Osobe od 70+ su još uvek vitalne ukoliko nije u pitanju neka bolest zbog koje imaju fizička ograničenja.
Treba da žive u svom domu neopterećeni obavezama spram potomaka u smislu čuvanja unučadi, materijalnih potraživanja od strane odrasle im dece i njihovih potomaka i da napokon uživaju u tim godinama koje su im preostale jer su to sebi zaradili.
Pišem isključivo iz svog ličnog primera i bliskih mi ljudi.
Moji roditelji su u tim godinama napokon dobili svoju "slobodu" bez da smo ih i brat I ja opterećivali svojim problemima, uslugama koje bi ih opteretile, mogli su da otputuju kad i gde hoće i to su i radili i napokon uživali u životu.
Sreća ako je, a jeste , da su oboje otišli, a da nisu zavisili od tuđe pomoći .
Tata je tog dana ujutru otišao na pijacu, ručali su zajedno, gledao je utakmicu Srbija- Nemačka, možda se tu malo iznervirao i srce.
Celog života je u nekim diskusijama govorio da mu je samo da nikada ni od koga ne zavisi i Bog, Univerzum, štagod, mu je to i uslišio.
Mama je svoj život prilagodila, organizovala najbolje po sebe, bila aktivnija od mene i moje generacije koje smo posle posla dolazile i dolazimo kući mrtve umorne, ni za šta više sposobne dok je ona stizala na sve strane, ništa joj nije bilo teško, danas odluči i već sutra je na drugoj strani zemljine kugle.
Iz takvog stanja je kancer odjednom i naglo, neočekivano oborio i otišla mi je za samo par meseci.
Ni časka nisam razmišljala već sam istog dana kada je dijaznoza utvrđena prešla kod nje, zajedno smo sve faze prošle i u tome niko i ništa nije moglo da me spreči da budem uz svog roditelja.
Da nisam ne znam kako bih dalje živela sama sa sobom.
U komšiluku sam imala dve starije gospodje, jednoj je ćerka bila u Kanadi, drugoj familija u Dalmaciji.
Živele su preko 80+ , uz njih sam odrastala i obema pomagala u svakom im momentu kada je trebalo.
I značilo im je, a i ja sam se lepo osećala.
Pomozimo starima oko sebe, naše malo većini njih znači mnogo.
Ko nema osećaj za svoje bližnje, nema ni za koga.
