Прича о настанку манастира Ђурђеви ступови дубоко је утемељена у легенди о тамничењу Стефана Немање. По тој причи за коју знамо из биографије коју је о свом оцу написао Стефан Првовенчани, Немања се тако усрдно молио светом Христовом ратнику Ђорђу да му је овај помогао да се избави из тамнице. Тада се и зарекао да ће му у знак захвалности посветити цркву. Тако је и било, и то одмах након његове победе код Пантина (1170) кад је успео да победи заједничку војску Византинаца и своје браће.
Наиме, на сачуваном фрагменту изнад улазног портала пише да је цркву подигао велики жупан Стефан Немања 1171. године. Уз њу су узрасле и две високе куле звоници (стлпови - ступови - средњовековни појам за куле) и манастиру заувек наденули име. У исто време са сличним кулама у прочељу подигнуте су и катедрала светог Трипуна у Котору и црква светог Петра и Павла у Бијелом Пољу.
За разлику од највећег броја српских средњовековних манастира зиданих, по правилу, на скровитим местима, Ступови су изграђени на купастом шумовитом брежуљку, издалека видљиви из ма ког правца намерник да им приступи. Године 1282. краљ Драгутин је улазну кулу претворио у капелу и наменио је себи за гробницу у којој и почива од 1316. године. Друштво му праве живописани историјски призори попут четири државна сабора, као и портрети свих Немањића.
Већина фресака је оштећена, а оне најбоље очуване пренете су у Народни музеј у Београду. Ни сам манастир није одолео времену и људима, пострадавши у сваком рату. Радови на обнови, започети још 1960. године, однедавно су узнапредовали подухватом великог броја знаних и незнаних и Ступови се враћају себи.
Дуго, непристојно дуго, није се знало где се тачно налазио Стари Рас, престоница прве средњовековне српске државе, по коме је и Србија у време Немањића називана Рашком. Име града први пут се помиње у 9. веку, кад га је забележио византијски цар Константин Порфирогенит. Три столећа касније о њему пише и хроничар Јован Кинема, док се у српским изворима појављује тек касније. Данас су стручњаци сагласни да је утврђење Рас било на локалитету Градина, изнад старог Пазаришта (Трговишта), осам километара западно од Новог Пазара.
Током археолошких ископавања, започетих 1972. године, из таме векова изронили су остаци тврђаве (где је, по свему судећи, био двор Стефана Немање) и пећински манастир с црквом посвећеном Светим арханђелима у којој је, највероватније, писано „Вуканово јеванђеље”, које се сматра једним од најстаријих сачуваних трагова писмености у Срба. Зна се, поуздано, да је управо у Расу, 1230. године, краљ Радослав отворио и прву српску ковницу новца.
Иначе, под Старим Расом данас се подразумевају Петрова црква, Ђурђеви ступови, Црна Река, Кончулић и, пре свега, Сопоћани. Године 1979. стављен је на листу УНЕСЦО-а, као подручје од значаја за светску културну и природну баштину.
На самом уласку у Нови Пазар, на брду поред пута, као својеврстан камени белег већ вековима тихује Петрова црква, најстарија богомоља у Србији. Мада је посвећена апостолима Петру и Павлу, махом је скраћено зову Петрова црква. Њени најстарији сачувани делови потичу из 6. века, док је остатак цркве плод обнова предузетих у 9. и 10. столећу, али и касније. Први писани помен цркве потиче из 1020. године.
Историчари су уверени да је управо овде Стефан Немања, родоначелник династије Немањића, прешао из римокатоличке у православну веру. Чак и да је, 1196. године, овде - у седишту Рашке епископије - предао власт сину Стефану, потоњем првом српском краљу Стефану Првовенчаном, и да је на овдашњем Сабору донесена одлука да се богумили протерају из Србије.
Посебност Петрове цркве је и број очуваних фресака насталих у сасвим различитим раздобљима, непоткупљивог сведочанства трајања богатог историјског али и уметничког живота на овим просторима. Не чуди, не само због овога, што се и Петрова црква нашла под уточиштем УНЕСЦО-а.
На самом извору Рашке, петнаест километара западно од Новог Пазара, налази се манастир Сопоћани, чија је представа „Успење пресвете Богородице” у цркви Свете тројице на изложби у Паризу, 1961. године, проглашена за најлепшу фреску средњег века. Манастир, задужбина краља Уроша I Немањића (1243-1276), изграђен је до 1260. године, а дозидао га је у 14. веку његов праунук цар Душан. Најлепше фреске осликане су у другој половини 13. столећа и убрајају се у највише домете византијске уметности.
Уважена историчарка уметности Мери Софи Делпеш овако је, 1994. године, доживела живопис Сопоћана: „Ниједан авион, космички брод или интерконтинентална ракета не могу да вас одведу у такве висине у какве вас воде фреске на зидовима српског манастира Сопоћани. Али, за то није довољно да купите карту, морате да очистите своју душу и умекшате своје срце.”
Мало је, готово нимало, трагова о животу средњовековног утврђеног града Јелеч, тринаест километара јужно од Новог Пазара. У неким успутним записима помиње се као „једна од ратних престоница Немањића”. Његови остаци и даље господаре једним од највиших врхова овог краја и станиште су небеских грабљивица.
Путем дугачким стотинак километара, ова наша (ћутљива) Долина краљева понекад уме да наговори векове да проговоре. А њих, бар повремено, ваља чути. Не због њих, због нас.
Петар Милатовић
Политикин Забавник бр.2878
http://www.politikin-zabavnik.co.yu/tekst.php?broj=2878&tekst=01
