Kako doživljavate sopstvenu smrtnost?

  • Začetnik teme Začetnik teme Lexa
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Zaboga, nemojte ovoj temi (u vašem životu) nasilno dodavati dimenziju straha.
Strah je tu kada razmišljamo o smtri drugih osoba. I, recimo, bolesti.
Vezano sa nama samima, mnogo je više, ali to sam već napisala... Da li ste nekada prisustvovali umiranju neke osobe, stepen bliskosti sa njom je taman toliki da upravo objektivno učestvujete u njenom bolu i užasu, pre nego da se osvrnete na bol zbog sopstvenog gubitka...?
Sećam se da je jedino što sam pomislila - ne želim da umrem sama... Mada, sada baš prelazim u morbidnu oblast, samo zato da bih ilustrovala taj stepen ljudske nemogućnosti da shvati ono što je pred njim.
Tu čak i ne postoji pitanje koje bi se moglo postaviti, nema ZAŠTO, nema KAKO, nema GDE, nema pitanja, jer su sva utihnula pred užasom...
Kada biste znali da ćete sutra umreti, nije pitanje šta biste uradili, već kako biste se osećali...

Živeti za SADA deluje kao rešenje, ali život gubi smisao i sada i juče i sutra, ako vas prekosutra nema. Naše se postojanje briše, ne zato što će nas drugi zaboraviti, ne nikako... Možemo napisati stotinu najmudrijih misli i pustiti vetru da ih raznese, one će nestati za nas i mi za njih, jednog dana... Jednom smo ovde ustanovili da čovek sve radi zbog sebe. Ne zbog potomaka, ne zbog ostatka planete, niti zbog žutih mrava. I šta se dešava kada izgubimo sebe?
(Ne tražim odgovor niti savet, nije ovo pitanje koje treba da bude rešeno. To je, možda, i nepoželjno. Instant rešenja nema, niti saveta kako živeti, jer mene zanima kako umreti, a to ne može niko znati... Samo pustite mašti na volju :) )
Ne sumnjam da ne bi bilo života da nema smrti... Samo, dajte nam kolač, dajte neku nadu, kada vidite da je toliko i toliko, uporno tražimo... Makar putokaz za nepoznato.
 
OOOJ Dimitrije:
Razmisljanje o sopstvenom kraju je meni uvek bila utesna misao.
Kao klinac sam razmisljao kako ce se moji molekuli jednog dana vratiti u prirodu.
Kao da sam ih nezasluzeno uzeo, kao da se osecam krivim sto sam se odelio i
ne znam sta cu sa sobom. Naravno plasim se bola, fizickog bola koju starost
cesto nosi(zbog raznih bolesti). Ali strah od smrti ne.
Razmisljanje o smrti me samo navodi da vise uradim danas, da vodim puniji zivot.
Kao starac mislim da cu da se prepustim tihoj kontemplaciji na obali reke.
Onda oslobodjen svih porodicnih i drustvnih igara nece biti vazno
koju poziciju zauzimam, samo moje razmisljanje ce me definisati.
Kliknite za proširenje...

Ovo je bilo jako ljepo ....skoro pjesnicki...pises li pjesme Dimitrije?
 
Mislim da svi koji kazu da se ne plase smrti - lazu. Covek kao covek MORA da se plasi jer jednostavno, svi mi imamo taj urodjeni strah od nepoznatog. Niko od nas ne zna sta ce "posle" biti, i to je ono cega se plasimo. Situacija koju ne mozemo da kontrolisemo.
Cesto razmisljam o tome sta bude kada dodje kraj, da li je moguce da je stvarno kraj? Nema me vise? Nestanem?
 
Sehnsucht:
Mislim da svi koji kazu da se ne plase smrti - lazu. Covek kao covek MORA da se plasi jer jednostavno, svi mi imamo taj urodjeni strah od nepoznatog. Niko od nas ne zna sta ce "posle" biti, i to je ono cega se plasimo. Situacija koju ne mozemo da kontrolisemo.
Cesto razmisljam o tome sta bude kada dodje kraj, da li je moguce da je stvarno kraj? Nema me vise? Nestanem?
Kliknite za proširenje...
Одбаци предрасуде(које су често и нека знања), и твоји проблеми ће нестати.
Која је разлика између да и не?
Која је разлика између добра и зла?
Мораш ли се плашити онога чега се и други плаше?
Глупости, погледај колико си промашио циљ!

Други људи су весели,
Живе у љубави и весељу.
Ја лично сам несигуран и без искуства,
као новорођенче пре него што научи да се смеје.

Други људи имају више него што им треба;
Ја сам не поседујем ништа.
Ја сам изгубљен и без циља где треба да идем.
Ја сам као будала, мој ум је у хаосу.

Обични људи су светли;
Ја сам мрачан.
Обични људи су паметни;
Ја сам глуп.
Обични људи као да знају да праве разлику;
Ја сам збркан и нејасан.
Ја лутам таласима у океану, на милост ветрова.
Други људи имају своје циљеве,
Ја сам глуп и несигуран.

Ја сам другачији од других људи.
Ја се не бојим ничега до Бога...
Ни живота ни смрти....
 
Немој никад да мислиш да је то предност (то што се не плашиш), за то мораш бити посебан тип будале... као ја... то је мана, сасвим је ''добро'' и људски плашити се...

Не желим ником да се осећа тако, то је тешко, то је мучно, то није ни мана , то је судбина, или проклетство....
 
А?

Ово што сам ја написао, није песма, а и има цитата једног филозофа.... али није ни важно..... то су моје мисли... и то нема везе са Димитрија ни са његовим постом, али нема везе, ако ти нешто смета, обрисаћу.....
 
marko717:
Немој никад да мислиш да је то предност (то што се не плашиш), за то мораш бити посебан тип будале... као ја... то је мана, сасвим је ''добро'' и људски плашити се...

Не желим ником да се осећа тако, то је тешко, то је мучно, то није ни мана , то је судбина, или проклетство....
Kliknite za proširenje...
Ipak je prednost, nije teško, mučno niti prokletstvo i svima se preporučuje.
 
marko717:
А?

Ово што сам ја написао, није песма, а и има цитата једног филозофа.... али није ни важно..... то су моје мисли... и то нема везе са Димитрија ни са његовим постом, али нема везе, ако ти нешто смета, обрисаћу.....
Kliknite za proširenje...
Nikako ne smeta. Hteo sam da pohvalim.
 
Evo nešto za sve vas da razmislite. Nemam vremena da puno razglabam, ali evo nešto.
Ovo što ću sada izreći nije dogma ni vera u zagrobni život, već apsolutno ligičko zaključivanje.
Dakle, NE MOŽETE UMRETI.
Da li sam lud, pitate se. Možda jesam, ali glup nisam.
Obrazloženje:
Možete da vidite kako ljudi umiru, ali vi za sebe ne možete da umrete.
Ne možete iz prostog razloga zato što ne možete da konstatujete svoju smrt.
Vaše sadašnje postojanje dokazuje mogućnost vašeg postojanja čija verovatnoća ponovnog postojanja u sveopštoj beskonačnosti iznosi 1. Odnosno, sigurno ponovljivo. Međutim, kada kažem ponovljivo, ne mislim na apsolutnu identičnost svega onoga što podrazumevate kada izgovorite reč "JA". Mislim zapravo na suštinu. Na ono jedinstveno, malo i neuhvatljivo što vas vezuje za to telo, od momenta kada ste bili dete do danas, a i u budućnosti kada ćete možda postati senilni, ludi ili šta još. Imajući to u vidu, možemo reći šta niste Vi. Dakle, to nije ni vaša visina, ni razvijenost mišića, ni oblik lica ili nečega drugog, boja kože... nije čak ni struktura mozga koja utiče na način vašeg razmišljanja, vaše stavove, emocije...
Katastrofa, pa šta ste to onda Vi. To znači da možete biti bilo šta što doživljava sebe prožeto nekakvim mističnim "duhom", ili kako bi neko rekao, svetim duhom (mada nisam religiozan).
NE RADUJTE SE PRERANO.
Kakve su posledice ovoga sada iznetog?
To znači da ne možete, hteli vi to ili ne, pobeći od života.
Živećete život nebrojeno puta i doživećete pored radosti i sve moguće patnje i zla za koja ste čuli ili niste (a ima ih). Bićete i dželati i žrtve. Gledaćete iz svoga tela, nemoćno se prepuštajući onome od čega ste toga momenta sazdani i okolnostima koje vas snalaze.
U sveopštoj beskonačnosti svi životi pripadaju vama i sva sreća, ali i sve patnje, svaka moguća varijanta i mogućnost života.
Život i duh je neminovna posledica procesa materijalnog sveta i za nas još uvek mistična.
Pomislite da svo zlo koje učinite, činite da svet bude ispunjeniji sa patnjama. Velika je verovatnoća da će te patnje postati deo vas, uravnotežujući dobro i zlo, "delikt" i "kaznu", do apsoluta.
Sve ovo me podsetilo na igru "PRINC OF PERSIA" gde se na kraju igre borite sa svojim likom koji je pobegao iz ogledala. Kada stajete jedan ispred drugoga vi refleksno izvlačite mačeve. Borba počinje. Bez obzira da li vi pobedite ili izgubite u toj borbi, vi umirete. Rešenje je da vratite mač u korice. Tada i lik naspram vas to isto radi i vi se spajate i postajete jedno.
Mada nisam religiozan ovo me podseća i na postulat hrišćanstva "voli bližnjega svoga kao samog sebe". Moramo znati kad se kaže "voli bližnjega svoga kao samog sebe" ne odnosi se samo na najbliže (oca, majku, kćerku, sina,brata, sestru) nego se misli i na sve ljude na zemlji a najbližnji ti može biti u određenom trenutko na određenom mestu neko koga možda jedva da poznaješ.
 
muzjak:
Katastrofa, pa šta ste to onda Vi. To znači da možete biti bilo šta što doživljava sebe prožeto nekakvim mističnim "duhom", ili kako bi neko rekao, svetim duhom (mada nisam religiozan).
Sve ovo me podsetilo na igru "PRINC OF PERSIA" gde se na kraju igre borite sa svojim likom koji je pobegao iz ogledala. Kada stajete jedan ispred drugoga vi refleksno izvlačite mačeve. Borba počinje. Bez obzira da li vi pobedite ili izgubite u toj borbi, vi umirete. Rešenje je da vratite mač u korice. Tada i lik naspram vas to isto radi i vi se spajate i postajete jedno.
Mada nisam religiozan ovo me podseća i na postulat hrišćanstva "voli bližnjega svoga kao samog sebe". Moramo znati kad se kaže "voli bližnjega svoga kao samog sebe" ne odnosi se samo na najbliže (oca, majku, kćerku, sina,brata, sestru) nego se misli i na sve ljude na zemlji a najbližnji ti može biti u određenom trenutko na određenom mestu neko koga možda jedva da poznaješ.
Kliknite za proširenje...

ti mislis da nisi religiozan ,mada ja bih rekao da jesi. Sam pojam religije se odnosi na to sto si izneo - spajanje u jedno. (re ligiare - ponovna sveza )
 
>Vaše sadašnje postojanje dokazuje mogućnost vašeg postojanja čija verovatnoća ponovnog postojanja u sveopštoj beskonačnosti iznosi 1. Odnosno, sigurno ponovljivo. Međutim, kada kažem ponovljivo, ne mislim na apsolutnu identičnost svega <
Ova konstatacija mi nije jasna. Odakle si dosao do toga. Sve sto sledi je bazirano na ovome.
Mene ovo slici budizmu i reinkarnacijama
Kao i kod budizma cilj je sjedinjenje sa “misticnim duhom” kao sto si rekao
>Obrazloženje:
Možete da vidite kako ljudi umiru, ali vi za sebe ne možete da umrete.
Ne možete iz prostog razloga zato što ne možete da konstatujete svoju smrt.<
Ovo je apsolutni relativizam,tako mozes tvrditi bilo sta
 
Mozda je isuvise deprimirajuce, ali zar smo zasluzili da budemo besmrtni i vecno mladi.? Kad jos sa deset pocinimo par smrtnih greha.. Ali uteha je da nismo mi krivi vec svet oko nas.. Ili je to mozda samo izgovor?... Sve u svemu smrt za stare je kao odlazak na spavanje...
"Only the good die young
All the evil seems to live forever"
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top