ČESLAV MILOŠ – O JOSIFU BRODSKOM
Premalo pažnje posvećujemo teškoćama koje se na kraju dvadesetog veka isprečuju pesnikovom glasu koji ne može da dopre do nas. Mora da se probija kroz debele slojeve buke i besa, zbog svakodnevno rastućeg broja ljudi i povećavanja broja javnih govornika, odnosno onih koji se izražavaju stihom ili prozom. Na glas mislim u doslovnom smislu, jer svaki stih čuva neponovljivu intonaciju koja potiče iz tog, a ne iz nekog drugog grlainstrumenta, kao što u muzičkoj partituri dremaju zvuci, čekajući da budu probuđeni.
Toga postaješ svesniji kad slušaš kako svoje pesme recituje Josif Brodski. To je iznenađujuća melopeja, napev-lament, koji hrli kroz rime, rastapajući ih u gotovo stalnim opkoračenjima, da bi ih na početku svake sledeće strofe energično podrio i isti ritmični uzorak ponavljao u nešto drugačijoj intonaciji. Slušaoci ne mogu da se odupru misli o toj nematerijalnoj oblasti, a ni o vremenu i prostoru u kome traju dela Hajdna ili Mocarta, prepoznatljiva posle nekoliko taktova u pozadini sa šumom radio-stanica.
Poezija Brodskog ima slično svojstvo koje joj dopušta pružanje otpora prekomernosti reči, stoga to svojstvo nazovimo čistotom, askezom, disciplinom ili nekako drugačije.
Ruska književnost je u svojoj genealogiji, a možda i duhu petrogradska, odnosno izvodi se iz poezije, kao što se Gogolj i Dostojevski izvode iz Puškina. Fantazmagorični grad je upravo u slikama poezije nalazio svoju sablasnost. Vremenski su nam bliži njegovi pesnici Blok i Beli, ali ništa manje, zahvaljujući malobrojnim, zbog toga uzbudljivim pesmama, pri čemu valja pomenuti Inokentija Anjenskog, jer, po mom mišljenju, Brodski spada u liniju Anjenski–Ana Ahmatova–Osip Mandeljštam. On je potpuno svestan nasleđa i u svojim esejima o rodnom gradu postavlja sebi pitanje, šta povezuje petrogradske pesnike. Odgovor traži opisujući arhitekturu, jer je u njoj sadržana nemilosrdna volja Petra Velikog koji je gradio svoj grad na leševima podanika i na ideji „prozora u Evropu“, kao i na omađijanosti delima ljudskog uma i ruku, odnosno civilizacije. Arhitektura Petrograda donekle kondenzuje jedan period istorije Evrope i pod perom Brodskog pojavljuje se reč „klasicizam“. Iako je teško primeniti je na savremenu poeziju, reč je upotrebljiva, jer ukazuje na povezanost proporcija i merila. U suštini, Brodski je dobro upoznat s prevratima u umetnosti našeg veka, veoma je selektivan u korišćenju sloboda koje mu je ona ponudila.
Rođen 24. maja 1940. godine u Lenjingradu, Brodski je rastao i formirao se u njemu, premda za malo šta ima da zahvali školi. Sa svojih petnaest godina jednostavno je ustao usred časa, izašao i nikada se tamo nije vratio. Slična plahost impulsa bila mu je svojstvena mnogo godina kasnije, kada je bez mature i diploma držao seminare o poeziji na američkim univerzitetima. Ako je student rekao nešto što je izlazilo iz okvira dozvoljenih gluposti i ignorancije, Josif ga je izbacivao sa časa. Bio je u pravu: radeći u fabrici, kasnije baveći se različitim privremenim profesijama, mlad je i sam stekao široko znanje, čitajući ne samo na ruskom već i na poljskom, koji je naučio da bi imao pristup poljskoj poeziji i zapadnoj književnosti kroz prevode na tom jeziku, a kasnije i na engleskom. Govorio je da mu je početak učenja engleskog u školi išao veoma loše, jer nije razumeo za šta će mu taj jezik koristiti, te je napustio njegovo učenje, s tim što mu se nešto kasnije vratio; tako da ga vidimo u sovhozu blizu Arhangelska, gde je poslat na prinudni rad, s debelim rečnikom engleskog. Mora da je odlično savladao taj jezik kada je na njega prevodio svoju poeziju i na njemu pisao eseje. Pouzdano tvrdim da zbirka njegovih eseja Less than One iz 1986. godine nema sebi ravne u današnjoj Americi, u pogledu izražajnosti slika i sadržajnosti stila. Iz njih saznajemo o njegovoj generaciji inteligencije, koja se formirala pedesetih godina. Bila je to generacija koja je halapljivo čitala, vodeći na osnovu toga ilegalan život. Krug Josifovih prijatelja nije bio „disidentski“. Okretao je leđa državi, živeći u unutrašnjosti njene mašine, ali nemajući sa njom ničeg zajedničkog, odnosno odbacujući iskušenja karijere, između ostalog i književne karijere.
Među takvim ljudima kružile su pesme Brodskog umnožavane na pisaćoj mašini, a čak je rasla i legenda o njemu. Ana Ahmatova priznavala ga je za svog naslednika, što je bilo više od bilo koje zvanične pohvale. Preko nje je upoznao i Nadeždu Mandeljštam, Osipovu udovicu, koja je tada pisala svoje slavne memoare, našavši se u krugu njenih najbližih prijatelja, koji su je često posećivali. Međutim, da li u totalitarnoj državi ima pravo da postoji neregistrovan pesnik, koji ne podleže kontroli? Hapseći ga i optužujući za „parazitizam“ vlasti su izjavile da nema pravo. Godine 1964. došlo je do sudskog procesa u Lenjingradu, koji će ostati zabeležen u hronikama ruske književnosti.
Između sudije Saveljeva i optuženika odvijao se sledeći dijalog:
– Koja je Vaša profesija uopšte?
– Pesnik. Pesnik-prevodilac.
– Ko Vas je priznao za pesnika? Ko Vas je svrstao u redove pesnika?
– Niko. A ko me je svrstao u red ljudi?
– Da li ste to učili?
– Šta?
– Da budete pesnik. Da li ste pokušali da studirate na univerzitetu koji pruža obrazovanje… Gde se učilo?
– Nisam razmišljao… Nisam razmišljao o tome da se može dobiti obrazovanje.
– O čemu?
– Mislim da je to… od Boga.
Kažnjen je zbog „parazitizma“ na pet godina prinudnog rada. Zbog buke u inostranstvu oslobođen je posle godinu i po dana. Uskoro, 1972. godine ipak nije imao drugog izlaza nego da emigrira u Ameriku.
Njegova poezija je lična i filozofska, dodirivala je politiku utoliko ukoliko je nalazila u njoj temu za meditiranje o čoveku. U njoj otkrivamo i svesnu težnju za čišćenjem jezika od činovničkog nagvaždanja koje je služilo za prenošenje istine. Ako se u njoj pojavljuju pitanja države, pokazuju se kao deo tužnih i grotesknih iskustava čovečanstva, s čestim pozivanjima na istoriju Grčke, Persije, Kine, Rima. Umesto nove leksike, vraćaju se proverene i jednoznačne reči: imperija, tiranin, rob… Primer za to kako mašta Brodskog izlazi na kraj s tzv. životom društva, može poslužiti izrugivački roman-fantazija o neimenovanoj antičkoj imperiji, „Post aetatem nostram“, koja donekle nalikuje na Norvidov „Quidam“ ili na pesmu „Poprsje“ koja govori o Tiberiju.
Poljski čitalac će se donekle začuditi što je međunarodna slava pripala pesniku koji koristi tradicionalan stih, s rimama i podelom na strofe, koji nije samo „neavangardan“ već je i veoma težak za prevođenje na strane jezike. Invencija Brodskog u rimovanju je takoreći užasavajuća, nalik je na zabavu postavljanja i preskakanja prepona, koja je bitno svojstvo poezije-igre. Pa ipak, predstavljalo bi veliku grešku nazvati ga starinskim pesnikom. Po mom mišljenju, treba uzeti u obzir dva činioca. Poljski jezik se ne oseća dobro u metričkom korsetu, što je povezano s njegovim stalnim akcentom, međutim do preokreta je došlo još u međuratnom periodu, jer je to ipak odgovaralo njegovoj prirodi. I rime (izostavljajući pri tom pesnike koji su u tom pogledu izuzetno inventivni, kao npr. Stanislav Baranjčak) ostavljaju često utisak monotonije ili ukazuju na to da pesnik upražnjava stilizaciju stiha druge epohe. Međutim ruski, s promenljivim, a pri tom snažnim, uglavnom jampskim akcentima, čini se da teži metričkim sistemima. Istaknuti ruski modernisti nisu pisali u „slobodnom stihu“, već naprotiv, ne jednom su preterano smele metafore gurali u korset strofe. U Poljskoj je posle Drugog svetskog rata došlo takoreći do potpunog raskida s poetikom Skamandera,2 čak je besprekorno tradicionalan Leopold Staf3 u starosti izabrao novu poetiku, pod uticajem Ruževiča, kako se tada govorilo, napisavši nota bene neke od najboljih pesama u svom bogatom stvaralaštvu. Taj formalni prevrat išao je naporedo s udaljavanjem od izvesne retorike, jer je poljska poezija posle rata nastavila spor sa Skamanderom, koji je započeo u međuratnom periodu. U Rusiji je bilo drugačije. Pustošenje koje se dogodilo u eri staljinizma bilo je tako temeljito, kako mi je govorio sam Brodski, da je pre svega trebalo nastaviti kontinuitet, odnosno počinjati tamo gde su svoje delo završavali Ahmatova, Mandeljštam, Cvetajeva. Otvarala se nova oblast istraživanja, kod Brodskog kroz uvođenje dramskih formi, glasova izrazito samostalne persone, odnosno monologa i dijaloga. U mnogim svojim pesmama Brodski je autobiografski liričar, kao i njegovi prethodnici, a u nekim drugim se distancira od sebe – kao npr. u „Likomediju na Skiros“, „Odisej Telemahu“, „Pisma iz vremena dinastije Ming“ – ili pretvara poemu u komediodramu o dvema ličnostima, (dvema ličnostima na psihijatrijskoj klinici, u „Gorbunovu i Gorčakovu“). Posebno mesto zauzimaju pesme u kojima je subjekt putnik-posmatrač, pre hodočasnik dvadesetog veka nego turista, sužanj kod Arhangelska, izgnanik i emigrant u Americi, tragalac za svojim evropskim korenima u Veneciji, Rimu, Londonu, pariskom Luksemburškom vrtu. Njegov ton je uvek prepoznatljiv, uzvišen i istovremeno podsmešljiv, sa neprestanim skokovima iz elegije u odu, satiru, sa takoreći neprestanim prisustvom savremene ironije.
