https://www.kroraina.com/slav/loma_etnogenez.htm#10
Некадашње протезање изоглосе шт/жд : ћ/ђ
Покушамо ли да на основи најранијих записа географских имена, али и преко доцније потврђених топонима чија структура допушта да се сврстају у најстарији слој словенске топонимије на Балкану (нпр. ј-посесиви), проследимо пружање тих најранијих изоглоса које деле српски као један западнојужнословенски дијалекат од источнојужнословенског, тј. бугарско-македонског дијалекатског простора, добијамо на основу досадашњих сазнања следећу слику. Најстарија изоглоса
шт/жд излази на јужну Мораву око ушћа Нишаве, пружа се уз њу све до око Врања, где прелази на леву страну реке, хвата цео њен горњи слив и даље на запад пресеца Метохију изнад Призрена. Северно и западно одатле je подручје старих топонима са
ћ/ђ које дакле на истоку прелази Ибар, источну границу Србије у Порфирогенитово доба, и пружа се до Мораве. Ова слика би у целини узев одражавала процесе VIII—IX в.
Деназализација ǫ > у
Што се тиче касиијег процеса деназализације
ǫ > у који, видели смо, креће са језгреног подручја у првој половини X века, он показује неочекивану експанзију на исток, и за мање од сто година захвата цео слив Јужне Мораве, где се 1019. бележи топоним
Суково (Sykoba") на Нишави близу данашње бугарске границе (< прасл. *
sǫkov-). За југ Метохије дâ се установити првобитно стање задњег назала као у бугарском и македонском, где он преко
ą прелази у
a или
ă, али ту врло рано, знатно пре српског освајања Призрена почетком XIII века, долази до продора српских типова са
у, као и са
ћ/ђ, а слична ситуација може се претпоставити и за околину Скопља. На југоистоку замена задњег назала гласом
у изгледа да je у XI веку досегла масив Осогова.
Старина и порекло шт/жд изоглосе
Предиспозиције развоја
tj/dj > шт/жд могле су на општесловенском дијалекатском плану постојати још у доба словенског досељаваља на Балкан. Но чини се да крајњи домашај ове изоглосе стоји у вези ca простирањем првог бугарског царства; у том случају био би посреди један, додуше, врло ран, али политички условљен и самим тим секундаран феномен, ирелевантан за првобитни распоред словенских групација на Балкану и њихове међусобне везе у прапостојбини пре сеобе. У топонимији та гласовна црта попут неке уједначујуће превлаке належе на најдубљи словенски слој састављен од разнородних елемената. Интересантно je да друга изоглоса
у од
ǫ као појава српског порекла доживљава експанзију на исток у доба другог Бугарског царства. Томе je могла допринети водећа улога коју су у овој државној творевини играли њени западни делови, који су укључивали знатне етнички и језички српске територије. Ho с друге стране то je време када се на историјској позорници на простору другог Бугарског царства јављају два балканска народа: Власи и Арбанаси, и то у стању покрета који ће их коначно довести у њихова доцнија станишта данашњу Румунију и Албанију. Овде није место да подробно разматрамо сложен проблем етногенезе и првобитне постојбине Албанаца и Румуна. Упркос аутохтонизму који упорно заступају њихове националне науке, добар део непристрасних истраживача са стране склон je да претке једних и других у времену од краја античког доба до око хиљадите године тражи у планинама данашње источне Србије и западне Бугарске, одакле би се онда, према тој хипотези, Румуни били иселили на север, преко Дунава, у стару Дакију, a Албанци на запад, у јужно јадранско приморје. Тако се претпостављена експанзија српског елемента на исток у доба деназализација
ǫ > у, a то je, видели смо, X—XI век, дâ можда објаснити претходним пражњењем српско-бугарског пограничја након одласка влашких и арбанашких сточара у нове постојбине.
Срдачан поздрав Тандорију ако ово види.
