Imala sam u kući narkomana.
Možemo ovde da palamudimo do sutra ... ali konkretne pomoći porodice nema, zato što je narkoman (barem u mom slučaju) ne želi. On je samo "drugačiji", "takva mu je karma" i "neshvaćen" je. Pa se vi borite da ga ubedite u suprotno....
Izuzev (a tu bih se, konačno, jednom složila sa Goranom
) ljubavi i mnogo, mnogo strpljenja. Kada ljubav počne da presušuje - što je sasvim izvesno i "normalno" nakon što vas zavisnik psihički, materijalno i fizički dovoljno izmaltretira - ostaje da i dalje pokušavate da mu pomognete ne biste li spasili sopstveni život. E, kada to prođete a rezultata nema, ostaje vam da batalite tople a uzaludne reči, i otkažete mu gostoprimstvo zajedničkog života - ako je izvodljivo.
U nekim skandinavskim zemljama porodična terapija u lečenju raznih, težih oblika zavisnosti podrazumeva i odbacivanje zavisnika od strane porodice. Po principu: dosta si nas šikanirao, umri ako hoćeš a nas ostavi da se saberemo i pokušamo opet da živimo.
Moje iskustvo kaže da, kada zavisnik dođe u tu fazu, obično mu nema spasa.
Moje iskustvo, takođe, govori da je, za čupanje iz horora zvanog "život sa zavisnikom" potrebno mnogo snage i volje. Recimo - sedam teških godina, tokom kojih naučite da i zavisnici imaju dušu, samo što je obolela ... ne vašom krivicom, ali da svakako mrvicom svog postojanja imate udela u njegovoj bolesti.
Kad i ako zavisnik ozdravi, i vi ste ozdravili. Ako ne više zbog i za njega, vredi se izboriti za sebe.
))))))) Treba nas odvesti negde gde nema interneta, u prirodu na godinu dana..... da secemo drva i radimo u basti 
