Ti siptari ili albanci su poreklom sa kavkaza a na balkan su dosli 1043. godine .
A sa Ilirima ili Tracanima nemaju bas nikakve veze.
Teza o ilirskom poreklu Albanaca, služila je isticanju prirodnog prava za proširenje albanske države na sve teritorije koje su nekad zauzimali Iliri. Ona je izgrađena na jednoj lingvističkoj špekulaciji. Ptolomej, na teritoriji današnje Kruje, u svoju čuvenu kartu ubeležio je grad Albanopolis, u čijoj okolini živi pleme Albani. A hiljadu godina kasnije, na toj teritoriji pojavljuje se oblast Arbana, i narod Arbanasi, tj. Albanci. Uzelo se zdravo za gotovo da Ptolomej nije razlikovao „r“ od „l“. Nauka je mogla da prihvati teoriju o kontinuitetu imena, ali nije bilo dokaza o kontinuitetu naroda. Bez obzira na sve, albanski teoretičari držali su se svoje lingvističke teorije. Čak ni nesporno utvrđena činjenica, kako albanski jezik nema ilirsko poreklo, nego tračko, odnosno dakomezijsko, jednostavno je - ignorisana. Zato što dokazuje da Albanci nisu starosedeoci, nego potiču sa istočnih delova Balkana.
Teorija o ilirskom poreklu, postala je jedan od temelja albanske nacionalne ideologije. Nastanak te nove nacionalne albanske ideologije počeo je u vreme Preporoda („Rilindja“), u prošlom veku, pod geslom: „Religija Albanaca je albanstvo!“. Albanstvo u toj ideologiji - bog, a albanska država „katedrala za večne molitve tom božanstvu“. Dovršavanje te ideologije, pod plaštom marksizma - lenjinizma izvršeno je u kabinetima Envera Hodže, gde je religiozna retorika ublažena pa su misli upućivane „majci Albaniji“, dok je najveći praznik bio „Dan nacionalne zastave“, 28. novembar, kad su prizivana „sveta pravila Ilira“ i albanske nacije „koja čuva tradicije i karakter Ilira“.
Kada je car Dušan ratovao u Epiru i Tesaliji 1348, njemu su Albanci činili mnoge usluge, sačinjavali deo njegove vojske i on ih je radi toga nagrađivao i pomagao njihovu emigraciju u Epir.
Ali, opredeljivanje za „jačicu“, tj. jaču stranu u sukobu, deo je tradicije i kolektivne psihologije Albanaca. Istina i pravda , gotovo po pravilu, na strani su jačeg. Čak i kad se prekrši čuvena albanska „besa“, to može biti opravdano ako je učinjeno od jače strane. Uloga mirovnih veća, bilo da sude po šerijatu, ili zakonu Leke Dukađinija, najčešće je bila da nađu vešto opravdanje i presude povoljno za jačicu. Za jačicu, Arbanasi su se opredelili i u Kosovskoj bici. Došli su pred Muratov šator, nazvavši mu: „Mir dita!“ (Dobar dan!). Sultan je mislio da mu se predstavljaju, te im ostade ime „Mirditi“.
Krajem 15. veka cela Albanija je bila u rukama Turaka. Dobar deo albanskog stanovništva je primio islam, naročito u srednjoj Albaniji; i kao privilegovan element širio se na račun hrišćana.
Širenje Albanaca na Kosovo nastupa posle Velike seobe Srba u Austriju (1690. godine), nastavlja se i posle ratova u 18. veku i seobe Srba iz 1739. godine. Albanci tada počinju dominirati na celom Kosovu, i dalje sve do Kuršumlije, a prema severu do same Raške. Albanci su imali naročito česte borbe sa Crnogorcima. Čitav 18 i 19. vek pun je uzajamne borbe i megdana. Kao veoma ogorčene spominju se borbe sa Bušatlijama..........................................
itd..
*preuzeto sa wikipedia.com
otkud ti to da su sa kavkaza?
