Reklama za vegetu je bila jedino što je vredelo u poslednjih 96 sati televizijskog programa. Staramajka, komšike ispisnice joj Bilja, Radojka i Stamena i Stamenina snajka Kristina smrdele su na kiselo, bile ispolivane kafom i zaprašene pepelom duvana koji im je na svela i otromboljena (izuzimajući Kristinu) poprsja padao iz cigara koje su mlitavo visile iz usta. Oči im svima otekle, išarane mrežom kapilara, vodnjikave, ali stoički uperene u ekran. Sad će on njoj da rekne, kurvi jednoj glupavoj što se s onoga vatala u vece, di nisu turili kamere.
Miroljub je tu silom, da je nogu, zbrisao bi odavno, ali nema, ******, odnelo... Može se sa štakama i nekako, ali do kuda? Čitati ne može, čitanje je rojenje misli, a svaku misao sada nadjačava zvuk svađe, ili vriske, ili zapevanja koji dopiru s ekrana.
Kad nije farma, onda su veliki bratovi, ili ona neka treća, ili četvrta, koje nemaju Orvela u nazivu.
Povremeno začkilji očima, pa u međuprostoru između TV-a i ženturača ugleda jedva vidljive, prozirne, elastične, vazdušaste cevi koje vode od ekrana do očiju, ušiju, usta, a kroz cevi neprestano teče žitka, prozirna ali mutna tečnost. Začkilji još malo jače, koncentriše se, zumira jedan segment cevi, a onda prione na analizu mešavine.
Da... surogat života. Niske strasti. Jeftin adrenalin. Bajat humor. Bazičan Maslov. Sirova ali niskokalorična mržnja. Malo zavisti, mnogo beznačajnih dešavanja, ali ipak - dešavanja. Džank sadržaj.
Rečju - potpuna smeša za prehranu životinja.
Staramajka je još prvoga dana počela tu i tamo da rokće kad se smeje. Radojka i Stamena povremeno njište jedna na drugu, Bilja, nakon retkih trenutaka kad se prevari, zadrema, pa iskoči iz šina nepostojeće fabule, žustro i upitno kokodače: "Ko? Kooo? Kooo?", a Kristina žustro češe podvaljak noktima nožnih prstiju jer su je, izgleda, tokom ova četiri antihigijenska dana, nastanile buve.
Noću, kada poslednjim trzajem samilosti utišaju teve na 10, Miroljub uspeva da zaspi, i tad sanja najpre zvuke rumunske narodne muzike, a zatim zelene livade oivičene šumom, sanja svoje noge, zdrave i mišićave, sanja veliki, crven Big Bud traktor i sebe kako u njega poletno uskače, hvata volan, pritiska gas i zatim naleće na kućerak, probija spoljni zid, demolira predsoblje, ruši svoj put ka dnevnoj sobi, melje sve pred sobom, pod točkovima čangrljaju federi troseda i krckaju Biljine, Radojkine i Stamenine koske, ode i fotelja s kristinom, očas uflekaše patos ali to više nije bitno, sledeći je stalak s televizorom, ooooo, kakvo zadovoljstvo, ooooo, oooohhh, umri, hahahahah, crkni beštijoooo, pucaj, krckaj, zvezckaj, cijuči ali nema te više, okreće se ka staramajci i pritiska kočnicu, eto, sad će ona ponovo progledati, podmladiće se, istrčaće napolje na livadu očešati obrazom povetarac a oči napuniti svetom, ali uzalud, kočnica ne radi, aupizdumaterinu štajeovojebogaotac, koči, koči, koči, neeeeeeeeee!
... i onda se budi oznojen, eto, već četvrti dan, vikne staramajku, ona mu dobacuje da bude tiši, taman sad one dve šapuću na verandi, mora da čuje koga oblajavaju.
"Pogrešno sanjam", misli, polako smirujući dah i gledajući kroz prozor u satelitsku antenu. "Ne treba traktor na kuću usmeravati."
Kladionica
Don Kihot
sporečkati
pišljiv
prepodobna
