Из историје Новога Сада- песмица
Узо Фрања Поћорека
Узо Фрања Поћорека, мето га на крило,
па га пита како му је у Србији било:
"Што си тако пребледио у плави чакшира,
да се ниси преплашио од наких вампира?
Нешто страшан задах иде из твојих чакшира."
"Опростите, величанство, да их с мене свучем
и молићу чиста веша да се преобучем."
"Немој, синко, немој сада, сад се веш не мења,
већ ти причај своме цару он нема стрпљења."
"Кад је тако, величанство, причаћу вам све до зоре беле,
до Ваљева пропале су две армије целе.
А там доле око Саве и око тврђаве,
тамо ј’ било, драги царе, баш доста прдњаве.
Једва смо ти нашли чамце, чамце и понтоне
и тамо сам напунио моје панталоне.
Је ли чуло, величанство, шта Шаркотић каже,
остале му у Србији капа и багаже.
А сад иде по земуну гологлав и бос
и још каже да смо Срби разлупали нос.
"Је ли, дедо, ко ће моје чакшире да плати?
"Ја ћу теби трингел дати па се напи вина,
а чакшире нек ти плати Виљем из Берлина."
"У дупе те, деда Фрањо, тебе дупе сврби,
а мене си тамо посло да убију Срби."
Песма је записана 1985. године у Новом Саду. Казивао је Георгије Јовановић, Ђура Вакин. Песму су још за време рата тајно певали у Новом Саду Срби.
Испевана је по узору на познату и омиљену песму Јове Јовановића Змаја „Узо деда свог унука“. Чак је неки тако насловљавају! Иначе, та песма о поразу аустроугарске армаде добијала је нова локална обележја од места до места, па би се могле записати још неке верзије.
стр 326-7,
http://etnografskimuzej.rs/wp-content/uploads/2014/01/Glasnik-Etnografskog-muzeja-76-minor.pdf