Bliskost Kraljevine Jugoslavije sa Velikom Britanijom 1940. godine, nije ništa drugo nego li posledica činjenice da je Francuska kapitulirala. Ona je, sve od propasti carske Rusije, bila srpska majka, gde je Kraljevina Jugoslavija, zajedno sa Rumunijom i Čehoslovačkom, nezvanično Male Antante, bila sanitarni kordon naspram nemačkog širenja i uticaja po srednjoj i južnoj Evropi.
Nužda je srpsku diplomatiju dovela Englezima. Srbija, kako Kraljevina Jugoslavija nije bila ništa drugo nego li ona ista Kraljevina Srbija, našla se u dosta nezavidnoj situaciji padom Čehoslovačke i Francuske, na koje se u potpunosti oslanjala što se tiče vojnog ustroja i nabavki nasušnog potrebnog naoružanja, za budući sukob, za koji su svi znali da je neizbežan.
Ratni plan generalštab jugoslovenske vojske, P- 41, nastao je već tada. Svi su znali da će se sa Nemcima neminovno ratovati. London je bio važan utoliko što je ostao kao jedini centar otpora nacizmu u kome su utočište našle mnoge izbegličke vlade i kraljevi, iz prethodno okupiranih država.
Dakle, odluka da Kraljevina vodi rat sa Nemcima, nije doneta usled britanskog uticaja i kojekakvih špijuna.
Sami Srbi, koji su tada imali sposobne ljude na pravim mestima, pravilno su zaključili da Nemci, iako beleže ogromne i iznenađujuće vojne uspehe, nikako ne mogu dobiti rat i da Jugoslavija nikako ne sme za njih da se veže, već mora ostati verna svojim savezništvima iz prvog rata, a tu su ostali samo Englezi i Grci.
***** Engleze, ali Grke ni pod razno nismo smeli izdati onda kada je njima najteže.
Uglavnom, neko lucidan je zaključio da ogromna industrijska i sveukupna moć Sovjetskog Saveza i USA još uvek nije ušla u rat, i da kada ona uskoro neminovno uđe, nemačke šanse da pobede biće svedene na minimum.
Shodno tome, isplaniralo se simbolično pružanje otpora Nemcima, sa uverenjem da će biti moguće formiranje novog Solunskog fronta. Ali Nemci ne bi bili Nemci, kada ne bi nešto takvo osujetili, znajući da im je u prošlom ratu taj Solunski front bio kost u grlu. U ovom bi bio još veći, kako bi Britanci mogli bombardovati naftne izvore u Rumuniji.
Ali nebitno. Sve bi opet bilo pet.
Problem je što niko nije pretpostavio da će Nemci u porobljenoj Jugoslaviji aktivirati ustaše i partizane. Verovalo se da će prisustvo JVuO i njeno diverzantsko delovanje u pozadini, na komunikaciji Beograd-Solun, biti jedini vid sukoba koji će se voditi u porobljenoj Otadžbini. Ovi nam pokloniše genocid i građanski rat, sa elementima klasne borbe.
Tako da ne, nema nikakve izdaje 1940. godine i Englezi sa tim nemaju ništa. Oni samo gledaju svoje interese i oni su uvek poznati.
