Istorija - Sa Lovćena vila kliče zdravo SRPSKI DUBROVNIČE

[diretore]

Knjaz Nikola i knežević Danilo u lovu ( snimak iz 1896): U čast dolaska srpskih pevača Nikola je na grudi stavio srpsko odlikovanje, a razgovor sa horistima završio rečima: " Da bog da da se skoro ujedinimo!"


Crnogorski knjaz sa ruskom sabljom i srpskim ordenjem

Sutra ujutru je NJegovo Visočanstvo izvolelo primiti odbor Pevačkog društva, kome na čelu beše njegov predsednik. Tom prilikom izvolelo je NJegovo Visočanstvo izjaviti svoje najviše zadovoljstvo i zahvalnost na celom pohodu, zapitavši g. predsednika da li su svi gosti zadovoljni hranom i stanovima, jer je on naredio da hrana bude dobra, a stanovi ugodni.

Predsednik je rekao da su svi veoma zadovoljni i jednim i drugim, i u ime svih gostiju izjavio najponizniju zahvalnost na visokoj pažnji i staranju.

Posle toga izvolelo je NJegovo Visočanstvo primiti sve goste u velikoj dvornici. Kad se besmo postavili u polukrug, ženskinje desno, a muškinje levo, ađutant javi da dolazi NJegovo Visočanstvo Knjaz. Kako uđe, zaori se gromko, "živeo." Impo-zantna pojava u divnom crnogorskom odelu s ruskom sabljom o bedrima. Sa lica i iz očiju NJegovog Visočanstva sijala je neka neobična radost, neko neodoljivo zadovoljstvo. Ja sam imao priliku da poviše puta vidim kneza Nikolu, ali ga ne videh nikad tako vesela, tako zadovoljna. G. Vl. Jovanović beše određen da ga pozdravi, što i učini kratkom besedom, napomenuvši u njoj kako smo srećni što se nalazimo u našoj drugoj slobodnoj otaybini, i izjavi želju da se što pre obe, a s njima i celo Srpstvo ujedini. Na to NJegovo Visočanstvo i mi svi kliknusmo: "Da Bog da!" NJegovo Visočanstvo izvolelo mu je odgovoriti posle još nekoliko reči, pa se onda okrete svima pun osobitog ushićenja i reče:

"Danas sam evo metnuo prvi put dar - pokazavši rukom na orden Belog orla a prvog stepena - kojim me je izvolelo obdariti - odlikovati NJegovo Veličanstvo naš Kralj."

I tu se zahori:

"Živeo Kralj Aleksandar!

dalji tekst mozete naci na

http://www.srpsko-nasledje.co.yu/sr-l/1998/03/article-03.html

 

[diretore]

Sa Lovćena vila kliče zdravo SRPSKI DUBROVNIČE


Dan uoči Vidovdana, 1893. godine, u Dubrovnik, na otkrivanje spomenika Iva (Dživa) Gundulića, noseći venac kralja Aleksandra od svežeg cveća ubranog u svim zemljama u kojima Srbi žive, obavijen srpskom trobojkom, stiže brodom iz Rijeke, hor Prvog beogradskog pevačkog društva, a sačeka ga masa sveta i srpska trobojka visoko na Gružu. Uplašeni, austrijski žbiri, zabranili su horu da nastupa u zvaničnom programu. Ali, ko pesmu može da zabrani?

Društvo se krene na put 10 juna u 4 i po časa posle podne preko Fijume, gde ga je očekivala najamljena lađa koja će ga odvesti u Dubrovnik. Evo šta o tome piše pisac lepe knjižice g. Cvetić o "Gundulićevoj proslavi", koja je izašla odmah posle pohoda:

"Deseti je juni, dva i po sahata po podne. Na našoj glavnoj železničkoj stanici neobično je živo, mnogo je sveta i taj se nešto uskomešao, juri tamo-amo, svako lice sija od radosti, a iz očiju im sija želja da se što pre krenu. Nisu to obični putnici - svi su radosni, neobično veseli i čisto im čitaš iz očiju kako im srca burno kucaju a duša plamti, e svi bi preleteli da što pre vide svoju Aminu, svoj Dubrovnik, svoju braću, spomenik svoga srpskoga sina, svoga genija - pesnika Iva Gundulića!...

Sutradan posle podne besmo u Fijumi. Na stanici beše i sekretar i zastupnik našeg obolelog ge-neralnog riječkog konsula, koji predade u ime svoga starešine, našem predsedniku, divan lovorov venac, za naše pevačko društvo. Sa stanice odosmo prvo na našu lađu "Hungariju", jedan od najlepših i najbržih brodova mađarsko-hrvatskog lojda.

Srpska trobojka na Gružu

Brod te nosi živo, prvi od sviju stiže pred luku, Gruž - na najvišem visu njegovom ugledasmo srpsku zastavu! - Sva srca zaigraše od radosti, a grla zagrmeše burnim usklicima. Brod te unosi kao na krilima u tu divnu luku, pristaje obali, muzika te pozdravlja srpskom svirkom. U rukama junačkoga i gorostasnoga Bokelja vije se srpska zastava, pozdravlja tebe i drugove, kao majka milu decu svoju! Čini ti se da te njeno lepršanje zavija u nedra svoja. - Pozdravni srpski uzvici, iz srpskih grla, iz srpskih junačkih grudi, nebo prolamaju; odzivaju se tvoji drugovi i drugarice, pevači, srpskom divnom pesmom: "Bože bratimstva" i "Hej trubaču". Dubrovački odbor, u kome bije čisto srpsko srce, ulazi na brod, pozdravlja te, ljubi te; srpske mu reči iz duše potiču; a gomile sveta na obali pozdravljaju te srpskom reči, iz srpske duše! Združen i zagrljen s odbornicima, okružen narodom ulaziš sa srpskom zastavom u grad; nedelja je, sve zatičeš u svečanom ruvu. Prvo susretaš dičnu i junačku braću iz kršne Hercegovine, opet srpska reč, srpski bratski pozdrav; gosti iz okoline i građani pozdravljaju te srpski; svud se većinom viju srpske zastave. Ta sve je srpsko, srpsko!... Oči ti se šire, grudi ti se nadimaju, srce ti bije silno, duša ti plamti u neopisanoj radosti!

Venac njegovog veličanstva

Sutradan, u ponedeljak, još rano u zoru probudiše nas topovi s tvrđavice. Posle doručka na brodu krenusmo u grad. Sve ulice behu prepune sveta, a naročito oko saborne katoličke crkve. Kako nama ne beše dopušteno svečano učestvovanje, korporativno, a ne htedosmo se pridružiti ni jednoj grupi Srba iz zemalja koje su pod Austrijom, to se postavismo pred donjim gradskim vratima i dolanom (carinarom). Ali, ipak, najveću pažnju privlačio je na se, kao neki čudotvorni magnet, jedan venac koji beše najveći i najlepši, a nošen je zbog svoje veličine i na motci, obvijenoj srpskim bojama. Pored venca išao je s jedne strane g. Đ. Stanojević, a s druge strane jedan odbornik dubrovački. To beše venac NJegovog Veličanstva Kralja Aleksandra. Pri ugledu venca jeknuše uzvici:

"Živeo srpski Kralj Aleksandar I."

Ne zna se od kuda je burnije odjekivalo, da li s naše strane ili od braće iz ophoda. Izgledalo je kao da uzvicima nikad kraja biti neće.

Posle ophoda otidosmo natrag na lađu na ručak, odakle smo imali poći korporativno, poslepodne, da položimo naše vence na spomenik Gundulića, kad nam već nije bilo dopušteno učiniti to na zajedničkom ophodu.

Skup sviju Srba beše zakazan za pet sahata u Gružu. Tačno u određeno vreme iskupismo se svi do jednoga. Divno beše pogledati iskupljenu braću i sestre, naročito one u krasnom narodnom odelu, prosto da ti oko zasuzi od velike radosti. Tu ti behu Srbi mal' ne iz svih srpskih zemalja. Zastupljeni behu: Dalmacija, Dubrovnik i Boka, Crna Gora, Hercegovina i Bosna, Vojvodina i Kraljevina Srbija. Beše i jedan Srbin iz Stare Srbije i jedan brat muhamedanac iz Hercegovine.

dalji tekst na
http://www.srpsko-nasledje.co.yu/sr-l/1998/03/article-03.html

 

[mrskoje]

Dobar tekst.

 

[diretore]

Dušan Silni drugi put u Dubrovniku

Postrojismo se i kretosmo. Svi ozbiljni, mirni i dostojanstveni. Napred iđahu jedan Crnogorac i jedan Bokelj sa srpskim trobojkama u rukama. Za njima naše drugarice u narodnom odelu, a za ovima ostale gospođice i gospođe, pa muškinje sve u svečanom odelu, i s odličjima, izmešani, s vremena na vreme vičući mirno i odmereno:

"Živeo srpski Dubrovnik! Slava srpskom pesniku, Ivu Gunduliću! Živelo Srpstvo!"

Niz beše veoma impozantan, skoro neviđen. Od Gruža do Dubrovnika ima po sahata, sav taj prostor behu naši prevršili; i dokle prvi ulažahu već u grad, dotle se poslednji još i ne kretoše iz Gruža. Po mišljenju istinitih i nepristrasnih ljudi, samo pohod u Dubrovnik silnoga cara Dušana ako je mogao biti veličanstveniji!

Okružismo spomenik.

U taj mah se zahori već u napred naročito spremljena divna pesma: "Himna Gundulićeva", koju otpeva naše Pevačko društvo, skladno i divno uz opšte najburnije odobravanje; i baš kad htede Cvetić, izaslanik i predstavnik Kralj. Srp. Nar. Pozorišta, koji se već bio popeo na pjedestal, zaustiti da pročita "Gundulićev zavet", grunuše odbornici iz priređivačkog odbora, i usplahireni rekoše:

"Molim vas, ne smije se, ne smije! nije u programu."

A u usti mah stvori se tu i šef policije, te sav dršćući reče:

"Zabranjujem. Ne smije se ništa čitati, ništa govoriti, nije u programu!"




Na grobu Meda Pucića

Sutradan, u utornik, beše Vidov-dan. Iskupismo se u lepoj i prostranoj crkvi našoj. Činodejstvovao je g. vladika kotorski s nekoliko sveštenika, a naše Beogradsko pevačko društvo pevalo je vanredno lepo. Tako odadosmo i dostojnu poštu našim poginulim divovima na Kosovu. Crkva i sve ulice oko crkve behu prepunjene svetom, koji s vanrednom pažnjom i pobožnošću slušaše crkveno pevanje. Posle službe iskupismo se u srpsku "štionicu", u staru palatu pesnika Iva Gundulića.

Poče pevanje našega Društva, na opštu molbu. Sve živo razdraga se i zapljeska, kako u prepunim prostorijama, štionice, tako i u prepunim okolnim ulicama. Činilo se kao da su se svi gosti dubrovački iskupili u štionici i oko nje.

Posle podne donese brod "Dubrovačkog društva", "Bojana", ogroman broj Srba iz gradske male luke, na okolo u Gruž. Izađoše na obalu, gde im se mi ostali Srbi pridružismo. Množina naša beše zauzela svu obalu velikog zaliva u Gružu. Sa zastavama srpskim napred, isto onako kao i juče, veličanstven pohod uputi se na grob drugoga velikoga srpskog dubrovačkog pesnika, Meda Pucića. Krenusmo, kad iskrsnu Marojčić i pita Srbe: kuda će? Odgovara se: na grob Meda Pucića. Marojčić zabranjuje, jer nije u programu. Odgovara mu se da se grobovi mogu pohađati i izvan programa i bez dopuštenja policijskog. Marojčić nanovo zabranjuje žandarmskim bajonetima. Posreduje baron Živković i oštro kazuje Marojčiću svoje razloge. Dopušta se uz pratnju žandarma. Mirno i dostojanstveno kretosmo uz brdo na Lapad.

Pošto je srpsko pevačko društvo "Jedinstvo" otpevalo "Vječnaja pamjat", dr. Vladimir Trojanović, iz Boke Kotorske, stavši spram groba, rekao je od prilike ovo:

ŠTIT PORODICE PUCIĆ: Poluokrugli plavi štit je dva puta koso podijeljen sa dve zlatne grede. Ispod i iznad zlatnih greda nalaze se po tri srebrna ljiljana.

"Ovaj žarki poljubac (govornik kleče i poljubi grob), poljubac je celog Srpstva, koje se evo iz svih krajeva naše velike srpske otaybine skupilo da se seti ovog svetog mesta gde u srpskoj zemlji, u seni čipresa, lavora i masline snivaš, besmrtni, večni sanak.

Besmrtni pesniče, tvoj slobodni duh, tvoje veliko srpsko srce hrabri nas, jer pesma tvoja sa visina svemogućim glasom silno nas zove, da učimo i da se uzdamo u bolju budućnost naroda srpskog, koji si ti, verni, besmrtni sin njegov uvek proslavljao.

I gle danas, evo Srpstva tvog na grobu tvome; evo nas da se još jednom, vraćajući se ispred Gundulićeva kipa, zakunemo tebi da ćemo slediti tvojim stopama, da ćemo čuvati tvoj i naš srpski grad kao i ovaj tvoj grob da ga dušman ne otme, dokle i jednog Srbina traje!"

Narod ganut na ove reči kliknu "Slava!"

nastavak