- Poruka
- 43.527
Dan kada je nada ranjena – 4. novembar 1995.
Tel Aviv, večernje nebo osvetljeno hiljadama lica i belih transparenata. „Šalom akšav“ – „Mir sada!“ odzvanja Trgom kraljeva, dok se okupljaju stotine hiljada ljudi na najvećoj mirovnoj demonstraciji u istoriji Izraela. Na bini stoje premijer Jicak Rabin i ministar spoljnih poslova Šimon Peres, dirnuti prizorom naroda koji traži kraj nasilja.
Rabin se obraća okupljenima: „Hvala što ste došli da zajedno sa nama demonstrirate protiv nasilja i za mir.“ Njegove reči nose težinu istorije – samo dve godine ranije, zajedno sa Jaserom Arafatom, potpisao je sporazum iz Osla, koji je probudio nadu u rešenje dugotrajnog sukoba.
U publici je i Elijana Idov, tada majka dvoje dece, danas vlasnica knjižare na istom trgu. Seća se euforije: „Mislili smo da će doći možda hiljadu ljudi. A onda su došle stotine hiljada – bila je to prava nada.“
Ali ta nada biva brutalno prekinuta. Na povratku kući, Elijana prolazi pored zadnjeg ulaza bine, gde sedi obezbeđenje. Nedugo zatim, telefonski poziv: „Rabin je ubijen.“ Napadač, Jigal Amir, strogo verujući Jevrejin, pucao je Rabinu u leđa dok je napuštao binu. Premijer je preminuo ubrzo nakon toga.
Zemlja je bila podeljena. Mirovna politika izazivala je žestoke proteste, a Oslo je za mnoge bio simbol nade. Slika Rabina i Arafata kako se rukuju u ružičnjaku Bele kuće obišla je svet. Rabin je tada rekao: „Dovoljno je bilo krvi i suza – dosta je.“
Sporazum iz Osla nije bio konačan mirovni ugovor, već obećanje: Palestinci priznaju pravo Izraela na postojanje, Izrael priznaje PLO kao predstavnika palestinskog naroda. Vizija: dva nezavisna naroda, mirno koegzistirajući.
Danas, ta vizija izgleda dalja nego ikada. Ali sećanje na taj dan, na hiljade ljudi koji su verovali u mir, ostaje kao podsetnik – da je nada moguća, čak i u najmračnijim trenucima.
Od nade do razočaranja – Oslo, Rabin i prelomni trenutak izraelske istorije
Početkom 1990-ih, sociolog Natan Sznaider dolazi iz Nemačke u Izrael, vođen verom u mir. Verovao je da je sukob završen, da se rađa novi Bliski istok. Ali ubrzo je shvatio da je mirovni proces iz Osla bio inicijativa političkih elita, koju većina običnih ljudi nije podržavala – ni u Izraelu ni među Palestincima.
Na dan 4. novembra 1995, Sznaider je prisustvovao velikoj mirovnoj demonstraciji u Tel Avivu. Iako je lično želeo mir, imao je sumnje u sporazum. Atentat na premijera Jicaka Rabina ga nije iznenadio. Sporazum iz Osla jedva je prošao u izraelskom parlamentu – uz podršku arapskih poslanika, što je u desničarskim krugovima izazvalo sumnju i neprihvatanje.
Na dan 4. novembra 1995, Sznaider je prisustvovao velikoj mirovnoj demonstraciji u Tel Avivu. Iako je lično želeo mir, imao je sumnje u sporazum. Atentat na premijera Jicaka Rabina ga nije iznenadio. Sporazum iz Osla jedva je prošao u izraelskom parlamentu – uz podršku arapskih poslanika, što je u desničarskim krugovima izazvalo sumnju i neprihvatanje.
Na obe strane – izraelskoj i palestinskoj – sporazum je izazvao besne proteste. Palestinci su ga videli kao kapitulaciju, dok su izraelski doseljenici, nacionalno-religiozni krugovi i desni političari govorili o izdaji. Atmosfera mržnje i nasilja je rasla: masakr u Hebronu, bombaški napadi u Tel Avivu, sve je to potkopavalo poverenje u mir.
U jesen 1995. demonstranti spaljuju lutke Rabina i prikazuju ga u SS-uniformi – najteža uvreda u zemlji preživelih Holokausta. Njegova supruga Lea se seća da je Rabin ignorisao uvrede i odbijao da menja politiku zbog pritiska.
Benjamin Netanjahu, tada poslanik Likud-partije, predvodi proteste. Govori da sporazum ne donosi pravi mir, već lažnu sigurnost. U tom okruženju, Jigal Amir, 25-godišnji student prava, odlučuje da deluje. Veruje da Rabin izdaje jevrejski narod i zemlju koju je Bog obećao. Posle atentata, u sudnici izjavljuje da bi ponovo učinio isto.
Posle ubistva Rabina, zemlja tone u šok. Na sahranu dolaze svetski lideri, uključujući američkog predsednika Bila Klintona, koji izjavljuje: „Rabin je žrtvovao život za trajni mir. Bio mi je prijatelj. Zbogom, prijatelju.“
Ali s Rabinom umire i nada. Njegov naslednik Šimon Peres ne uspeva da preokrene atmosferu. U maju 1996. Netanjahu pobeđuje na izborima. Istovremeno, nasilje eskalira: širi se izgradnja naselja, a 2000. izbija Druga intifada. Samoubilački napadi postaju učestali, autobusi eksplodiraju gotovo svake nedelje.
Od tada, tema bezbednosti dominira izraelskom politikom. Netanjahu koristi svaki teroristički napad da potvrdi svoju tezu: „Nemamo partnera.“ Sznaider kaže da je to bio početak radikalnog zaokreta u društvu.
Zašto je Oslo propao? Peter Lintl iz berlinske fondacije objašnjava: Oslo je bio zamišljen kao proces izgradnje poverenja. Ali prelazna faza je bila ranjiva – protivnici kompromisa na obe strane dobili su zamah i potkopali proces.
Tel Aviv, večernje nebo osvetljeno hiljadama lica i belih transparenata. „Šalom akšav“ – „Mir sada!“ odzvanja Trgom kraljeva, dok se okupljaju stotine hiljada ljudi na najvećoj mirovnoj demonstraciji u istoriji Izraela. Na bini stoje premijer Jicak Rabin i ministar spoljnih poslova Šimon Peres, dirnuti prizorom naroda koji traži kraj nasilja.
Rabin se obraća okupljenima: „Hvala što ste došli da zajedno sa nama demonstrirate protiv nasilja i za mir.“ Njegove reči nose težinu istorije – samo dve godine ranije, zajedno sa Jaserom Arafatom, potpisao je sporazum iz Osla, koji je probudio nadu u rešenje dugotrajnog sukoba.
U publici je i Elijana Idov, tada majka dvoje dece, danas vlasnica knjižare na istom trgu. Seća se euforije: „Mislili smo da će doći možda hiljadu ljudi. A onda su došle stotine hiljada – bila je to prava nada.“
Ali ta nada biva brutalno prekinuta. Na povratku kući, Elijana prolazi pored zadnjeg ulaza bine, gde sedi obezbeđenje. Nedugo zatim, telefonski poziv: „Rabin je ubijen.“ Napadač, Jigal Amir, strogo verujući Jevrejin, pucao je Rabinu u leđa dok je napuštao binu. Premijer je preminuo ubrzo nakon toga.
Zemlja je bila podeljena. Mirovna politika izazivala je žestoke proteste, a Oslo je za mnoge bio simbol nade. Slika Rabina i Arafata kako se rukuju u ružičnjaku Bele kuće obišla je svet. Rabin je tada rekao: „Dovoljno je bilo krvi i suza – dosta je.“
Sporazum iz Osla nije bio konačan mirovni ugovor, već obećanje: Palestinci priznaju pravo Izraela na postojanje, Izrael priznaje PLO kao predstavnika palestinskog naroda. Vizija: dva nezavisna naroda, mirno koegzistirajući.
Danas, ta vizija izgleda dalja nego ikada. Ali sećanje na taj dan, na hiljade ljudi koji su verovali u mir, ostaje kao podsetnik – da je nada moguća, čak i u najmračnijim trenucima.
Od nade do razočaranja – Oslo, Rabin i prelomni trenutak izraelske istorije
Početkom 1990-ih, sociolog Natan Sznaider dolazi iz Nemačke u Izrael, vođen verom u mir. Verovao je da je sukob završen, da se rađa novi Bliski istok. Ali ubrzo je shvatio da je mirovni proces iz Osla bio inicijativa političkih elita, koju većina običnih ljudi nije podržavala – ni u Izraelu ni među Palestincima.
Na dan 4. novembra 1995, Sznaider je prisustvovao velikoj mirovnoj demonstraciji u Tel Avivu. Iako je lično želeo mir, imao je sumnje u sporazum. Atentat na premijera Jicaka Rabina ga nije iznenadio. Sporazum iz Osla jedva je prošao u izraelskom parlamentu – uz podršku arapskih poslanika, što je u desničarskim krugovima izazvalo sumnju i neprihvatanje.
Na dan 4. novembra 1995, Sznaider je prisustvovao velikoj mirovnoj demonstraciji u Tel Avivu. Iako je lično želeo mir, imao je sumnje u sporazum. Atentat na premijera Jicaka Rabina ga nije iznenadio. Sporazum iz Osla jedva je prošao u izraelskom parlamentu – uz podršku arapskih poslanika, što je u desničarskim krugovima izazvalo sumnju i neprihvatanje.
Na obe strane – izraelskoj i palestinskoj – sporazum je izazvao besne proteste. Palestinci su ga videli kao kapitulaciju, dok su izraelski doseljenici, nacionalno-religiozni krugovi i desni političari govorili o izdaji. Atmosfera mržnje i nasilja je rasla: masakr u Hebronu, bombaški napadi u Tel Avivu, sve je to potkopavalo poverenje u mir.
U jesen 1995. demonstranti spaljuju lutke Rabina i prikazuju ga u SS-uniformi – najteža uvreda u zemlji preživelih Holokausta. Njegova supruga Lea se seća da je Rabin ignorisao uvrede i odbijao da menja politiku zbog pritiska.
Benjamin Netanjahu, tada poslanik Likud-partije, predvodi proteste. Govori da sporazum ne donosi pravi mir, već lažnu sigurnost. U tom okruženju, Jigal Amir, 25-godišnji student prava, odlučuje da deluje. Veruje da Rabin izdaje jevrejski narod i zemlju koju je Bog obećao. Posle atentata, u sudnici izjavljuje da bi ponovo učinio isto.
Posle ubistva Rabina, zemlja tone u šok. Na sahranu dolaze svetski lideri, uključujući američkog predsednika Bila Klintona, koji izjavljuje: „Rabin je žrtvovao život za trajni mir. Bio mi je prijatelj. Zbogom, prijatelju.“
Ali s Rabinom umire i nada. Njegov naslednik Šimon Peres ne uspeva da preokrene atmosferu. U maju 1996. Netanjahu pobeđuje na izborima. Istovremeno, nasilje eskalira: širi se izgradnja naselja, a 2000. izbija Druga intifada. Samoubilački napadi postaju učestali, autobusi eksplodiraju gotovo svake nedelje.
Od tada, tema bezbednosti dominira izraelskom politikom. Netanjahu koristi svaki teroristički napad da potvrdi svoju tezu: „Nemamo partnera.“ Sznaider kaže da je to bio početak radikalnog zaokreta u društvu.
Zašto je Oslo propao? Peter Lintl iz berlinske fondacije objašnjava: Oslo je bio zamišljen kao proces izgradnje poverenja. Ali prelazna faza je bila ranjiva – protivnici kompromisa na obe strane dobili su zamah i potkopali proces.
