Šta je intuicija? Značenje, vrste, razvoj intuicije
Čovek koji veruje da je na putu da učini odličan poslovni potez iako ga svi ubeđuju u suprotno ili jednostavno ne veruje nekoj osobi iako za to nema nikakvu konkretnu osnovu, kada potvrdi svoje sumnje, verovatno će za sebe reći – da ima veoma dobru intuiciju.
Šta je intuicija? Pojam za koji često čujemo u svakodnevnom životu, gde se poistovećuje ili povezuje sa šestim čulom, podsvešću, unutrašnjim glasom, predosećanjem, predviđanjem, ali koji u psihologiji i filozofiji, premda dosta razmatran i izučavan, ipak nije do kraja razjašnjen i jednoznačno određen.
Da li je intuicija nešto što se može naučno objasniti, ili je u pitanju fenomen koji izmiče granicama racionalnog i zalazi u mistiku, sujeverje i nadripsihologiju?
Bez obzira na konačan odgovor na ova pitanja, jasno je da nam je intuicija od velike pomoći u svakodnevici: često nas upozorava na opasnost ili neprijatnost, vodi nas u procesu donošenja odluka i pravljenja izbora, pomaže nam da rešimo neki problem tako što nas direktno usmerava na rešenje i omogućava nam da preskočimo niz koraka o kojima bismo morali racionalno da razmišljamo.
Sam naziv ovog pojma potiče od latinske reči intuitio, što znači „gledanje, motrenje“. Ipak, reč je o vrlo specifičnom posmatranju, koje se definitivno ne odvija očima, a prema nekim shvatanjima, ni racionalnim delom čovekovog bića.
Ideja intuicije od davnina je bila interesantna filozofima, koji su je shvatali i tumačili na različite načine. Začetnikom intuicionizma kao filozofskog učenja smatra se Platon, koji koristi pojam „noezis“, odnosno intuicija, smatrajući je za savršen izvor znanja i prave istine, pomoću kojeg se stvarnost beleži bez posrednika.
Šta o intuiciji kažu filozofi?
Aristotel
Aristotel govori o intelektualnoj intuiciji, podrazumevajući pod tim pojmom vrstu indukcije kojom se univerzalno pokazuje kao ono što je sadržano u jasno shvaćenom posebnom, a među prvima koji su intuiciju isticali kao osnovni oblik saznanja bio je i antički filozof Plotin.
Francuski filozof Anri Bergson u svojoj filozofiji vodio se upravo metodom intuicije, smatrajući je fenomenom koji povezuje instinkt i intelekt, svojevrsnim „integralnim iskustvom“. Prema njegovom shvatanju, intuitivno saznanje predstavlja neposredno saznanje unutrašnje suštine samog života, i kao takvo jeste osnova za intelektualno, odnosno naučno saznanje, koje bez njega ne može postojati.
Italijan Benedeto Kroče izdvajao je intuiciju kao jednu od dve temeljne forme ljudske spoznaje, do koje se dolazi putem fantazije i koja vodi do spoznaje individualnog, dok se druga, logička, ostvaruje putem intelekta i omogućava spoznaju opšteg. Takođe, kod njega je intuicija i specifičan način umetničkog sagledavanja stvarnosti iz koga nastaje umetničko delo, te je poistovećuje sa ekspresijom.
Nemački filozof Edmund Huserl uzima intuiciju kao osnovu svoje fenomenološke metode, smatrajući je načinom za neposredno sagledavanje suštine i ideje, a njegov sunarodnik Artur Šopenhauer veruje da je sama suština čoveka u intuiciji, koja se ispoljava kao volja. Bez obzira na različite definicije, filozofi različitih nacionalnosti i vremenskih pripadnosti uglavnom se slažu u jednom – da je intuicija bitan faktor u našem spoznavanju sveta.
Šta o intuiciji kažu psiholozi?
Poznati švajcarski psiholog Karl Gustav Jung navodi intuiciju kao jednu od četiri psihičke funkcije, pored opažanja, mišljenja i osećanja. Prema njegovoj teoriji, inuticija je iracionala psihička funkcija koja predstavlja nesvesno opažanje i vrstu nesvesnog razumevanja određenih sadržaja.
Psiholog Geri Klajn (Gary Klein) izlaže ideju da nam intuicija pomaže kada naiđemo na poteškoće prilikom donošenja važnih odluka, te nam omogućava da na osnovu svojih prethodnih iskustava donesemo rešenje koje je u najvećoj meri odgovarajuće.
Sličan stav ima i Nemac Gerd Gigerenzer, istraživač bihevioralne intuicije, koji takođe izdvaja ovaj fenomen kao izuzetno moćno sredstvo u donošenju odluka, nesvesni mentalni proces koji procenu o tome da li je za nas nešto dobro ili nije zasniva na ranijoj praksi.
Uopštena definicija intuicije koju daje psihologija mogla bi se parafrazirati na sledeći način:
intuicija je proces koji pruža čoveku sposobnost da poseduje znanje o nečemu i da to znanje stekne neposredno, bez analitičkog razmišljanja, pri čemu predstavlja sponu između svesnog i nesvesnog dela ljudskog uma, kao i između instinkta i razuma.
Dr Džil Ejmon-Veksler (Jill Ammon-Wexler) plastično objašnjava kako zapravo funkcioniše intuicija u praksi: dva dela naše “sive mase” i mreža nerava koja ih povezuje jesu deo mozga koji predstavlja tzv. “viši um”, koji je zadužen za mentalne funkcije kao što su logika i analiza, kao i prevođenje signala koje šalju naša čula (vida, mirisa, sluha, dodira i ukusa).
Kada se, na primer, nađemo na nekom nepoznatom mestu ili u neobičnoj situaciji, naš mozak u jednoj milisekundi povezuje signale koji dolaze iz višeg uma, signale koje nam šalju svih pet čula, i čitavo naše dosadašnje iskustvo; momentalno analizira situaciju u kojoj se nalazimo, upoređuje je sa ranijim životnim iskustvom i šalje nam specifičan osećaj o okruženju, koji može biti pozitivan, ali i negativan.
Apsolutno znanje
Za razliku od svega navedenog, intuicija se shvata i kao tzv. apsolutno znanje, ono koje potiče iz naših prethodnih života i usmerava nas u sadašnjosti i budućnosti, te kao neka vrsta proviđenja, dara koji do smrtnika dolazi kao svojevrsno “mešanje” viših sila. Tako, na primer, predgovor svoje knjige Intuicija Osho započinje rečenicom:
“Intuicija ne može biti naučno objašnjena jer sam taj fenomen nema nikakve veze sa naukom i iracionalan je.”
On posmatra intuiciju kao deo svojevrsne “više realnosti”, nešto što ne samo da nije vezano za intelekt, već “potiče sa mesta kog intelekt nije ni svestan”.
Na koje se sve načine intuicija ispoljava?
Kod najvećeg broja ljudi ona se manifestuje kao osećaj, za koji se popularno kaže da dolazi iz stomaka: i zaista, najčešće ćemo od nekoga čuti da je “imao osećaj” da će se dogoditi nešto loše, ili možda, dobro. Druga mogućnost je da intuitivan čovek jednostavno zna da će se nešto desiti ili da se dešava, pri čemu nije sposoban da racionalno objasni odakle ta saznanja potiču.
Intuicija se može javiti i vizuelno i auditivno, odnosno kao jasna slika, vizija nekog događaja koja se predočava pojedincu, ili svojevrstan unutrašnji glas koji ga o nečemu obaveštava.
Veruje se da intuiciju poseduje svaka osoba – svakome se bar jednom u životu desilo da neki događaj ili situaciju na neki način „predoseti“. Ipak, kod nekih ljudi je ova osobina snažno razvijena, dok je kod drugih tek neznatna.
Može li se intuicija dodatno razviti i uvežbati?
Oni koji posmatraju intuiciju kao fenomen vezan za istočnjake fenomene, čakru „treće oko“, smatraju da se ona može razvijati nekim tehnikama joge i meditacije. Na ove načine čovek postiže unutrašnji mir i jedinstvo sa samim sobom, te samim tim bolje “čuje” svoj unutrašnji glas, svoju intuiciju. U tom cilju, smatra se korisnim bilo koji vid opuštanja, poput šetnji u prirodi, slušanja muzike, plesa, boravka sa samim sobom u potpunoj tišini.
Oni, pak, koji su skloni da intuiciju povezuju sa iskustvom, reći će da je je odgovor logičan: što više iskustva čovek poseduje, ali i što više pritom zaista obraća pažnju da situacije i ljude oko sebe, na njihovu suštinu i zakonitosti po kojima postoje i odvijaju se, to će snažnija biti i njegova sposobnost da intuitivno spoznaje svet.
Umnožavanje kontakata sa ljudima, ali i njihovo produbljivanje; česti razgovori, ali i temeljna komunikacija sa sagovornikom; praćenje sopstvenih i tuđih reakcija, neverbalnih znakova, detaljnije upoznavanje ljudskog ponašanja uopšte, mogu doprineti intuinivnom sazrevanju. Frensis P. Kol (Francis P. Chole), autor knjige Kompas intuicije (The Intuitive Compass), predlaže tri načina kako da razvijemo svoju intuiciju i “čujemo” je onda kada nam je potrebna:
Pišite dnevnik. Zapisivanje onoga što osećamo i o čemu razmišljamo može nam pomoći da otvorimo i pokrenemo nesvesni deo svog uma, i onda kada nam se čini da ono što zapisujemo nema nekog naročitog smisla, odnosno kada se svodi na tzv. automatsko pisanje.
Isključite “unutrašnju kritiku”. Umesto da se trudimo da racionalizujemo unutrašnji glas, treba ga saslušati, i to bez bilo kakve kritike, podsmeha, straha ili odbacivanja.
Opustite se u usamljenom kutku. Korisno je naći mesto na kome se možemo opustiti u samoći i dozvoliti emocijama da se slobodno ispoljavaju. Ukoliko će to doprineti slobodnijem izlivu osećanja, preporučuje se i emocionalno povezivanje sa objektima, bojama, književnim ili muzičkim delima.
