodraga Nađa (1966) na ulici je presrela i sa pet metaka u glavu ubila grupa HDZ - policajaca. Ovaj, kao i prethodni incidenti, bili su povod Tuđmanu da u Vukovaru stacionira 210 vojnika iz redovnog i 460 iz rezervnog Zbora narodne garde (ZNG). NJihova su ovlašćenja bila nedefinisana, samim tim i neograničena, a za zapovednika imenovan je 10. juna 1991. godine Tomislav Merčep, dotadašnji predsednik vukovarskog ogranka HDZ.
Stupanjem Merčepa na dužnost sekretara Sekretarijata narodne odbrane u Vukovaru, Tuđman je konačno ostvario svoj naum - oteo je ovaj grad iz ruku srpsko-jugoslovenske većine, legalno izabrane na prvim višestranačkim izborima 1990. godine. Vukovar više nije bio jedini grad u Hrvatskoj u kojem na vlasti nije HDZ.
Merčep je bio surovi gospodar Vukovara do 13. avgusta 1991. godine, kada je zbog sukoba sa samim vrhom HDZ-a prekomandovan u Zagreb na mesto ministra unutrašnjih poslova Hrvatske. Prema kasnijim iskazima oko 600 Srba, ali i Hrvata, čija su svedočenja deo opsežnog “dosijea Merčep” dostavljenog Hagu još 1997. godine, dva i po meseca bila su dovoljno dug period da se gotovo u potpunosti realizuje plan o etničkom čišćenju Srba iz Vukovara i okoline.
Bilo je to prvo etničko čišćenje na prostoru SFRJ, a plan je usvojen 15. marta 1991. godine na sastanku vodećih predstavnika HDZ-a u prostorijama MZ ”Alojzije Stepinac” u Borovu Naselju. O detaljima sastanka, Mirko Nikolašvić, predsednik ogranka HDZ u Borovu Naselju, svedočio je kasnije haškim istražiteljima i beogradskom profesoru Vojinu Dabiću, koji su za Tribunal i sačinili dokumentaciju o Merčepovim zlodelima. Nikolašević je kazao:
- NAKON što smo razgovarali uopšte o teškoj ekonomskoj situaciji, sećam se da je Merčep diskutovao o tome da se mora raščistiti sa Srbima koji ne prihvataju novu hrvatsku državu. Otvoreno je rekao da će ti Srbi biti proterani milom ili silom...
Plan je podrazumevao bespravno upadanje u srpske kuće i stanove, oduzimanje automobila, nasilno privođenje Srba na saslušanje i likvidacije. Psihozu straha u srpskim redovima Merčep i njegovi ljudi postizali su i sračunatim širenjem glasina o postojanju spiskova za likvidaciju, rafalima po srpskim kućama i kafićima...
Posebno efikasan način pritiska bile su telefonske pretnje smrću Srbima ukoliko blagovremeno ne napuste Vukovar. Dešavalo se da “dobronamerni” anonimni glas upozori suseda Srbina da je na spisku za likvidaciju. Veliki broj saslušanih svedoka potvrdio je da im je na ovakav način prećeno od kraja 1990. do polovine 1991. godine.
Takve pretnje najčešće su shvatane ozbiljno i mnogim Srbima bile su više nego dovoljan povod za tiho izbeglištvo, tu, blizu preko Dunava, u somborsku ili apatinsku teritoriju. Bilo je i odvažnih Srba koji su ignorisali pretnje i upozorenja. Jedan od njih, LJuban Vučinić iz Borova Naselja ostao je u svojoj kući i posle upozorenja da je na spisku za likvidaciju. Samo nekoliko dana docnije, 22. jula, uhapšen je, ubijen i bačen u Dunav.
POVERLJIVO PISMO
MARIN Vidić Bili, poverenik hrvatske vlade u Vukovaru, koji je u leto 1991. odgovornost za stanje u gradu delio sa Tomislavom Merčepom, uputio je 18. avgusta te godine strogo poverljivo pismo Franji Tuđmanu u kojem ga obaveštava da Merčep i njegovi saradnici sprovode teror nad stanovnicima grada na Vuki.
"Okružen sumnjivim ljudima i kriminalcima, koji bespravno upadaju u privatne stanove, pljačkaju ih, nasilno privode građane na saslušanje, pa čak vrše i egzekuciju, Merčep je stvorio u Vukovaru opću psihozu straha među hrvatskim i srpskim pučanstvom što je rezultiralo općim bijegom iz grada ...", pisao je Vidić hrvatskom predsedniku.
Vidić je pismo uputio Tuđmanu, ali i Ivici Račanu (SDP), Savki Kučar (HNS), Draženu Budiši (HSLS) i Marku Veselici (HDS) u kojem ih upozorava da “dosadašnju pogrešnu politiku psihoze straha neopravdava kompletno hrvatsko pučanstvo, koje se smatra oblaćenim, kompromitiranim i ne želi dalje snositi odgovornost za takvu politiku.
"Budući da smatramo da nismo u mogućnosti da lokalnim snagama raščistimo situaciju, molimo Vas da nam hitno uputite kompetentne ljude koji će legalnim institucijama vlasti pomoći da se stanje što prije normalizira", vapio je Vidić. Uzalud. Tuđman, Račan, Kučar, Budiša niti Veselica nisu odgovorili. Vukovar je nezadrživo srljao u rat.
Prva žrtva bio je Srbin Stevan Inić (1928) iz sela Bršadin, nadomak Vukovara. NJega je 1. maja 1991. metkom iz pištolja, ispaljenim u glavu, ubio Hrvat Đuro Gelendžer, pripadnik partijske milicije HDZ-a. NJegovo ubistvo, dramatično je odjeknulo među Srbima, ali i u redovima neostrašćenih Hrvata. Bio je to prvi korak na putu za pakao.
Već sutradan, 2. maja, usledio je drugi, još pogubniji korak, kada je više od pedeset pripadnika tada već potpuno etnički čiste hrvatske policije, iznenada upalo u Borovo Selo, najveće srpsko naselje u vukovarskoj opštini. Zloupotrebili su dobru volju srpskih žitelja koji su očekujući razgovore o smirivanju situacije, uklonili barikade na prilazu selu. Umesto pomirljivim rečima, ”mupovci” i “zenge”naoružali su se pravim oružjem i upotrebili ga čim su iskoračili iz autobusa. Pale su žrtve na obe strane, jer ni Borovoseljani nisu goloruki čekali uniformisane “pregovarače”. Širenje oružanog sukoba sprečila je JNA koja se, po naredbi tadašnjeg Predsedništva SFRJ, a po modelu “tampon zone”, isprečila između suprotstavljenih strana.
NAŽALOST, samo nakratko. Barikade, sve izraženije, opasale su vukovarska naselja, sa izuzetkom nekoliko nacionalno meštovitih mesta kao što je Sotin. Tamo je pala nova žrtva - Miodraga Nađa (1966) na ulici je presrela i sa pet metaka u glavu ubila grupa HDZ - policajaca. Ovaj, kao i prethodni incidenti, bili su povod Tuđmanu da u Vukovaru stacionira 210 vojnika iz redovnog i 460 iz rezervnog Zbora narodne garde (ZNG). NJihova su ovlašćenja bila nedefinisana, samim tim i neograničena, a za zapovednika imenovan je 10. juna 1991. godine Tomislav Merčep, dotadašnji predsednik vukovarskog ogranka HDZ.
Stupanjem Merčepa na dužnost sekretara Sekretarijata narodne odbrane u Vukovaru, Tuđman je konačno ostvario svoj naum - oteo je ovaj grad iz ruku srpsko-jugoslovenske većine, legalno izabrane na prvim višestranačkim izborima 1990. godine. Vukovar više nije bio jedini grad u Hrvatskoj u kojem na vlasti nije HDZ.
Merčep je bio surovi gospodar Vukovara do 13. avgusta 1991. godine, kada je zbog sukoba sa samim vrhom HDZ-a prekomandovan u Zagreb na mesto ministra unutrašnjih poslova Hrvatske. Prema kasnijim iskazima oko 600 Srba, ali i Hrvata, čija su svedočenja deo opsežnog “dosijea Merčep” dostavljenog Hagu još 1997. godine, dva i po meseca bila su dovoljno dug period da se gotovo u potpunosti realizuje plan o etničkom čišćenju Srba iz Vukovara i okoline.
Bilo je to prvo etničko čišćenje na prostoru SFRJ, a plan je usvojen 15. marta 1991. godine na sastanku vodećih predstavnika HDZ-a u prostorijama MZ ”Alojzije Stepinac” u Borovu Naselju. O detaljima sastanka, Mirko Nikolašvić, predsednik ogranka HDZ u Borovu Naselju, svedočio je kasnije haškim istražiteljima i beogradskom profesoru Vojinu Dabiću, koji su za Tribunal i sačinili dokumentaciju o Merčepovim zlodelima. Nikolašević je kazao:
- NAKON što smo razgovarali uopšte o teškoj ekonomskoj situaciji, sećam se da je Merčep diskutovao o tome da se mora raščistiti sa Srbima koji ne prihvataju novu hrvatsku državu. Otvoreno je rekao da će ti Srbi biti proterani milom ili silom...
Plan je podrazumevao bespravno upadanje u srpske kuće i stanove, oduzimanje automobila, nasilno privođenje Srba na saslušanje i likvidacije. Psihozu straha u srpskim redovima Merčep i njegovi ljudi postizali su i sračunatim širenjem glasina o postojanju spiskova za likvidaciju, rafalima po srpskim kućama i kafićima...
Posebno efikasan način pritiska bile su telefonske pretnje smrću Srbima ukoliko blagovremeno ne napuste Vukovar. Dešavalo se da “dobronamerni” anonimni glas upozori suseda Srbina da je na spisku za likvidaciju. Veliki broj saslušanih svedoka potvrdio je da im je na ovakav način prećeno od kraja 1990. do polovine 1991. godine.
Takve pretnje najčešće su shvatane ozbiljno i mnogim Srbima bile su više nego dovoljan povod za tiho izbeglištvo, tu, blizu preko Dunava, u somborsku ili apatinsku teritoriju. Bilo je i odvažnih Srba koji su ignorisali pretnje i upozorenja. Jedan od njih, LJuban Vučinić iz Borova Naselja ostao je u svojoj kući i posle upozorenja da je na spisku za likvidaciju. Samo nekoliko dana docnije, 22. jula, uhapšen je, ubijen i bačen u Dunav.
POVERLJIVO PISMO
MARIN Vidić Bili, poverenik hrvatske vlade u Vukovaru, koji je u leto 1991. odgovornost za stanje u gradu delio sa Tomislavom Merčepom, uputio je 18. avgusta te godine strogo poverljivo pismo Franji Tuđmanu u kojem ga obaveštava da Merčep i njegovi saradnici sprovode teror nad stanovnicima grada na Vuki.
"Okružen sumnjivim ljudima i kriminalcima, koji bespravno upadaju u privatne stanove, pljačkaju ih, nasilno privode građane na saslušanje, pa čak vrše i egzekuciju, Merčep je stvorio u Vukovaru opću psihozu straha među hrvatskim i srpskim pučanstvom što je rezultiralo općim bijegom iz grada ...", pisao je Vidić hrvatskom predsedniku.
Vidić je pismo uputio Tuđmanu, ali i Ivici Račanu (SDP), Savki Kučar (HNS), Draženu Budiši (HSLS) i Marku Veselici (HDS) u kojem ih upozorava da “dosadašnju pogrešnu politiku psihoze straha neopravdava kompletno hrvatsko pučanstvo, koje se smatra oblaćenim, kompromitiranim i ne želi dalje snositi odgovornost za takvu politiku.
"Budući da smatramo da nismo u mogućnosti da lokalnim snagama raščistimo situaciju, molimo Vas da nam hitno uputite kompetentne ljude koji će legalnim institucijama vlasti pomoći da se stanje što prije normalizira", vapio je Vidić. Uzalud. Tuđman, Račan, Kučar, Budiša niti Veselica nisu odgovorili. Vukovar je nezadrživo srljao u rat.
Tuklo se na sve strane,nisam ni ocekivala da si sedeo skrstenih ruku... A bogami takvi sto su poput tebe bili "zestoki",a zavrsili u policijskim odorama,dezurali su jedno vreme ispred moje kuce pre par godina,kad sam se u nju vratila...Hocu reci nema potrebe da se zanosis mislju da ste svi opaki i drchni,kad su bas takvi vodili najvecu brigu o nama povratnicima..eto..strsljen_hr:
otkacena slavonka
Domaćin
- Poruka
- 4.422
hehehehee....provalila te Jelena...hrvatino moja...
Ma svi ti nadobudni vole mnogo da ru-se........Ebiga,moze im se dok se ne pojavi Jelena87
strsljen_hr
Obećava
- Poruka
- 53
Jelena87:
o jelice srećo, di žestok-opak-drchni, pa dobrica da nemre bit većeg od mene alooo
a viš da si se lipo vratila
u lijepu na našu :wink:- stanje
