Kako doživljavate sopstvenu smrtnost?

  • Začetnik teme Začetnik teme Lexa
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Andreavk:
...ziva bica mogu da izbegnu smrt evoluirajuci bez obzira sto u tom procesu gube identitete i individualnosti - jedno zivo bice i samo ono je uspelo da se odrzi u zivotu vec 2 milijarde godina - to zivo bice se nalazi u svakom od nas, u svakom zivom bicu na svetu...nesmrtnost te prve celije u nama je plod njene evolucije, njenog menjanja tokom njenih deoba i razmnozavanja
Kliknite za proširenje...
I to je besmrtnost.
 
Lexa:
Ristob;
Izvukao si rečenicu iz konteksta i još dodao M pa je boldovao, a ja gledam i tripujem kad sam ono napisala :shock: :)
"Opet, ne, ne postoji(m)‚ baš..." tehnička greška, samo primetih da si je boldovao pa ko zna... možda je bitno.
Ali čini mi se da ti moje pisanje doživljavaš kao potpuno gubljenje vremena, stepen koji se prevazilazi ili šta slično, ne kao razliku u uglu posmatranja ili uopšte, načinu razmišljanja/prihvatanja stvari, možda čak i tipu osobe.
Iz mog ugla, prihvatanje stvari bez provere, makar i zarad duševnog mira, predstavlja vid predaje i zadovoljavanja malim.
Bilo bi divno da potražim utočište u nekoj lepoj zgradi, sa lepim zidovima, gde će uvek biti ljudi koji će me usmeravati i preuzeti na svoja leđa sve moje terete, kako bi to lepo bilo, čak i moguće.....
Tj. moguće jer, iako istinski možda nikada ne bih prihvatila njihove reči kao 100% apsolutnu istinu, verovatno bi mi pružale utehu i odmarale glavu. Vremenom, bez sumnje bih počela citirati moje učitelje i ne bi mi bio problem da pronađem smisao u svakoj njihovoj reči.
Ali ja biram da se mučim. Stvarno ne ulazim u patetiku, biram tako jer sam to ja, jer nisam našla odgovor koji bi me potpuno zadovoljio i dok ga ne nađem neću da se zavaravam da ga imam.
Odatle racionalizacija svega, pa i čuvenog JA iz teme, odatle interesovanje za njega, tvrdeći da znam nešto što očigledno ne znam mogu opušteno da prekrstim noge i kupim Skandal.....
A sve u čemu možemo uživati, prepuštajući se svakodnevnom životu i smirujući strasti, deluje sasvim trivijalno naspram onoga čega smo se odrekli zarad tog i takvog mira.
I pitala da li nam je logika pomoć, što bez sumnje jeste, ali da li nas i koči, kada su u pitanju daleko sveobuhvatnija pitanja, tj. one funkcije mozga koje imamo ali ne razumemo.
Kliknite za proširenje...
Izvinjavam se za m, delovalo mi je kao greška u kucanju. (Suština nije promenjena, čini mi se).
U ovoj mojoj komunikaciju sa tobom, nadam se, da će mnogi naći traženu pomoć (možda spas). To je uopšte razlog mog postovanja, a mislim da je slična namera i dugih.
Ništa se ne prihvata bez provere!
Ne, nego da ti preuzmeš sve njihove terete na svoja leđa!
Mora se poverovati 100% da bi se videla apsolutna istina.
Biraš da se mučiš zato što odbijaš da bez muke saznaš istinu. Slobodna vilja.
Ne koči nas logika, nego oslanjanje samo na vlastiti razum.
 
Lexa:
Nagoveštava je lep termin. I nekako prikladan. Što se tiče očaja u pravu si, ali što se tiče napora nisi.
Ti i ja smo različiti ljudi i tražimo različite načine da damo smisao svojim delima. Ja donekle poštujem tvoj način i čak dozvoljavam mogućnost da je sve što pričaš istina... Dozvoljavam mogućnost...
Ali čini mi se da ti moje pisanje doživljavaš kao potpuno gubljenje vremena, stepen koji se prevazilazi ili šta slično, ne kao razliku u uglu posmatranja ili uopšte, načinu razmišljanja/prihvatanja stvari, možda čak i tipu osobe.
Iz mog ugla, prihvatanje stvari bez provere, makar i zarad duševnog mira, predstavlja vid predaje i zadovoljavanja malim.
Bilo bi divno da potražim utočište u nekoj lepoj zgradi, sa lepim zidovima, gde će uvek biti ljudi koji će me usmeravati i preuzeti na svoja leđa sve moje terete, kako bi to lepo bilo, čak i moguće.....
Tj. moguće jer, iako istinski možda nikada ne bih prihvatila njihove reči kao 100% apsolutnu istinu, verovatno bi mi pružale utehu i odmarale glavu. Vremenom, bez sumnje bih počela citirati moje učitelje i ne bi mi bio problem da pronađem smisao u svakoj njihovoj reči.
Ali ja biram da se mučim. Stvarno ne ulazim u patetiku, biram tako jer sam to ja, jer nisam našla odgovor koji bi me potpuno zadovoljio i dok ga ne nađem neću da se zavaravam da ga imam.
Odatle racionalizacija svega, pa i čuvenog JA iz teme, odatle interesovanje za njega, tvrdeći da znam nešto što očigledno ne znam mogu opušteno da prekrstim noge i kupim Skandal.....
A sve u čemu možemo uživati, prepuštajući se svakodnevnom životu i smirujući strasti, deluje sasvim trivijalno naspram onoga čega smo se odrekli zarad tog i takvog mira.
Kliknite za proširenje...
davno nisam procitala nesto sto mi je zazvucalo tako prisno i moje..:)
 
Lexa:
Pa pod logikom negde sam zaturila i taj razum... Razum kao empirijsko prihvatanje sveta. Podići ću tu temu, možda sada ima neko nešto da doda...
Kliknite za proširenje...
Hm, razum kao empirijsko prihvatanje sveta? Šta li si želela reći? Verovatno da je logika deo razuma kao empirijskog prihvatanja sveta. Možda, moram da razmislim.
Da se vratim na temu i komentare na moje postove.
Pa lepo. Sviđa mi se. :-)
Uključiti razum, verovati, ne verovati, pretpostavljati. Ono što ja pišem trudim se da definišem pojmove koje koristim. Neko drugi, isti pojam može da koristi drugačije samo je bitno da daa tumačenje istog (ovo je napomena).
Jedno je sigurno. Ne možemo da konstatujemo svoju smrt jer konstatacija podrazumeva da je onaj ko konstatuje živ. Šta po meni suštinsko JA nije, to je po meni. Šta jeste, pojma nemam. Mogu da nagadjam, spekulišem, igram se i golicam tvoj razum i drugih koji ovde pametuju. U svakom slučaju mi se sviđa što tvoje razmišljanje ima dubinu i sa tobom se može (mogu) komunicirati, samo mi sada fali vremena.
Na ovako pomalo zastranjenoj temi se ne mogu izreći bog zna kakve istine, ali mogu na ako se držimo original teme koja glasi - "Kako doživljavate sopstvenu smrtnost?". Ako bi se držali bukvalno teme, ne bi bilo neke značajnije filozofije, jer sam doživljaj nečega ne traži obrazloženje.
Kad budem imao opet vremena, eto mene. Sutra odoh u Novi Sad na par dana.
Ujedno pozdrav za "SINDI" i "Hellen". Vidim SINDI je tu negde na forumu a nadam se i Hellen.
Inače, šta jesmo a šta nismo (misleći na JA), može da se lome koplja, interesantno je.
Lexa, ne moraš da mi persiraš a čini mi se da to radiš. Ovde je opšta ravnopravnost pa persiranje deluje kao obraćanje publici, barem meni tako deluje. Štaviše, ovde ne mogu biti autoriteti ni oni koji to jesu u svetskim razmerama. Ali dobro, znam, svako je ovde individua koja se upravlja prema svojim načelima. Kako je naporno sve reći. Uh.
 
Ristob, doseg mu je neznatan, ali da li je ograničen? Mislim, mi ne znamo... istina. Ali svako ima neku ideju ako ne šta jeste, ono šta bi voleo da jeste... Šta je tvoja vrezija? Postoji li kapacitet koji naš razum popunjava ili se on širi... fora evolucije i tako to...

Mužjak;
Naš razum funkcioniše samo preko iskustva. Tj. tako ga bar koristimo...
Zanimljiv je tvoj izbor reči u prvom pasusu...
"Verovatno da je logika deo razuma kao empirijskog prihvatanja sveta."
... gde si mi nesvesno odgovorio na pitanje o ograničenosti, tj. pitanje koje sam postavila na drugoj temi. Onda, svesno ili nesvesno, polaziš od pretpostavke da naš razum ima potencijal i za drugačije poimanje stvarnosti, za prelazak na, kako bih rekla, drugi stepen, ili pak neki niži... Ali svakako različit od onog baziranog na usvajanju iskustava i njegovom reprodukovanju pri svakoj narednoj prepreci.
Vidiš crnu tačku, priđeš joj, i crna tačka te ugrize. Sledeću crnu tačku ćeš da zaobiđeš...
Način na koji životinje posmaraju svet, njihov vid samoodbrane, između ostalog.
Onda, svesni smo da možemo kontrolisati strah i instinkte, ali mi smo već dovoljno napredovali da se to i ne dovodi u pitanje... Pitanje je šta posle?
Do koje smo mere u stajnu da shvatimo nešto što nismo lično iskusili?
Bez logike, razuma, bez emocija, bez čula, bez instinkta.
Tu se, naravno, uglavilo naše pitanje smrti. Ne možemo je shvatiti dok je ne doživimo, ali kada je doživimo nećemo imati čime da je shvatamo. Pa pitam... Da li je stvarno tako??
Iz posmatranja životinja stiče se zaključak da nam je dato da iskusimo, pa da obrađujemo.
Ljudi su našli izlaz teoretisanjem, neke od teorija su naknadno bile dokazane i praktično.
Pa ipak, još uvek polazimo od pretpostavke da je smrt nekakva zabranjena zona... Tabu koji ne treba dirati jer će na neki način biti narušeno ono što je ovoliko dugo uređivano od nekoga/nečeg većeg.
A šta ako je na nama da smrt osmislimo po svom ukusu? :shock:
Samo se niko nije osmelio da to uradi... ili nismo na tom stepenu razvoja.
 
Još jedna stvar koju sam htela ugurati ovde... Da li vas zainteresuje nekad, kada smo ovako detaljno već raščlanili sve što jednu svest može/ne može sačinjavati, pitanje klona?

Fizički identičan u svakom pogledu, gde se gubi pitanje vaspitanja/obrazovanja, jer moja namera i nije da idem u smeru - da li će te dve osobe* imati iste osobine, mišljenja i IDEJE.

Ali zamislite klona tu, pored vas, u svemu vama identičan... Mlađi, doduše, a ne mora biti. Pa, ipak, to niste vi.
Čini mi se da je ovde sve raščlanjeno kao JA osim onog što nam ukazuje na JA - osećaja da smo mi jednostavno mi, i da klon pored nije JA jer JA stoji pored klona, a on ima neko svoje JA. I može da kaže: "Ja sam sada tu, stojim, i ti si pored mene", i da ima svoju volju, ali zašto original JA nije u stanju, tj. jednostavno nije i u kopiji JA? Da li je u pitanju sećanje (memorija)?

P. S. Mužjak, nisam persirala, nešto si pogrešno protumačio. Ni meni nije preterano milo kada mi neko drugi persira, upravo iz razloga koje si naveo.
 
Lexa:
Naš razum funkcioniše samo preko iskustva. Tj. tako ga bar koristimo...
Kliknite za proširenje...
Da li hoćeš reći da funkcioniše samo preko iskustva?
Zanimljiv je tvoj izbor reči u prvom pasusu...
"Verovatno da je logika deo razuma kao empirijskog prihvatanja sveta."
Kliknite za proširenje...
Ovo je pretpostavka onoga sto si možda želela reći. Namerno sam upotrebio reč deo jer mi je tako logično.
Do koje smo mere u stajnu da shvatimo nešto što nismo lično iskusili?
Bez logike, razuma, bez emocija, bez čula, bez instinkta.
Tu se, naravno, uglavilo naše pitanje smrti. Ne možemo je shvatiti dok je ne doživimo, ali kada je doživimo nećemo imati čime da je shvatamo. Pa pitam... Da li je stvarno tako??
Kliknite za proširenje...
Kao prvo, pitam se šta podrazumevaš pod rečju shvatiti? Lično mislim da se može shvatiti nešto što nije lično iskustvo, da ne govorim o tome da li se može doživeti.
Smrt ne mogu doživeti oni koji su umrli, jedino smrt mogu doživeti oni koji nisu umrli, i to kao pojavu van njih samih, kao recimo zalazak sunca.
Iz posmatranja životinja stiče se zaključak da nam je dato da iskusimo, pa da obrađujemo.
Kliknite za proširenje...
A iz posmatranja ljudi?
Pa ipak, još uvek polazimo od pretpostavke da je smrt nekakva zabranjena zona... Tabu koji ne treba dirati jer će na neki način biti narušeno ono što je ovoliko dugo uređivano od nekoga/nečeg većeg.
Kada kažeš "polazimo", na koga misliš? Ko to polazi od te pretpostavke? Ja recimo ne polazim od nje i za mene smrt nije tabu tema. Da li je za većinu ljudi tabu tema to ne znam, nisam vršio statističko istraživanje a i ne zanima me.
Za napredak čovečanstva (mislim na razvoj misli, nauke i ciljeva) su uvek bili zaslužni pojedinci a ne masa.
A šta ako je na nama da smrt osmislimo po svom ukusu? :shock:
Samo se niko nije osmelio da to uradi... ili nismo na tom stepenu razvoja.
Kliknite za proširenje...
Samoubice su osmislile smrt po svom ukusu.
Ovde se postavlja pitanje šta je uopšte smrt. To je, mislim, momenat u kome se život ugasio. Ako je tako, onda je moguće osmisliti svoju smrt, odnosno taj momenat.
Kliknite za proširenje...
Kliknite za proširenje...
 
Da li funkcioniše preko iskustva... Hm... pa to sam došla da vas pitam. Sve ukazuje na pozitivan odgovor.
Kao prvo, pitam se šta podrazumevaš pod rečju shvatiti? Lično mislim da se može shvatiti nešto što nije lično iskustvo, da ne govorim o tome da li se može doživeti.
Kliknite za proširenje...
Shvatiti... u ovom konkretnom slučaju nešto kao - dati smisao. U svojoj glavi, svojom logikom i sistemom vrednosti. Možemo shvatiti iskustvo koje nije lično, ali kada to iskustvo još nije doživljeno, uopšte? Kako si rekao, niko nije doživeo svoju smrt, da svedoči...
A iz posmatranja ljudi?
Kliknite za proširenje...
Uglavnom isto. Ali čini mi se da napredujemo. Ja sam ovde sada da potražim odgovore, to što sugerišem je samo pokušaj boljeg razumevanja. Pod uslovom da se sve ovo može razumeti.

Smrti je potrebno dodati neki mistični element, napraviti od nje nešto više kao podstrek za bolji život.
Pojedinac je menjao masu. Danas bismo živeli na plutajućoj ploči da se pojedinci nisu pobunili. Ali opšte mišljenje je ono što menja svet i pogled na njega, pojedinac to ne može sam. Ironično, mnogi su ljudi na pogrešnim pretpostavkama doneli ispravne zaključke.
Tako smo i mi danas dozvolili da nešto ne znamo (hvala razumu na tome) ali da preko toga ne ignorišemo očigledno.
I opet se vratih na iskustvo. Očigledno, ustanovljeno ranije, neki zakon koji je eksperimentalno proveren.
Ako ne znamo zašto je to tako, neće nas to sprečiti da to što je tako iskoristimo da saznamo neko treće zašto. Jao kakva rečenica :roll:
Umesto "znam da ništa ne znam", možda je čovečanskije (bliže nama) "znam da nešto ne znam".
Gde će se rupe same popunjavati.
Samoubice su osmislile umiranje, yeah :) smrt... ne baš... Ne znaju šta će dalje.
Ne možemo reći da je život posle smrti život. To je smrt sigurno, a da li je život diskutabilno je iz milion razloga koje bi sada bilo bolesno da navodim (koliko je sati?!)
Naravno, nisam pisala o momentu smrti, već o slobodnoj volji u vezi same smrti. Možda možemo, jednostavno (uz neki minimalni napor) odlučiti da ne umremo. To, ili bilo šta drugo u vezi onoga što sledi... nakon. A ne znamo još. Mislim, ne znamo šta smo u stanju i šta nam je dato. Tupavost društvenog života nam je (možda, možda...) davala, čitavu jednu večnost unazad, potpuno besmislene smernice, koje je čak besmisleno nazvati pogrešnim.

Zvuči fantastično? Da li?
Ako je tako, da li onda ovo dokazuje istinitost tvrdnje o načinu bogaćenja našeg razuma (načina razmišljanja) samo kroz iskustvo? Ili smo ipak dovoljno fleksibilni, ako se dovoljno potrudimo.....?
 
Lexa:
Da li funkcioniše preko iskustva... Hm... pa to sam došla da vas pitam. Sve ukazuje na pozitivan odgovor.
Shvatiti... u ovom konkretnom slučaju nešto kao - dati smisao. U svojoj glavi, svojom logikom i sistemom vrednosti. Možemo shvatiti iskustvo koje nije lično, ali kada to iskustvo još nije doživljeno, uopšte?
Kako si rekao, niko nije doživeo svoju smrt, da svedoči... Smrti je potrebno dodati neki mistični element, napraviti od nje nešto više kao podstrek za bolji život.
Pojedinac je menjao masu. Danas bismo živeli na plutajućoj ploči da se pojedinci nisu pobunili. Ali opšte mišljenje je ono što menja svet i pogled na njega, pojedinac to ne može sam. Ironično, mnogi su ljudi na pogrešnim pretpostavkama doneli ispravne zaključke. Gde će se rupe same popunjavati.
Ne možemo reći da je život posle smrti život. To je smrt sigurno, a da li je život diskutabilno je iz milion razloga koje bi sada bilo bolesno da navodim (koliko je sati?!)
Naravno, nisam pisala o momentu smrti, već o slobodnoj volji u vezi same smrti. Možda možemo, jednostavno (uz neki minimalni napor) odlučiti da ne umremo. To, ili bilo šta drugo u vezi onoga što sledi... nakon. A ne znamo još. Mislim, ne znamo šta smo u stanju i šta nam je dato. Zvuči fantastično? Da li?
Ako je tako, da li onda ovo dokazuje istinitost tvrdnje o načinu bogaćenja našeg razuma (načina razmišljanja) samo kroz iskustvo? Ili smo ipak dovoljno fleksibilni, ako se dovoljno potrudimo.....?
Kliknite za proširenje...
Sigurno je da neki ljudi dolaze do saznanja i na druge načine, a ne samo na osnovu lično doživljenog, odnosno iskustvom.
Ako se smrt zanemari (kao da ne postoji) ili, kako si ljepše rekla, ako joj se dade viši smisao, onda ovozemaljski život prestaje da bude bauk i čoveku se ukazuju neslućene mogućnosti, kako doživljajne, tako i saznajne. Ja pitam: Zašto?
I dalje je pitanje da li je sve ovo danas što se zna istinito ili je još uvek zabluda.
Ne treba da se pitamo da li postoji život posle smrti; treba da se pitamo da li postoji (sada i uvek) Apsolut. Ako se dođe do pozitivnog odgovora, onda sva ovozemaljska znanja čoveka postaju ništavna. Znanje o postojanju Apsoluta dobija se ličnim doživljajem, dakle ličnim iskustvom.
Ne treba odlučiti da se ne umre; treba odlučiti da se živi (punim srcem). Tek tada ćemo dobiti nagoveštaj šta nam je dato i šta sve možemo. Da, zvuči fantastično!
Iskustvo je neophodno, treba doživeti lično suočavanje sa Istinom. Takoođe je neophodano neprekidno ulaganje u duhovnu sveru čime će se širti saznajne mogućnosti i zadovoljstvo ovozemaljskim životom.
 
Lexa:
Još jedna stvar koju sam htela ugurati ovde... Da li vas zainteresuje nekad, kada smo ovako detaljno već raščlanili sve što jednu svest može/ne može sačinjavati, pitanje klona?
Kliknite za proširenje...
Upravo je pitanje klona nešto što daje neke odgovore i uvodinas u nova pitanja i dileme. Ali ne običnog genetskog klona već hipotetičnog trenutnog klona. Evidentno da ne možemo da postojimo u dva tela u isto vreme. Klon ipak ne bismo bili mi bez obzira što bi imao identične osobine. Šta je to probuđeno sa klonom? Klon bi recimo mogao da veruje da je on original. Ili, što deluje fantastično, u isto vreme postojimo u svim telima u svim ljudima u, za pojedinca isto vreme, ali kao deo nečega jedinstvenog što kao deo ne mođemo da osvestimo. Ovo delije nerealno, ali ko zna? Ili sam klon ipak ima nešto različito i nikada ne mođe biti apsolutan klon. Ovo su pitanja o kojima se može razmišljati.
Naš razum funkcioniše samo preko iskustva. Tj. tako ga bar koristimo...
Kliknite za proširenje...
Naš razum inicijalno funkcioniše direktno preko iskustva. Ali u kasnijoj fazi on ne mora da funkcioniše direkno preko iskustva već na osnovu usvojenih principa koje je usvojio ne direktno i eksperimentalno već ih je recimo prihvatio u školi. Tako na osnovu, što ličnih što usvojenih principa, korišćenjem formula koje su provereno tačne, može se na osnovu postavki doći do rezultata i zaključaka koji su sigurno tačni a koji mogu biti iznenađujući i daleko od iskustva. Time ljudsko znanje prodire u sfere i van sopstvenog iskustva, čak i preko onoga što se trenutno može empirijski dokazati. Nadam se da ti je poznato da se do nečega došlo prvo teoretski pa posle dokazano eksperimentalno.
Sad sam u fazi kada nemam puno vremena pa ne mogu da se posvećujem značajnije ovom pisanju.
 
Lexa:
Da li možete da se zamislite u telu starca/starice, kako vas u životu ništa više ne čeka od kovčega, bolesni ste, ali dovoljno zdravi da još nalikujete onome što ste nekad bili i da imate svest o tome koliko je vaše postojanje postalo ograničeno...? Iako je oduvek bilo, idemo u momenat kada se to najjasnije vidi...
Tema ne treba da vas deprimira ili da otvori pitanje vere, postavljena je za one koji se ne brane verom (znam da može na drugi način da se kaže, ali ne mogu sada da tražim lepše pakovanje...), takođe nije tu da kukamo, jednostavno da razmenimo mišljenja (doživljaje) u ovom slučaju...
Mlad, oboleo, čovek se oseća, verujem, pomalo kao ovaj naš starac, ali uvek imamo tu ideju da mi, baš mi, nećemo biti u toj poziciji... Starost je, sa druge strane, neizbežna.
Znam da bi većina rekla - o tome se ne razmišlja, ali ja i ne tražim da o tome razmišljate... Inače. Samo napišite šta mislite i zaboravite :)

Dakle, tema je ustvari, starost... Kakve babe/dede mislite da ćete biti? I zašto...?
Kliknite za proširenje...

Sociološka tema - svako životno doba ima svoje prednosti i mane.
Uživajte u životu. Nije greh zavitlavati starije - sve će nam se to vratiti.
 
Не знам да ли вреди спомињати античку филозофију, пре свега Демокрита а потом и Епикура, њихове теорије атома, о смртности тела и душе, као и уживање у животу, телесно али исто тако и духовно. Скоро сам прочиато књигу Џ.Д. Селинџера-''За Есме''(енгл. "Nine storie's") где последњу причу(''Теди'') прича клинац од 10 или 15 година и где говори о томе како је ствар у томе што људи користе логику која је узрок свог нашег (не)знања! Појмови као што су беда, старост, болест, смрт и многи други, у суштини не значе ништа али човек их познаје само из разлога што му је неко рекао да је то бол или смрт! То Селинџер у поменутој причи објашњава на начин првобитног греха(јабука=логика), када каже да је самим чином кушања забрањеног воћа човек спознао логику! Рука је рука само зато што је неко рекао да је то рука. Слично је и са бојама...трава не мора бити зелена, може бити и наранџаста, љубичаста...то су само називи. Исто је и са смрћу.
 
Biti star nije univerzalni hepening koji se desi odjednom zato sto su dizajneri univerzuma odlucili da naprave pir na kome ne mozemo ostati zauvek. Postajes star, postajes mrtav. Postajes glupan, postajes pametan. Postajanje takodje nije univerzalni hepening zbog koga bi trebao da se organizuje zur.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top