ОСМАНСКО ЦАРСТВО
Турски извори Цигане такође називају или
Циганима (
çingene,
çingane) или
Египћанима (kıptı). Ретко кад су Цигани одвојено пописивани као хришћани и муслимани, а много чешће заједно, као засебна категорија. Цигани муслимани су готово увек одвајани од других муслимана. Унутар насеља или тврђава су Цигани одвајани у посебне јединице (
cemaat). Цигани на Балкану већином нису били потчињени својим санџакбеговима, већ је за њих створен засебан, не-територијални, санџак (
Цигански санџак), чији се санџакбег налазио у Кирк Килисеу (данашњи Лозенград у Бугарској). Тако је проведен посебни попис
Цигана Рум-елија 1522-1523. и посебна
Канун-нама за Цигане Рум-елија 1530. године.
Пре свега треба издвојити Цигане
муселеме (ослобођене пореза - ради државне службе) као повлашћено становништво. Осим што су ту били ковачи по тврђавама, поправљали су путеве, вукли артиљеријска оруђа и храну, вршили другу логистику. Такође су учествовали у поправкама тврђава (тако су због обнове Београда 1521. насељени муслимански Цигани), коњушарским службама и свирање на инструментима (поготово за војну -
мехтер - музику; тако су се населили Цигани муслимани у Врање).
Други Цигани - независно од вере - плаћали су порезе као немуслимани. Иако су власти понекад повлачиле овакве одредбе и повремено браниле мешање хришћанских и муслиманских Цигана, највећи део времена су Цигани муслимани третирани као
неверници. Често је скупљање пореза од Цигана представљало велики проблем, због чега су њихове вође плаћале порез ако би ко побегао или се сакрио (што, руку на срце, важи и за скоро све групе унутар Османског царства). Због избегавања пореза велики број
Као главна занимања Цигана се у попису 1522-1523. помињу ковачки занат, чување и препродаја коња, те свирање на различитим инструментима (било је често џемата где су Цигани, сви до једног, били музиканти). Уз те занате се помињу и калајџије, златари, сабљари, израђивачи пећи, поткивачи, папуџије, кожари, кројачи, дрндари, бојаџије, решетари, бунарџије, халваџије, месари, кебаџије, старетинари, баштовани, магаретари, чувари, слуге, курири, па чак и ранари, калуђери, правници, јаничари и спахије. На основу постојећих пописа није могуће утврдити однос седалачких и номадских Цигана. Ипак, од оних којима се помиње занимање, скоро увек су најбројнији ковачи. О београдским Циганима ковачима 1660. Евлија Челеби пише:
Цигани на обали реке Саве праве гвоздене столице које су уметнички израђене и мајсторски оковане, затим узенгије од гвоздених калајисаних шипака, маказе, сиџиме и букагије.
Одређивани су у прописима за Цигане и порези на проституцију, који су често били изузетно високи. Цигани су се каткад бавили и крајње необичним занимањима. Тако је у Сарајеву извесни
Смољан вадио камен из мокраћне бешике 1566. године, а и један Циганин водич у другој половини 17. века.
О активностима Цигана
чергара може се најбоље обавестити из судских протокола: тако су становници села Српџипаша у Битољском санџаку тражили да се Циганима забрани да долазе у њихово село, јер често долазе чергари, насељавају празне куће, краду живину и друге непокретности, секу дрвеће и уопште узнемиравају становништво. Исто тако су се често становници жалили и на Циганке играчице и њихову делатност. Османска власт је настојала да лутајуће Цигане веже за једно место и то путем заната, али се на основу судских аката чини да су наредбе власти често остајале без ефекта.
Србија, Румунија, Мађарска
Најстарија позната сигурна вест о Циганима на територији данашње Србије долази 1467/8. године, када се међу поседницима тврђаве Ресаве помиње пет Цигана ковача. Вероватно је да су они вршили исту службу за време тзв. Деспотовине, јер таква напомена стоји уз Цигане-браваре поменуте у тврђави Сврљиг између 1478. и 1481. године. Ту је поменут и неки
Балдо Циганин. Као ковачи се помињу и Цигани у тврђави Смедерево 1488. године.
Најстарији попис Румелијских Цигана (1522-1523) даје следеће податке: Укупно 17.191. кућа, од тога 10.294 (59,9%) хришћана и 6.897 (40,1%) муслимана. На територији бивше Југославије Цигани су живели у следећим кадилуцима: Ресава, Пирот, Ново Брдо, Приштина, Вучитрн, Призрен, Пећ, Заплана, Брвеник, Нови Пазар, Смедерево, Штип, Кратово, Врање, Велес, Скопље, Тетово, Прилеп, Битољ, Кичево, Дебар, Охрид, Ниш, Пљевља, Пријепоље, Крешево, Сребрница, Рудник. На основу овог пописа А. Стојановски је (не превише поузданим) рачуном дошао до бројке од 13.000 Цигана на територији СФРЈ. На реченој територији пописано је 2116 хришћанских, 325 муслиманских и 118 становника.
Цигани су уписивани у џематима са старешином по ком су џемати име и носили. Вођа џемата је уписиван као
глава џемата (
ser-i cemaat). Како су џемати обично обухватали више махала, тако су испод
главе џемата обично биле
главе махала (ser-i mahalle). Испод њих је било још функционера са различитим титулама (коџабаше, помоћници кадије, ћехаје,
бегови). При избору на функцију
глава џемата религија није играла никакву улогу, стога што османске власти муслиманске Цигане нису сматрале правим муслиманима. Припадници једног џемата су често били у рођачким везама, и код њих религија није играла никакву значајну улогу у међусобним односима.
Попис из 1530. показао је број од 734 хришћанских домаћинстава, са још 19 удовичких и 127 муслиманских.
Најстарији попис Цигана хришћана јесте попис џизје направљен 1580-их. Цигана хришћана је било у истанбулској нахији, као и у санџацима Визе, Галипоље, Једрене, Јанбол, Чирмен, Никопољ, Пловдив, Ћустендил, Софија, Крушевац, Смедерево, Босна, Призрен, Вучитрн и Видин: укупно 3.237 обичних и 211 удовичких домаћинстава.
Много више података дају други, локални пописи, попут пописа кадилука Ниш из 1498. године: у 9 катуна пописана су 292 обична домаћинства и 5 удовичких домаћинстава. Ту се помиње око 30 нових муслимана, којима (што није карактеристично за османске пописе) није сакривено порекло (
Килич син Петка и сл). У Београду су Цигани први пут пописани 1536. године. Џемат Цигана муслимана је имао 11 људи, за које је уписано да су ту
од времена (османског) освајања. Како су хришћански Цигани, њих 20, носили народна или хришћанска имена, вероватно је да су они ту били присутни од пре освајања; ни овде исламизовани Цигани нису крили порекло (
Алија син Степана и сл). Године 1560. у Београду су била четири џемата Цигана: џемат муслиманских Цигана налазио се у вароши, џемат хришћанских Цигана у махали Витоша, а за последња два се не наводи место становања. Било је укупно 23 циганска домаћинства, од чега 12 исламизованих. Почетком 1570-их број циганских домаћинстава се повећао на 251, већином муслиманских.
Циганске трупе се помињу у тврђавама Ресава, Смедерево, Козник, Врање и паланци Кучајна. Што се тиче градских насеља, њихове бројке током 16. века су следеће:
| Градско насеље | Број домаћинстава | Верска структура |
|---|
| Заплана | 3 | хришћани |
| Ниш | 38, касније 130 | претежно хришћани |
| Прокупље | 10 | муслимани |
| Чачак | 6 | претежно хришћани |
| Рудник | 26 | хришћани |
| Параћин | 7 | хришћани и муслимани |
| Смедерево | 16 | муслимани |
| Лесковац | 13 | муслимани |
| Ваљево | 9 | хришћани и муслимани |
| Пирот | 9 | муслимани |
| Крушевац | 22 | хришћани и муслимани |
| Крагујевац | 12 | хришћани и муслимани |
У областима северно од Дунава број Цигана је био готово занемарљив. Помињу се у (Сремским) Карловцима (5 домаћинстава), Мохачу (5), Сегедину (28), Бачу (7), Темишвару и Острогону.
Северна Македонија
У другој половини 16. века у 9 градских насеља данашње Северне Македоније (Скопље, Битољ, Велес, Прилеп, Тетово, Кичево, Лерин, Костур, Дебар) забележено је нешто више од 70 циганских домаћинстава. Појединачни подаци постоје за Кратово (1550. је било 11 породица), Струмицу (1575. 13 Цигана муслимана), Битољ (почетком 16. века 19, а на крају 52 домаћинства).
Године 1831. у Битољском вилајету боравила су 4.682 одрасла мушкарца Циганина, а 1856. у казама Кратово, Битољ, Велес, Прилеп, Призрен и Тетово 3010 речених лица.
Босна и Херцеговина
Подаци за подручје данашње БиХ су сасвим оскудни. Чини се да је пред крај 17. века на простору санџака Босна, Клис и Зворник живело око 600 Цигана. М. Мујић је дао сасвим паушалну оцену да су Цигани тамо живели као номади и да су се бавили непродуктивним пословима. Цигани у Сарајеву су се често појављивали пред тамошњим кадијом и чини се да су материјално стајали боље од других. После Првог српског устанка велики број Цигана је избегао у Босански вилајет, где је 1831. пописано 4.640 одраслих мушкараца Цигана. Први поуздани подаци долазе тек из 1870. године, где је пописано 1.965 муслиманских циганских домаћинстава, а 117 немуслиманских.
Црна Гора са Скадром
На простору који данас припада Црној Гори је број Цигана био занемарљив, и чинили су искључиво градско становништво у Скадру, Подгорици, (Херцег) Новом, Улцињу и Бихору.
