Istorija Rumunije

[Khal Drogo]

Када је у питању поријекло савремених Румуња, превладавају двије теорије у историографским круговима.
- Имиграционистичка теорија
- Теорија дако-римског континуитета

Научници који подржавају имиграционистичку теорију (неки њемачки и уападни историлчари) предлажу да су Румуни потекли од романизованих становника провинција јужно од Дунава. Након колапса лимеса око 620. године, део овог становништва преселио се на југ у регионе у којима латински није био широко распрострањен.
Током словенске експанзије, многи су се склонили на балканске планине гдје су прихватили пастирски начин живота.
Који им је омогућио ширење у планинским предјелима. Њихова миграција ка сјеверу, преко Дунава, почиње прелазом из раног у развијени средњи вијек (не прије XI вијека), а Карпате прелазе послије средине XII вијека
Научници који заступају ову теорију потенцирају да је након повлачења Римљана 270-275.године са простора провинције Дакије на југ, односно јужно од Дунава, мало вјероватно по њима да је романизовано становништво остало на том простору већ се повукло са тог простора пратећи римске власти.

Ова теорија има озбиљну аномалију. Ако су ти романизовани становници, Власи, у развијеном средњем вијеку по миграцији на простор сјеверно од Дунава, бројчано и организацијски имали капацитет да на том простору успоставе политичку творевину, државу, зашто дођавола нису успоставили политичку творевину барем на неком простору јужно од Дунава гдје су у том времену биле повољније околности, ако ништа, бјеше сигурнији простор од сталних похода туркијских и иних народа које смо имали сјеверније, већ су политичку творевину успоставили тек миграцијом на сјевер преко Дунава. И уопште кроз историју, неки колективитет, етнос, када ојача, бројчано и опрганизационо, би политичку творевину успоставио након миграције из сјевернијих и тада пасивнијих простора на јужне, овдје имамо обрнут случај и аномалију.

Научници који подржавају теорију дако-римског континуитета тврде да Румуњи првенствено потичу од Дако-Римљана, народа који је настао кроз кохабитацију старосједелаца Дачана и римских колониста у римској провинцији Дакија након освајања 106.године.
По мишљењу ових научника, контакти између аутохтоних Дачана и римских колониста довели су до формирања румуњског народа јер је романизовано становништво остало након што је Римско царство напустило провинцију почетком 270-их.
Ова теорија је у ХХ вијеку поприлично афирмисана из политичких разлога, посебно у времену социјалистичке Румуније, и кроз популарну културу (филмове) афирмисано је како су заједници преци савремених Румуња Дачани и Римљани, гдје би се се наглашавако како су на генезу касније румуњске нације подједнако важни Децебал и Трајан, алудирајући на Трајанове дачке ратове, 101-2 и 105-6.године.

Али не лези враже, проблем настаје што на простору освојене и касније римске провинције Дакије никакве кохабитације римских освајача и домицијалних Дачана није било. Током ширења Рима, кохабитацију коју је пратила интеракција култура и језика јесмо имали у бројним случајевима, у Галији, не са свим келтским племенима, али оним који су имали статус “пријатеља Рима“ да, у Иберији, не са свим келтско-иберским племенима, али оним који су имали статус “пријатеља Рима“ да., у Илирику, у Британији и иним провинцијама. У Дакији по освајању никакве хохабитације није било. Ту је примјењена доктрина “ко јачи, тлачи“.

Након освајања тог простора из више разлога (и због одмазде због рата и због анимозитета узрокованог вијековним упадима Дачана јужно од Дунава и како би сломили слободарски дух поносних Дачана) услиједиле су репресије, кроз масакре, прогоне и одвођење у робље (каснији хроничари пишу да је у робство одведено 500.000 Дачана) имамо процес сатирања једног народа, његове културе и језика.
О томе пише Флавије Еутропије (овдје)

Eutropius records that 'Trajan, after defeating Dacia, brought in huge masses of people from the four corners of the empire to settle in towns and rural areas; for Decebalus's long war had left Dacia short of men'. The historian's succinct summary of cause and effect confirms that the war had severely depleted Dacia's indigenous population, leaving Trajan with the task of repopulating the province. Rome commonly rewarded veterans with land in newly-acquired provinces, and it was equally common for soldiers' families — and for merchants who catered to the army and the local population — to settle near the camps. If this had been the extent of settlement in Dacia, Eutropius would not have bothered to mention it. It is therefore significant that the historian stressed Dacia's uncommon circumstances: the disappearance of much of the local population, and the concerted attempt to repopulate the province.

The fate of an indigenous people depended on why and how Rome conquered their land. By definition, peaceful annexation was accompanied by little if any loss of life. With Dacia, this was not the case: Trajan occupied the territory after a century and a half of animosity that culminated in two wars. The protracted struggle, the reverses suffered, Decebalus' arrogance all made the Romans hate Dacians. The actions of the Dacian king after the first war only sharpened this hatred. Decebalus broke his oath by failing to respect the terms of peace. He enticed and captured a high-ranking officer of the occupation army, attempted — unsuccessfully — to make the Roman change sides, then 'had the presumption to demand territories reaching to the Istros, as well as compensation for the costs of the war, in exchange for Longinus [his hostage]'. The officer solved Trajan's dilemma by committing suicide.[45] Decebalus thereupon tried to have the Emperor murdered at his headquarters in Moesia.[46] These actions only served to infuriate the Romans, who foreseeably would show no mercy for the Dacians. The wars and broken pledges would colour the Romans' image of Dacians for centuries to come.

These immediate antecedents of the second war explain why the Romans were intent on totally annihilating their enemy. In any case, the extermination of Barbarians who dared to attack the Imperium Romanum raised no ethical problems. This form of retaliation had already been justified by Augustus (Res Gestae Divi Augusti 3), and put into practice. Subsequently, Marcus Aurelius wanted to exterminate the Jazyges.[47] Annihilation did not mean merely the death of enemy soldier, but also the forced conscription of the vanquished and their dispatch to distant provinces, as well as slavery for others. Thus the Dacians who stood by Decebalus to the end could not have expected mercy. This helps to explain their final act, immortalized on Trajan's column: the Dacian elite committed mass suicide by poison. Most of the 10,000 gladiators in the post-victory circus games, which lasted for 123 days,[48] must have been captured Dacians. Criton, physician at the Emperor's court, participated in the Dacian campaign and recorded its history; drawing on his work, later chroniclers said that the Romans had captured 500,000 Dacians, and that, in the end, Trajan spared the life of only forty of them.[49] Although these estimates may be excessive, they no doubt reflect the nature of Daco-Roman relations and scale of Dacian losses. Thus the wars ended not only in the destruction of Dacia's military might but also in a sudden drop in its population. Even fewer were left after many Dacians fled to escape the Romans' yoke.

У данашњем поимању планско сатирање и унишптавање Дачана могли би назвати геноцидом.
То ће одредити огромне етнографске промјене какве се нису десиле нигдје током историје Рима.

Некон што су Дачани етнички почишћени, Рим је приступио пресељењу популације чешће већ романизованог становништва, из других дијелова Царстзва, из Паноније, Илирика, Мезије, Норика, Грчке, Сирије, са простора Леванта. Те етнографске промјене су биле таквих размјера да смо, а како пише Еутропије

Some three thousand Dacian residents have been identified by name. Estimates based on the ethnic derivation of names indicate that around 2,200 were Roman, 420 were Balkan or eastern Greek, 120 were Illyrian, 70 were Celtic, 60 were Thraco-Dacian, and another 60 were Semites from Syria; there are also German, Asian, and African names among them. At two per cent, the proportion of Thraco-Dacian names is strikingly low. The Thracian-Dacian linkage is contested, but attempts to distinguish two sets of names have brought no conclusive result; most of them appear to be authentic Thracian names, borne by people who came from the region south of the Danube. Significantly, names of obvious Dacian origin {1-107.} (Bitus, Butus, Decebalus, Diurpanaeus, Sassa, Scorilo) are found outside the province, in other parts of the empire, where Dacians were transported as slaves. In Noricum, which had a hundred-year lead over Dacia in Romanization, 24 per cent of the names are those of indigenous Celts, indicating that a comparatively large number of Celts had remained in the province and been exposed to Romanization. This contrasts with the pattern in Dacia, where the indigenous population suffered a great decline in numbers and was largely excluded from Romanization.

Да је од у наредним деценијама поименично идентификованих око три хиљаде становника Дакије, равнајући се према именима, имамо 2.200 романизованих становника, 420 балканских или источних Грка, 120 Илира, 70 Келта, бјеше ту о семитских имена из Сирије и тек 60 Трако-Дачана.
од у наредним деценијама поименично идентификованих око три хиљаде становника Дакије, имали тек 60 трако-дачких имена или 2%.

Апсурд у причи јесте да је Трајан упамћен као један од добрих царева. А тај "добри цар" је покренуо кампању гдје не само да смо имали сатирање једнопг народа, који бјеше прогнан, изложен масакрима и робству, него су у наредним годинама организоване игре кроз које је 10.000 заробљених Дачана нашло бруталну смрт у аренама задовољујући најморбидније пориве римске свјетине. Изем ти таквог доброг цара.

Ови процеси су одредили да смо на простору провинције Дакије након 106.године имали сложену језичку хетерогеност. Једини обједињујући језик био је службени језик провинције, латински, вулгарни латински или војна варијација латинског који је кориштен у областима око лимеса (sermo castrensis) има статус лингва франка на том простору, што ће имати за посљедицу убрзану романизациоју провинције Дакије, кудикамо убрзанију него ли је случај са другим балканским просторима.

 

[Сребрена]

Ево како су изгледали Дачани (ниђе везе са Румунима)

Према једној теорији језик Дачана и Трачана је био сродан балто-словенским језицима, а према другој Дачани и Трачани су били иранојезични и били су сродни са Скитима и Сарматима.

Римљани су извршили геноцид над Дачанима кад су освојили Дакију.
Направили су страшни одмазду над Дачанима зато што ови дуго пружали отпор Римљанима и неколико пута су потукли до ногу Римљане.

A na ovoj ilustraciji čuveni dački ZMAJ, na rumunskom jeziku Zmeu, izgovara se Zmeu

 

[Khal Drogo]

Код историје Румуња и сагледавања етногенезе данашње румуњске нације, период након 270их.године, напуштања Рима простора сјеверно од Дунава, односно данашње Румуније, па све до XIII вијека релативно слабо је "покривен", списи су јако оскудни, као и у случају са српском, и румуњска археологија која би се бавила истраживањем тог периода није довољно афирмисана, потиснута је и ту тек предстоји посао гдје ће се преко археолошких налаза формирати боља слика.
Како написах, код сагледавања процеса у том периоду превладавају двије теорије у историографским круговима, имиграционистичка теорија (о великом "камбеку" романизованог срзановништва) и теорија дако-римског континуитета.
У претходној објави сам кроз осврт примијетио да су и једна ои друга теорија (по мом мишљењу) тешко одрживе.

Али шта се дођавола десило са становништвом након 270их година и како су ишли ту процеси?
Румуњски историк Лучиан Боја у свом доста критичком раду "Istorie Si Mit In Constiinta Romaneasca" налази бројне замјерке заговорницима дако-романског континуитета, приписује им код таквог сагледавања робовање националистичком и романтичарском приступу, кроз тумачења идеализовању неких процеса (рецимо овдје стр. 113-114), но не даје често одговоре на питања и недоумиуце које поставља.

Већ сам написао да кохабитације римских освајача и домицијалних Дачана те културне и језичке интеракције након 106.године, реално није било, примијењен је концепт "ко јачи, тлачи", десиле су се велике етнографске промјене какве се нигдје у историји Рима нису десиле, чак ни на простору Палестине гдје бјеше такође великих репресија. И ту се у том пресељењу колективитета са свих страна царства, хетерогене популације гдје се преко вулгарног латинског током II-III вијека формирала нова нација какве су се формирале на свим меридијанима кроз историју, нација коломниста. Из тих нација колониста су се рецимо кроз касније сличне процесе формирале модерне нације на просту Сјеверне и Латинске Америке.

Код те нације колонисте, народа шароликог етничког поријекла, имамо један феномен који се потврдио у доста наврата кроз историју. Ти људи. колонисти, постану временом јако привржени својој "новој отаџбини", новој земљи живљења, њихов патриотизам према отаџбини у којој су дошњаци је често снажнији него код домицијалне популавције. То бјеше итекако присутно код процеса током колонизације обје Америке. Чак је током америчке револуције и борбе за независносат од Енглеске, био тако снажан патриотизам код ових колико јучер колониста да су појам патриотизам поистовјећивали са америчким патриотизмом. Тако је извјесни Самјуел Џонсон, иначе велики идеолог енглеског империјализма, и сам остррашћени енглески патриота (издавао је лист "Патриот" који је замишљен као манифест патриотизма) био толико отлојеђен и гњеван због тог америичког патриотизма њгоивих колико јучер сународника и колониста да је написао касније често цитирану реченицу "патриотизам је посљедње уточиштее хуља". Данас политичари честзо цитирају ову реченицу, при чему нико нема појма ни ко ју је написао ни каквим је околностима узрокована а богами често не разумију ни који је смисао.

Ово пишем да би боље разумјели како околности знају одредити промјене и код схватања и код чињења колективитета. Зато вјерујем да се значајна популација ове "нације колониста" није повукла са римском администрацијом након 270их кужно од Дунава, остала је у својој "новој отаџбини" спремна да се суочи са свим новим недаћама, опсностима и искушењима које ће им донијети будућност.
Свих наредних вијекова простор Дакије, односно данашње Румуније бјеше изложен сталним миграцијама, пустошењима, тим простором су прокрстсарили бројни народи и ратнички савези, Сармати, Готи, Хуни, словенски народи, Кутригури, Утигури, Авари, Бугари, Мађари, Печенези, Кумани, Татари и броијни други, сва знана и незнана мракса је пролазила тим простором.

Но овдје код разиумијевање тих процеса ваља знати да простор Дакије као уосталом и онај јужно од Дунава укљућчујући и наше просторе, није био као данас, све те хорде, пљачкашки походи, миграције народа су се кретале проходнијим рутама но велики простори су се налазили на неприступачнијем терену или заштићени конфигурацијом земљишта, планинским вијенцима, врлетима или шумом, од похода нових придошлица.
Рецимо развој Москве може захвалити чињеници да бјеше заштићена густом шумом и ван рута татарских хорди за разлику од Владимира који је био на таквим рутама и често нападан и пустошен.
И ту је у таквом окружењу, на теренима који нису били на рутама похода и миграција, романоизована популација нсаставила своје битисање кроз вијекове. Наравно да је било сусретања и интеракције са другим народима, гдје чешће превагу однесу култура и језик бројнијег колективитета.

Романизоивана популација сјеверно од дунава се не помиње толико у списима раносредњовјековних аутора, но то није необично. Сазнања тих аутора о простору сјеверно од Дунава су била оскудна, они би у списикма помињали (тр је примјетио и поменути Лучиан Боја) народе који су у неком моменту имали доминсантну углавном војну улогу или би вршили походе преко лимеса, Други народи сјеверно од лимеса, посебно ако би живјели мирнодобски и не би вршили походе на ромејске просторе нису били предметом претјераног занимања раносредњовјековних аутора, ако су уопште и имали неких сазнања.

Вјерујем да је та романизовано популација кроз вијекове наставила своје битисање сјеверно од Дунава, временом би бројчано јачала што би водило и до организацијског јачања док околности и слабњење држава у окружењу, прије свега Угатрске нису створиле услове за успосатављањер политичке творевине током XIII-XIV вијека

 

[Mrkalj]

Код историје Румуња и сагледавања етногенезе данашње румуњске нације, период након 270их.године, напуштања Рима простора сјеверно од Дунава, односно данашње Румуније, па све до XIII вијека релативно слабо је "покривен", списи су јако оскудни, као и у случају са српском, и румуњска археологија која би се бавила истраживањем тог периода није довољно афирмисана, потиснута је и ту тек предстоји посао гдје ће се преко археолошких налаза формирати боља слика.
Како написах, код сагледавања процеса у том периоду превладавају двије теорије у историографским круговима, имиграционистичка теорија (о великом "камбеку" романизованог срзановништва) и теорија дако-римског континуитета.
У претходној објави сам кроз осврт примијетио да су и једна ои друга теорија (по мом мишљењу) тешко одрживе.

Али шта се дођавола десило са становништвом након 270их година и како су ишли ту процеси?
Румуњски историк Лучиан Боја у свом доста критичком раду "Istorie Si Mit In Constiinta Romaneasca" налази бројне замјерке заговорницима дако-романског континуитета, приписује им код таквог сагледавања робовање националистичком и романтичарском приступу, кроз тумачења идеализовању неких процеса (рецимо овдје стр. 113-114), но не даје често одговоре на питања и недоумиуце које поставља.

Већ сам написао да кохабитације римских освајача и домицијалних Дачана те културне и језичке интеракције након 106.године, реално није било, примијењен је концепт "ко јачи, тлачи", десиле су се велике етнографске промјене какве се нигдје у историји Рима нису десиле, чак ни на простору Палестине гдје бјеше такође великих репресија. И ту се у том пресељењу колективитета са свих страна царства, хетерогене популације гдје се преко вулгарног латинског током II-III вијека формирала нова нација какве су се формирале на свим меридијанима кроз историју, нација коломниста. Из тих нација колониста су се рецимо кроз касније сличне процесе формирале модерне нације на просту Сјеверне и Латинске Америке.

Код те нације колонисте, народа шароликог етничког поријекла, имамо један феномен који се потврдио у доста наврата кроз историју. Ти људи. колонисти, постану временом јако привржени својој "новој отаџбини", новој земљи живљења, њихов патриотизам према отаџбини у којој су дошњаци је често снажнији него код домицијалне популавције. То бјеше итекако присутно код процеса током колонизације обје Америке. Чак је током америчке револуције и борбе за независносат од Енглеске, био тако снажан патриотизам код ових колико јучер колониста да су појам патриотизам поистовјећивали са америчким патриотизмом. Тако је извјесни Самјуел Џонсон, иначе велики идеолог енглеског империјализма, и сам остррашћени енглески патриота (издавао је лист "Патриот" који је замишљен као манифест патриотизма) био толико отлојеђен и гњеван због тог америичког патриотизма њгоивих колико јучер сународника и колониста да је написао касније често цитирану реченицу "патриотизам је посљедње уточиштее хуља". Данас политичари честзо цитирају ову реченицу, при чему нико нема појма ни ко ју је написао ни каквим је околностима узрокована а богами често не разумију ни који је смисао.

Ово пишем да би боље разумјели како околности знају одредити промјене и код схватања и код чињења колективитета. Зато вјерујем да се значајна популација ове "нације колониста" није повукла са римском администрацијом након 270их кужно од Дунава, остала је у својој "новој отаџбини" спремна да се суочи са свим новим недаћама, опсностима и искушењима које ће им донијети будућност.
Свих наредних вијекова простор Дакије, односно данашње Румуније бјеше изложен сталним миграцијама, пустошењима, тим простором су прокрстсарили бројни народи и ратнички савези, Сармати, Готи, Хуни, словенски народи, Кутригури, Утигури, Авари, Бугари, Мађари, Печенези, Кумани, Татари и броијни други, сва знана и незнана мракса је пролазила тим простором.

Но овдје код разиумијевање тих процеса ваља знати да простор Дакије као уосталом и онај јужно од Дунава укљућчујући и наше просторе, није био као данас, све те хорде, пљачкашки походи, миграције народа су се кретале проходнијим рутама но велики простори су се налазили на неприступачнијем терену или заштићени конфигурацијом земљишта, планинским вијенцима, врлетима или шумом, од похода нових придошлица.
Рецимо развој Москве може захвалити чињеници да бјеше заштићена густом шумом и ван рута татарских хорди за разлику од Владимира који је био на таквим рутама и често нападан и пустошен.
И ту је у таквом окружењу, на теренима који нису били на рутама похода и миграција, романоизована популација нсаставила своје битисање кроз вијекове. Наравно да је било сусретања и интеракције са другим народима, гдје чешће превагу однесу култура и језик бројнијег колективитета.

Романизоивана популација сјеверно од дунава се не помиње толико у списима раносредњовјековних аутора, но то није необично. Сазнања тих аутора о простору сјеверно од Дунава су била оскудна, они би у списикма помињали (тр је примјетио и поменути Лучиан Боја) народе који су у неком моменту имали доминсантну углавном војну улогу или би вршили походе преко лимеса, Други народи сјеверно од лимеса, посебно ако би живјели мирнодобски и не би вршили походе на ромејске просторе нису били предметом претјераног занимања раносредњовјековних аутора, ако су уопште и имали неких сазнања.

Вјерујем да је та романизовано популација кроз вијекове наставила своје битисање сјеверно од Дунава, временом би бројчано јачала што би водило и до организацијског јачања док околности и слабњење држава у окружењу, прије свега Угатрске нису створиле услове за успосатављањер политичке творевине током XIII-XIV вијека

Evo, šta misli Guglov Džemini, a da li ima neke koristi, sam odluči.​

​

Kritička analiza članka o formiranju rumunskog naroda​

Uvod

Khal Drogo predstavlja nam zanimljivu, ali i kontroverznu tezu o formiranju rumunskog naroda, posebno naglašavajući period nakon povlačenja Rimljana iz Dakije. Njegova kritika dominantnih teorija o dačko-romanskom kontinuitetu i velikim seobama otvara prostor za novu perspektivu, fokusiranu na koncept „nacije kolonista“. Međutim, temeljnija analiza otkriva kako ova teza, iako provokativna, zahteva dodatnu empirijsku potporu i nijansiraniji pristup.

Analiza argumenta

Autorov glavni doprinos je u tome što preispituje ustaljene naučne paradigme i nudi alternativno objašnjenje. Njegovo naglašavanje uloge rimske kolonizacije i kasnijih kulturnih interakcija predstavlja svež pogled na razvoj rumunskog identiteta. Međutim, postoji nekoliko tačaka koje zahtevaju dodatnu pažnju:

• Preterana polarizacija: Autorove tvrdnje o potpunom odsustvu „kohabitacije“ između Rimljana i Dačana deluju previše pojednostavljeno. Arheološki nalazi ukazuju na značajnu kulturnu razmenu i kontinuitet između ovih populacija.
• Nedovoljna upućenost u naučnu literaturu: Iako autor citira Luciana Boiu, njegova analiza bi bila obogaćena širim pregledom relevantnih naučnih radova. Posebno bi bilo korisno da se pozabavi metodološkim izazovima rekonstrukcije istorije regiona sa tako složenim arheološkim zapisom.
• Koncept „nacije kolonista“: Ovaj koncept, iako zanimljiv, zahteva precizniju definiciju. Kako razlikovati „koloniste“ od „domicila“ u kontekstu kontinuiranih migracija i kulturnih smenjivanja?
• Uloga jezika: Kako se rumunski jezik razvijao iz vulgarne latinštine u kontekstu višestrukih migracija i kulturnih interakcija?

Zaključak

Članak Khala Droga predstavlja vredan doprinos debati o formiranju rumunskog naroda. Međutim, da bi se ova teza u potpunosti potvrdila, potrebno je sprovesti dodatna istraživanja. Nijansirano razumevanje ovog procesa zahteva sintetiziranje različitih teorijskih perspektiva i pažljivo vrednovanje dostupnih dokaza.

Predlozi za dalja istraživanja

• Uloga političkih i ideoloških faktora: Kako su nacionalističke i romantičarske interpretacije rumunske istorije uticale na dominantne narative?
• Koncept etniciteta: Kako se autorov pojam etniciteta uklapa u savremene naučne pristupe?
• Uticaj migracija i kulturnih smenjivanja: Kako su različite migracije i kulturni kontakti oblikovali rumunski identitet?

Ovim predlogom želimo da podstaknemo dalju diskusiju i istraživanje ovog fascinantnog istorijskog pitanja.

Napomena: Ovaj esej predstavlja okvir za dalji rad. Konkretni argumenti i zaključci će zavisiti od dubine vašeg istraživanja i specifičnih aspekata foruma koje želite da analizirate.

 

[Khal Drogo]

 

[Khal Drogo]