Kako se boriti sa samoćom

[електрика]

Имаш само 27 година, не засмејавај нас.

 

[Piano020]

Toliki odgovori, a gotovo nijedan da je iole ozbiljan. Samo beskonačno podjebavanje i podsmevanje. Ovaj forum je stvarno otišao u ****, zajedno sa čovečanstvom u paketu...

Ima li ista ljepse od razgovora sa ljudima koji misle slicno i osjecaju isto? Ili u dobroj svadji i raspravi?
Ako imas sta da ponudis drugom covjeku, naci ces odgovor u drugom covjeku!

Naravno, ne treba zanemariti niti onu Senekovu: bolje je biti sam nego, u pogresnom drustvu!

 

[Opsednuta vedrina]

Toliki odgovori, a gotovo nijedan da je iole ozbiljan. Samo beskonačno podjebavanje i podsmevanje. Ovaj forum je stvarno otišao u ****, zajedno sa čovečanstvom u paketu...

Ja ti se ne podsmevam. Ima ljudi kojima samoća prija, a ima i onih koji ne umeju da budu sami. Biti sam i biti usamljen sa 27 godina, priznaćeš, nije baš zdravo (uobičajeno, normalno). Ako ti to stanje ne prija, dakle nije tvoj izbor, onda nešto moraš da učiniš po tom pitanju. U tom slučaju ili tražiš sebi slične (klince-tinejdžere, po sopstvenom priznanju) ili sebi nađeš drugi tip drugara (otud moja sugestija da nabaviš kućnog ljubimca, pas je samo primer /zato što bih ja nabavila pre psa nego mačku, al to bi bio MOJ izbor/). Da tražiš devojku pretpostavljam da bi temu otvorio na drugom potforumu? Ima mnogo načina da se samotnost učini prijatnom, ali to nije tema (rekla bih). A mislim da ne možeš da kriviš svoje vršnjake što su napustili "zezalački" način života.

E, a sad ti nama kaži kakve si odgovore očekivao... Šta je ozbiljan odgovor na problem da se suočiš sa svojim godinama?

 

[hibernated]

Toliki odgovori, a gotovo nijedan da je iole ozbiljan. Samo beskonačno podjebavanje i podsmevanje. Ovaj forum je stvarno otišao u ****, zajedno sa čovečanstvom u paketu...

Hoćeš savet od stručnjaka a nećeš da platiš? Postavi zanimljivije pitanje, pa ćeš dobiti bolje odgovore. A ovde ima dovoljno kvalitetnih, samo što si tvrdoglavi tinejdžer od ozbiljnih 27 koji ne sluša ikog do samog sebe.... ja pa ja, ja, ja, ja, ja...

Zaposli se... u tom krugu su sagovornici. Pronađi ženu ili muža...u tom krugu ćeš dobiti u paketu nove poznanike i potencijalne dokrajaživotne prijatelje. Volontiraj...u tom krugu ćeš se osetiti korisnim. Upiši neki kurs ili kolektivni hobi...u tom krugu ćeš naći istomišljenike.

I počni da zriš jer nije normalno smatrati da su svi najbolji, najinteresantniji, najvažniji događaji smešteni samo u oblasti zabave i površnih odnosa koji krase mladalačko doba. Pošto te ne privlači odgovornost, preostaje da ne tražiš pomoć ovde jer niko ne može da shvati o čemu pričaš. Život otiče, a sa njim i nekadašnje opcije bivanja. Dobro je što uvek donosi nove, podjednako zanimljive i mnogostrane. Izbori su na domak ruke. Samo eto donose i odgovornost. Dok mami i tati budeš bio na grbači, fantaziraćeš o spokojstvu i lagodnosti prohujale adolescencije. Njima želim da te što pre skinu s vrata. A ti ćeš se već nekako snaći. Makar odlučio da se zaglaviš u vremenu.

I da, čovek može jako lepo da se druži sa samim sobom kad pronađe svrhu. Ne trebaju mu celog života animatori poput onih u rođendaonicama koji će im smišljati igrice. Što se pak samoće tiče, tek će te sustizati i stezati za gušu. Čak i kada si okružen odabranima. Zato ne udaraj u lelek, nego živi svoje lepe godine.

 

[Mord]

Ja sam sam od kad znam za sebe i uopšte mi ne smeta naprotiv. Samoća ima dve prednosti prva je da si sam a druga je da nisi sa drugima.

 

[gost 243178]

Što sam stariji to sam sve usamljeniji, i to mi sve više smeta. Nedostaju mi dani srednje škole (za koje sam nekad mislio da su najgori mogući), a tokom kojih sam zapravo imao društvo i izlazio i stalno mi se nešto dešavalo.

Ne znam kako da se borim sa samoćom, gde uopšte upoznavati nove ljude kad imaš 27 godina? Čini mi se kao da, što sam stariji, zbir opcija za upoznavanje postaje sve suženiji. Iskreno, da mogu da biram ponovo bih se vratio u period kad sam imao petnaest godina. Najgore od svega je što ja od društva još uvek očekujem pre svega zabavu i još uvek imam mentalitet klinca-tinejdžera, a većina mojih vršnjaka su već u nekim mnogo ozbiljnim pričama, imaju poslove, mnogi su se i oženili, dobili decu... mene takav život ne privlači, niti će ikad, jednostavno nisam takav i tu nastaje problem. A opet s druge strane ne želim da me neko gleda ispod oka jer se u ovim godinama ponašam kao da i dalje imam 15.

Kako se uopšte boriti sa samoćom kad čovek predje 25-tu, i da li je to uopšte moguće? I da li nas, što smo stariji, očekuje sve manje zabave i sve brutalnija samoća usled očekivanja koja sistem nemilosrdno postavlja pred nas?

Ja sam dosta razmišljala o tome i shvatila sam da čovek mora biti neuspešan da bi bio uspešan
Kad smo bili klinci imali smo jako mnogo slobodnog vremena za blejanje, pre škole, u školi, posle škole, u komšiluku itd. Takvu vrstu slobode u odraslom dobu može imati samo neko ko radi uslovno rečeno bezvezan posao i spreman je da bude bez kinte, ili stalno menja poslove i tako stalno upada u nove kolektive gde po prirodi stvari upoznaje nove ljude... To se naravno odnosi na društvene ljude, samotnjaci se ne snalaze u tolikim promenama. Dakle, treba se stalno ubacivati u nove situacije - planinarska društva, volonterski poslovi, amatersko pozorište, bukvalno nema veze, važno je stalno upadati na nove do tada neotkrivene teritorije. Razmišljanje o samoći je kontraproduktivno, bukvalno gubljenje vremena, mora se delati. Nadam se da živiš u gradu pristojne veličine. Srećno!

 

[електрика]

Живот ме је научио, истренирао, извежбао да чекајући на друге обично останеш кратких рукава.

Дакле - шта год да те занима, где год желиш да будеш, шта год хоћеш да радиш - крени сам.

 

[gost 333986]

Имаш само 27 година, не засмејавај нас.

mnogi su otišli u grob sa 27 god.baš zbog toga

- - - - - - - - - -

Što sam stariji to sam sve usamljeniji, i to mi sve više smeta. Nedostaju mi dani srednje škole (za koje sam nekad mislio da su najgori mogući), a tokom kojih sam zapravo imao društvo i izlazio i stalno mi se nešto dešavalo.

Ne znam kako da se borim sa samoćom, gde uopšte upoznavati nove ljude kad imaš 27 godina? Čini mi se kao da, što sam stariji, zbir opcija za upoznavanje postaje sve suženiji. Iskreno, da mogu da biram ponovo bih se vratio u period kad sam imao petnaest godina. Najgore od svega je što ja od društva još uvek očekujem pre svega zabavu i još uvek imam mentalitet klinca-tinejdžera, a većina mojih vršnjaka su već u nekim mnogo ozbiljnim pričama, imaju poslove, mnogi su se i oženili, dobili decu... mene takav život ne privlači, niti će ikad, jednostavno nisam takav i tu nastaje problem. A opet s druge strane ne želim da me neko gleda ispod oka jer se u ovim godinama ponašam kao da i dalje imam 15.

Kako se uopšte boriti sa samoćom kad čovek predje 25-tu, i da li je to uopšte moguće? I da li nas, što smo stariji, očekuje sve manje zabave i sve brutalnija samoća usled očekivanja koja sistem nemilosrdno postavlja pred nas?

 

[електрика]

mnogi su otišli u grob sa 27 god.baš zbog toga

Ма сјајан ти је коментар, само настави да га инспиришеш.

 

[Cakana Andjelic]

mnogi su otišli u grob sa 27 god.baš zbog toga

al tamo u klub ne primaju anonimuse

 

[Jasna]

Što sam stariji to sam sve usamljeniji, i to mi sve više smeta. Nedostaju mi dani srednje škole (za koje sam nekad mislio da su najgori mogući), a tokom kojih sam zapravo imao društvo i izlazio i stalno mi se nešto dešavalo.

Ne znam kako da se borim sa samoćom, gde uopšte upoznavati nove ljude kad imaš 27 godina? Čini mi se kao da, što sam stariji, zbir opcija za upoznavanje postaje sve suženiji. Iskreno, da mogu da biram ponovo bih se vratio u period kad sam imao petnaest godina. Najgore od svega je što ja od društva još uvek očekujem pre svega zabavu i još uvek imam mentalitet klinca-tinejdžera, a većina mojih vršnjaka su već u nekim mnogo ozbiljnim pričama, imaju poslove, mnogi su se i oženili, dobili decu... mene takav život ne privlači, niti će ikad, jednostavno nisam takav i tu nastaje problem. A opet s druge strane ne želim da me neko gleda ispod oka jer se u ovim godinama ponašam kao da i dalje imam 15.

Kako se uopšte boriti sa samoćom kad čovek predje 25-tu, i da li je to uopšte moguće? I da li nas, što smo stariji, očekuje sve manje zabave i sve brutalnija samoća usled očekivanja koja sistem nemilosrdno postavlja pred nas?

Šta ćeš ti da radiš sa osamdeset, kad već sada zvučiš tako...

U težak trip si upao. Kažu, na šta obraćaš pažnju to raste, pa je tako i sa
usamljenošću. Skreni pažnju odatle na nešto drugo.