Igra - sastavi priču

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Sreten je bio pametno i spretno dete, vrlo je rano prohodao, a da nijednom nije poljubio patos. izrastao je u lepog i načitog momka koji je plenio devojačku pažnju. Ali Sreten je imao još dve velike ljubavi u životu, frulu koju je dobio na rođenju i nebo po kome je sanjao da plovi. Ništa ga nije ispunjavalo ko miris ozona u tom plavetnom beskraju uz nežne zvuke frule. Odlučio je postaće pilot, avion će postati njegov at, kome će čvrsto držati uzde dok hodi u nebeske daljine.

Te noći majku Jelcu u krevetu je zatekao zvuk sirene, a u daljini kao da je opet čula onaj zlokobni zvuk frule iz svog detinjstva. Sreten se među prvima vinuo u nebo da brani otadzbinu od neprijateljskih bombi. Kada mu je ponestalo municije, znajući da ne može da sleti krenuo je ka grupi neprijateljskih aviona.

Delove oborenog aviona pronašli su nedaleko od njihovog luga, ali Sreten nije pao ostao je tamo gore da zajedno sa svojim ujakom brani otadzbinu.
Kada su doneli njegove stvari u vojničkoj torbi pored pisma, majka je našla i frulu. Pogledala je nežno kao sina i brata i poljubila tri puta, a onda je bacila u vatru da više nikada ne zasvira. Njeno srce nije izdržalo, napuklo za bratom, prepuklo je za sinom, kada su je sahranjivali nije se čula frula.

kamen
strast
duša
osinjak
ubod
 
Usijani kamen na julskoj pripeci, sekao je tabane kao oštrice noza, vise nije znala da li na njima ima koze, ali strast kojom je nosena, cinio je da zaboravi, da nastavi..Sebi je licila na gonjenu srnu iako nije bilo ni
šume, ni lovaca, samo beskrajno plavetnilo mora, i...

Duša se od staha smrzla ni gorući tabani, nisu je mogli ugrejati. Oko nje su brujali glasovi kupača. zujalo joj u usima kao da je citav osinjak krenio za njom...Upala je skoro obeznanjena u telfeonsku govornicu, jedva da se secala broja, drhtavim prstima je okretala brojcanik: Halo, Milice, je li, je li...da li je...?

Da, prekinuo je glas prijateljice, avion je uzleto pre dva sata...zao mi je...Dalje nije slusala. Ubod mača u srce!
Cudila se otkud reka krvi ne teče da se ulije u more, duboko, da vise nikad ne vidi nebo...

Noc
Samoca
Samoobmana
Istina
Odluka
 
Poslednja izmena:
-Kuc-kuc, ima li koga?
Zagubih stari ključ negde u torbi a i noć je i niko neće ni primetiti posetioca
No, vrata su otškrinuta i neizvesnost izjeda- kao mravinjak da se probudio u stomaku..
Zlokoban neki mrak proviruje, kezi se zlurado ..ne, nije me strah, nije me strah, nije me strah
samo da koraknem..
Nesigurno guram masivna ugljenisana vrata iza koji me čeka, stara usedelica, sva u čipkama paučine
i njeni vredni robovi-pauci, ogromni,dlakavi sa velikim užarenim očima
Samoća, ta vremešna Dama sa izveštačenim kreštavim smehom, čeka novu žrtvu.

Samoodbrana je zakazala..čista izdaja onog malog ja koje je zagnjurilo glavu u pesak ne želeći
da prisustvuje ritualu obezvredjivanja i glodanja po krateru duše..danima..godinama...vekovima...
Ne, nije me stid niti boli istina da sam zavisnik od lekcija koje mi "Dama" udeljuje i da kao najveći
bednik lutam svetom i prosim za mrvu ljudskosti.
U ovom ludom vrtlogu neistina ne postoji ništa vredno-ni namera, ni sigurnost ni odluka koja bi
da menja hemijski sastav imenice ljubav u neku novo jedinjenje
u neku dvojinu, koja bi poželela da bude svetinjom na zidu i ovako već izbledelog života...
Samo lucidnost i otaljavanje traju bezobzirno..

Nevreme
grane
konopac
cika
smeh
 
Poslednja izmena:
Napolju je bilo jako nevreme, vetar je snažno duvao i u srce uvlačio neku stud. Otac je došao mokar i bled, na licu mu se ogledala tuga. Oluja je polomila voće, one mlade krhe grane što su se spremale na rod. Videlo se da ga boli, kao da mu je neko polimio prste i ubio bližnjeg svog.

U skromnoj kući vladao je muk, to voće nam i jeste bilo rod. Puno je truda i znoja bilo uloženo u njega, ove godine je trebalo da od njegove prodaje seja Zvezdana ode na školovanje u grad.
I šta sad, jedna olujna noć kida sudbine, ko mlade grane i baca ih niz vetrometinu života.

Odnekud je maleni Žarko doneo komad konopca i sa Helenom počeo da se igra njime. Na dečjim licima brzo zaigra osmeh, uskoro se igri priključi i Tijana i igra preraste u više od toga u borbu protiv nevremena u lek polomljenih grana i studenih srca.

Znala je Zvezdana cenu oluje, znala je ali nije htela da se preda, njene su grane jače od oluje i njena sudbina nije list na vetru. Polubila je oca i uz osmeh se pridružila preskakanju konopca u inat oluji, kuću osvoji cika i smeh.

Te godine je Zvezdana bila najbolja u školi i dobila je stipendiju, njene grane dobile su plod, plod koji nijedna oluja nije mogla da obere. Otac je bio ponosan i dok je njegovo voće ponovo raslo u starom plakaru krio se konopac. Tu ga je Žarko sakrio za neku novu oluju.

sidro
beton
koral
zvezda
lim
 
Poslednja izmena:
Prekookeanski brod "Romana" je isplovljavao večeras u 21:30h, i trebalo je biti u Pacifiku negde oko ponoći.
Putnici su već bili smešteni, prtljag spakovan, kabine su žagorile od mnoštva glasova. Sidro je samo čekalo da bude podignuto,
a posada spremna. Kapetan na kormilu baci pogled na sat. Skazaljke su pokazivale da će se brodska sirena za polazak oglasiti za nekih pola sata.
Beton na pristaništu je bio umoran od koraka putnika koji su ceo dan pristizali, i sad je mogao da odahne.

Odjednom se začu neki vapaj, koji je dolazio iz pravca ulaza broda. Bila je to sredovečna, žena u plavoj haljini, sa jednim manjim koferom
koga je podigla iznad glave gore i vriskala: "Molim Vas, molim Vas, pustite me, pustite me unutra !!!" Lim na zatvorenim,
ulaznim vratima ove ogromne krstarice, odzvanjao je pod njenim paničnim glasom. Namršteni kapetan je još više nabrao čelo kada je video da je zakoračila
prema ulazu ne gledajući da se može stropoštati u more jer su stepenice odavno bile podignute.

Žurno dođe do prozora i povika joj : "Stani luda ženo, kuda ćeš, pašćeš !!??"

Onda vide da nema druge i naredi da se otvori ulaz. Ona sumanuto jurnu unutra sva drhteći i plačnim glasom punim zahvalnosti
stade obasipati dva moranara koji su je prihvatili unutra. Ali avaj, ono što je usledilo nakon ovih scena, kapetanovo lice se
smrznulo u žestokom grču. Pucanj iz pištolja je bio toliko silovit, da su morska zvezda i crveni koral od keramike na njegovom stolu
zazvečali i poskočili od tog zvuka.

Bilo je očigledno da putovanje neće odpočeti na vreme.


trn
kolica
sendvič
napajanje
grom
 
  • Podržavam
Reactions: Tol
Kao da me je pogodio grom iz vedrog neba kada sam nagazila na trn.Pokusala sam da ga izvadim noktima ali nije islo..Ne znam ni kako mi je palo tako nesto na pamet, ali kada vas boli..onda vam svasta i pada na pamet.Bila sam besna na samu sebe sto sam isla bosa po sendvic do obliznje prodavnice.Em je bio hladan pod em sam morala da se provlacim izmedju gajbi sa povrcem i nekih kolica, em je napajanje strujom bilo toliko slabo da su svetiljke skoro skiljile a prodavacica je bila odsutna, da ne kazem da je zbrisala negde.Sama sam cunjala po prodavnici smestenoj u osam kvadrata svega i svacega.Uzela sam sendvic , koka kolu,cigarete i lepezu napravljenu od perja neke ocerupane ptice.Novac sam ostavila pored kase, uzela kesu sa kupljenim stvarima i krenula napolje i bas tada sam osetila rezak bol u stopalu.Podne u ovom malom mestu i vrucina ucinile su da nigde nikog nije bilo ni na puskomet.Osim mene sa trnom u nozi i psa lutalice koji je lezao na stepenistu ispred prodavnice..


podne
rucak
zemlja
susa
odlazak
 
- Da li znaš šta je rudnik?
- To je tamo gde rade patuljci!
- Aham, a šta je podne?
-To je kada se kazaljke zagrle i gledaju ka nebu i mole Bogu, procvrkuta kao iz topa maleni mišonja
- Dooobro, a šta je sreća?
- Sreća je kada ja ljubim taju! ;)
...........

Koračasmo tako nogu pred nogu i čavrljali o pametnićima( to su " pojedene mrvice koje je Ivica ostvaljao") to stigosmo do igraonice gde nas je čekao
ručak iznenadjenja ..na svim stolovima su bili pokriveni obroci nekim šeširima u boji i trebalo je da recituješ brojalicu i ideš oko stola-pa se onda pokaže koji je tvoj šešir.
Na sredini stola je bila prelepa cvetnica u saksiji čija je zemlja vapila za vodom.

- Mili, šta je suša? zapitah nestrpljivog drugara koji je već hteo da uzme svoj šešir i zgrabi ono sakriveno, koje je mamilo mirisom najfinije pice sa šunkom i puno kačkavalja
- Kako ne znaš? čudio se moj junak
- To je kada si jaaako žedan i male ćelije u tebi ne mogu da plivaju , procvrkuta
- E, onda hajde da zalijemo ovaj cvetić pa da nam podari najlepši osmeh? Važi?
-------
Često se vraćam ovim i mnogim dragim čavrljanjima koja mi vrate raspoloženje i veru u mladost, u vrednost
jednostavnosti odgovora , koje samo mladi mudraci, neopterećeni, mogu da podare.
- A odlazak, šta bi to bilo?M?
- To je kada odeš da tražiš svoju zvezdu a iza tebe ostane sjajan trag!...


dobro je
crveni kaput
veliki osmeh
cilindar
kopita
 
Poslednja izmena:
"Uh, cuti, dobro je? Opet je vesela. Nece me danas psovati ". Obojica se nasmejase. "Secas li se kad smo je prvi put videli? Lepa, zgodna, a onaj crveni kaput kao saliven na njoj, stiklice, carapice, ma sve na svom mestu…Gledali smo u nju sirom otvorenih ociju, kao da gledamo u neko od svetskih cuda. Dok je prolazila pored nas zatreptala je onim zelenim okicama i uputila nam veliki osmeh. Ja i ti kao dva mutavca. Poceli smo da se osvrcemo oko sebe misleci da se nekom drugom osmehuje". Prasnuse u smeh. "Secam se da si se okrenuo prema meni i rekao mi da mi zavidis sto sam slobodan, da je dobro sto nemam devojku kao ti pa mogu lepo u akciju. Nasmejao sam se i rekao ti da sam zaboravio da navucem frak, nataknem cilindar na glavu. Ona mi je nekako vise isla uz takvog muskarca. Znas ono dubok naklon, rukoljub…Nisam ni sanjao da mogu bas ja da joj se dopadnem. Izgledali smo kao bitanga i princeza. Kada si me onog dana naterao da joj pridjem pomislio sam da ce pasti sut- kopita, znas vec gde, kad zamisli ona pristade da “ krenemo” i eto nas vec dvadeset godina zajedno. Doduse od one vragolanke u crvenom kaputicu pretvorila se u crvenog zmaja. Cim zine, bljuje vatru. Mada, neka , volim je ja u svim mogucim izdanjima. Ne znam sta bi bez nje, zivot mi je ulepsala. Idemo sad, razlaz prijatelju moj. Svako u svoje gnezdo. Vidimo se sutra!

jutro
plamen
novcanik
kreda
mrak
 
  • Podržavam
Reactions: Tol
Opet je kiša pokvasila ulice Londona. Mrak se duboko uvukao između krovova kuća i popalio svetiljke koje su se jedva nazirale u magli.
Noć kao da je suviše tiha u odnosu na prethodnu ako se izuzme poneki bat koraka što hodi po mokrom trotoaru.
Ding-dong, ding-donng....otkucavala je ponoć na Big Ben-u. U to, jedna mračna prilika u crnom kaputu i šeširom, zaustavi se po sredini ulice, krenu upaljač da zapali cigaretu.
Plamen mu osvetli neobrijano lice sa poddignutom obrvom što je pikirala na skazaljke tog velikog časovnika.

--Vreme je - pomisli. Zatim izvadi veliki novčanik iz džepa, smireno ga pogladi brišući poneku kap kiše sa
glatke kožne površine, a fotografija žene koju je naknadno izvadio iz njega, bila je požutela, crno mastilo kojim je bilo nešto ispisano u gornjem uglu,
razlilo zbog velike vlage u vazduhu.
U glavi mu je zvonilo : "Ona je sledeća..." i krenuo je prema jednoj kući od crvenih cigala, uobičajenom za englesko podneblje. Vrata su bla otključana. Ušao je.

Prošlo je nekih desetak minuta kada je izašao nečujno kao duh, svestan da jutro neće skoro a ovaj kvart će tada vrveti od policije.
Opet je pripalio cigaretu. Kreda mu se belasala u ruci kada je ispisivao na zidu kuće :

Voli te tvoj Džek

Onda je nestao u tmini, ostavljajući oblak duvanskog dima kako pleše sa gustom, londonskom maglom ispred vrata žene sa fotografije.


koncert
slika
čaša
bekstvo
provalija
 
koncert
slika
čaša
bekstvo
provalija

- Bojiš li se?
- Ne.
- Drhte ti ruke.
- Proći će.
- Nikada ranije ti ruke nisu drhtale pred koncert.
- Nikada ranije nisam svirao pred ovoliko ljudi. Ovo nije kao ranije.
Ako sad pogrešim, gotovo je. Ovo mi je poslednja šansa. Večeras
sam na velikom ispitu, ako ne uspem, čeka me provalija.
- Sam si kriv što prolaziš kroz ovo. Imao si sve, svet je bio tvoj. Ali
slava ti je udarila u glavu, a ti nisi bio spreman za nju, bio si nezreo,
neiživljen. U rukama su ti češće bile flaša I čaša nego violina I gudalo.
Zovu te. Saberi se I kreni, moraš da deluješ odlučno, samouvereno, ne
pokazuj strah I slabost. Nakon ovoliko vremena najvažnija je prva slika.
- Tebi je lako da pričaš jer ćeš ostati ovde iza scene, a ja... ja ću biti sam
tamo, na pozornici, kada se podigne zavesa. I sve te oči će biti uprte u
mene, samo u mene, kao u neku egzotičnu životinju u kavezu. Mene će
detaljno da zagledaju, da krive glave, isturaju vratove ka sceni da bi
bolje videli ima li na meni tragova propasti... ima li ožiljaka... vidi li
se išta o čemu bi mogli kad izađu odavde da pričaju. Pazi šta ti kažem,
nisu došli da me slušaju, došli su da vide.
- Baš zato I moraš da budeš smiren. Ne dozvoli im da vide tvoj strah.
Sviraj kao što nikad u životu nisi, ne misli na njih, samo na muziku. Zar
si zaboravio, kad smo bili mali krili smo se na tavanu, a ti si tiho svirao da
nas umiriš oboje, da učiniš da sve ono ružno nestane, da ne mislimo na
ono dvoje pijanaca I batine. To je bila najlepša muzika koju sam ikad čula
iako se mešala sa nesnosnom bukom koja je dopirala iz prizemlja. Tvoja
muzika je bila naše bekstvo u neki daleki I mnogo lepši svet koji je bio
izmišljen samo za nas. Seti se, to su nam bili najlepši trenuci.
A sad, izlazi na tu scenu zamisli da smo šćućureni na tavanu I da nas
muzikom izbavljaš od mraka svakodnevnice. Izlazi I sviraj za nas.

cigarete
miš
tableta
štoperica
termometar
 
Poslednja izmena:
Kako se bližilo veče, njena temperatura je počela sve više rasti.
Sedokosi, bradati lekar, izvadi termometar, stavi joj pod pazuh, opipa puls,
zatim dlanom pređe preko vrelog i suvog čela. Groznica je nastupala.

-Branka, hej, Branka, hajde da popiješ tabletu - blago je prodrmao omamljenu bolesnicu i prineo čašu vode sa medikamentom

-Doktore...ja...spava mi se, ne mogu...

-Spavaćeš kasnije, lek mora sada da se uzme.

-Gde su mi cigarete, moram da zapalim jednu ? - kao da je buncala

Onda naglo raširi očne kapke i zabezeknuto pogleda prema svojim stopalima.

-Miiišš, doktore, miiiiššš mi je u krevetu...izbacite ga, izbaciteee !!!

Shvatio je da agonija od visoke temperature počinje, isto kao i prošle večeri, a trajala je sve do jutra.
Ovog puta se morala što pre spustiti jer je postojala opasnost da 'udari' na srce ili ošteti mozak,
zato, brzo ode u kupatilo pa pusti da se kada puni sa hladnom vodom. Vrativši se, zgrabi je u naručje i ponese
u pravcu gde je voda žuborila iz slavine. Ovo je trenutno bilo jedino rešenje da nekako zaustavi groznicu,
samo, nije smela dugo ležati u toj hladnoći zbog opasnosti da joj izazove gušenje zbog kontrasti toplo-hladno.

Četrdeset pet sekundi u prvoj seriji biće dovoljno - pomislio je, a štoperica mu je već bila u šaci pre nego je Branku uzeo iz kreveta.
.
-Jen' , dva, tri....idemo malena !

Začulo se : buućć, i bila je potpoljena sve do brade.

Odbrojavanje je krenulo...


prozor
čokolada
glas
bicikl
ispit
 
prozor
čokolada
glas
bicikl
ispit

Popodne se, onako mazno razvlačilo, malo sanjivo, više lenjo. Na dva malena dlana, kao u kolevci, počivala je nalakćena brada, malo namreškana od tog položaja. Iznad nje, jedva primetno napućene rumene usnice, pa nosić, iznad kog su bila dva krupna plava oka. Ceo taj prizor, uokviren kratkom raščupanom plavom kosom, ulepšavao je otvoren prozor. Češalj baš nije volela, te je zato imala kratku kosu. Čak i tako kratka bila je divlja i neukrotiva.
Odjednom, plavo oko uhvati pokret u krošnji drveta čije je lišće dodirivalo krov kuće, i s jedne strane zelenilo prozor.
Ruke pustiše lice. Na obrazima osta trag čokolade .
Iz krošnje, tela skrivenog lišćem, Čupavicu pogledaše dva malena oka.
"Ooooooo.....dođi.....dođi...ne plaši se"...kaže Čupka, pružajući ručicu umazanu čokoladom.
Veverica iskrivi malo glavicu, promeškolji se u zelenoj skrivalici, i priđe korak bliže.
"Hoćeš čokolade? Sa lešnicima je. Mama kaže da ih veverice vole. Ti si veverica, zar ne?" plave oke širom otvorene postavljaju pitanja, iako malena krznena gomilica ne pušta glas
"Čekaj, sad ću ja. Evoooooooo.......iz komada čokolade, Čupka izvadi lešnik, stavi ga nehajno na sims prozora, a ostatak gurnu u usta. Ja ću jesti čokoladu, a ti lešnike ...musav smeh dopre do krošnje.
Veverica opet nakrivi glavicu, pa priđe još malo bliže. Znatiželja je jača od straha.
"Hajde da se upoznamo. Ja sam Čupka a ti si?.....izvini što malo šuškam, ali mama i tata kažu da je to baš slatko...i da će proći kad mi zubi opet izrastu...znaš, ispali su..... a je l' i tebi ispadaju zubi? veverica priđe još jedan korak
"Znam.....ti si Vecka.........jao, baš ti je lepo ime...dođi, uzmi lešnik slobodno...evo ti još jedan"...čokolada, već prilično omekšala od toplote, lepo se razmaza po simsu.......i još malkice na obrazu.
Vecka priđe još malo bliže, oka ne skidajući sa čokoladne Čupke.
"Ti možeš da se šetaš okolo a ja ne mogu. Učila sam da vozim bicikl i pala sam. Malkice sam uganula nogu...ovu levu, znaš (pa prelazi čokoladnom rukom preko levog skočnog zgloba pokazujući Vecki umotano mesto povrede, iako ova to ne vidi)...ali samo malkice. I sad mi ne daju da idem napolje. Tata kaže da je to moj prvi ispit i da će drugi biti mnogo bolji...i kaže da sam još mala da vozim bez onih pomoćnih točkova, ali kad porastem moći ću......a niiiiisam mala.....
Vecka je bila još jedan veveričji korak bliže lešnicima
"Nisam mala zato što muškarci ne znaju ....a tata je muškarac, znaš....mama kaže, da ću ja za taticu uvek biti njegova mala devojčica....evo ti još jedan lešnik....ostatak meke čokolade završi u ustima, što Čupku, naravno, nije sprečavalo da dalje priča....i ako ću ja za njega uvek biti mala, kako on misli onda da porastem...a, šta misliš?"
Vecka ćuti...merka, misli.

"Sofijaaa, gde si?" čuje se zatvaranje ulaznih vrata i šuškavo spuštanje torbi i kesa
"Pssssssst, stigla je mama....sad će da se naljuti na tatu koji me čuva jer ne mogu u školicu....a tatu sam uspavala ...idem da se ušunjam pored njega kao da spavamo zajedno hahaha.....vidimo se Vecka...uzmi lešnike"
Umazana ručica mahnu, plava grudva kose nesta sa prozora.....Za tren oka Čupka je bila u krevetu sladeći tatinu košulju i prekrivač čokoladom. Plave oke se sklopiše, čipava plava grudva kose se ugnjezdi u tatinom zagrljaju.......čokolada duboko uzdahnu uz jedno zadovoljno mmmmm...
Vecka hitro učini još par veveričijih koraka maznuvši sva tri lešnika, te brzinom svetlosti, a ne lenjo kao ovo popodne, nesta u krošnji.

fundament
crkva
fabrika
okret
kiša
 
Poslednja izmena:
fundament
crkva
fabrika
okret
kiša


Eno ih, bleje na kraju sokaka, gore iza ćoška, Krajišnici đe ćemo na prelo, reče meštanin Ivan
svom komšiji preko puta, čuješ li ti mene Đorđe!
- Nagli okret na klupi pred kućom, je l ti to meni govoriš?
- Da tebi, vidiš dođoše! Napravili novo naselje, niče crkva, dali im našu zemlju, eee.
- Izgleda betoniraju fundament, vidiš komšo, udarnički i uz pesmu.
- Što je, je, moramo priznati, vredni su i složni, a tu di zidaju nekad je bila fabrika nekog Rozberga Jevreja.
- Ma pričao mi deda, znadem, nego komšo da ti ispričam, ti poznaješ onog Jovana Krajišnika, e,
znadeš ono kad su prve izbeglice došle.
- Znadem, znadem.
E, vraćao se Jovan sa svojim drugarom iz kafane "Kod Mice".
Udarila kiša, počeli da trče, beže, a Jovan navodno svom drugaru, hajd da sednemo na onu klupu
pod drvo, pa ćemo sačekati autobus. Ha, drugar mu odbrusio, đe da čekaš, tu oni śede pred kućom
na klupi međede jedan. Ha, znadeš kako oni govore...
- Ha ha ha haa, da daaa...:)

burgija
koza
stalaktiti
žaba
olovka
 
Poslednja izmena:
burgija
koza
stalaktiti
žaba
olovka

''A secas li se onog kapetana Dragana, sad mi pade na pamet, prava je koza od coveka...Secas ga se?''
''Da da da daa, ha haaa...Pricaju ovi s posade, covek se napije pa vice dok im brod po moru jurca, a zaba po palubi skace, do qrca, do qrcaaa!''
''Valjda se priseti one njegove lude bivse zene, koja je celu noc strugala ko burgija :lol:''
''Haha verovatno.Ko zna sta je tem coveku u glavu.Elem daj mi olovku da resim ovu krizaljku dok kisa ne prodje''
''Evo...''
''Pecinski nakit,10 slova? Hmmm''
''Stalaktiti!''
''Sta-la-k...jeste,jeste, to je!''

lavabo
komunizam
trem
Deronje
 
Komunizam je bio ideologija koju su sledili njegovi deda i otac pokusavajuci i njega da vaspitavaju u tom smeru..Nisu uspeli.Cim je postao punoletan i odsluzio vojsku spakovao je svoje stvari i pocetkom sedamdesetih godina otisao trbuhom za kruhom preko velikog mora ni sam ne znajuci sta ga tamo ceka. Danas,posle svih godina koje su prosle secao se tih dana vracajuci se u svoje Deronje, zivopisno selo u Backoj , poznatom po festivalu tramburica.Iako su iz Deronja potekli danas mnogi poznati tambursi i orkestri on nikada nije zategao ni jednu zicu na tamburici niti pokusao da nauci da svira.Bili su siromasni ali vredni paori koji su obradjivali ono malo zemlje koj su posedovali.Porodica je bila velika .Imao je jos dva brata i jednu sestru.Ukupno njih cetvoro pored oca i matere i dede koji je i u svojim poznim godinama znao da radi za dvoje.Kuca nije bila velika ali je bila lepa i nekako ususkana i u cvecu koje je njegova majka sadila i odrzavala.Imala je i veliki trem na kome su prakticno provodili svoj zivot, a ispod koga je u letnjim danima deda spavao na svom duseku od sase.Nisu imali vodu u kuci, ni kupatilo, ni kadu ni lavabo.Vodu su vadili iz bunara u dvoristu a kupali su se obicno subotom u drvenom koritu.Jedino mu se zimi kada sve zaledi i sneg okuje ,a ravnicarski vetrovi prave smetove poljski wc koji je bio iza kuce prema basti cinio kilometrima udaljen.Danas je na mestu stare kuce izgradjena nova komforna sa grejanjem, strujom i telefonom i velikom kapijom kroz koju je prolazio traktor i veliki porodicni auto njegovog najmladjeg brata koji ga je sa drugim bratom i sestrom i njihovim porodicama iscekivao posle toliko godina..

boje
secanje
on
ona
putovanje
 
boje
secanje
on
ona
putovanje

Esam ti rekla da ne diraš boje!
Sad si sva jaja upropastio, sve šareno, a šta ćemo za čuvarkuću, budalo stara!
Rekla sam da se ne petljaš u ženske poslove, žene farbaju jaja, jasno!
Dobro, dobro baba, šta znam, probao, istina, čekao sam da promeešaš, ha ha ha...
Ne blebeći, obećao si da ćemo na putovanje kod ćerke, a ona ne umije da farba jaja, nisam je naučila, eee.
A zet, eh, on je bitanga ne zna ni vodu da skuva, jadna ja kud je dade za bitangu...
Osta mi samo sećanje da mi je majka govorila, ne udaj se ćero za tog
smotanka, e, baš sam se usrećila...

lisica
žaba
akvadukt
sinfonija
koza
 
Koliko samo ima lukavosti a da lisica nije glavni akter u toj priči ?
Sećam se kada sam bio u gimnaziji i pokušavao da popravim ocenu iz bioliogije i to baš na času
anatomije vodozemaca.
Nastavnik je kao i obično došao nadrkan, stroga lica, osunovraćenog izraza koji je govorio da je imao neuspešan
dan, doneo žabu u jednoj tegli i rekao : "Danas ćemo proučiti mišiće i njihove konvergencije prema instiktivnom nadražaju okoline"

Par učenika se promeškoljilo sa gađenjem na sam pogled subjekta što je nastavnik neko vreme držao u ruci, u staklenoj tegli.
Na njegovo naređenje, svi otvoriše stranu udžbenika 66. i druarica Jasna, a ujedno i predsednik odeljenja,
poče da čita : " Vodozemci su kao prvi predstavnici kičmenjaka, imali svoj značaj u evoluciji ka razvijanju daljih oblika života..."

Najednom se začu tresak vrata. To je bio zvuk direktorke koja je zalupivši vratima kao vetar uletala u učionicu,
postojala neki sekund mirno, pa takvim i ozbiljnim tonom progovori :

-Izvinite na uznemiravanju, da li kolega Stanimiroviću možete izaći na trenutak ispred ?

Nastavnik spusti kredu, očigledno iznenađeno, protrlja bele prste o džepove pantalona, pa ne toliko zbunjeno krenu prema vratima.
Akvadukt kretanja od ulaza do svoje katedre, preskočio je za par momenta,
baš onako krivudavo kao što je reka lomila svoju kičmu kroz kanjon, i pre nego izađe, okrenu se prema nama
upućujući: "Vraćam se brzo, nastavite sa radom, čitajte dalje"

Nismo videli šta se dešava iza vrata kada je izašao i stupio u razgovor sa direktorkom,
ali jasno smo mogli čuti nemirnu simfoniju njihovih glasova kako su pričali o nečemu
za koje mi nismo trebali znati.

Da ne lažem, nama je bilo super to što je on otišo van učionice i prepustio nama delikventima
da za minut rasturimo nastavu, ali sudeći po pričama o njegovim problemima u braku,
shvatili smo da je u tom slučaju važila ona izreka : "Ako koza laže, rog ne laže",
a po svemu sudeći, ovakav događaj je ukazivao na to.

Onda smo kasnije, tokom narednih dana, saznali zašto se razvodi, i napušta porodicu.

Ee, to je već priča za sebe...



podloga
vreme
elektron
misao
značaj
 
Poslednja izmena:
podloga
vreme
elektron
misao
značaj

"U ovoj kiši se svi podavismo. Danima pada i ubija biljke, ljude, osećanja, izvrće misao. Biće gladi i mnogo muka. Kao da nije dovoljno ovo do sad. Kad je nečeg previše to prosto postaje ubica".
"Ajde, nemoj tako crno. Prestaće"
"Hoće, ali šta će iza nje da ostane?"
"Ma ti si meteoropata Petre....eto, to si" Sonja je smehom začinila izgovorenu istinu, uz srkut vrućeg čaja.
"Nisam, samo sam alergičan na ovo vreme". Usne na namrštenom licu se razdvojiše da uhvate cigaretu.
"Misliš na svako vreme hahahaha?" sad se već glasno smejala, što i njemu izmami osmeh. Videla ga je. Kao i obično što biva, taj stidljivi osmeh je odlična podloga za još njih. Kad se smeje baš je zgodan....i posle toliko godina i dalje to mislim za svog muža. I ta misao joj navuče još jedan širok osmeh, a on, kao lančana reakcija, izazva i damar u stomaku. Ovaj, potrča prema grudima i tu stade.
"Uvek ti nađeš način da veselo doskočiš mojim turobnim mislima" uze njenu šaku u svoju, prinese usnama i poljubi, gledajući je da vidi reakciju. Voleo je da je tako iznenadi i da uživa u tome što izazove jer se sve videlo na njenom licu. Prelepa je tada od sebe i njega. I dalje je želi....i posle ovoliko godina. Neverovatno.
"Opa, menjamo ulogu. Bilo je krajnje vreme namrštenko. Jes' da ti je to životna uloga, ali ova druga, nasmejana, ima veći značaj......znam ja, žensko sam, a ti si samo muškarac....moj muškarac" još jedan srk koji smeđim okom veselo namignu. "Ajde sad, čekam zaključak"
"Kako sve uspeš da pretvoriš u veselost? To mi nikad nije bilo jasno, ali me je oduvek očaravalo. Kad malo bolje razmislim, ti i ja smo kao elektron koji se još zove i negatron, a to sam ja, i pozitron, a to si ti, koji je njegova antičestica i isti je kao elektron ali ima pozitivni znak. I sad, pri anihilaciji....to ti je kad se oni sudare, stvaraju dva fotona. Tačno, ti si moj pozitron hahaha. Rekoh ti ja da je fizika majka znanja" širok šeretski osmeh iznad šolje sa kafom.
"Profesore, ne umem ni da ponovim tu reč koju reče, ali ajde idemo, da pravimo fotone...to mi je jasno hahahaah"
"Moja ženska logiko, ajde na čas hahahah"
Kiša i dalje lije, a smeh i damari preskaču bare do kuće.

bešumnost
auto
kreč
vir
skelet
 
Poslednja izmena:
Skelet te ogromne građevine se uzdizao visoko iz temelja zaliven betonom, utopljenom armaturom,
a između prašnjavih džakova cementa u samom podnožju grdosije su žamorili radnici sa žutim kacigama,
konstantno namršteni, pogledavajući gore da vide kako se velika korpa sa materijalom vuče naviše.

Šef gradilišta je stalno nervozno hodao oko svog na brzinu sklepanog, radnog stola u svoj toj prašini,
držao telefon na uhu, i svaki put kada je obišao krug, ugazio u kreč prosipan pored njegove aktovke.

Buka, zveket, lomljava dasaka narušavalo je iole tišinu i bešumnost koji su trajali delić mikrosekunde,
svaki put kada je stavio prst u drugo uvo ne bi li čuo direktora kako u slušalicu šapuće da je strašna buka ovde.

Mislimm, strašna buka... pa nije on parkirao auto pored jebene mešalice za beton,
nego sedi u čistoj kancelariji i ispija hladno pićence, ne misleći o tome koliko su ovde čestice vazduha natrpane zagađenjem od radova,
a eno, moj, sad već sivi, crveni Ford, leži ispod gomile prašine, da ni sam vir nabujale reke ga ne bi mogao oprati.

-Prokleta birokratija - promrljao je šef pazeći da ga ne čuje ovaj - još samo malo i neće me više biti ovde

Tek što je to promumlao u sebi, začu tresak koji je dopreo iz blizine, odmah iza ćoška građevine, i shvati da se dogodila neka pizdarija.
I to kakva pizdarija.

Teret sa osmog sprata je strovalio dole, a što je bilo crnje, dva radnika su beživotno ležala na dnu tog meteža.

-Šefe, šefeeee, brzo ovamo !!! - začu kako mu dovikuju iz tog pravca


kladionica
sir
žica
pogled
fotelja
 
Poslednja izmena:
Na stolu,sir, puknuta zica od gitare koja je stajala u cosku,do pola pojedena vekna hleba, parce luka i ljuske od luka,komad slanine na masnom novinskom papiru.Video se samo crn boldovan naslov vesti od pre par meseci.Neopran tanjir, noz i viljska.Roletne na prozoriuma spustene do pola.Fotelja, tik pored kreveta,u kojoj je bezbroj puta zaspao jer ga je mrzelo da ustane , skine se i legne u krevet.Cemu sve to?Ustati, obuci se, provesti dan obucen da bi uvece skinuo istu tu odecu koju je obukao ujutro i leci u krevet cija posteljina nije menjana bar sest meseci.Mozda i vise, razmisljao je.Pre nego sto je nasao majku mrtvu u istom tom krevetu.Kladionica je bila u komsiluku.Tacno preko puta njihovog stana, ali taj dan i noc proveo je sa ljudima,koje nije ni poznavao.Jedino zajednicko sto su imali bila je strast prema kladjenju.Pogled mu je bio uprt u sto.Da sam tu noc dosao kuci, ili bar ujutro; razmisljao je, mozda bi je zatekao zivu i dao joj lek koji ona nije moga da dohvati sa stola gde ga je u brzini odlazeci tog dana u kladionicu ,ostavio.

snovi
stvarnost
kuca
vrtlog
povratak
 
Sreda, 18:35h, Nju Džersi je za par minuta ostao iza repa aviona koji je poleteo tačno na vreme.
Doktor Džons je zavaljen u prvu klasu već bio naručio poće koje mu sleduje,
i pomalo nervozno ispijao svoj viski sa ledom. Nije voleo viski, ali mu je trebalo nešto žestoko
da ga rastrese pošto se plašio letenja. Vodka nije dolazila u obzir, jer, ipak je to rusko piće
a on veliki američki patriota.

Nakon uspešnog poletanja, mogao je da za neki trenutak pomisli i na svoje pse, tetka Klaru,
i svoja dva psa koje je ostavio kod nje na čuvanje dok je bio u odsustvu, a bogami,
ovo putovanje će se razvući minimum na petnaestak dana.

-Valjda će one pseće granule koje sam joj ostavio biti dovoljno za njih - otpio je gutljaj
i pogledao zamišljen u prozor, pa se maši za džep, te izvadi nekakvu iskrzanu mapu
što mu je na polasku dao profesor Vagner. Čim je rasklopi, ukazaše se velika, izbledela
slova na centralnoj površini karte i pisalo je - Mesopotamija.

Stavio je naočare, prstom pređe po tom meridijanu pa se zaustavi do doline tzv. 'Kuća dveju reka',
a odmah uz obalu reke Eufrata, bio je ucrtan poveći bastion koji mu je i bio krajnje odredište,
tačnije, u tim odajama je trbao pronaći nešto što je trebao biti luster, ali ne običan,
već optočen sumerskim dijamantima. Naravno, u to vreme nije radio na struju i nije imao sijalice,
već lojanice od ovčije kože i loja.
Pretpostavlja se da je bio u odajama samog kralja Vavilona, i da je vredeo basnoslovno,
kao što i sada vredi još više.

Avion odjednom ulete u oluju, poče da se trucka isprva pa sve jače potresa. Začu se glas
glavnog pilota koji saopšti da se ne pravi panika jer će uskoro izaći iz nepogode.


-Huhh, dobro je - pomisli doktor Džons, već sam bio spreman da se grabim za padobran.

Onda odloži šešir na sedište pored, ubaci bombonu u usta jer mu se šećer bio strovalio
u trenutku kada je avionče počelo poskakivati i bilo mu je potrebno nešto slatko,
pa se na kraju ispruži da malo odrema.

Kule Vavilonske su ga čekale negde tamo u dolini kolevke civilizacije, dijamanti i ostala
sranja, a on je bio pospan i naposletku zaspa.

-Neka se putnici opuste, izašli smo iz nevremena, želim vam ugodan let - čuo je pilota kao u daljini kako se
oglašava dok ga je san neumoljivo uljuljkivao.


koren
mozak
baterija
odnos
prevrat
 
koren
mozak
baterija
odnos
prevrat

Lezala je tako na travi, gledala u nebo i razmisljala o svom zivotu.
Zanemarila je krave koje su pasle ne bas daleko a kojih se inace bojala. Iscupala je vlat travke da je gricka zubima,ali iscupala ju je sa KORJENOM, pa je odustala.
Nece vise ubijati prirodu.
Dosla je u ovo selo prije dva tjedna, u kucu njene pokojne bake. Ta kuca je napustena vec godinu dana, otkako je baka umrla. Nitko od rodbine nije bio zainteresiran za tu kucu kao ni za to selo u kojem ljeti cesto nema vode, zimi pada puno snjega pa ima problema sa strujom, a i stanovnici su vecinom starci.
Ali u tom selu postoje dva izvora pitke hladne, predivne vode.
Struju je regulirala prvi dan kad je dosla,ukljucili su je sutradan. Zabavila se oko ciscenja i upoznala mnostvo njoj dotad nepoznatih kukaca.
Svoj grad je napustila prije malo vise od tri mjeseca kada je otisla u Njemacku raditi.
Tamo joj je bila dobra samo placa.
Sve ostalo bilo je ljigavo, licemjerno i isfrustrirano. Njihov ODNOS prema njoj bio je psihicko maltretiranje upakovano u laznu ljubaznost sa sve nekim smjeskom.
Tek tu je shvatila koliko ljudi mogu biti povrsni, nikad zadovoljni, bahati i koliko se mogu pretvarati da su ono sto nisu. Vjerovatno je upravo to dovelo do PREVRATA, da se Violeta, inace sarmantna, vesela i druzeljubiva osoba pretvori u osobu koja zivi u napustenoj staroj kuci na selu,sama. Najgore je raditi kod svoga, kazu. BATERIJA od mobitela joj je prazna vec dva dana, upravo zbog njih koji je pitaju da odgovori hoce li nazad za tri mjeseca jer su, kako kazu, prezadovoljni njenim radom.
A tko nebi bio zadovoljan budalom koja ti je na raspolaganju dvadeseticetiri sata dnevno. Plus se imas na kome iskaljivati kad si isfrustriran od puste zelje da budes Njemac,a nikako ne mozes izbaciti Balkanca iz sebe.
MOZAK k'o mozak, govori joj:" Pa to su samo tri mjeseca u kojima zaradis koliko ovde za sest. Ne budi placko, suti, trpi i radi! Idi opet tamo!"
Ponos vristi:" Bolje grob nego rob!"
A srce? Srce suti, ne moze doci do rijeci od suza. Eventualno izusti neki jecaj. Srcu nedostaje ona Violeta koja strastveno voli zivot i sve u njemu. Osjeca se beskorisno takvo prazno i nikakvo kao razbijeno jaje na cesti.
"Ma fukaru svu treba streljati! Evo stajem prva u red!"- zakljucila je Violeta, pa ipak se popela na drvo jer su se krave priblizile.
Tu ce sacekati da odu.

putokaz
tudjina
sreca
muzika
setaliste
 
Pogledala je niz prepuno setaliste.Ljudi. Gomila ljudi, pasa, dece.,, Jedino su deca zaista srecna''- pomislila je, cak ne ni setno, vec vise onako, konstatujuci kao cinjenicu. Jer, gledajuci u ta lica, primetila je da nedostaje upravo to...sreca. O, da, osmehivali su se poneki, jedni drugima, ili gledajuci decu, ali nigde nije bilo onog nepatvorenog i iskonskog osecanja, neukaljanog necim duboko u njima, necim sto izjeda, necim duboko zakopanim, unutra.
Nogu pred nogu, setala je i ona, gledajuci ispod trepavica u te ljude, i pitala se pripada li i ona tu, medju njih, stapa li se i ona u tu bezoblicnu masu? Pa, da, covek je. Ali, ne oseca se nesrecno. Bila je nekada, da. Ponekad. Dok nije shvatila da je to besmisleno. Ali se zbog toga osetila ponekad kao da nije na svom, kao da je osudjuju zbog tog osmeha sto titra uvek u uglu usana. Kao da je u tudjini. No, nije je to narocito uznemiravalo. Shvatila je, takodje, da je to osecanje samo putokaz do nekih delova nje do kojih tek treba da dodje, i da ce, kada jednog dana dopre tamo, cuti muziku. Sopstvenu muziku koja oslobadja i od koje rastu krila, jos duza.
 
Poslednja izmena:
Evo praktično prve stvari koju napisah, pa vi recite valja li išta :neutral:

vatra
krila
led
noz
osmeh

Prohladni februarski povetarac njihao je krošnju polu-uvele kruške koja je gotovo pola veka krasila dvorište seoskog kućerka. U kaminu dnevne sobe još uvek je buktala vatra, odajući poslednje trunčice svoje toplote.
Nebo, potpuno vedro i mirno, obasjavala je tek po koja rasplamtela tačka i bledo-žuti, do polovine sakriveni mesec. Led, naizgled oštar poput noža, još uvek je tromo visio sa oluka kuće, svakim trenutkom postajući sve manji i manji. Bila je to teška zima. Hladni talas koji ne prolazi brzo i koji za sobom ostavlja duboke tragove i dugo se zadržava u prirodi i ljudima.
Ne mogavši da spava, ustao je iz toplog kreveta, ogrnuo jaknu i izašao napolje. Te noći je mirisalo na sneg. U vazduhu se osećala svežina propraćena prijatnim mirisom dima odavno nasečenih, a još uvek ne prosušenih drva.
Prijala mu je zima - njen hladni vazduh i njene tamne, jezivo tihe noći, kada čovek ostaje sam sa svojim mislima, u izuzetno prijatnom, gotovo idiličnom kasnovečernjem ambijentu. To je pravo vreme za šetnju. Nema presretanja i nema ometanja. Do zacrtane destinacije stiže se brzo - bez zastoja i bez mešanja drugih.
Koračajući utabanim poljskim putem razmišljao je o svom životu - događajima koji su mu se desili, okolnostima u kojima se trenutno nalazi i događajima koji će ga tek zadesiti. Često je razmišljao o nevažnosti svega toga. Prošlost je prohujala. Budućnost je daleka, a sadašnjica prolazna. Ubrzo je shvatio kako su ove misli suvišne i ponovo se prebacio u već proživljeno.
Zatvoren u sebe, usamljen i pomalo zbunjen preplitao je svoju istoriju i tražio objašnjenja. Sve je moralo biti logično. Čudna stvar sa čovekom - kada mu je do drugoga stalo, logika gubi na značaju, ali kada drugoga izgubi, ona dobija na smislu i svako pitanje - kako, zašto, kada, koliko, mora imati izuzetno uverljiv i logičan odgovor. Ali logike nema, i koliko god se on trudio da je pronađe, uvek će se pojaviti neka nova neracionalnost koja će ga izbaciti iz takta i vratiti na staro.
Zaokupljen mislima, nehajno je pešačio stazom - celom njenom dužinom, i u nastavku - tamo gde je zalazila u retku šumu i prerastala u usku pešačku putanju. Čuo je prigušeno gugutanje i ubrzo, uzdigavši glavu video iznad sebe pticu široko raširenih krila.
Pod krošnjama malobrojnog, ali gusto razgranatog drveća, nebo se povremeno gubilo sa vidika. Mesec se poigravao svojom svetlošću, obasjavajući samo neznatni deo putanje.
Oči se vremenom priviknu na tamu. Ona postaje normalna, stvarna i svaki vid svetlosti izgleda nepotreban. Naglo osvetljenje izazvalo bi slepilo. Izbegavao je svetle tačke putanje i držao se senke, ne želeći da izađe iz bezbednosti svojih navika.
Seća se, neko ga je jednom pitao - da li se oseća srećnim. Tada nije znao odgovor. Kako je vreme prolazilo, iznova bi se zapitivao isto, i svaki put bio bi sve više okrenut strani nesreće. Pitao se šta čoveka čini zadovoljnim, i u svojim problemima uporno tražio smisao, rešenje i značenje...
Sreća je subjektivan pojam. Čovek je srećan ako to sam želi. Niko se ne može primorati na sreću, niti se nekome ko želi biti srećan ona može uskratiti.
Nezadovoljan svojom prošlošću, skeptičan u pogledu svoje budućnosti i neodlučan prema sadašnjici osećao se izuzetno setno i nesrećno. Dugo je razmišljao.
Nesreća je u dosadi - u svakodnevnom ponavljanju stvari koje nas čine nezadovoljnim. Dosada je u nezanimljivoj današnjici i predvidljivoj sutrašnjici. Da bi bio srećan, čovek mora biti spreman da raskrsti sa bolnom prošlošću i prihvati promene - odstupi od šablona, zaboravi rutinu i upusti se u nešto novo...
Zastao je, udahnuo duboko hladni, zimski vaduh, nabacio osmeh na lice i mirno i u tišini zakoračio u raspršenu svetlost polu-meseca.


rupa
vid
dubina
ruka
ugao
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top