Khal Drogo
Elita
- Poruka
- 16.491
Ауторска тема
Општи избори у Србији, парламентарни и предсједнички, који ће бити одржани 3. априла 2022.године су и тема број два, одмах након руске специјалне операције у Украјини, међу Србљем, а са приближавањем дана избора и добијају већу пажњу јавности.
Милош Јовановић гостујући у једној емисији (од заустављеног дијела)
Примијетио је мањкавости изборног система, и када је у питању попуна српског парламента и скупштина локалних заједница и да је тренутни изборни систем претворио Србију у партијску прћију (Милошеве ријечи), да имамо у стварности партократију и инвазију полтрона у скупштинске клупе којима су најважније "врлине" послушност и лојалност партијском врху,.
Милош је у праву, рекао бих 100%, гдје послушници и улизице доносе важне одлуке и "кроје" законе и судбину земље, ту среће нема.
Да се задржимо на изборном систему за попуну српског парламента јер то је тренутно од суштинске важности у овом тренутку.
У Србији имамо пропорционални изборни систем, поред наведеног имамо и већински изборни систем те комбиновани пропорционално-већински изборни систем.
Већински изборни систем има предност што ту грађани у изборним јединицама бирају директно представнике, ако су то малобројније популацијом изборне јединице, а у Србији би вечина били таквих, ту ће бирачи поред страначке припадности мјерити и квалитете кандидата.
Већински изборни систем има мањкавост јер принцип "побједник носи све" може нарушити основно демократско начело да политичка опција са већом подршком бирача има одговарајућу снагу у политичком животу и може се десити да буде поражена. И то није хипотетичка опција, већ се то и десило у САД и то два пута (2000-е и 2016-е) када је захваљујући већинском изборном систему побједу однио предсједнички кандидат који је у збиру имао мањи број гласова.
Пропорционални изборни систем и пропорционална заступљеност на страначким листама је најчешћи изборни систем на планети и користи га 80 земаља, а обухвата бираче који гласају за листу кандидата коју предложи странка. У системима затворених листи бирачи немају утицаја на избор кандидате које странка предлаже, док у системима отворене листе бирачи имају могућност да гласају за страначку листу и да утичу на редослијед по којем ће се кандидатима додијелити посланичка места.
Иако ове отворене листе дјелују као добро рјешење и да бирачи могу утицати на редослијед кандидата партијских листи и избор посланика, искуство из Српске је показало да је код таквог преференцијалног гласања немогуће спријечити махинације, и да у стварности нема никаквих преднсти у односу на затворене листе.
Мањкавости овог изборног система је у видео прилогу детектовао Милош Јовановић.
Ту је и трећа могучност, по мени и далеко најбоља опција за попуну посланика у српском парламенту, комбиновани пропорционално већински систем. Гдје би се рецимо 130 (или 120) посланика бирало по већинском систему а 120 (или 130) по пропорционалном систему уз наравно постојећи цензус. Код цензуса је дилема 5% или 3%. Иако и већи цензус има низ предности, присталица сам нижег (3%) како би и партије са мањом медијском и другом подршком имале више шансе да икроз тај начин уђу у парламент.
Код већинског система, општине би могле бити изборне јединице и давати по једног посланика, или тамо гдје је баш мала популација (рецимо на Косову и Метохији) објединити више општина као једну изборну јединицу.
Или по другом моделу, а имајући у виду огромне разлике у популацији општина, 29 округа у Србији би биле изборне јединице и свака би по принципу "побједник носи све" зависно од броја бирача давала 2-7 посланика у парламенту.
Тиме би добили и предности већинског система, посланици који су бирани директно из општина (или округа) и који би не само припадношћу странци него и својим угледом и врлинама морали "зарадити" глас бирача, имали одговорност и према својој општини, бирачима који су их директно бирали што би колико толико смањило запостављање неких крајева што се реално дешава.
Такође не би било потребе за умањеним цензусом за партије националних мањина јер кроз већински изборни систем националне мањине би добиле представнике из општина у којима чине већину популације.
Наравно да би и такав комбиновани изборни систем имао мањкавсти, сваки има, али пуно мање него што тренутни има.
Општи избори у Србији, парламентарни и предсједнички, који ће бити одржани 3. априла 2022.године су и тема број два, одмах након руске специјалне операције у Украјини, међу Србљем, а са приближавањем дана избора и добијају већу пажњу јавности.
Милош Јовановић гостујући у једној емисији (од заустављеног дијела)
Милош је у праву, рекао бих 100%, гдје послушници и улизице доносе важне одлуке и "кроје" законе и судбину земље, ту среће нема.
Да се задржимо на изборном систему за попуну српског парламента јер то је тренутно од суштинске важности у овом тренутку.
У Србији имамо пропорционални изборни систем, поред наведеног имамо и већински изборни систем те комбиновани пропорционално-већински изборни систем.
Већински изборни систем има предност што ту грађани у изборним јединицама бирају директно представнике, ако су то малобројније популацијом изборне јединице, а у Србији би вечина били таквих, ту ће бирачи поред страначке припадности мјерити и квалитете кандидата.
Већински изборни систем има мањкавост јер принцип "побједник носи све" може нарушити основно демократско начело да политичка опција са већом подршком бирача има одговарајућу снагу у политичком животу и може се десити да буде поражена. И то није хипотетичка опција, већ се то и десило у САД и то два пута (2000-е и 2016-е) када је захваљујући већинском изборном систему побједу однио предсједнички кандидат који је у збиру имао мањи број гласова.
Пропорционални изборни систем и пропорционална заступљеност на страначким листама је најчешћи изборни систем на планети и користи га 80 земаља, а обухвата бираче који гласају за листу кандидата коју предложи странка. У системима затворених листи бирачи немају утицаја на избор кандидате које странка предлаже, док у системима отворене листе бирачи имају могућност да гласају за страначку листу и да утичу на редослијед по којем ће се кандидатима додијелити посланичка места.
Иако ове отворене листе дјелују као добро рјешење и да бирачи могу утицати на редослијед кандидата партијских листи и избор посланика, искуство из Српске је показало да је код таквог преференцијалног гласања немогуће спријечити махинације, и да у стварности нема никаквих преднсти у односу на затворене листе.
Мањкавости овог изборног система је у видео прилогу детектовао Милош Јовановић.
Ту је и трећа могучност, по мени и далеко најбоља опција за попуну посланика у српском парламенту, комбиновани пропорционално већински систем. Гдје би се рецимо 130 (или 120) посланика бирало по већинском систему а 120 (или 130) по пропорционалном систему уз наравно постојећи цензус. Код цензуса је дилема 5% или 3%. Иако и већи цензус има низ предности, присталица сам нижег (3%) како би и партије са мањом медијском и другом подршком имале више шансе да икроз тај начин уђу у парламент.
Код већинског система, општине би могле бити изборне јединице и давати по једног посланика, или тамо гдје је баш мала популација (рецимо на Косову и Метохији) објединити више општина као једну изборну јединицу.
Или по другом моделу, а имајући у виду огромне разлике у популацији општина, 29 округа у Србији би биле изборне јединице и свака би по принципу "побједник носи све" зависно од броја бирача давала 2-7 посланика у парламенту.
Тиме би добили и предности већинског система, посланици који су бирани директно из општина (или округа) и који би не само припадношћу странци него и својим угледом и врлинама морали "зарадити" глас бирача, имали одговорност и према својој општини, бирачима који су их директно бирали што би колико толико смањило запостављање неких крајева што се реално дешава.
Такође не би било потребе за умањеним цензусом за партије националних мањина јер кроз већински изборни систем националне мањине би добиле представнике из општина у којима чине већину популације.
Наравно да би и такав комбиновани изборни систем имао мањкавсти, сваки има, али пуно мање него што тренутни има.
Poslednja izmena:
