Kako se boriti sa samoćom

[Richard III]

Što sam stariji to sam sve usamljeniji, i to mi sve više smeta. Nedostaju mi dani srednje škole (za koje sam nekad mislio da su najgori mogući), a tokom kojih sam zapravo imao društvo i izlazio i stalno mi se nešto dešavalo.

Ne znam kako da se borim sa samoćom, gde uopšte upoznavati nove ljude kad imaš 27 godina? Čini mi se kao da, što sam stariji, zbir opcija za upoznavanje postaje sve suženiji. Iskreno, da mogu da biram ponovo bih se vratio u period kad sam imao petnaest godina. Najgore od svega je što ja od društva još uvek očekujem pre svega zabavu i još uvek imam mentalitet klinca-tinejdžera, a većina mojih vršnjaka su već u nekim mnogo ozbiljnim pričama, imaju poslove, mnogi su se i oženili, dobili decu... mene takav život ne privlači, niti će ikad, jednostavno nisam takav i tu nastaje problem. A opet s druge strane ne želim da me neko gleda ispod oka jer se u ovim godinama ponašam kao da i dalje imam 15.

Kako se uopšte boriti sa samoćom kad čovek predje 25-tu, i da li je to uopšte moguće? I da li nas, što smo stariji, očekuje sve manje zabave i sve brutalnija samoća usled očekivanja koja sistem nemilosrdno postavlja pred nas?

 

[hibernated]

Upiši opet srednju školu. Redovno ako direktor odobri. Tako ćeš biti u kontaktu sa svojim vršnjacima.

 

[sasasta]

Najgore od svega je što ja od društva još uvek očekujem pre svega zabavu i još uvek imam mentalitet klinca-tinejdžera, a većina mojih vršnjaka su već u nekim mnogo ozbiljnim pričama, imaju poslove, mnogi su se i oženili, dobili decu... mene takav život ne privlači, niti će ikad, jednostavno nisam takav i tu nastaje problem. A opet s druge strane ne želim da me neko gleda ispod oka jer se u ovim godinama ponašam kao da i dalje imam 15.


sam si sebi odgovorio

ili idi u korak sa svojim godinama

ili budi spreman da budes sam

mislim bice tu osoba slicnih tebi ,ali ce one odrastati ili se okretati novim zanimacijama.

posle 25 zasnivas svoju porodicu , stvaras svoj zivot , oni su ti drustvo

- - - - - - - - - -

kao i kolege na poslu

 

[Opsednuta vedrina]

Eh, barone.... Mlad si ti za to iskustvo. Prava usamljenost nastaje onda kada počnu da umiru članovi porodice, pajtaši iz generacije i školski drugovi, komšije koje znaš od kad znaš za sebe, prijatelji, kumovi i uopšte svi oni koji su činili tvoj svet... a to, u proseku (naglašavam, u proseku!), ne počinje pre pedesete, recimo. Ti si sad u godinama kada ljudi ulaze u tvoj život i kad samo od tebe zavisi koliko će ih biti. Ovo posle pedesete je van naše kontrole.... Tako da glavu gore, izađi u grad i traži ljude koje bi hteo u svom životu...
A ako je baš tako strašno trenutno, ja bih na tvom mestu usvojila nekog džuleta iz prihvatilišta za pse... em bi učinio dobro delo, em bi odmah stekao najvernijeg prijatelja i saputnika

 

[Џорџи]

Što sam stariji to sam sve usamljeniji, i to mi sve više smeta. Nedostaju mi dani srednje škole (za koje sam nekad mislio da su najgori mogući), a tokom kojih sam zapravo imao društvo i izlazio i stalno mi se nešto dešavalo.

Ne znam kako da se borim sa samoćom, gde uopšte upoznavati nove ljude kad imaš 27 godina? Čini mi se kao da, što sam stariji, zbir opcija za upoznavanje postaje sve suženiji. Iskreno, da mogu da biram ponovo bih se vratio u period kad sam imao petnaest godina. Najgore od svega je što ja od društva još uvek očekujem pre svega zabavu i još uvek imam mentalitet klinca-tinejdžera, a većina mojih vršnjaka su već u nekim mnogo ozbiljnim pričama, imaju poslove, mnogi su se i oženili, dobili decu... mene takav život ne privlači, niti će ikad, jednostavno nisam takav i tu nastaje problem. A opet s druge strane ne želim da me neko gleda ispod oka jer se u ovim godinama ponašam kao da i dalje imam 15.

Kako se uopšte boriti sa samoćom kad čovek predje 25-tu, i da li je to uopšte moguće? I da li nas, što smo stariji, očekuje sve manje zabave i sve brutalnija samoća usled očekivanja koja sistem nemilosrdno postavlja pred nas?

kad prosetas malo zivotom kroz fejk veze i prijatelje pozeleces da ih nikad nisi imao,kad steknes iskustvo kojim mozes sve prevazici pa i ove sitnice,ne bi se menjao za svoj teen trip,jer je on nista drugo do neznanje koje te jos drzi ususkanog u fejk sigurnost

 

[Kišofil]

tema :
Naisla ti neka mracna faza, bez brige, bice sve ok. Malo snimi kako je biti sam, uzivaj u tome na neki nacin, a kad se malo otvoris i pomeris naici ce i ljudi, lepimo se jedni za druge uvek, uzivo, ovde, sezonski, na duze, kakogod. Uvek naidje neko novi. I interesantan. Tesko da u toj ekipi iz srednje imas jos dvojicu s kojima mozes posteno da se izrazgovaras.

 

[gost 213266]

Cesto mi prija samoca, ali bude trenutaka kad me bukvalno izjeda, kad mi zafali ljudski kontakt. A i kad dodje do konverzacije, retke su osobe pred kojima mogu da se opustim, u dosta situacija se zatvorim i jedva cekam da se konverzacija zavrsi jer mi bude neprijatno.
Doduse, situacija je dosta bolja od kad se bavim sportom, naucio sam da sam sebi budem dovoljan, da budem zadovoljan sobom. Ali evo, dok cekam da se oporavim od povrede skocnog zgloba, nema trcanja, i sad se pomalo vracaju negativne misli.

Imam osecaj da toliko toga propustam, a da su mi ruke vezane, da ne mogu nista da uradim povodom toga, jer... anksioznost.

 

[Cakana Andjelic]

ja se borim za samocu al ne ide bre

 

[barisca]

Ja imam tu veliku srecu sto se nikad ne osecam usamnjeno. I da me posaljes na kraj sveta opet bi nesto smislio.

A mnogo volim samocu, neverovatno, stanje gde mogu najjasnije da gledam sebe i ljude oko mene. Dodje mi vise kao prirodno stanje duha.

 

[DavidB92]

Što sam stariji to sam sve usamljeniji, i to mi sve više smeta. Nedostaju mi dani srednje škole (za koje sam nekad mislio da su najgori mogući), a tokom kojih sam zapravo imao društvo i izlazio i stalno mi se nešto dešavalo.

Ne znam kako da se borim sa samoćom, gde uopšte upoznavati nove ljude kad imaš 27 godina? Čini mi se kao da, što sam stariji, zbir opcija za upoznavanje postaje sve suženiji. Iskreno, da mogu da biram ponovo bih se vratio u period kad sam imao petnaest godina. Najgore od svega je što ja od društva još uvek očekujem pre svega zabavu i još uvek imam mentalitet klinca-tinejdžera, a većina mojih vršnjaka su već u nekim mnogo ozbiljnim pričama, imaju poslove, mnogi su se i oženili, dobili decu... mene takav život ne privlači, niti će ikad, jednostavno nisam takav i tu nastaje problem. A opet s druge strane ne želim da me neko gleda ispod oka jer se u ovim godinama ponašam kao da i dalje imam 15.

Kako se uopšte boriti sa samoćom kad čovek predje 25-tu, i da li je to uopšte moguće? I da li nas, što smo stariji, očekuje sve manje zabave i sve brutalnija samoća usled očekivanja koja sistem nemilosrdno postavlja pred nas?

Tesko...
Covek upada u samocu jer on tako zeli,treba da pocnes ispocetka.Koliko vidim ti si upao takodje u depresiju.
Malo je zalosno koliko mladih ljudi upada u samoca ili depresiju,ali morate znati da nismo mi krivi zbog toga...
Takav nam je danasnji sistem,gde svi trce za parama a druge vaznije stvari zapostavljaju.
Trebas poceti od necega npr. pocnes da trcic,pocinjes da upoznajes nove ljude (ali ljude koji zrace nekom pozitivnom energijom)...
Jer samoca i depresija ne moze da se 'makne' od jednom treba vremena...Tako pocnite od neceg malog ...

 

[Cakana Andjelic]

Ja imam tu veliku srecu sto se nikad ne osecam usamnjeno. I da me posaljes na kraj sveta opet bi nesto smislio.

A mnogo volim samocu, neverovatno, stanje gde mogu najjasnije da gledam sebe i ljude oko mene. Dodje mi vise kao prirodno stanje duha.

bravo
ista sam

 

[barisca]

bravo
ista sam

Izbori se do kraja

 

[Cakana Andjelic]

Izbori se do kraja

pa uspjeva mi, samo sto me previse ometaju drugi, o tome se radi

 

[Bambi]

Što sam stariji to sam sve usamljeniji, i to mi sve više smeta. Nedostaju mi dani srednje škole (za koje sam nekad mislio da su najgori mogući), a tokom kojih sam zapravo imao društvo i izlazio i stalno mi se nešto dešavalo.

Ne znam kako da se borim sa samoćom, gde uopšte upoznavati nove ljude kad imaš 27 godina? Čini mi se kao da, što sam stariji, zbir opcija za upoznavanje postaje sve suženiji. Iskreno, da mogu da biram ponovo bih se vratio u period kad sam imao petnaest godina. Najgore od svega je što ja od društva još uvek očekujem pre svega zabavu i još uvek imam mentalitet klinca-tinejdžera, a većina mojih vršnjaka su već u nekim mnogo ozbiljnim pričama, imaju poslove, mnogi su se i oženili, dobili decu... mene takav život ne privlači, niti će ikad, jednostavno nisam takav i tu nastaje problem. A opet s druge strane ne želim da me neko gleda ispod oka jer se u ovim godinama ponašam kao da i dalje imam 15.

Kako se uopšte boriti sa samoćom kad čovek predje 25-tu, i da li je to uopšte moguće? I da li nas, što smo stariji, očekuje sve manje zabave i sve brutalnija samoća usled očekivanja koja sistem nemilosrdno postavlja pred nas?

Idealan posao za tebe bi bio ovo sto moja drugarica radi. Njoj je svega preko glave. I hotela, kafica, diskoteka, restorana, koncerta, pa i vasara. Ali stalno upoznaje nove ljude i putuje po Srbiji. U pitanju je sklapanje ugovora za tzv „muzicki dinar“. Ima to lepsi oficielni naziv, ali ne mogu da ga se setim. Posao je drzavni i mesecno zaradi oko 100 000 din. A sve dobijes za dz. Pocev od spavanja po hotelima, ruckova po restoranima, pica, jedino benzin sam placas. Ne bacaju te svuda po Srbiji, vec tri meseca jedan okrug, pa drugi itd. Sluzbeni telefon i sl. I uvek imaju manjak kadrova, jer to niko nece da radi. Nikad nisi kod kuce. Ona ima samo zavrsenu gimnaziju. Znaci ne treba ti ni neko veliko obrazovanje. Raspitaj se. Treba ti promena. Izlazak iz svakodnevice.

 

[hakim bej]

Što sam stariji to sam sve usamljeniji, i to mi sve više smeta. Nedostaju mi dani srednje škole (za koje sam nekad mislio da su najgori mogući), a tokom kojih sam zapravo imao društvo i izlazio i stalno mi se nešto dešavalo.

Ne znam kako da se borim sa samoćom, gde uopšte upoznavati nove ljude kad imaš 27 godina? Čini mi se kao da, što sam stariji, zbir opcija za upoznavanje postaje sve suženiji. Iskreno, da mogu da biram ponovo bih se vratio u period kad sam imao petnaest godina. Najgore od svega je što ja od društva još uvek očekujem pre svega zabavu i još uvek imam mentalitet klinca-tinejdžera, a većina mojih vršnjaka su već u nekim mnogo ozbiljnim pričama, imaju poslove, mnogi su se i oženili, dobili decu... mene takav život ne privlači, niti će ikad, jednostavno nisam takav i tu nastaje problem. A opet s druge strane ne želim da me neko gleda ispod oka jer se u ovim godinama ponašam kao da i dalje imam 15.

Kako se uopšte boriti sa samoćom kad čovek predje 25-tu, i da li je to uopšte moguće? I da li nas, što smo stariji, očekuje sve manje zabave i sve brutalnija samoća usled očekivanja koja sistem nemilosrdno postavlja pred nas?

Da li zelis da se druzis sa petnaestogodisnjacima? Onda moras da krijes od roditelja da pusis, da bezis sa casova, ides na zurke sa sokovima bez glasne muzike posto u drugoj sobi spavaju matorani.
Da li zelis da se druzis sa vrsnjacima? Oni imaju drugacija interesovanja, tasna masna shef posao plata... deca. Ocekuje se tvoje aktivno ucestvovanje u razgovoru, a ti nemas teme.

Mozda upises skolu plesa, tamo ima svih generacija i cesta su druzenja. Kupi motor i nadji mesto gde izlaze motordzije. Ili nadji drustvo audiofila, kupi VTL-a i harmana, al obavezno lampu, to mogu ja da ti sredim, i zovi ih na slusanje muzike i oni ce tebe.

 

[prsho]

Na mrezama brate sta ce ti vise od toga samo bez zenidbe I zivljenja zajedno

 

[gost 213266]

Mozda upises skolu plesa, tamo ima svih generacija i cesta su druzenja.

Moze da upise i skolu trcanja, tamo stvarno moze da pronadje ljude svih uzrasta.
Pritom, trcanje jako dobro deluje na negativne misli

 

[barisca]

pa uspjeva mi, samo sto me previse ometaju drugi, o tome se radi

Ljude trpis i kad neces. Samo ti je to jos ostalo da promenis.

 

[Milan od Gruze]

Gledaj da nadjes smisao svog zivota.To treba da bude neka vrednost.Ljubav.
Ne boj se puta koji treba da predjes.

 

[Cakana Andjelic]

Gledaj da nadjes smisao svog zivota.To treba da bude neka vrednost.Ljubav.
Ne boj se puta koji treba da predjes.

evo ja se npr. ne plasim puta, al nidje mi ljubavi bre ne se rodio za mog zivota

 

[gost 367210]

Upiši opet srednju školu.

- - - - - - - - - -

pazi blek barone, jednom ces morati da pocnes da radis nesto u zivotu i tad ces upoznati ljude i druzices se sa njima. onda ces sa setom da se secas ovih dana kada si bio sam i slobodan

 

[електрика]

Eh, barone.... Mlad si ti za to iskustvo. Prava usamljenost nastaje onda kada počnu da umiru članovi porodice, pajtaši iz generacije i školski drugovi, komšije koje znaš od kad znaš za sebe, prijatelji, kumovi i uopšte svi oni koji su činili tvoj svet... a to, u proseku (naglašavam, u proseku!), ne počinje pre pedesete, recimo. Ti si sad u godinama kada ljudi ulaze u tvoj život i kad samo od tebe zavisi koliko će ih biti. Ovo posle pedesete je van naše kontrole.... Tako da glavu gore, izađi u grad i traži ljude koje bi hteo u svom životu...
A ako je baš tako strašno trenutno, ja bih na tvom mestu usvojila nekog džuleta iz prihvatilišta za pse... em bi učinio dobro delo, em bi odmah stekao najvernijeg prijatelja i saputnika

То је рецепт за идиоте. Њему треба девојка а не џукела.

- - - - - - - - - -

Ja imam tu veliku srecu sto se nikad ne osecam usamnjeno. I da me posaljes na kraj sveta opet bi nesto smislio.

A mnogo volim samocu, neverovatno, stanje gde mogu najjasnije da gledam sebe i ljude oko mene. Dodje mi vise kao prirodno stanje duha.

Такође.

 

[Opsednuta vedrina]

То је рецепт за идиоте. Њему треба девојка а не џукела.
.

Ili ne daj bože mačka

 

[електрика]

Ili ne daj bože mačka

Животиња ти не може надоместити људску реч.

 

[Richard III]

Toliki odgovori, a gotovo nijedan da je iole ozbiljan. Samo beskonačno podjebavanje i podsmevanje. Ovaj forum je stvarno otišao u ****, zajedno sa čovečanstvom u paketu...