Kako ste danas??

Мада, да будем искрена, не бих ја ни имала шта да мењам код мојих родитеља.
Једино код оца бескрајно поверење у људе и код мајке претерана пожртвованост.
Иначе су били дивни, дивни, савршени :heart:
 
Po ovom pitanju delim ljude u dve grupe
1 nisu ti bliski, to su neka povrsna poznanstva, pitaju reda radi, ne zanima ih stvarno, njima kazes dobro sam i teras dalje
2 jako bliski ljudi koji kad te ovo pitaju znaju da si lose i nude ti sebe kao podrsku, njima kazes istinu
 
Imala sam jedno vreme običaj na to pitanje da odgovorim "sve bolje i bolje"
Ali kad sam mahinalno tako odgovorila neurohirurgu na pregledu ni on ni ja par sekundi nismo znali kako da nastavimo razgovor 😀. Ja ,jer sam došla pod teškim bolovima a on jer me je primio preko veze na insistiranje koleginice koja mu je predočila da sam baš jako loše. Tako da nije baš uvek pametno govoriti "dobro".
 
Isto. Sin odgovara sa da i ne :lol: Kako je bilo?
Dobro.
Jesi li zadovoljan?
Ne.
Kcerka isprica o jednom izlasku koliko on ne isprica za mjesec dana. Uvijek me nervirala to što moram da se slomim da bih znala je li on ok.
Takva je i moja Cupavica, vidim ćerka se strasno iznervira što joj čupa reči klestima, posebno što ona nije ni blizu takva. Prosto se rodio takav ili onakav i nema tu učenja to je u prirodi osobe. Neke stvari i pored najbolje volje i truda budu potpuno drugačije, jer genetika +karakter....
 
Углавном одговарам да сам добро и да не радим ништа :lol:
Ретко и пред ретко ким се сломим и све изађе.
Зато је ово место супер за то. Испразниш се а није да ће осталима твој проблем заокупити мисли и утицати на дан.
 
Što se tiče tinejdžera, stariji je takav kakav je, ujutru samo koluta očima i nabije slušalice da ne mora da se socijalizuje. Vrhunac je bio kad je jedno jutro seo u autu pozadi, a sami smo. Kad dođe iz škole ispriča sve, šta je bilo bitno, šta planira i tako to. Nekad ga ispreskačem kad ga nešto pitam, a on mrmlja, nekad ne. Mali odgovara sa da, ne i ne sećam se. E posle kad se seti, on melje li melje. Uglavnom kad ga teram na spavanje ili da piše domaći ili da nešto radi, tad može da priča do ujutru. Ali stalno im ponavljam da uvek dođu kod mene kad imaju problem i da ću biti na njihovoj strani uvek, ali moram da znam istinu. I tako, promašila sam temu, ali i inače kad me neko pita kako sam, ja kažem dobro i počnem da pričam šta radim.
 
"Kako si?

— Dobro.

— Hajde, neka je bar nekom danas dobro! — kažu vam uterujući vas u krivicu. Ako kažete da niste dobro, proneće u varoši glas da ste na samrti.

Znajući to, Beograđani su izmislili najmanje stotinu varijanti odgovora na to pitanje: Kako si? "Gura se…", "Ide, ide, pa stane!", "Kako drugi hoće!", "Živi se…", "Životinjari se", "Provlačim se nekako!", "Langzam, langzam, aber ziher!" (nikada nisam saznao šta to znači), da ne nabrajam dalje…

Ali najlepši odgovor svakako je "Pomalo…" U njemu ima neke stare lukavosti i mudrosti: on je kao bajalica, magična reč koja čuva od nesreće. "Pomalo" kao da govori neprilikama da zaobiđu njegovog vlasnika, jer je beznačajan i nikome ne zauzima mesto.
"Pomalo" je filozofija skromnosti i neprimetljivosti u životu. Ta reč je proizvod vekovne mudrosti i opreza: slična je onoj tabli koju je na grudima nosio neki ludak, a na kojoj je pisalo: MOLIM DA ME SE NE PRIMEĆUJE.
Ali, najbrojniji su oni Beograđani koji vas pitaju kako ste, a uopšte i ne sačekaju odgovor. Viče vam tako čovek s druge strane ulice: "Kako si?", a vi mu odviknete da vam je umrla majka i da se baš vraćate sa sahrane, ili da morate na operaciju u bolnicu, a on maše i dovikuje: "Onda, da ne kvarimo!" ili diže palac uvis: "Bravo! Samo napred!" Kod nas, naime, "kako si?" ne znači baš ništa.

Da bih prekinuo tu laž, odlučim jednog dana da stvarno, ali stvarno, ispričam kako sam onome ko me bude pitao. I evo ga, vidim ide mi u susret brzim korakom, očigledno se nekuda žuri. Dovikuje mi: "Zdravo, kako si?" i hoće da prođe, ali ja ga hvatam za rever jakne i počinjem da pričam.

Obaveštavam ga da mi je donji pritisak sto dvadeset a gornji dvesta, da me je uhvatio išijas, i to u desnu nogu… (otima se, ali ga ne ispuštam), što se tiče materijalnog stanja prezadužen sam, a niko ništa ne plaća; noćas me uhvatila gorušica, a i pas mi nije dao oka da sklopim jer je u blizini neka kučka u teranju, pa se uznemirio, prokišnjava mi krov i hoće da mi popišu stvari zbog neplaćenog poreza…

Najzad, on se otme i otrči kao bez glave. Kladim se da skoro neće nikoga pitati kako je.

Čovek se ipak pokatkad zaželi da ga neko pita kako je i da ga to zaista zanima, ali to je u Beogradu danas nemoguće. Još jedino u najzabitijim selima ljude zanima kako su drugi. Susretneš seljaka na putu, nazove ti Boga i zastane, pa pita: Kako si? Kako familija, imaš li đece, jesu li ti živi roditelji, možeš li da živiš od svog posla i kuda si se uputio? I sve ga to zaista zanima!"

Momo Kapor
 

Back
Top