Како објаснити детету смрт блиске особе, из породице?

[gost 149754]

Ne treba ga drzati pod staklenim zvono nego sve direktno. Moji su mene mazili pa se sad plasim smrti, sahrana (ne idem na njih), a to ume biti strasno. Dok, moju sestru od tetke vodali po sahranama stalno i pricali sve direktno i evo je devojka ko zmaj

dve krajnosti.....

 

[gost 159591]

Zvucace bezosecajno ali...Godinama sam zivela tamo gde se umire svaki dan i gde se umire bez pravila i bez bolesti i bez starosti. Umiralo se jer je pao zastitni lim pa te videli oni koji nisu trebali ili se umiralo zato sto nisi otisao u podrum ili zato sto si izasao da naspes vodu na bunaru a nisi sacekao noc. Umiralo se bez razloga, bez reda i bez placa, sahranjivalo nocu, bez svestenika, bez muzike, bez hrane i obicaja.
Skoro deset godina posle toga svaka prirodna smrt mi je izgledala kao najobicnija svakodnevnica a jos ako je dolazila po redu izgledala je kao pravi blagoslov.
Deca su bila mala a li ipak upijali su sve i vidim da sam prenela na njih tu neku ravnodusnost prema smrti. Bez problema prihvataju odlaske, sahrane, filmove sa tuznim krajevima i cinjenicu da je sve prolazno.
Ja sad opet posle mnogo godina opet placem i kad umre neko star i bolestan. Opet mi je Bogu hvala dovoljno za suze to sto sam nekog volela a vise ga nema.

 

[gost 149754]

jao što je teška tema....ali korisna
mislim da deci nije mesto na groblju, nekako mi to ne ide zajedno izuzev kad umre jako bliska osoba (al o tome je tema)
s jedne strane možda kućni ljubimac igra ulogu...npr u slučaju smrti kučeta, mačeta. reći detetu, nema ga više , crko je...zakopati i detetu pokazati mesto gde je životinja zakopana
nemojte me pogrešno shvatiti,...al smatram da dete tako lakše podnosi gubitak voljenog bića, se sreće sa smrću na neki način...kapira da je i to deo života i da život i pored toga ide dalje...

 

[Ashe Hime]

Mi smo nasem sinu kada je bio mali i postavljao takva pitanja objasnili da jeste tacno da cemo svi umreti, ali da ce biti toliko star da ce mu dosaditi da zivi tako da nema problema (uz dodatak da smo i on i mi veoma mladi )

lukavo

 

[Софија]

jao što je teška tema....ali korisna
mislim da deci nije mesto na groblju, nekako mi to ne ide zajedno izuzev kad umre jako bliska osoba (al o tome je tema)
s jedne strane možda kućni ljubimac igra ulogu...npr u slučaju smrti kučeta, mačeta. reći detetu, nema ga više , crko je...zakopati i detetu pokazati mesto gde je životinja zakopana
nemojte me pogrešno shvatiti,...al smatram da dete tako lakše podnosi gubitak voljenog bića, se sreće sa smrću na neki način...kapira da je i to deo života i da život i pored toga ide dalje...

Ух, кућни љубимци.
У трећем основне сам добила малог немачког ловног теријера од мојих.
Имамо двориште.
Једну ноћ је њу ( била је женка), неко, једноставно однео из дворишта.

Ја сам данима патила.
Долазила сам из школе тужна, сатима је тражила и по пљуску и по сунчаном времену по околним улицама у нади да ћу је пронаћи.

Питам се, колико може детету тешко пасти губитак родитеља, у том неком свесном- осетљивом узрасту, кад смо у стању око кућног љубимца толико да се потресемо?
Још дете не уме да рационалише као одрасла особа...

 

[Софија]

a meni se cini da je vazno da im objasni bas majka jer je to njihov zajednicki bol i najbliza osoba.

Да и ја мислим да би БАШ мајка требала, али у тој ситуацији....

 

[Sibil Vejn]

Uh.....imala sam 8 godina kad mi je umrla baka koja me je odgajila,naucila da pisem,ma volela sam je i slusala vise nego roditelje

Istog trena kad sam cula za njenu smrt,pocela sam da histerisem,vristim...

Nisam isla na sahranu,nisam bila u stanju...Sad mi je zao sto nisam.

Inace,nemam frku od groblja,cak nasuprot,opusta me taj neki mir...ali kad idem baki na groblje,trebaju mi dani da se pripremim psihicki

 

[dobro_je]

Читала сам у стручним књигама да децу не треба лагати и заваравати причама да је ''неко отпутовао далеко, далеко''...јер ће дете онда чекати да се тај неко врати, а после извесног времена почеће да се осећа одбаченим јер тај неко не долази, и тако схватити да га тај неко више не воли и да му није стало до детета...осећаће бес, тугу, дуготрајно нестрпљиво ишчекивање...

Затим, кажу да није добро правити се као да ништа није било - дете треба да прихвати да је у реду бити тужан и испољавати тугу за неким ко је умро, поделити ту тугу са најближима.

С друге стране није добро малу децу водити на сахране да не би била трауматизована пребурним изливима емоција - врискањем, бацањем у раку за покојником, гласним хорским нарицањем...

Ја бих рекла да је тај неко умро, повела бих дете на гроб касније, рекла бих ИСТИНУ, али бих ту истину прилагодила његовом нивоу разумевања.

Иначе, ја сам прошле године повела своју децу на сахрану деда-тече (имале су 10 и 11 година). Изабрала сам да их водим баш зато што су га оне ретко виђале, нису биле нешто посебно емотивно везане за њега, а пошто је био стар и болестан није било ни неких трауматичих сцена. Питала сам их да ли желе да уђу у капелу да виде покојника и рекле су да хоће. Док смо чекале сахрану (јер смо рано стигле) шетале смо по гробљу, много сам им причала о обичајима, о гробљу, сахранама...и мислим да им је то било једно корисно искуство (наравно, проценила сам да су довољно одрасле и спремне да се суоче са тако нечим - а боље тада него да им први пут буде када умре неко ближи и дражи.)

Ja kao dete nisam bila postedjena sahrana (izuzev tih naricanja i bacanja ako je moglo da se izbegne), receno mi je sta je smrt, pre ili kasnije svi cemo umreti!
Jedino sam sa 5 - 6 godina mislila da ce svi moji dragi ljudi da umru i toga me bio strah veoma kratko ali ne mislim ni da je to nesto nenormalno!
I danas, mnogo mi je lakse zbog toga!
E da, ovde se radilo o ljudima iz blize okoline i nije najuza rodbina!
Drugacije sam kasnije dozivljavala smrt bliskih osoba i prozivljavala manje traume!
Mislim da ne treba skrivati i lagati deci nista oko toga!
Hellen, mislim da si bas dobro postupila, a to ce i one shvatiti kasnije
Ja licno nemam nikakve traume od toga!

 

[dobro_je]

Zvucace bezosecajno ali...Godinama sam zivela tamo gde se umire svaki dan i gde se umire bez pravila i bez bolesti i bez starosti. Umiralo se jer je pao zastitni lim pa te videli oni koji nisu trebali ili se umiralo zato sto nisi otisao u podrum ili zato sto si izasao da naspes vodu na bunaru a nisi sacekao noc. Umiralo se bez razloga, bez reda i bez placa, sahranjivalo nocu, bez svestenika, bez muzike, bez hrane i obicaja.
Skoro deset godina posle toga svaka prirodna smrt mi je izgledala kao najobicnija svakodnevnica a jos ako je dolazila po redu izgledala je kao pravi blagoslov.
Deca su bila mala a li ipak upijali su sve i vidim da sam prenela na njih tu neku ravnodusnost prema smrti. Bez problema prihvataju odlaske, sahrane, filmove sa tuznim krajevima i cinjenicu da je sve prolazno.
Ja sad opet posle mnogo godina opet placem i kad umre neko star i bolestan. Opet mi je Bogu hvala dovoljno za suze to sto sam nekog volela a vise ga nema.

Ja danas ne reagujem uopste ako je neko mator (oprostite ali tako je)!!

 

[Alisa u zemlji čuda]

Ja sam matora, pa se bojim smrti bliske osobe
Hvala bogu, od kako sam svesna sebe, niko blizak mi nije umro. Imala sam 4,5 godine kada mi je umro deda, ali se ničega ne sećam. Posle toga, srećom, niko...
I često pomislim kako ću ja preživeti to...
Zbog kornjače sam plakala danima, a kada nam je kuče uginulo, tj. uspavali smo ga jer je bio jako bolestan, ja sam bukvalno crkavala od tuge mesecima.
Ali kada bude ljudsko stvorenje, ja se bojim, jako se bojim...
Nemam pojma kako ću ja to preživeti, a kamoli kako će mom detetu biti kada me bude videlo takvu...

Jednom sam mojoj mami rekla da bih volela da umrem pre svih svojih dragih, jer ne mogu da podnesem gubitak voljene osobe... Naljutila se na mene...

 

[Maron]

umrla je?

eventualno je odvesti na grob kasnije, nikako tokom sahrane da je traumiraju drama-loving ljudiniti sami dramirati pred djetetom na grobu

Slazem se.Nema potrebe da dete prisustvuje samoj sahrani.

 

[gost 10000]

Читала сам у стручним књигама да децу не треба лагати и заваравати причама да је ''неко отпутовао далеко, далеко''...јер ће дете онда чекати да се тај неко врати, а после извесног времена почеће да се осећа одбаченим јер тај неко не долази, и тако схватити да га тај неко више не воли и да му није стало до детета...осећаће бес, тугу, дуготрајно нестрпљиво ишчекивање...

Затим, кажу да није добро правити се као да ништа није било - дете треба да прихвати да је у реду бити тужан и испољавати тугу за неким ко је умро, поделити ту тугу са најближима.

С друге стране није добро малу децу водити на сахране да не би била трауматизована пребурним изливима емоција - врискањем, бацањем у раку за покојником, гласним хорским нарицањем...

saglasan sam, s tim što bih dodao i to da deca, već od ranog detinjstva imaju predstavu, ne baš tačnu o smrti, mada neka i tačnu, nego šta je to trajna odsutnost, to nije tek neki običan put. istovremeno ona postavljaju pitanja čim čuju da nešto kao smrt postoji, u pričama i - šta se desilo nekome u priči, šta to znači da je umro i slično, postavljaju pitanja, ali taman toliko da misle da vi nemate baš tačnu predstavu da ona tačno ZNAJU o čemu je reč...deca osećaju, povezuju, gledaju vas, tako da je pogrešno da ih uljujkujete u neke baš nerealne priče. i tada će vas dece folirati da ne znaju...uvek mnogo više znaju nego što mislite, samo što vi nemate predstavu o tome i onda neka deca takav obrazac ponašanja koji je bespotrebna zaštićenost, mogu i da zloupotrebe.

 

[gost 101840]

ukazati da je smrt nešto prirodno, što nikog neće zaobići...

 

[Giovanna]

Ja sam matora, pa se bojim smrti bliske osobe
Hvala bogu, od kako sam svesna sebe, niko blizak mi nije umro. Imala sam 4,5 godine kada mi je umro deda, ali se ničega ne sećam. Posle toga, srećom, niko...
I često pomislim kako ću ja preživeti to...
Zbog kornjače sam plakala danima, a kada nam je kuče uginulo, tj. uspavali smo ga jer je bio jako bolestan, ja sam bukvalno crkavala od tuge mesecima.
Ali kada bude ljudsko stvorenje, ja se bojim, jako se bojim...
Nemam pojma kako ću ja to preživeti, a kamoli kako će mom detetu biti kada me bude videlo takvu...

Jednom sam mojoj mami rekla da bih volela da umrem pre svih svojih dragih, jer ne mogu da podnesem gubitak voljene osobe... Naljutila se na mene...

Isti slučaj je kod mene..Uhvati me panika po nekad kad shvatim da ću ostati bez oca, majke i neće imati niko da ih zameni...Lakše je kad imaš svoju porodicu,pa smrt roditelja koliko toliko lakše prevaziđeš ali kad si sam,baš je teško..

 

[krvolok]

Питање је садржано у самом наслову.

Како бисте објанили детету од 4-5 година да је нпр. умрла бака/дека

Шта рећи детету, а да схвати да тог неког више никад неће видети, уз минималне последице по дете?

Jednostavno !!! Mirnim glasom kažeš detetu : " Sine, na korak si bliži vlasništvu na bakinoj kući ! ", tako da je dete potpuno utešeno !!!

 

[NatasaNatasa]

Moja drugarica je prećutala smrt i jednog i drugog dete svojoj ćerki .... Kad sam je pitala šta joj je rekla, kaže kao da je rekla da su otišli na neki put ..... ta dva čoveka su umrla u roku od godinu dana ..... A kad sam je pitala zašto maloj nije rekla (pri tom je anja tada imala 7 godina) ona je rekla da to mala ne bi podnela - ostadoh u šoku ....Nisam baš razumela taj poriv, ali ajde .... majka joj je, bolje zna.

 

[Sibil Vejn]

Istina je to,dete bi sigurno bilo strasno povredjeno.

Ja sam primer...mislim,s vremenom tuga postane manja,ali mene i danas srce zaboli od tuge i pocnem da placem kad se setim bake.

Njena smrt mi je obelezila deo detinjstva.

 

[Lilith89]

Kao mala sam se susrela sa smrcu.
Bila je to moja baka.Imala sam cetiri godine.
Ona je bila relativno mlada,i svi su bili jako potreseni zbog njene smrti.
meni je mama prosto rekla da je ona umrla.
Da je vise nema.Da cemo uzeti neke stvari iz njenog stana.Da mi je ostavila soljice sa zvezdicama iz kojih sam volela da pijem vodu i sok kada odem kod nje.
Nisam bila na sahrani,ali sam cesto odlazila na groblje(uostalom i blizu mi je)
I tako nekako kao dete sam se vezala za groblje.Bilo mi je zanimljivo tamo
Onda u osnovnoj skoli,bili smo cetvrti razred poginuo nam je drug iz odeljenja.Bila je to jako potresna sahrana.I neka deca su se tada prvi put susrela sa smrcu.I to na jako ruzan nacin.

 

[crveni oblak]

Питање је садржано у самом наслову.

Како бисте објанили детету од 4-5 година да је нпр. умрла бака/дека или још горе мама/тата?

Шта рећи детету, а да схвати да тог неког више никад неће видети, уз минималне последице по дете?

Mislim da je najbolje jednostavno reci da je neko umro i da vise nece doci i naglasiti je ostavio detetu puno ljubavi. Bila je tema svojevremeno gde je bilo dosta korisnih saveta, pokusau da je nadjem...

 

[krvolok]

Kao mala sam se susrela sa smrcu.
Bila je to moja baka.

Izgleda da potičeš iz ne baš konvencionalne porodice, već više onako, na formu Adams - femili !!!

 

[xpertbet]

U svakom slucaju im treba staviti do znanja da tog nekog mogu da nose u mislima i osecanjima, secanjima i da ne treba da ga zaborave ali da je taj neko ne svojom voljom negde jer ih definitivno nije napustio vec je bio primoran da ode

Sustina je da ni ljudi ne razumeju smrt bas najbolje a ne deca tako da ukrasavanje situacije moze kasnije stvoriti prezir ako se duboko ubede u to ili cak i ismevanje od okoline

Deca razumeju takve stvari dosta dobro, kao pravi mali ljudi i znaju kad je neko bolestan, osecaju kad je nekome tesko, shvate da neko nije tu

Najbitnije je ne stvarati im zabludu kako je tamo bolje niti da je taj neko otisao u smrt svojom voljom jer mu je tamo lakse jer mogu da se osete da ih neko napustio zbog sopstvenog dobra

komplikovana je i tuzna tema

 

[Meg Rajan]

Uh.....imala sam 8 godina kad mi je umrla baka koja me je odgajila,naucila da pisem,ma volela sam je i slusala vise nego roditelje

Istog trena kad sam cula za njenu smrt,pocela sam da histerisem,vristim...

Nisam isla na sahranu,nisam bila u stanju...Sad mi je zao sto nisam.

Inace,nemam frku od groblja,cak nasuprot,opusta me taj neki mir...ali kad idem baki na groblje,trebaju mi dani da se pripremim psihicki

Kada je moj otac prosle god.umro,moja cerka je imala 11g.,bila je takodje vezana za njega,odgojio je,igrao se sa njom...i takodje kada sam joj rekla da je umro,nije mogla da dodje do vazduha,ridala je,histerisala,nisam mogla da je smirim...u jednom trenutku sam pomislila da zovem Hitnu...mada sam biranim recima rekla...jako je bilo tesko,mada su se vece pre smrti oprostili,i znala je da je kraj...jako mucno...nije isla na sahranu,bila je kod rodjaka,nije isla u skolu,nije bila spremna...razgovarala sam sa njom i rekla sam joj da je deka bio jako bolestan,da ga je mnogo bolelo i da se jako mucio i da je sada negde gde ga nista ne boli,i da tamo nije sam vec da su tamo njegova braca i prijatelji...da zamisli kao da je negde otputovao...i da on i dalje zivi u njenom srcu i da ne bi voleo da je vidi tako tuznu...i onda je ona tako ponekad uvece gledala u zvezde i uzdahnula vise puta...ove godine je imala temu iz srpskog" dogadjaj koji cu pamtiti" i napisala je o ovome...stavila je sve na papir ali nije mogla da procita sastav...nastavnica je procitala i plakala...malo sam se udaljila od teme..a mladjem detetu od 4g. sam rekla da je deka otputovao..i on je to prihvatio,samo ponekad pita sto je odneo i stap kad je mogao baki da ostavi da je ne bole noge...eh,deca!

 

[crveni oblak]

Jednostavno !!! Mirnim glasom kažeš detetu : " Sine, na korak si bliži vlasništvu na bakinoj kući ! ", tako da je dete potpuno utešeno !!!

To mozes reci ti koji izgleda nije doziveo slucajeve smrti bliskih osoba, a kad te strefi, bice te sramota sto si ovako nesto glupavo otkucao.

 

[november child]

..kada sam imala desetak godina,
otishla sam kod druga kome je umro deda dan-dva ranije..
..izjavila sam saucheshce njegovom ocu,
a on je, zamishljen i tuzan, rekao: "..eto..sad nema nikoga izmedju mene i boga.."
..niti je on bio neki vernik, niti sam ja to danas,
ali ova rechenica je opisala gubitak roditelja bolje nego ijedna ikada...

 

[Zvezdica]

Dobra je tema... Teska ali vazna.

Kao mala sam cesto isla sa bakom na groblje, nije mi to predstavljalo neki teret (deda je umro pre mog rodjenja), a baka nikada nije plakala, niti je ljubila spomenik i slicno. Odlazak na groblje sam dozivljavala kao nesto najnormalnije... Znala sam da je deda umro pre nego sto sam se rodila, a drugi je umro kada sam bila beba.

Ali sa 10 godina sam izgubila oca. Dakle, bila sam vec u uzrastu u kome sam znala sta je smrt i nije u tom smislu neko trebalo da mi objasnjava, ali sam ipak bila dete. U pravu su oni koji su to pomenuli- sahrana je najstrasnija. Ne samo sahrana, vec i izjavljivanje saucesca. Ne samo da je smrt oca sama po sebi traumaticna u bilo kom uzrastu, a narocito za dete, vec je sve oko tih saucesca i sahrane meni ostalo traumaticno.

Ljudima je, shvatam, bilo zao sto je dete ostalo bez oca... Ali niko nije mogao da se kontrolise. Dolazili su da izjave saucesce i plakali na sav glas, grlili me, kukali... Secam se kada je dosao majcin direktor, inace veoma strog covek, i placuci se bacio na mene. Na sahrani je bilo isto. Mama mi je rekla da mogu da izaberem da li cu da idem, ali je napomenula da ce mi jednog dana biti zao ako ne budem isla. I ja sam osetila da moram da idem. Mama je odbila da mi se obuce crnina, pa sam ja stajala u roze jakni medju svim ljudima u tamnoj odeci. I opet su mnogi plakali i grlili me, kukali... Osecala sam se kao da sam ja u centu paznje. Sve vreme sahrane, trudila sam se da budem sto koncentrisanija i da ne pokazem nikakvu emociju. Nisam plakala. I da nisam bila u grcu sto su me svi gledali (kako sam ja to videla), ne znam da li bih plakala, ali ovako sam sve vreme sahrane provela govoreci u sebi "ne smes da places, ne smes da places".

Od tada retko idem na groblje.

Tako da, mislim da je naravoucenije price da dete najvise pogadjaju emocije i ponasanje odraslih, ne sama ideja o smrti. Cak ni za bliske osobe. Tuga dodje malo kasnije, kada shvatis da se ta osoba vise nece vratiti. Mislim da bi deci trebalo objasniti te stvari da ih shvate kao nesto tuzno, ali sto prirodnije... Naravno, to je lakse uciniti akda je rec o komsiji ili dalekom rodjaku koga su videli dva puta u zivotu... Ne znam, od tih stvari ne mozete da zastitite dete, pa ne treba ni da ga lazete. O tome sta se desava sa ljudima posle smrti ne znam sta treba reci detetu, verovatno ono uverenje koje vi imate.