Порекло Албанаца и Шиптара
Проблеми методологије истраживања порекла Албанаца и Шиптара
На Српској академији наука и уметности у Београду, под председништвом академика Михаила Марковића, одржан је (21. 06. 2007) научни скуп – с темом ''Проблеми методологије истраживања порекла Албанаца''. Реферате је прочитало петнаест учесника, међу којима и: академик Михаило Марковић, академик Михаило Станишић, академик Милош Благојевић, проф. др Момир Јовић, др Јован И. Деретић, др Милан Ристановић – доктор филолошких наука и професор упоредне лингвистике на Сорбони у Паризу, проф. др Радомир Ђорђевић, др Јелена Гускова из Москве, др Ђорђе Јанковић, Мр. Драгољуб Антић и други.
Свечана сала Академије је била попуњена слушаоцима до последњег места. Расправа је не сумњиво изазвала интересовање у Београду, али редакције медија нису послале своје новинаре.
Проф. др Радомир Ђорђевић, продекан Филозофског факултета у Приштини је рекао да је научни скуп од историјског значаја, не само за историју балканских народа, него и за историју Европе. Истакао је да је од непроцењиве важности чињеница да је САНУ уступила своје просторије за расправу о пореклу Шиптара и да се о критику званичне историје о Словенима и Шиптарима неће више ћутати у Евролпи.
Изјава проф. др Радомира Ђорђевића је на месту, јер су сви учесници оспорили два навода званичне историје:
1. да су Шиптари староседеоци Балкана и да су потомци Илира и
2. да су се Словени населили на Балкан у 6. и 7. столећу, као и да су, на исти начин и у исто време, населили подручја данашње Чешке и Немачке.
Референти су наводили историјске изворе о доласку Шиптара на Балкан 1043. године, оповргавајући тврдњу историчара да су они потомци Илира. Истовремено су одбацили сваку помисао да су Словени на Балкан досељени у 6. и 7. столећу и да су до деветог столећа били неписмени. Сви учесници научне дебате су изнели да су српски преци у Антици и у Средњем веку били познати под разним завичајним именима: Далмати, Сармати, Мизи, Трачани, Дачани, Илири... Такође, указали су на историјске изворе и представили мапе данашње Немачке - на чијој територији су живела српска племена од трећег столећа пре Нове ере: Деревљани, Лужичани, (у свету познати као Лужиччки Срби) Гламочани, Обордити и други. Они су до 12. столећа имали и две српске државе на северу и истоку Немачке, а ти подаци су данас уклоњени из историјске литературе сваке европске државе - што изазива чуђење и намеће неугодно питање о одликама данашње европске цивилизације (да не говоримо о европској цивилизацији претходних столећа – и неделима њених државника и војске на другим континентима).
Критикован је једини документ - о Словенима дошљацима на Балкан. То је Спис о народима византијског цара Константина Седмог Порфирогенита. Анализиран је у свих 15 реферата и закључак је истоветан – то је фалсификат из 16. и 17. столећа. Све што је у њему записано одудара од историјских чињеница, лако уочљивих у стотинама сачуваних историјских извора. Овакав закључак о Порфирогенитовом документу, разјашњава и чињеницу да је хрватска држава, почевши њиме, припремана (од стране европских сила и Ватикана) да обави асимилацију, прогон и биолошко истребљење православних Срба на подручју од Истре до Дрине.
Бројност Шиптара
Због свесног опсруирања и фалсификовања већи пописа становништва не може се са сигурношћу рећи колико Шиптара данас живи на просторима Космета, Јужне Србије и Македоније. Према познатим научним методама утврђивања бројности неке популације на одређеном простору може се доћи до прилично тачних података. Тако се процењује да на просторима Космета данас живи нешто око 900.000 Шиптара у Јужној Србији око 80.000 и у Македонији 16% или око 300.000. То је јако далеко од бројности од 2,5 милона које Шиптари у свим документима наводе и посебно подвлаче како би на основу тако лажно приказане бројности издејствовали одређене политичке уступке што се у случају Македоније завршило променом Устава у којем су Шитари постали констуктивни народ републике а не национална мањина. Да би до такве уставне промене дошло требало је да Шиптари боје више од 20% укупног становништва Македоније, према неким чудно постављеним захтевима ЕУ.
Пошто те бројности у Македонији није било Шиптари су прибегли доро опробаним методама још из доба постојања СРЈ. Део Шиптара са Космета и Јужне Србије је у дане пописа прешао у Македонију како би и тамо могли бити пописани и проценат њихове наводне популације се зауставио на 23,2% што је задовољавало постављене критеријуме ЕУ и Запада.
Иста или слична манипулација бројношћу се изводи и при сваким изборима за локалне или друге органе власти као и страначким изборима. То је могуће јер на тим просторима никада није тачно урађен ни један попис становништва због непотпуне документације личних докумената па многи Шиптари поседују документа сада сасвим одвојених држава. Ако свему овоме додамо да на просторима Космета, па и Македоније због готово потпуно отворених граница са Албанијом несметано циркулише више од 400.000 Шиптара онда је сасвим разумљив хаос у тачном утврђивању бројности Шиптарске популације.
