Stopu pred stopu, deka se primicao vratima ordinacije. Do doktora je još uvek znao da dođe sam, iako je memorija malo-pomalo otkazivala poslušnost.
Doktorka ga je dočekala nenasmejana, s čudnom brigom u lepim tamnim očima, blago namrštenog mladog čela.
- Dakle... Alchajmer? - priupita starac.
- Da... - prošaputa ona, bacivši nesvesno pogled na snimak mozga u osvetljenom ramu. Sad se setio da je u snimak bila zagledana u trenutku kada je u ordinaciju kročio, pre nego što joj je uputio pozdrav.
Izvadio je iz torbe nevešto uvezan buket visibaba iz svoje bašte. Pružio joj je cveće uz nevešt osmejak.
- Ovo za oproštaj, onda... Ako vas sledeći put budem po prvi put video.
Pogledala ga je s čuđenjem, a zatim se stresla, kao da se trgla iz sna. Nakašljala se, prigušeno i kratko, a zatim podigla sa stola nalaze. Primetio je da joj ruke drhte.
- Mozak Vam radi kao u tridesetogodišnjaka, deko. Kao u... zdravog... tridesetogodišnjaka. I sve analize su dobre. - šarala je nervozno kažiprstom iznad brojki i grafikona. - U okviru ovakve dijagnostike, mogu samo da zaključim da je zaboravnost, koja vas je toliko zabrinula, posledica premora. Manite se, barem nakratko, brige o deci i unucima. Idite negde na vazduh, na selo, odmorite.
- Ali, Alchajmer? - promrmljao je zbunjeno.
Niz obraz koj se skotrljala suza koju nije uspela da ukroti.
- Da. - rekla je, uzevši buket. - Hvala Vam za ovo oproštajno cveće.
igra
zabavljati se
predlog
odskočni
preusmereno
- - - - - - - - - -
Al smo brzi
Sledeći neka spaja dve grupe zadatih reči
)
