ovo je prica o mom medi:
15.marta,oko 19:30,pre tacno godinu dana poginuo je moj meda.
volela sam ga toliko mnogo,da je samo jedan pas posle njega uspeo da mi izmami ljubav koju sam imala prema medi.
meda je bio poseban pas,jedinstven u celom beogradu,bio je moj najlepsi meda.ceo kraj ga je poznavao,deca su ga volela iako im je stalno otimao loptu i busio je.
volelo je da seta sa svima po naselju,bio je mio i drag..
secam se njegovog lica koje me gleda ispod terase i jos uvek cujem samo ono sto sam ja mogla da cujem"hej,gladan sam,sidji i ponesi mi nesto".
jos uvek osecam njegove sape i cupavu dlaku...bio je deo mog zivota,tako kratak a tako me je osvojio,i tako je znao koliko ga volim...zna on...
seca se,sta sam ja sve zbog njega uradila...iako je negde gore na nebu gde se sada lepo igra i niko ga ne sutira,ja znam da on misli na mene i da se seca svega...
nikada nije zaboravio sve salamice,sve koskice,przena jaja kada nisam imala sta(sa pavlakom)...znam da se seca...
kada su mi ga uzeli i kada sam otisla po njega..kada je poskocio u kavezu i cuo moj zvizduk,poceo je da laje i da mi pokazu gde je i sta mu se desilo....verovatno se zapitao"otkud ja odjednom tu?kako sam ga nasla?"...
zagrlili smo se ko ljudi kada je izasao..poljubio me je u znak radosti i zahvalnosti sto sam dosla da ga vodim kuci...secam se kako me je gledao...ljudi ,pa te oci,pa on je pricao samnom...
jos uvek se secam tog trckaranja njegovog i pogleda...koji vise nikada necu videti...oci koje nikada necu videti...zbog nekoga ko nije hteo da zakoci...moj zivot se promenio...
.
dugo su maltretirali i izbacivali po hladnoci iz ulaza...
znao je gde sme da legne ali opet im je smetao...moj debeli meda...evo sada ga vidim kako mirno i tiho izlazi iz ulaza,uvek...
trpeo je moj meda i sutiranje..moj debeli meda...jos uvek se pitam ZASTO?on to nije zasluzio..
onda je jadni meda dobio novi krevet-moja kola...imao je cebe i puno mesta za spavanje...secam se kako sam ga svako vece jurila po naselju da ga ubacim u kola...a on mi se smejao i namerno bezao....stalno me zvao da ga juri..
i tako,kada ga uhvatim,nosim ti 30 kg u rukama do kola...uh ,bio je tezak...i lepo ga ususkam i na tanjir-jaja i pavlaku...voleo je pavlaku...
moj meda vise nije samnom i ja ne mogu da mazim i da ga zagrlim...
cuvajte svoje ljubimce...volite ih...pruzite im najvise sto mozete...
stalno su mi pretili kako ce ga ubiti...i jedne noci...prosle godine 15.marta...secam se bio je sneg a i padala je kisa...moj meda je lezao sam.....sasvim sam...JA NISAM BILA TU SA NJIM KADA JE ODLAZIO...sam je lezao na ulici.
ulici koja nije bila prometna..i dan danas ne shvatam kako su ga tu udarila kola i kako je na licu mesta umro toliki pas??!
nikada necu zaboraviti tu scenu...lezao je sam,mokar skroz...vise nije bio beo.bio je siv..i blatnjav...
cucnula sam pored njega i zvala ga bez prestanka,mislila sam da jos dise ...ali sam kasnije shvatila da je vec bio mrtav kada sam ja dosla...plakala sam i cucala pored jer nisam mogla da ga podignem...vukla sam ga,vukla ali nisam mogla....bio je tezak...
moja dusa je umrla...
posle nekog vremena mama me je nasla i pomogla mi da ga prenesemo sa ulice...
uvila sam ga u njegovo cebe kojim sam ga pokrivala...plakala sam i zvala ga i mislila sam da ce ipak ustati i zamahati repom...ali nije...
sahranila sam ga...
i sada se secam poslednje veceri kada sam ga videla zivog...bezao je od mene jer sam htela da ga ubacim u kola da spava...to je bila poslednja igra meg mede i mene...i sada placem i nikada necu prestati...za njim...
za mojim debelim medom...
a znam da mi ga je ubio neko namerno...neko ko ga je znao...
pitala sam...ljudi su mi rekli da su drugi kucici lajali na kola on je samo stajao...i na njega su naletela...
htela sam da podelim ovo sa vama jer vi svi imate kuce i znate kako je to...napisite vi ono sto pamtite,napisite sta se desilo...ONI SU ZASLUZILI DA SE POMENU ...
MOJ MEDA JE TOLIKO ZASLUZIO...UVEK CU GA VOLETI I NIKADA GA NECU ZABORAVITI...I ZNAM DA ME CEKA ...
TAMO NEGDE GORE...
