JM Cotzee: "Disgrace"

Nisam razmisljala o jeziku na isti nacin kao ti, ali u svakom slucaju meni Kucijev jezik savrseno odgovara. Recenice su sazete, a svaka ponaosob, nevezano za tekst, nosi neku misao. On nikada ne daje neke suvisne opise, ne opisuje likove, i pejzaze, ne smara, ne davi, nema suvisnih recenica, a opet kaze sve sto treba. Svidja mi se sto cesto koristi poredjenja sa zivotinjama, i sto cesto istice tu vezu coveka i prirode, sto opet ima nekog smisla jer se motiv divljastva cesto javlja. A sta je drugo divljak nego covek koji zivi u divljini, sa prirodom. Odusevilo me je ono kada je opisivao kako Majkl K. prezivljava u divljini, sta radi, cime se hrani, o cemu razmislja. Njegovi romani su introvertni, zasnivaju se na tome o cemu razmislja, sta oseca glavni junak, a opet je svaki od njih lik koji je na neki nacin zeleo da zivi mirnim, povucenim zivotom, van ljudi i desavanja, sve dok ih Kuci nije uvukao u situacije u kojima moraju da reaguju, da prave kompromise i biraju strane. To me je donekle podsetilo na Sekspira. Ono sto mi je isto zanimljivo, jeste da likovi retko kad prolaze kroz neku veliku duhovnu metamorfozu, vecina njih ostaje ono sto je i bila na pocetku i na kraju knjige, Majkl K., Jakobus Kuci, onaj lik iz Sporog coveka...
Sto se tice Majkla K, onaj poslednji deo, sa lekarom, bekstvo... tu me je on jako podsetio na onog Indijanca iz 'Leta iznad kukavicjeg gnezda'
Ono sto me isto odusevljava, jeste da pored toga Kucijevi romani nose tu anti-aparthejd poruku, oni su i mnogo vise od toga, i svaki od njih moze u isto vreme da se tumaci univerzalno, nevezano za vreme i prilike u JAR
Nisam citala "Gospodara Peterburga', nisam nasla, ali sam videla da je kod nas preveden. Znam da je to pisao nakon smrti sina
 
Da, da, to je to! Njegovi likovi ostaju, uprkos svemu, isti. U osnovi se ne menjaju, to ih cini tako istinitim. Oni su ostatci aparthejda, koji se tu osecaju kao kod kuce. Zato je bitno da i ostanu kod kuce, a ne da odu. Mislim bar da Kuci to od njih zeli.
 
Ne bas da bih volela da zivim kao on, ali sam puno puta razmisljala o tome, kako bi bilo kada bih napustila sve, ceo svoj zivot i samo otisla negde, gde nema ljudi, civilizacije, nicega, samo priroda i ja. Verovatno puno ljudi pomisli na tako nesto. Zato me je odusevilo kako je Kuci opisao to Majklovo prezivljavanje (sto me je u neku ruku podsetilo na Robinson Krusoa, iako sam Fo citala tek kasnije). Mada je Majklov slucaj drugaciji, on je covek koji je skoro ceo zivot proveo po institucijama, ziveo po pravilima postujuci rutinu koja je u tim institucijama propisana. Sve sto je on zeleo je sloboda, da sam odlucuje, da zivi svoj zivot onako kako on hoce. On ne voli da provodi vreme sa ljudima, jer mu oni govore sta da radi. On je najsrecniji kada je sam, jer jedino tada je on slobodan.

Sam aparthejd se zasniva na tome da neko misli da je iznad ostalih i da je bolji od drugih ljudi. Naravno da se Kucijevi likovi ne menjaju, jer vecina ne zeli da prizna da je greska u njima
 
Provodi vreme po institucijama, ali i tamo zadrzava neki vid slobode, ako je sloboda ono sto je i pre institucionalizacije imao. On zeli da skoci kada mu kazu hop, ali ne moze, zato sto mu je telo preslabo. Sa jedne strane za njega su institucije i kampovi visoke skole, sa druge, drasticno su ispod njegovog nivoa senzibiliteta. U romanu "Majstor Petrograda" se govori o Dostojevskom, sto me navidi na pomisao da Majkl K. ima svesno dodirnih tacaka sa knezom Miskinom, ili sa Don Kihotom, na kraju krajeva i sa Hristom. Tako Kuci ispituje kulturu, nalazi odgovore, ako se pod odgovorom podrazumeva jednosmislena, kvalitetno artikulisana esencija problema, neka vrst pra-pocetka. Ono sto mi je potpuno novo je da vidim da ti posmatras Majkla K. kao nekog ko odlazi, ja ga posmatram kao nekog ko zeli da se vrati, i ostaje veran svojim zeljama. Majka ga je hranila kasicicom zbog njegove zecje usne, i roman se zavrsava slicnom scenom. Majkl, u njegovj izmorenoj fantaziji, vidi nesto poput doppelgängera, samo starijeg od sebe, i po svemu sudeci - belog, i objasnjava mu kako je iz zakopanog bunara moguce izneti vodu. Vezuje kasiku na konac, i tako izvlaci vodu. Voda nije mleko, mleko je sinonim za krv (mogao bi da bude), i svako tumacenje Kucija je tanak led, pa ne bih sada dalje. Kako mislis, greska je u njima? Ima li to veze sa narodom, ili sa individuom?
 
>Provodi vreme po institucijama, ali i tamo zadrzava neki vid slobode, ako je sloboda ono sto je i pre institucionalizacije imao.
Slazem se, ako ovde pod slobodom podrazumevas slobodu misljenja. Ne mislim da Majkl zeli da se vrati, ako je to tacno, zasto onda uporno bezi? Knjigu sam citala pre nekih godinu i po-dve, pa ne mogu sada tacno da se pozivam na odredjene delove, ali znam kakav je utisak ostavila na mene. Znam da je negde pri kraju Majkl govori bas o tome, kako je ceo zivot proveo u kavezima, kao da je zivotinja, i sve vreme je sanjao o slobodi. I bila je neka recenica o tome, kako neki ljudi ceo zivot provedu van kaveza, a opet kao da su u njima. Nateraces me da ponovo uzmem knjigu da to pogledam. Jasno je da ne mogu da pravim paralelu sa Majstorom Petrograda

Pod greskom podrazumevam to sto likovi retko kad prolaze kroz neku vecu duhovnu metamorfozu, a opet je taj preobrazaj neophodan, jer se sve drugo menja- sistemi, zivotne situacije, drugi ljudi... Time sto odbijaju da se promene u svetu koji se konstantno menja, sami prouzrukuju tragicna desavanja i svoj krah

Individue stvaraju sistem, i one su deo sistema. Apartheid predstavlja superiornost bele nad crnom rasom, i mislim da Kuci u knjigama predstavlja apartheid ne samo kao sistem koji funkcionise u okviru drzave, vec i kao individualni apartheid koji svaki od njegovih likova nosi u sebi. Ponekad individua uspe da se izbori sa tim apartheidom u sebi (Iscekujuci varvare, donekle, ali ne sasvim) ponekad ga samo podhranjuje (Zemlje sumraka), a ponekad prikazuje njegov krah (Sramota)
 
Meni je bilo strasno tesko da Majkla K. dovedem u bilo kakvu vezu sa slobodom misljenja. To jeste univerzalno pravo, ali ne pravo bez obaveze, a Majkl tesko da moze da ispuni bilo kakvu obavezu. U neku ruku M.K. je balast, i to ne zbog boje koze, nego zbog osakacenog tela. Kuci tu pravi vrlo lepu poentu, da boja koze nije bitna kada ti otpadne noga, ili je amputiraju ("Spori covek"). Sve sto je Kuci imao da kaze na neposredan nacin o aparthejdu, rekao je u "Age of Iron" (znam da ova nije prevedena). I u toj knjizi se govori o "usponima i padovima" (ucestala fraza za Evropske zemlje, pogotovo Nemacku (najbolji primer je Zigfrid Lenc), ali na potpuno drugaciji nacin, iz perspektive Afrike. Ako postoji politicki sistem u individui, pitanje je kako je tu dospeo. Kako aparthejd uspeva da se nastani u Majklu, priprostom, neobrazovanom "malom coveku", koji je od zivota dobio fizicku ozledu, a od majke jedino vaspitanje, i kako Kuci uspeva od njega da napravi intelektualca, tj. neku vrstu autenticnog gurua?
 
Jao...
Sutra cu uzeti knjigu, pa cu da pokusam da pronadjem sva ta mesta kojim bih potvrdila sve sto sam ti napisala. Uradi ti to isto, ako imas vremena
Ja sam Majkla K. shvatila kao coveka koji pokusava da zivi van sistema, van svih sistema koji postoje. Ono moje misljenje, da se apartheid nalazi u skoro svim Kucijevim likovima, je primenljivo i na Majkla, ali u njegovom slucaju to je beg u divljinu, u divljastvo. Jos ranije je Kuci pokusao da razresi tu dilemu, da li su divljaci ljudi koji zivi u divljini, ili ljudi koji su divlji u dusi. Majkl je lik koji u 20veku, kada su u JAR gotovo svi crnci preseljeni iz divljine u takozvanu civilizaciju, odlucuje na povratak divljini, nekom prapocetku, necemu od cega je sve krenulo, pre te podele na civilizovane-belce i divljake-crnce. Izmedju civilizacije i divljine, on bira ovo drugo, zato sto mu to jedino pruza slobodu
Daleko od toga da je on intelektualac, on je kao zivotinja, kao ptica zatvorena u kavez (mislim da cak postoji jedno takvo poredjenje) vodjen samo instinktom, i kod zivotinja i ljudi najosnovnijim nagonom, da bude slobodan

Hajde napisi ti meni svoje tumacenje, celo, Majkla K.
 
Tacno. U srcu civilizacije je divljastvo, Konradovska stvar, u srcu divljastva je kultivisuca energija, i jedno i drugo je samospoznaja, i jedno i drugo uzdize svest. Prelistacu knjigu, javicu se popodne, oko 18h. Ciao.
 
Scena nereda koja opisuje prodor jednog vozila kroz masu ljudi, tuce, pucnjave i pljackanja me podseca u opisu na eleatsku filozofiju, nasuprot heraklitovskom vidjenju. Svaki trenutak se pretvara u secanje, i beskrajno mali segmenti realnog dozivljaja secanja stoje u proporciji sa realnoscu, koja koliko god da je gruba, ipak formira kretanje svesti od momenta ka dozivljaju i i pocetku, tako da je svaki nov trenutak nov pocetak, ali kretanje ka novom pocetku uslovljava empirijsko poimanje reda velicina pocetka i kraja, i realnom dozivljaju kraja kroz strah od nesvesnog preuvelicavanja, tj. zadrzavanja u trenutku. U matematici, izvedenice eleatske fiozofije izu preko Aristotela, u filozofiji preko Heraklita, i mislim da ih Kuci objedinjuje u ovom opisu. Ono sto proizilazi iz njega je ono sto je "moralo" da proizidje iz usmrtljavanja tela, i tu se Kuci na kratko zadrzava. Ova scena je majstroski umrezena medju instance koje su pre toga utvrdjene, sto podrzava teoriju da umetnost imitira zivot.
 
Na koju to scenu nereda mislis, ono na pocetku kada je bio sa majkom? Uopste nisam ukapirala sta si hteo da kazes. Nisam smatrala tu scenu nesto posebno vaznom. Na mene je veci utisak ostavila ona recenica 'Dok se sve to odvijalo, Ana K. i njen sin sedeli su scucureni poput miseva u svojoj sobici ispod stepenista..' Razjarene zivotinje koje su divljale napolju i njih dvoje kao uplaseni scucureni misevi.

'Bio sam mutav i glup na pocetku, bicu mutav i glup na kraju. Nije nikakva sramota biti budala. Budale su zatvarali pre svih ostalih' - u prilog onome sto sam rekla da je Majkl K. hamletovski lik

'Zele da im otvorim srce i ispricam pricu o zivotu prozivljenom u kavezima. Zele da cuju o svim kavezima u kojima sam ziveo, kao da sam papiga ili beli mis ili majmun. I, ko zna, da su me u Hojs Norenijusu ucili kako se pricaju price umesto kako se ljusti krompir i sabiraju brojke, da su me svaki dan terali da uvezbavam pricu o svom zivotu, drzali mi prut nad glavom sve dok ne odigram predstavu bez greske, sada bih mozda znao kako da im ugodim. Ispricao bih pricu o zivotu provedenom po zatvorima gde sam iz dana u dan, iz godine u godinu, upirao celom o zicu, piljeci u daljinu, sanjajuci o necemu sto nikada necu doziveti... -Zelja za slobodom i potraga za smislom zivota kao glavna tema romana

>>Majkl, u njegovj izmorenoj fantaziji, vidi nesto poput doppelgängera, samo starijeg od sebe, i po svemu sudeci - belog, i objasnjava mu kako je iz zakopanog bunara moguce izneti vodu. Vezuje kasiku na konac, i tako izvlaci vodu. Voda nije mleko, mleko je sinonim za krv (mogao bi da bude), i svako tumacenje Kucija je tanak led, pa ne bih sada dalje.
Procitala sam kraj ponovo. Evo sta ja mislim. Kada covek pogleda u bunar, on vidi svoj odraz. Vojnici su zakopali bunar, jer mozda nisu bili zadovoljni onim sto su videli. Mozda ni Majkl ne moze sebe u potpunosti da sagleda, jer uspeva da izvuce samo jednu kasicicu vode. Iako mu je u zivotu dato manje nego drugim ljudima, on je na kraju zahvalan sto ima makar toliko i to mu je sasvim dovoljno, otuda i ta poslednja recenica, 'i eto, rekao bi, tako se moze ziveti'. Mozda time Kuci zeli da poruci, da smisao zivota nije stremljenje velikim idealima, vec povratak osnovnim vrednosima zivota i prihvatanje sebe onakvim kakvi jesmo.

Na pocetku knjige Majkl ima 31god, a na kraju knjige lekaru govori da ima 32. 31godinu on je proveo vodio je besmisleni zivot tragajuci za njegovim smislom. Na kraju on izgleda kao starac, a na neki nacin to i jeste, jer je za tih godinu dana doziveo mnogo vise. Tako da se slazem sa tobom, starac na kraju knjige jeste Majkl, ali ne znam samo odkud ti ideja da je on beo
 
"'Dok se sve to odvijalo, Ana K. i njen sin sedeli su scucureni poput miseva u svojoj sobici ispod stepenista..' Razjarene zivotinje koje su divljale napolju i njih dvoje kao uplaseni scucureni misevi."


Na to sam mislio. Ima jos jedan deo, kada narator kaze da su njih dvoje (ili samo M.K.) pomislili da je rat dosao do njih. Ono sto je meni jako interesantno je to sto mi vidimo da rat nije dosao, da su to samo neredi koji su povezani sa ratom, ali da u urbanim delovima ratnog podrucja postoje oaze koje se ne diraju. Mi vidimo istinu za koju se odlucimo, ali Majkl ne vidi istinu; on vidi da je rat dosao, vidi sta se desava, a da nije ni jednom pomolio glavu kroz prozor. Culo vida je primarno u skoro svim kulturama, i to sto M. misli da vidi, i sto mislimo da vidimo istinu, je dokaz da nama narator daje drugacije "karte", nego Majklu, tj. da ja vidim demonstracije, a M. vidi boga rata.

"Na pocetku knjige Majkl ima 31god, a na kraju knjige lekaru govori da ima 32. 31godinu on je proveo vodio je besmisleni zivot tragajuci za njegovim smislom. Na kraju on izgleda kao starac, a na neki nacin to i jeste, jer je za tih godinu dana doziveo mnogo vise. Tako da se slazem sa tobom, starac na kraju knjige jeste Majkl, ali ne znam samo odkud ti ideja da je on beo."

Ne mislim da je proveo besmislen zivot, i da je bio na tragu bilo cega. Moze i tako da se procita knjiga... ja sam je potpuno durgacije doziveo. Ne znam, jednostavno ima neceg u celoj stvari sto me je navelo da pomislim da je starac beo. Neko ko zivi u JA sigurno moze da prenese boju koze na papir, njenu esenciju, a da je ne napomene. Koja je po tebi najjaca scena?
 
Najjaca scena, ne znam. Mozda ono kada je sadio bundeve, pa kada je probao prvi plod, kada je jeo i plakao. Ne znam da li postoji ma kakvog prenesenog znacenja u tom delu knjige, ja ga nisam nikako tumacila. Meni je ta scena jednostavno delovala toliko iskreno i nevino. Sa moje tacke gledista, posto sam knjigu posmatrala kao traganje za slobodom i smislom zivota, eto ta scena bi mozda bila neki vrhunac.

>>Moze i tako da se procita knjiga... ja sam je potpuno durgacije doziveo.
Pa kako?
Sta ti mislis da je vrhunac knjige?
 
Ima pisaca proze koji jezik tretiraju kao pesnici, pa su sa tim u skladu njihove poruke uvek neki oblik krajnosti, a nekad prelaze granice krajnosti i zavrsavaju na nezgodnim mestima. Traganje za smislom mi zvuci malo Koeljovski, iskreno receno, ja nista od toga nisam nasao u Kuciju. Ako vec neko za necim traga, onda neko traga za Majklom. Drzava, institucije, doktori, itd. Zasto bi inace on "bezao"? Cak i da ima traganja za smislom u romanu, ono je okoncano smrcu majke, koja je razlog Majklovog dolaska na svet (bar on to tako vidi). Ako je i postojao smisao, i on se okoncao (ili se povukao u neke dubine nesvesnog) smrcu majke, pa bih pre rekao da je od tog momenta roman neka vrsta Beketovskog apsurda. Sam Majkl je alegorijsko povlacenje u "dubine", stao god da su te dubine. Mozda dubine zemlje (korenje i bundeve), ili pecine, ili dubine urbanih podruma u Kejpu, ili dubine univerzuma, nesvesnog, svesnog, itd. Upotreba tela u romanu je u prvom planu, i tu je Kuci neprevazidjen. Telo sa sopstvenom i svojstvenom svescu o psihi. Ne znam koja mi je najjaca scena, sve su emocionalno nabijene. Moracu opet da prelistam knjigu, ali nemam bas puno vremena sad da to radim. "Povlacenje" je kljucna rec dvadesetog veka, zbog toga je ima toliko i kod Kucija. Povlacenje iz grada, iz sopstvene koze, iz sopstvenog zivota. Kasnije dolazi otudjivanje, pa opet povlacenje. Ja sam pokusao preko interneta da saznam da li Kuci pise nesto trenutno, i nisam nista saznao. Da li si ti cula nesto?
 
Dragi Ko_Vidi? ja i ti definitivno razlicito shvatamo stvari. Da li si stvarno mislio ili si se salio sa onim tipom kada si rekao da je Amanitijeva Poslednja NG smesna knjiga? Reci mi koji ti je deo u knjizi bio najsmesniji? Verovatno ono kad je onom tipu raketa rasporila stomak. Da umres od smeha

Slazem se sa tvojom prvom recenicom vezanom za Kucijev jezik. Ja sam dosta nervozan citac, cesto preskacem delove koji su rasplinuti, ili se nesto opisuje. Kod Kucija nikada ne preskocem, nema suvisnih recenica, jezik je tecan (mada sam citala samo na srpskom) a opet se vidi da je u svaku recenicu ulozio mnogo truda. Moje misljenje

>>Traganje za smislom mi zvuci malo Koeljovski
Da li to treba da shvatim kao uvredu?!
Pa kako ne vidis da on traga za smislom, postoji na pocetku ona recenica kada kaze da je dane provodio gledajuci u plafon i razmisljajuci o sebi. Kada se majka razbolela mislio je da je razlog njegovog dolaska na svet briga o majci. Cesto razmislja o Hors Nortenijusu i svom detinjstvu, i uporedjuje ga sa situacijom u kojoj se tog trenutka nasao. Cesto se lomi, da li da se pridruzi drugim ljudima ili da nastavi putem koji je krenuo. I knjiga se zavrsava onda kada shvata da je vrtlar i kada odlucuje da se vrati u prirodu, jer je to njegovo pravo staniste.
Verovatno si ti lik Majkla K shvatio dosta pasivnije od mene

Povlacenje i otudjivanje, da, slazem se sa tobom u potpunosti, mada mi nije sasvim jasno sta si mislio pod tim povlacenjem u dubine. Kako sa jedne strane mozes da kazes 'povlacenje u dubine' a sa druge da ne postoji traganje za smislom? Te dve stvari su povezane

Upotreba tela u prvom planu, ni tu mi nije jasno na sta si mislio. Ja sam Majkla razumela kao lika koji je potpuno nezainteresovan za sve sto je telesno, verovatno kao posledica sopstvene fizicke neprivlacnosti i odnosa sa majkom koji je imao kao dete. To se vidi u njegovom odnosu prema hrani, u tome sto mu nije bitno da li je gladan ili kako je obucen i kako izgleda, ali isto tako na kraju, kada ima odnos sa onom devojkom. Kako bi drugacije tumacio pojavu te scene?

Kuci pise svakog dana po minimum sat vremena, ne druzi se s ljudima, zivi sam, ne jede meso , ne pije i ne smeje se. Tako da verovatno pise, ali ne znam sta. Ionako je ostalo jos njegovih knjiga koje nisam procitala. Da li si ti procitao sve od njega?
 
"Da li to treba da shvatim kao uvredu?!"


Sigurno da ne. Samo zato sto citas drugacije od mene, ne nameravam da te vredjam. Sto se tice Amanitija, mislim da jedan primer govori vise od mog objasnjenja. Kada je Franc Mark upitan zasto je konj na njegovoj slici zut, on je odgovorio da to na njegovoj slici i nije konj.

Kucijev jezik je sazet i konkretan, sto me je navelo da probam da svaku njegovu rec dozivim, tj. svaku recenicu. On (MK) je gledao u plafon, i u svoje ruke. On moze da se vrati u prirodu, ali sta njemu priroda znaci, sta moze da uradi sa njom. On je lik koji hoce da uradi nesto za druge; zeli da pomogne majci (sto i cini), zeli da pomogne dezerteru (ali mu zeli zlo, sto ga iznenadjuje). Ne znam sta sad hocu da kazem, ali jutros oko pola sedam sam pomislio da se beli covek siri na racun drugih. Tj., bio sam juce u izlasku i cuo od jednog tipa koji je sedeo pored mene na zurci posle neke blesave izlozbe, da su crnci majmuni i da su nastali od majmuna, da su glupi, i sta ja znam sta sve. Prilicno je bio ubedjen u to, pa eto, i to je "Sramota"....

Ona scena sa devojkom mi je odvratna, zbog opisa naratora (vlazno, penis...) i zbog cinjenice da bi ta zena mogla biti muskarac ´(u majstoru iz petrograda je Necajev neko ko se preoblaci u zenu, da bi izbegao progon). Ne znam, tesko mi je u ove sate da razmisljam o tome, suvise je rano za takve misli.

Procitao sam sve od Kucija, po nekoliko puta, a procitao sam i zbirku eseja (jednu, a mislim da je objavio tri).


N.B.: Vidis kako je lako procitati da MK zeli da se vrati u prirodu, zato sto je to njegovo staniste. Teze bi bilo procitati da MK zeli da se vrati u bilo koji deo toplog mraka, zato sto majke vise nema.
 
"Da li to treba da shvatim kao uvredu?!"-trebalo je da ima ironican prizvuk, znala sam da ne mislis to stvarno.

Ali stvarno mi je cudno za Amanitija, nikad u zivotu mi ne bi palo na pamet da je to mozda nekome smesno. I bas si se smejao, glasno, dok si to citao? Ne mislim nista lose, samo mi je zanimljivo. Svako ima pravo da tumaci knjige na svoj nacin
Cudno mi je sto se ti u MK stalno vracas na lik majke. Ja njoj nisam davala neki poseban znacaj, osim sto sam je shvatala kao neku Majklovu stegu, nesto sto ga je sputavalo, tek posle njene smrti on postaje slobodan
Zanimljivo je to sto si rekao da devojka moze biti i muskarac. Procitala sam ponovo taj deo i to definitivno stoji kao jedna od mogucnosti. A sta je onda sa onim starcem na kraju romana, kada MK kaze 'nocas bi mogli deliti postelju'... Onda bi i to moglo da se tumaci na razne nacine

Ja sam citala samo ono sto je izdala Paidea. Planiram da jednom procitam sve ponovo na engleskom, ali mislim da to nece biti skoro

Hajdemo sada 'Fo'. Kada sam zavrsila sa citanjem, bila sam zbunjena, i trebalo mi je vremena da (na svoj nacin) tu knjigu i shvatim. Pa bih volela da cujem nacin na koji je neko drugi to procitao. Dakle, ko je po tebi glavni lik, sta je glavna tema, sta se tu u stvari desava. Mislim da si mi jednom spomenuo 'brod', a ja opet tome nisam pridavala toliki znacaj
 
Znas sta stvarno mislim? Makl nema jezgro. Nikakvo. Njegove misli su potpuna dela. On nije proizveo ni jednu jedinu misao koja nije vezana za njegov stvarni zivot, sto i nije bas uslov za sizofreniju. Mozemo i na foa da predjemo, hteo sam samo da dodam da mi je cudno da vidis MK. kao nekog kome je priroda prirodno staniste. On je rodjen u gradu, na gradski nacin (koliko-toliku, tu je bila babica, ako ne doktor), ziveo je u gradu, i ne bi mu palo na pamet da se vucara po africkom veldu, da majka nije predlozila povlacenje iz grada. Poslat je u skolu za poremecene u razvoju zato sto je fizicki drugaciji i zato sto je "spor u glavi", kaze narator. MK. kaze na kraju da zali sto ga nisu naucili da pise, i da je naucio da pise, mozda bi bio pisac. Roman je u sustini slika drustva, koje je odvratno, surovo, i zadrto, smrdljivo, kao i sva civilizovana drustva. Da bi uspeo u zivotu, na nacin koji je uspesan posle Aufklärung perioda (duhovnog prosvetljenja, u uzem gradjanskom smislu), moras biti odlikas, ne smes praviti greske, moras se svaki dan dokazivati, i biti bolji od drugih. Svako ima sansu, zato postoje skole i fakulteti, a ta sansa je Majklú uskracena. On mora da zivi drugi zivot. Pogledaj njegovu reakciju, kada ga vojnik pretresa i oduzima novac. Sasvim uljudna, gradjanjska, normalna reakcija. Naravno, rat je, i normalne reakcije su cist apsurd (to me je podsetilo na Beketa, doduse ne direktno). On ima problema sa snalazenjem u prirodi, ne zeli da kolje zivotinje, ne zna gomilu stvari, koje je voljan da nauci, zato sto je rat (Rat je otac i kralj...). Najcrnji deo je sam kraj, zato sto, nakon svega kroz sta je prosao, MK. moze da se osloni samo na ludog starca, samo u njega jos ima poverenja. Da je to proces otudnjivanja, covek bi rekao da je to lep kraj, ali nije. MK. se ne otudjuje od sredine, i samog sebe, on i dalje ide kroz isti mentalni tunel, nije se prerodio. Strasan kraj. A na Amanitija sam se smejao kao lud na brasno, bez zezanja. Kada navijaci upadnu i zgradu, i kada deda sa terase puca na njih, mislio sam da ce mi pozliti od smeha. Mozda knjiga stvarno nije smesna, ali meni je previse bila idiotska da bih je uzimao ozbiljno. Pravi idiotski humor. Citao sam i druge stvari od njega, i nisu mi bile ni malo smesne, ali ova jeste (ko zna zasto). Kraj mi je jevtin, ali sta ces.
 
Sad tek razumem sta sve vreme govoris, i naravno da ima smisla. Mada sam, dok sam ja citala uvek nalazila dokaze za svoje vidjenje, pa mi je bilo logicno da tako razmisljam. Mozda je to jos jedna od lepota Kucija, sto dozvoljava da se knjiga cita na razlicite nacine, i svako od mogucih vidjenja potkrepljuje dokazima
Kada jednog dana ponovo budem citala knjigu, imacu na umu i tvoja razmisljanja.

Ni kao mala nisam volela da gledam 'Toma i Dzerija' ni 'Pticu trkacicu', ta vrsta humora, samim tim ni Amaniti, mi verovatno zato nisu bliski :-)
 
'Strumfovi' su uvek bili vise u mom fazonu :)

Suzan Barton feministkinja?! Mora da se salis
Zena koja konstantno trazi muskarca koji bi se brinuo o njoj i zastitio je, koja se bez muskarca oseca izgubljeno, koja nema svoju licnost, misljenje, svoje 'ja', koja je toliko povodljiva da uvek radi ono sto joj muskarci kazu, i uvek misli onako kako joj oni kazu. Kao licnost mi je totalno bljak. Mada mi se nikada ne svidjaju Kucijevi zenski likovi.
Kada sam zavrsila knjigu, bila sam potpuno zbunjena, kao sto sam rekla. Trebalo mi je vremena da shvatim da, iako ona sama ispisuje vecinu stranica u romanu, Suzan Barton nije centralna licnost. (Tipicna zena- 'prica, prica, a ne kaze nista' :) )
Bas me interesuje gde si ti tu video feminizam
Nije mi naravno bio potpuno jasan onaj deo sa njenom cerkom, ali sta god da je istina u vezi te njene 'potrage' za cerkom, da li ona uopste postoji ili je to projekcija same Suzan Barton, shvatila sam samo kao dokaz toga da Suzan nema svoje misljenje, i da ce uvek pre poverovati tom muskarcu sa kojim je trenutno ( i koji koristi tu njenu zbunjenost i povodljivost protiv nje kako bi ostvario neke svije ciljeve) nego sebi samoj i svojoj intuiciji ili razumu
 
Mislim da jeste neka vrsta feministkinje; ne treba se zbuniti klasicnim Kucijevim "duhovima", tj. licnostima bez centra, substance, odnosno jezgra. Bolje receno, S. Barton nije feministkinja, ali su delovi njenog narativnog modusa feministicki. Ód prvog trenutka poznanstva sa Krusoom, ona zna da je sa njim na istom nivou, iako nema realnog iskustva u izlazenju na kraj sa prirodom, tj. stihijom, pustinjom, sta-god. Obecava sebi da ce spustiti loptu, da ce se "potciniti", ali da nece zaboraviti ko je Kruso (neko u koga ona nema poverenja). On gradi terase, kultivise zemlju, posto je to jedini nacin da se ponasa kao pravi kolonijalista. Ona krije svoju pricu od njega, on krije svoju pricu od nje. Da li on zaista ZNA koja je njegova prica? Kruso kaze da sve sto je bitno je sacuvano u njegovoj glavi, tj. da je istina podredjena vremenu, viktorijanska stvar. Ona misli da zna svoju pricu, u koju je uvrstana i cerka, ali mi ne znamo koja je njena prica. Da li se njoj suprotstavlja prica citalaca, u obliku duha cerke (cerka oca, kaze S.B., i cerka ne uspeva to da u potpunosti razume, kao ni S.B.). Polako se iz kruga istine i lazi, tacnog i netacnog, kristalisu vremena, i sta su ona. Tako nekako... za pocetak :)
 
OK, sacekacu onda pravu verziju tvog shvatanja Suzan Barton i njenog feminizma, bas me zanima.
Mada sam odmah htela da se uhvatim za tvoju prvu recenicu - Suzan Barton navodno ima jezgra a Majkl K nema?!

Mada mi nije delovalo bas kao totalna glupost.
Moram na kraju da pohvalim ovaj tvoj nov nacin pisanja i objasnjavanja :) Ranije puno puta nisam razumela sta si hteo da kazes, ono kada se zapetljas u komplikovane termine i teorije. Meni moras malo prostijim recima da objasnjavas :D

Ja sam videla 'Fo' prvenstveno kao Juznoafricko drustvo u malom, gde je svako od cetiri glavna lika (Kruso, Fo, Petko i Suzan) tipican predstavnik odredjenog dela JA stanovnistva, a odnose koji oni imaju medju sobom, njihovi postupci i razmisljanja, predstavljaju karakteristike i odnose koji medju tim grupacijama vladaju ili su vladali kroz istoriju.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top