Kako prebroditi depresiju i depresivne epizode

Sonatica72

Aktivan član
Moderator
Poruka
1.658
BLOG.jpg
Na ovom potforumu ( podforumu ) imamo nekoliko tema vezanih za psihoterapiju, i imamo teme sa savetima kako da se osećamo srećnije i bolje.

Nemamo aktivnu temu o depresiji koja se leči medikamentima, a tek kada je neko malo stabilniji psihički leči se psihoterapijom.

Depresija je psihički poremećaj raspoloženja. Simptomi depresije su izuzetna tuga, osećaj beznađa, razočaranja, usamljenost, osećaj krivice, nedostatak vere u sebe. I crne misli, želje za samoubistvom takođe su simtomi depresije.

Ukoliko neko više od dve nedelje oseća izuzetnu tugu, gubi samopouzdanje, ima osećaj krivice..treba što pre da ide kod psihijatra.

Kako pobediti depresiju i depresivne epizode?

Depresija može da se pobedi ukoliko se na vreme počne sa lečenjem i ukoliko postoji jaka želja da se taj poremećaj pobedi.

Ukoliko se sa lečenjem počne kasnije i ukoliko osoba svakodnevno oseća stres, lečenje depresije može da potraje dugi niz godina. Neko doživi samo jednu jaču depresivnu epizodu, neko i dve, tri epizode.

U periodima između depresivnih epizoda, i ukoliko ih nema, depresija je u remisiji.

Da li ste se nekada osećali depresivno, tj da li ste imali sve simptome depresije? Da li je neko od vaših bliskih osoba imao ili ima depresiju?

Depresija i osobe sa tim poremećajem stigmatizovani su od strane društva. Šta vi mislite o stigmatizaciji?

Kako se najlakše podnose depresivne epizode pisaću kasnije...

- Autorska tema -
 
Prošao sam kroz taj pakao teške depresije, gde sam lutao izgubljen, i tražio liticu s koje ću da se bacim. Nemam pojma kako preživeh to stanje, mislim da sam imao više sreće nego pameti. Potrebno je vreme, i spoljnja podrška. Što se tiče stigme, i sam sam stigmatizovao takve ljude, dok nisam to doživeo, tako da, šta da još kažem. Ništa.
 
Simptomi koje je Sonatica navela više su iz domena reaktivne depresije a kada je u pitanju klinička depresija ovo su osnovni dijagnostički kriterijumi
1. pad volje i energije(bezvoljnost)
2. nemogućnost da se uživa u stvarima koje su do tada donosile radost(hobi, druženje)
3 .promena apetita (smanjenje ili povećanje)
4.promena sna (nedostatak sna ili pak hipersomnija - preterano spavanje)
5.suicidalne misli (ne mora biti uključeno)

u trajanju od najmanje 2 nedelje.

Pored ovog nije zgoreg da pomenemo i takozvanu kognitivnu depresivnu trijadu a to su negativna slika o sebi, negativna slika o prošlosti, i negativna očekivanja od budućnosti.
 
Nikad nisam imao sve simptome odjednom.
Nikad nije trajalo duze od tri do pet dana.
Nisam imao suicidalne misli nikada.
Verovatno sam imao srece da ne pokleknem pod pritiskom.
Nesto najblize depresiji sam imao 1996 godine kad nisam ziveo ovde.
Tu godinu posle rata pamtim po tome sto sam uglavnom cutao.
isao sam svuda druzio se sa ljudima i sve ali cutke...otprilike pola godine.
 
Simptomi koje je Sonatica navela više su iz domena reaktivne depresije a kada je u pitanju klinička depresija ovo su osnovni dijagnostički kriterijumi
1. pad volje i energije(bezvoljnost)
2. nemogućnost da se uživa u stvarima koje su do tada donosile radost(hobi, druženje)
3 .promena apetita (smanjenje ili povećanje)
4.promena sna (nedostatak sna ili pak hipersomnija - preterano spavanje)
5.suicidalne misli (ne mora biti uključeno)

u trajanju od najmanje 2 nedelje.

Pored ovog nije zgoreg da pomenemo i takozvanu kognitivnu depresivnu trijadu a to su negativna slika o sebi, negativna slika o prošlosti, i negativna očekivanja od budućnosti.

Prvo, @neoplanta again hvala za dopunu uvodnog posta. :heart:

Trudila sam se da uvodni post bude kratak i lak za čitanje.

Ja imam kliničku depresiju i depresija više nije u remisiji. Malopre sam radila Bekov test i rezultat nije dobar ( 33 boda ).


Kako se najlakše podnose depresivne epizode

Nisam psiholog ni psihijatar, ali mogu da podelim svoje lično iskustvo.

Prvu težu depresivnu epizodu prebrodila sam zahvaljujući jednoj prijateljici i prijatelju koji je psiholog.

Kada sam imala drugu težu depresivnu epizodu, imala sam emotivnog partnera koji mi je mnogo pomogao.

Dakle, najvažnije je imati podršku bliskih osoba. Takođe je bitna želja da vam bude bolje. Autostigmacija nije dobra.

Ukoliko radite a osećate se depresivno, nemojte da tražite bolovanje! Socijalna interakcija je veoma važna.

Ukoliko ne radite, naterajte sebe da se družite sa ljudima, na početku kratko, zatim sve duže.

Pokušajte da pažnju i svoje misli usmerite ka čitanju, ili gledajte neku seriju...Ili spavajte..

Redovno uzimajte prepisane lekove, po potrebi zakažite vanrednu kontrolu kod psihijatra.

Pre svega imajte želju da vam bude bolje.

-nekad je lako dati savet..a teško ga je primeniti na sebi-
 
Kaže se da je depresija bolest s tisuću lica, a uz sve to svi smo individualni i imamo različita iskušenja u životu. Pa u tom smislu, mislim da ne postoji univerzalni lijek za to stanje, treba prilagoditi svakoj osobi za njene potrebe. U svakom slučaju, za sam početak, razumijevanje potreba tih ljudi, podrška i pomoć na tom putu, naravno koliko je u našoj moći.
 
U svakom slučaju, za sam početak, razumijevanje potreba tih ljudi, podrška i pomoć na tom putu, naravno koliko je u našoj moći.

Sve ovo što si nabrojao znači odsustvo stigmatizacije osoba sa psih.poremećajima,,najpre osobama koje imaju depresiju. Bravo! 🙂

Pitanje za tebe, i za sve ostale:

Da li se stigmatizacija osoba sa depresijom smanjila i da li se i dalje smanjuje od trenutka kada je Aleksandar Stanković, novinar HRT-a, voditelj emisije "Nedeljom u 2" izneo javno svoje lično iskustvo vezano za depresiju?

IK Laguna je objavila Stankovićevu knjigu " Iz svoje kože: Život sa depresijom ".

U Hrvatskoj je izašla ista knjiga, ali sa naslovom "Depra".
 
Pitanje za tebe, i za sve ostale:

Da li se stigmatizacija osoba sa depresijom smanjila i da li se i dalje smanjuje od trenutka kada je Aleksandar Stanković, novinar HRT-a, voditelj emisije "Nedeljom u 2" izneo javno svoje lično iskustvo vezano za depresiju?
Nisam siguran. Vjerujem da je njegovo iskustvo bilo od koristi mnogima, no za ostvarivanje dugotrajnih promjena potrebno je sustavnije i dublje utjecati na mentalitet jednog naroda.
 
Nisam imao periode depresije, ali sam imao periode lošeg života gde nisam bio baš srećan.

Suštinski, moj lični utisak je da je depresija stanje koje čovek primeti, a onda shvati to i prihvati to kao svoje stanje.

Moja preporuka je da svako ko je u tom stadijumu proba da shvati to kao samo trenutno stanje i fazu i da shvate ljudi da to nije nešto što oni moraju da žive, nisu osuđeni na robiju od 20 godina pa moraju da sede tu, hteli ili ne.

Ako ti se ne sviđa posao, promeniš posao, ako ti neki od prijatelja ne prija, prosto prestaneš da se viđaš sa tom osobom, promeniš partnera ako ti je to izvor lošeg raspoloženja. Pri čemu odlično shvatam da ništa u tom stanju nije lako, čak ni izaći iz kuće, ali mislim da ljudi moraju da shvate da za sebe i svoj život moraš da se boriš, neće ti niko doći u stan i reći "znam da ovde ima neko kome je loše, hajde da ti pomognem". Naći neki hobi takođe pomaže... Prosto nađeš nešto u čemu se osećaš dobro dok radiš to, odvojiš u nedelji bar dva dana za to.
 
Ja jesam imala period padanja u neki vid depresije, nakon iznenadnog gubitka supruga, pre tri i po godine.
Što je najgore, sin, koji je u tom momentu imao 14 godina (dakle, pubertet), veoma loše i teško je prihvatio smrt oca.
To me je dodatno "vuklo na dno", njegova patnja i moja nemoć da mu bilo kako priđem i pomognem mu, jer se bio potpuno zatvorio u sebe.
Svoju depresiju sam rešila obraćanjem psihijatru i ispijanjem antidepresiva neko vreme, a problemi sina, tj. njegovo suočavanje i prihvatanje gubitka oca je potrajalo i, koliko god to bilo teško, konačno je i on, posle dve godine borbe, odlazaka na psihoterapije, naših razgovora, razgovora, razgovora... prihvatio realnost takvom kakva je.

Depresija je nešto što svakog u nekom momentu može snaći i treba razbiti tabu da je sramota otići kod psihijatra.
Baš naprotiv, kao što kod zubara idete kada vas boli zub, tako i kod psihijatra treba otići ako se ne možete nositi sa bolom u duši.
A on će vas već uputiti šta i kako dalje...
 
najbolji lijek je za depresiju je izlaganje suncu, rekreiranje poput trčanja ili biciliranja, rad u vrtu, ili neki rad s rukama u kojem vidiš rezultat, poput rezbarenja ili popravka nečega. Naravno tu je i socijalna komponenta, treba imati neki dodir s ostalim ljudima, sad je to malo delikatno ali i to ide u kompletu s gore nabrojanim. Danas se često ističe pojam "Kliničke depresije", ja sam uvjeren da je to velika zmišljotina s ciljem a nas zatuču tabletama. Doduše depresija mjenja mozak, ali depresija je izbila radi nekakvih događaja a ne radi toga jer smo se rodili s nekakvim depresivnim mozgom. Namjerno mješanje uzroka i posljedice.
 
Ukoliko radite a osećate se depresivno, nemojte da tražite bolovanje! Socijalna interakcija je veoma važna.
Ovo je bilo jako teško sprovesti u delo.

Meni je više prijalo da budem sama. Mogla sam jasnije da razmišljam, radim nešto šta mi je u tom trenutku prijalo, šetam...
Ne volim intezivnu komunikaciju sa ljudima.
Par odabranih mi je sasvim dovoljno.
 
Nisam imao periode depresije, ali sam imao periode lošeg života gde nisam bio baš srećan.

Suštinski, moj lični utisak je da je depresija stanje koje čovek primeti, a onda shvati to i prihvati to kao svoje stanje.

Moja preporuka je da svako ko je u tom stadijumu proba da shvati to kao samo trenutno stanje i fazu i da shvate ljudi da to nije nešto što oni moraju da žive, nisu osuđeni na robiju od 20 godina pa moraju da sede tu, hteli ili ne.

Ako ti se ne sviđa posao, promeniš posao, ako ti neki od prijatelja ne prija, prosto prestaneš da se viđaš sa tom osobom, promeniš partnera ako ti je to izvor lošeg raspoloženja. Pri čemu odlično shvatam da ništa u tom stanju nije lako, čak ni izaći iz kuće, ali mislim da ljudi moraju da shvate da za sebe i svoj život moraš da se boriš, neće ti niko doći u stan i reći "znam da ovde ima neko kome je loše, hajde da ti pomognem". Naći neki hobi takođe pomaže... Prosto nađeš nešto u čemu se osećaš dobro dok radiš to, odvojiš u nedelji bar dva dana za to.

Stanje je, na primer, cerebralna paraliza sa kojom može i mora da se živi.

Depresija nije stanje već poremećaj raspoloženja i mora da se leči. Nikako ne sme da se prihvati kao stanje..Prihvatanjem depresije kao stanja oni koji imaju depresiju ne čine ništa da im bude bolje.

" Želim da mi bude bolje" je prvi i verovatno najvažniji korak u lečenju depresije.

najbolji lijek je za depresiju je izlaganje suncu, rekreiranje poput trčanja ili biciliranja, rad u vrtu, ili neki rad s rukama u kojem vidiš rezultat, poput rezbarenja ili popravka nečega. Naravno tu je i socijalna komponenta, treba imati neki dodir s ostalim ljudima, sad je to malo delikatno ali i to ide u kompletu s gore nabrojanim. Danas se često ističe pojam "Kliničke depresije", ja sam uvjeren da je to velika zmišljotina s ciljem a nas zatuču tabletama. Doduše depresija mjenja mozak, ali depresija je izbila radi nekakvih događaja a ne radi toga jer smo se rodili s nekakvim depresivnim mozgom. Namjerno mješanje uzroka i posljedice.

Slažem se sa boldovanom rečenicom. Ali, oni koji leže u mraku i potpuno su bezvoljni ovaj savet ne mogu da prihvate. Tek kad toj nekoj osobi X koja leži u zamračenoj sobi, bude bolje, može da počne da se bavi hobijem, ali korak po korak...

Klinička depresija postoji kao što postoje sezonska depresija ili postporođajna depresija. Lekovi moraju da se piju i potrebna je psihoterapija, posebno u kliničkoj depresiji.

Depresija ne nastaje samo zbog nekih događaja. Osobe sa CP i oni koji imaju multiplesklerozu najćešće dolaze kod psihijatra, po rečima moje psih.

CP je stanje ali osobe sa tom dijagnozom uglavnom su osobe sa invaliditetom. I oni koji imaju MS tokom vremena, pre ili kasnije, postaju invalidi..

Teško je prihvatiti da imaš neka ograničenja koja drugi nemaju. Osobe sa MS teže to prihvataju.


Ovo je bilo jako teško sprovesti u delo.

Meni je više prijalo da budem sama. Mogla sam jasnije da razmišljam, radim nešto šta mi je u tom trenutku prijalo, šetam...
Ne volim intezivnu komunikaciju sa ljudima.
Par odabranih mi je sasvim dovoljno.

Ja sam intezivno komunicirala sa ljudima dok sam radila i dok sam se aktivno bavila politikom na lokalu.

Glava mi je bila prepuna informacija, imala sam rokove u kojima sam morala da završim posao... i sada više ne volim tu intezivnu komunikaciju sa ljudima.

Ne volim ni da pričam telefonom, jer sam u tom hiperaktivnom razdoblju života stalno pričala..

I ja radim šta mi prija..u to spada na prvom mestu čitanje i ovaj forum...i gledanje po neke serije.
 
Poslednja izmena:
Pitanje za tebe, i za sve ostale:

Da li se stigmatizacija osoba sa depresijom smanjila ?
Kao i pitanje stigmatizacije gejeva, crnaca , bilokojih nekada stigmatizovanih osoba ? Bez da budem gruba, ali ljudi više ne reaguju ni na šta. Sve može da prođe . Tako da nije toliko da su počeli da prihvataju, koliko im je svejedno za sve. A i, za razliku od nekad, mislim da sada svako od nas poznaje bar jednu osobu lično koja ima depresiju ili sl, pa nas i to čini "naviknutim" i sposobnim za malo veće razumevanje te 'problematike'.

Ali buduće generacije depresivaca će moći da se oslone samo na stručnu pomoć, jer u kom pravcu sada napredujemo, biće sve manje prijateljstava, veza, članova porodice koji će pružiti ruku u nevolji. Svi su sve "samostalniji" i emotivno nepovezaniji.
 
Ali buduće generacije depresivaca će moći da se oslone samo na stručnu pomoć, jer u kom pravcu sada napredujemo, biće sve manje prijateljstava, veza, članova porodice koji će pružiti ruku u nevolji

To je nažalost tačno. Imam utisak da je pandemija covid19 razlog za povećan broj depresivnih ljudi ali i onih koji imaju socijalnu fobiju.

Sa jedne strane, to zaključavanje u jeku pandemije, bilo je dobro dok se nisu našle vakcine, tj dok nije krenula masovna vakcinacija..

Posledice su ostale. Imam u svom bliskom okruženju osobe koje sada imaju problem da se vrate u "normalan" život. Postale su asocijalne i depresivne.

Davno sam čitala članak, i nisam ga memorisala, u kome Danska i još neke zemlje donose planove vezane za mentalno zdravlje stanovništva, posle pandemije. Članak je objavljen dok još SZO nije odjavila pandemiju.

Sve je manje prijateljstava, sve manje druženja unutar porodice, sve manje veza. Pandemija covid19 ipak nije jedini "krivac" za to.

Da li su krivi i smart telefoni, društvene mreže, video igrice ili smo i sami delimično krivi za to..ne znam..

Primetila sam na nekim sajtovima psiholoških savetovališta da uslugu prve pomoći daju online. Znači, ni tu nema živog kontakta, sve je online.

Psihijatri, a verujem i psiholozi, daju savete da je potrebna socijalna interakcija, ali uživo, ne preko interneta.

Lakše se prebrodi depresija kada se razgovara i kontaktira sa ljudima.
 
najbolji lijek je za depresiju je izlaganje suncu, rekreiranje poput trčanja ili biciliranja, rad u vrtu, ili neki rad s rukama u kojem vidiš rezultat, poput rezbarenja ili popravka nečega. Naravno tu je i socijalna komponenta, treba imati neki dodir s ostalim ljudima, sad je to malo delikatno ali i to ide u kompletu s gore nabrojanim.
Bravo, odlične preporuke
Danas se često ističe pojam "Kliničke depresije", ja sam uvjeren da je to velika zmišljotina s ciljem a nas zatuču tabletama
Misle na endogenu, genetski nasleđenu, onu koja se mogla i u ranom dobu primetiti i koja ponekad prati čoveka tokom celog života.

Suprotnost bi bila ovo što je opisala @~Ellena~ :traje jedno ograničeno vreme, rezultat je nekog traumatskog događaja, posle nastupa period bez iste.
Ellena, drago mi je veoma što si uspela da se izboriš ❤️
 
Depresija jeste jedno ozbiljno i mučno stanje, gde je čovek zdrav a bolestan, imaš ruke i noge a ne možeš njima ništa, treba da uradiš nešto što bi ti pomoglo a baš to ne možeš. Druga muka depresije je izolovanost, ljudi počnu da izbegavaju kontakte time se depresija umnožava, zatim izbegavaju bilo kakvu aktivnost jer im svaka donosi muku i sve im se čini kao ogroman napor a upravo bi im pomogla.
Nekad su ljudi govorili : kad se osećaš loše uzmi drvo i idi hodaj u šumi, na livadi, hodaj dok se ne umoriš. Ili - idi među ljude.
A nisu znali tada ni za psihologe ni za lekove
 
Istina nekada je bilo lakše ostvariti socijalni kontakt, živeli su naši preci po selima i na koja god bi vrata zakucali i rekli Dobar dan, domaćine on bi im izneo kafu pitao šta ima kako se živi, danas je to nama čudno, za to smo uskraćeni.
Mislim da je za introverte, asocijalne, depresivce, lakše sad, oni retko kucaju na tuđa vrata, više uglavnom sede svojoj kući, pa ovako bar mogu malo virtuelno da se zabave...
 
Da, @Cvetoje ali dobro je imati kontakt sa živom osobom pa nek je jedna i jednom nedeljno.
Introverte ćete naći u biblioteci na primer 🙂, pa započnete razgovor o knjigama. Pa ljudi koji sami šetaju psa - pitajte koje je rase, kakve su odlike te rase... Pa opet odete na neko isto mesto, neka klupa obična, neko je tu češće pa vas prepozna i niste mu strano lice, pa započeti nekakav razgovor...
Jer u sobi nema nikog a napolju bude poneko👍
 
Poslednja izmena:
ok je biti i u depresiji ponekad jer onda kada izađeš iz toga više ceniš sreću, radost, zadovoljstvo, duševni mir..
ja sam bio u teškoj depresiji kada sam se razišo sa jednom devojkom.. mislio sam da je kraj sveta.. trajalo je 6 meseci.. nisam pio nikakve lekove, pio sam pivo i slušao Tomu, Đoleta itd.. pojačavao sam tugu do krajnjih granica jer sam sam tako hteo..tuga i depresija.. dva u 1.. onda jbg vreme odradi svoje..to ne može da traje večno.. kod mene pola godine, kod nekog godina, kod nekog mesec dana.. jedno jutro se probudiš i razmisliš: e danas bi mogao biti dobar dan.. da odem u park, na bazen, na utakmicu.. sledećeg dana otputuješ negde na vikend i tako malo po malo shvatiš da je sve prošlo..
juče sam odgledao najnoviji klip Familije , on na nekoj sahrani i razmišlja i kaže:
Svaki dan iznad zemlju je dobar dan tako da se neću sekiram!
e tako i ja..
 
ok je biti i u depresiji ponekad jer onda kada izađeš iz toga više ceniš sreću, radost, zadovoljstvo, duševni mir..
ja sam bio u teškoj depresiji kada sam se razišo sa jednom devojkom.. mislio sam da je kraj sveta.. trajalo je 6 meseci.. nisam pio nikakve lekove, pio sam pivo i slušao Tomu, Đoleta itd.. pojačavao sam tugu do krajnjih granica jer sam sam tako hteo..tuga i depresija.. dva u 1.. onda jbg vreme odradi svoje..to ne može da traje večno.. kod mene pola godine, kod nekog godina, kod nekog mesec dana.. jedno jutro se probudiš i razmisliš: e danas bi mogao biti dobar dan.. da odem u park, na bazen, na utakmicu.. sledećeg dana otputuješ negde na vikend i tako malo po malo shvatiš da je sve prošlo..
juče sam odgledao najnoviji klip Familije , on na nekoj sahrani i razmišlja i kaže:
Svaki dan iznad zemlju je dobar dan tako da se neću sekiram!
e tako i ja..
Mislim da si ti bio utučen i tužan, a ne depresivan
 

Back
Top