IN MEMORIAM

Mozda ce te ovo malo utesiti...mene jeste{malo}:DUGIN MOST Ovaj predeo raja se zove Dugin Most, kada umra zivotinja, nekome posebno draga odlazi na Dugin Most.tamo su brda i doline da se svi nasi prijatelji mogu igrati i trcati zajedno,tamo je obilje hrane,vode i sunca,toplo im je i prijatno.One zivotinje koje su bile stare i bolesne, ponovo su zdrave i zivahne.One koje su povredjene{i osakacene}su isceljene i zdrave ponovo,tamo su bas onakve kakvih ih se secamo u nasim snovima o danima i vremenima koji su prosli.Srecne su i zadovoljne,ali ima jedna sitnica:svakoj nedostaje neko njima poseban,neko ko je morao ostati iza.Zajedno se igraju i trce ali dodje dan kada jedna od njih iznenada zastane i pogleda u daljinu:nepomicnesu njene sjajne oci,nestrpljivo podrhtava njeno telo,iznenada u trku napusta ostale,leti preko zelene trave i njene noge je nose sve brze i brze.:To si ti bio ugledan,i kada se ti i tvoj voljeni prijatelj konacno srecete ne mozete da se odvojite od radosti sto ste ponovo zajedno,i sto se nikada vise necete rastati.Kisa radosnih poljubaca na tvom licu,tvoje ruke opet milujupoznatu glavu,jos jednom gledas u odane oci svog prijatelja toliko vremena odsutnog iz tvog zivota,ali nikada iz tvog srca....i prelazite Dugin Most zajedno.
 
Tacno tako, a ljudi ih tretiraju kao nizu vrstu. Ko je niza vrsta zapravo? Zar se neki ljudi ne izivljavaju na zivotinjama? Zar i ljudi kao i neke zivotinje ne napustaju svoju decu? Vecina zivotinjskih vrsta i ne napusta mlade.
Zar ljudi umeju da vole toliko iskreno i bezuslovno kao zivotinje?
Da li znate koliko su moje mace brinule o drugim macama? Koliko su brinule o nama?
O Boze, kakao mi nedostaju.
 
Imali smo jednog izuzetnog macana, zvao se Popo Babel. Othranjen na cuclu, dosao je shugav i gladan kod nas, niko ne zna odakle. Onda smo ga odnegovali i izrastao je u prekrasnog machka. Bio je toliko pametan da je naucio i mnoge trikove. Tvrdim da je dobro znao iznacenje i barem nekoliko desetina reci. Kada bi se neko razboleo nije se odvajao od njegove postelje, pozrtvovaniju bolnicarku nikada nisam videla. Bio je kao mali covek, samo mnogo spretniji. Jednog dana su ga udarila kola, i morao je na eutanaziju. Majka ga je odvela i nije smela da kaze sestri i meni mesecima... tvrdila je da je pobegao. A sama je bila kao bolesna par meseci. U medjuvremenu smo ga sestra i ja kudile sto je pobegao, nismo mogle da shvatimo zasto. A kad nam je napokon rekla, u nekom "prikladnom" trenutku, cak i nakon sto smo se navikle da ga nema, bilo nam je uzasno tesko. Kako da ti ne bude tesko kada ostanes bez nekoga ko ti je donosio samo dobro.
 
Moja Maza, o kojoj sam pisala ovde, dosla je u nas dom kada sam ja imala 12 godina. Mama je cvrsto resila da u stan donese zivotinju i uprkos tatinom protivljenju (njih dvoje poticu iz razlicite sredine i razlicito su odrastali; mama je odmalena vaspitavana da voli zivotinje a tata nije imao trunku osecaja za njih).
Dakle, mama i ja smo jednog jutra krenuli po macu. Prvih dana smo je krili kod brata u sobi, bila je mala i preplasena. Kada je tata saznao za zivotinju u kuci, izbila je zestoka svadja, a cutanje izmedju njih je trajalo dugo.
U medjuvremenu, Maza je pocela da se uvlaci pod kozu...
Posle 10 godina, u stan je dosao i pas. Nasledili smo ga od mamine mame, koja je poslednjih dana, dok je lezala u bolnici, stalno pitala za njega.
Bobi je bio presladak mesanac (ostavila sam sliku na "prepoznajete li ga").
Tata se potpuno promenio. Od jednog coveka neosetljivog i nenaucenog da pokazuje emocije (cesto i prema ljudima) - do briznog, toplog i nasmejanog. Tada je govorio svojim prijateljima :"Dobro smo, imamo u kuci zooloski vrt. Imamo macku, psa, ribice i magarca. Ja sam magarac."
Godine su prolazile, a ja sam sve cesce razmisljala o gubitku. Neminovno je, razmisljate o tome, kao pripremate se za to, ali kada se desi - uzasno je bolno i uvek je bolno i nikad ne mozete da to prihvatite. I patite strasno i tugujete dugo.
Bobi je umro pre dve godine, iznenada, preko noci. Uvece je vecerao normalno. Ujutru kad sam se probudila, mama place, tata place na terasi, da ga ne vidimo, Bobi lezi kao da spava.
Moj prvi gubitak te vrste, uzasno, uzasno bolno iskustvo. Nismo pricali o njemu dugo, nismo ga pominjali, svi smo tugovali. Verujem da smo svi tada poceli da razmisljamo i o Mazi i njenih 15 godina.. Verujem da je zbog toga mama pre godinui dana uzela sa ulice napusteno mace, Dusicu. Da ne bude pusto.
Mazu smo uspavali proslog oktobra, imala je vise od 17 godina i ponovo smo proziveli istu tugu.
Ja sam se u medjuvremenu odselila, dugo nisam imala snage da odem kod njih, iako je tamo bila Dusica, slatka i prevesela, ja sam tamo osecala uzasnu pustos bez Maze. Vremenom je proslo. Dusica uveseljava moje roditelje i mnogo je pomoglo njeno prisustvo.
Ja imam Micka koga obozavam. Od decembra imam i Debelicu (njegovu suprugu :) ) i nju obozavam, a od subote imamo i 5 beba maca, sve ih obozavam!
Cesto pricam o Mazi i Bobiju, tugu su zamenila lepa secanja. Gledam njihove slike. Ponekad zaplacem (kad se bas udubim u misli).
Izvinite sto sam ovoliko napisala, poenta price je:
NE ODRICITE SE TE PREDIVNE LJUBAVI KOJU PRUZATE ZIVOTINJAMA I KOJU OD NJIH PRIMATE!
Ja volim sve moje zivotinje mnogo, ali na razlicit nacin.
Nisam "zamenila" Mazu i Bobija i nikad ih necu zaboraviti.

ps. A taj veterinar je jedna stoka koja treba da odgovara za svoju bahatost i neznanje! Ako ne zakonski, onda iza coska! Kretencina jedna!
 
Najgore je kad im gledas muke, a ne mozes da im pomognes. A oni traze spas od tebe.
A zamislite kako mi je bilo. Stalno u rukavicama, ne mozes ni da ih pomazis kako treba, a oni se umiljavaju i traze spas.
 
DevicaZ:
Najgore je sto svi ukucani bo luju. I mi i nasa decica strasno patimo za nasim Medom{mesanac sarplaninac morali smo ga uspavati pre 2meseca ] ali ja sam deci rekla da je na nebu falilo andjela i da je Bog izabrao naseg Medu i da nas on sa neba gleda i pazi,a oni me pitaju da li je Meda sa Carlijem{crtani:svi psi idu u raj}.......
Kliknite za proširenje...
 
Tvoje iskustvo je stvarno uzasno. A strasno je kad zivotinja pati, jer ne zna sta joj se desava, ne moze joj se objasniti, i verovatno misli da ce taj bol zauvek da traje...
 
Joj, ne znam kako i kad cu da se saberem. Agonija je dugo trajala. Mislila sam da ce ova dvojica poslednjih da se izvuku. To me dokusurilo. Bili su jaki, debeli, ne mnogo stari, nisu dugo patili, dva -tri poslednja dana, tad im je gornji deo tela bas potamneo, od cesanja, ja sam ih mazala, hranila, pojila.Normalno su se kretali, nisu bili mnogo iscrpljeni, vise su bili umorni od cesanja. Voleli su da ih mazem jer im je izgleda to privremeno eliminisalo svrab. Losion je bio za sugu, kupljen u apoteci.
 
Можда да пробаш да пошаљеш пп СрђануНС који је учесник овог форума, а уједно и ветеринар. Надам се да ми Срђан неће замерити на овоме! Само се надам да ћемо доћи до неких одговора.
п.с. Чисто сумњам да је то била шуга, бар нисам чула до сад да је нека животињица угинула од шуге. Иначе, знам тај осећај када те напушта док га држиш на рукама ... сва се растужим кад се сетим ... како сам га преклињала да ме никако не напушта, а он те гледа оним окицама ... срце да ми пукне.
 
DevicaZ:
Nista mi jos nije odgovorio veterinar na zivotinjskom carstvu.
Kliknite za proširenje...

Videla sam da si postavila pitanje i tamo. Sačekaj malo. Ja sam stekla utisak da oni obično vikendom odgovaraju na pitanja. To su ljudi iz neke beogradske ordinacije pa su verovatno zauseti i nisu na netu non-stop...
Ja u četvrtak ili petak vodim svog psa da mu vet izvadi krv, pa ću da se potrudim da ne zaboravim da ga pitam za mišljenje.
Budi hrabra.
Poz
 
Da ne pomisli neko da sam ih ja samo mazala gelom i nista nisam preduzimala. prvo, dlaka im je opadala sporo, prvo se pojavilo malo oko vrata, zatim uglavnom gornji deo tela, mestimicno, pa mi se cinilo da na pojedinim mestima prolazi, a posto ih nisam kupala, jer zive napolju, mislila sam da lecenje zato dugo traje. Sve sam pregledala sto pise o sugi, i sve je ukazivalo na ono sto je rekao veterinar.
 
Нико овде не сумња да ти ниси све предузела да их спасиш ... па, ниси ти ветеринар! Види се по твојој безграничној љубави према њима да си дала све од себе, зато немој да се правдаш.
 
Trebalo je mozda da ih vodim kod drugog veterinara, u drugo mesto, ali mi je bilo tesko jer nemam auto. Kad sam pre par godina nosila jednu macu u torbi, bilo je "veselo", maca je "posandrcala" od straha, jedva smo je ulovili u ordinaciji. Ta je imala kijavicu.
 
Знам тај осећај кривице ... али ипак немој да се гризеш, дала си све од себе, колико си могла! Нека те теши то да су били јако срећни имајући тебе!
 
To je tacno, kod mene su imali zaista super klopu i mazenje. Eto, nisam ih cuvala u kuci, prvo, mnogo ih je, drugo, imam relativno malu kucu, dete, ali su imali svoje dvoriste i zatvoren kutak u njemu. Nije trebalo da primam mace-lutalice, a ja sam htela da im pruzim utociste i hranu, ali sam zaboravila da one mogu da ih razbole.
 
DevicaZ:
Ne vredi, to ih nece vratiti. Strasno mi je. Zivotinje ne mogu da vas mrze, ma sta im uradili. One nas samo bezuslovno vole. Velika je istina da sto vise upoznajem ljude sve vise volim zivotinje.
Kliknite za proširenje...
Ja to nikome nisam smeo da kažem jer bi mi rekli da sam lood.. drago mi je što, ipak, neko razmišlja kao i ja..
Baš ste me rastužile sa ovom pričom.. istina je da takav gubitak izaziva jake emocije koje je nemoguće izbrisati, ni na koji način.. jer oni su ''ipak'' članovi porodice.. Ali probaj da se prisetiš nekih komimičnih situacija koje si preživljavala sa njima i videćeš da će ti to izmamiti osmeh.. bar za momenat će ti biti lakše
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top