Književnost Igra - sastavi priču

  • Začetnik teme Začetnik teme Mika
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Tik tak
Sećate sa da je svako mesto nekad imalo sajdžiju . Ne ove zlatare , namćore čudake , već pravog domaćeg sajdžiju .I svi su imali te satove na navijanje ili potezanje , gde bi svaki drugi dan morao da naviješ svoj sat .

Svi su znali da kada neko mlad žuri u životu , da njegovi odu krišom kod sajdžije da mu prešteluje, malo uspori sat , dok drugima lenjima nosili bi roditelji njegov sat da ga sajdžija malo ubrza i pojača zvuk budilnika.

I tako svako je imao svoj sat. Zaljubljenima bi ugrađivao skazaljku u obliku srca, deci pisao slova po brojčaniku, vernima vreme za molitve a starima bi na njihov zahtev , pomalo usporavao da vide i svoje praunučiće .

Tako je nekima sekunda trajala dve sekunde i svako mesto u Srbiji je imalo po nekolko stogodišnjaka .
Čak se pamti da je svaki sajdžija svojoj ljubavi iz mladosti toliko usporavao sat da bi, u poznim godinama, izgledala još vitalna i mladolika dama .

Onda su nad svetom dunuli neki drugi vetrovi modernizacije , tako da su mnogi pobacali svoje i potrčali da kupe digitalne svima uvek tačne satove .
Neki ih vise nisu ni nosili na ruci jer im je mobilni telefon postao sat i merilo života.

I časovničari su nažalost ostali bez posla, ne samo što nije bilo satova već i niko nije hteo da upiše taj zanat iza koga su se krile metafizičke tajne senke mehaničkih satova, koje su samo oni znali da nameste kako treba .
Kuckanje vremena koje bi opominjalo svaku osobu kako treba da živi ispravno u životu .

Sa novim satovima svi su postali obični ljudi, podložni da ništa ne mogu promeniti, ljudi koji između sebe dižu zidove da se medjusobno ne bi gledali i družili. Ljudi bez velikog srca, oholi, grabežljivi, bezodgovorni. Unifrmisano jednaki u jednoličnosti digitalnog vremena.

Nove reči:

Bazen

London

mačka

Sladoled

Ljubav
 
Poslednja izmena od moderatora:
Kada je otputovao u taj odvratni, kištoviti i magloviti grad, obećao je da ćemo se čuti svakog dana. I pisaću ti pisma, da imaš nešto za svoju kolekciju sa putovanja, dodao je sentimentalno. Grlili smo se i ljubili i plakali, ali nije to bila ljubav. Znala sam i onda, a sada pogotovo. Pa ipak, često se pitam šta je sa njim i kako je. Možda je obostrano. Ne sećam se kada ni kako smo prekinuli komuniciranje, ali mislim da je to bilo nakon što je moja majka umrla. Tada sam pogubila veze i sa samom sobom, kamoli sa drugima. A on je ostao u Londonu, iako to nije bio njegov plan.

Ne žalim što nisam pošla za njim. Verujem da bi se ta naša sladunjava šema istopila jednom, kao ispala kugla sladoleda na trotoaru, pretvorivši se naposletku u neku uprljanu, bljuzgavu tvar. Ali, niko to nije razumeo i govorili su mi da sam kreten što sam propustila šansu. Eh, ljudi... Uvek imamo recepte za tuđe živote!

Ipak, iz nostalgije, na dan kada smo se upoznali (bilo je to u bioskopu), obavezno pogledam film koji smo tada odgledali prvi put zajedno (Bazen iz 2003) i obavezno polemišem sa svojom mačkom o njemu, pošto drugih sagovornika (tako iskrenih) nemam.

Ponekad i zapišem nešto, kao sad ovo. Ne moraju ni mačke baš sve da znaju. Želim da razumem zašto toliko razmišljam o nama kada znam da ne bismo potrajali. Jednostavno znam da ne bismo. Da li je to navika, potreba da se neke stvari nikada ne menjaju? Možda bih volela da smo samostalno došli do zaključka da je gotovo, a ne neki London da nam to oduzima? Izgleda - ne moraju ni ljudi baš sve da znaju...


Nove reči:

Ljubičasta

Strela

Soba

Savet

Pozivnica
 
Suzie Q.:
Ljubičasta

Strela

Soba

Savet

Pozivnica
Kliknite za proširenje...


Venčanje

Tijana je bila tip muškobanjaste devojke. Od detinjstva je nosila kratku kosu, više se igrala sa dečacima nego sa devojčicama. Nije volela da čita ljubavne romane čije su joj delove prepričavale devojke iz gimnazije.

Nije bila ni romantična, bila je praktična. Radila je kao novinar u jednom časopisu. Sve dok se nije tu zaposlila, verovala je da su časopisi, dolaskom interneta u naš život, retkost. I niko ih više ne kupuje, tako je razmišljala.

Ali je, sticajem okolnosti, ušla u svet novinarstva. I taj svet joj se gopao.

Na početku je obilazila sva mesta u gradu gde se dešavaju manifestacije za mlade.

Kasnije je dobila rubriku "Životne sudbine". Radila je intervjue sa različitim ljudima, različitih sudbina. Tužnih i srećnih.

Preko te rubrike upoznala je sredovečnog Aleksandra, profesora psihologije u jednoj gimnaziji. Njegova žena je nastradala u saobraćajnoj nesreći pre 10 godina, a on je tada postao samohrani otac. Njegova Ana nedavno je napunila 17 godina i bio je veoma ponosan na nju.

Aleksandar je dugo pričao, uz male pauze. Kada je završio, Tijana mu je rekla da neće objaviti njegovu ispovest.

Aleksandar joj se zahvalio i tek tada rekao da je bila greška što je odlučio da se prijavi i celom svetu ispriča svoju priču.

Bilo je mnogo tuge, bola, nepravde, suza u toj ispovesti.

Nedelju dana kasnije, Aleksandar joj je poslao SMS sa pitanjem da li bi želela da popije kafu sa njim. Tako je počelo njihovo prijateljstvo.

Mesec dana kasnije, Tijana je osetila da ju je pogodila strela, ona ljubavna. To joj se do tada nikada nije desilo.

Počela je da pušta kosu, da nosi haljine, da se pomalo šminka. Svi su u redakciji znali da se zaljubila i bilo im je drago zbog toga.

Nekoliko meseci kasnije upoznala je Anu. Bilo je to obostrano dopadanje, na prvi pogled. Aleksandar je bio srećan.

Te večeri je zaprosio Tijanu. " Nismo deca pa da budemo u vezi, pa da se šetamo, ljubimo ispod nekog drveta.. Jeste to romantično, ali ja želim da te pitam.. Da li bi želela da budeš moja žena? "

Tijana je sa velikim osmehom na licu, rekla -da.

Mesec dana kasnije, ona i Ana su otišle u jedan salon neobičnog imena "Ljubičasta soba"

" Jaoj Tiki, samo nemoj da kupiš ljubičastu venčanicu" Ana se smejala kada je u tom salonu videla ljubičaste venčanice.

" Anči, nemoj da se šališ sa mnom. Matora sam ja bre za šalu. Kakva ljubičasta venčanica"

Obe su počele da se smeju onako od srca, grohotom. I prodavačice u salonu su počele da se smeju.

Tijana je potom zamolila jednu prodavačicu da joj da savet u vezi jedne venčanice.

Par dana kasnije, Ana je pozvala da dođe kod njih posle posla. Tijana je bila iznenađena jer se dogovorila sa Aleksandrom da te večeri izađu na večeru, svi troje.

" Vidi šta nam je napravila Ana. Nisam znao da ima taj skriveni talenat."

Na Aninom laptopu se otvorila jedna fotografija. " Ovo je pozivnica za vaše venčanje" Ana ih je oboje upitno pogledala.

" Divna je, ti ćeš nam raditi pozivnice ! " odgovorili su joj istovremeno.

Venčanje je bilo lepo. Jednostavno ali veselo.

Tako je muškobanjasta Tijana odjednom promenila stil oblačenja, a Aleksandar je uvek žurio da stigne kući, posle nastavničkih veća i časova.

U kući su ga čekale dve njegove ljubavi. Ana i Tijana.

***

Taksista
Jutro
Burek
Pas
Jesen
 
Bio jednom jedan taksista po imenu Živan Đorđević. Taj je taksista svako jutro voleo da pojede masan burek sa psom (ne u smislu u društvu psa nego bukvalno SA PSOM,taj burek se dakle sastojao od psećog mesa) jer je bio kinez. Avaj pak naime, jedne tamne večeri 28.12.2019. leta gospodnjeg, ulete mu u taksi izvesni biznismen po imenu Avram Aleksijević Juntuz. Ovaj mu reče da vozi do najbližeg nadvožnjaka.
,,Zašto'''- upita omaleni Živan.
,,Zato što ja tako nekažem.''-odvrati mu oveći Avram, višedecenijski bodibilder i kortikosteroidni plenumaš dodekaedarske provenijencije.
Kud će-šta će, naš ti Živan poče voziti, isprva brzo, a potom sporo. To bi sumnjivo nabildovane Avramu, te ga, posve sumnjičavo, upita:,, Jeli bre, šta ti izigravaš koj moj? Nemoj te udarim pesnicom u glavu.''
U tom trenutku naiđe jesen i razveja sve trenutke nedoumice i fosfodiestarske fantazmagorije.Oh mon dieu!

pilić
ćurad
šurenje
dodekaedar
rekonvalescencija
 
- Pilić nije reč!
- Jeste! - uporna je Nasta.
- Nije! - uporan je i Ćora. Ćora je Nastin komšija sa sprata, debeljko sa debelim staklima na naočarima. On je najpametniji čovek na svetu kojeg Nasta poznaje, zato i voli da se prepire sa njim, misli da je tako i ona pametna. - Ako nisi sigurna, uzmi rečnik i proveri sama!
Nasta se duri, kako bi i svi u njenim godinama. Ima ih već devet, a svi joj nešto popuju i ispravljaju je kao da ne zna ništa. Ipak, sada shvata da mora malo popustiti i pomirljivo upita:
- Kakav rečnik?
- O, Bože! - tobože je ljut Ćora. - Šta vas uče u toj školi??
Sa police prepunih knjiga uzima najveću moguću (Rečnik srpskog jezika), zaleluja se malo noseći te četiri kile knjige, ali vrlo pažljivo je spusti na sto pred Nastu. Malo se i zaduvao. Nasta se zapita da li je Ćoru ikada videla kako hoda na ulici ili radi bilo šta drugo osim što sedi u stanu okružen knjižurinama, kuckajući nešto po tastaturi.
- Ne razumem šta će ljudima ovolike knjige! - zgranula se Nasta.
- Reći ću tvojima da nisi radila domaći kako su zahtevali. Sad otvori taj rečnik i traži svoju nepostojeću reč! - naredi Ćora i vrati se svom poslu.

Devetogodišnja Nasta je uzdahnula i počela da odmerava knjigu. U suštini, ona je bila poslušna i vrlo vaspitana devojčica, samo što ju je škola smarala. Nije bila ni zabavna ni korisna kako su je ubeđivali. Jedino joj je deda Miraš iskreno govorio da će joj biti dosadno i da su svi učitelji i nastavnici budale. Doduše, deda Miraš je i inače imao čudan smisao za zabavu, pa je tako Nastu, kad je imala oko pet godina, bez znanja roditelja, odveo na svinjokolj u susedno selo. Od svih tih scena najupečatljivije joj je bilo šurenje i dugo je govorila o tome sa nekakvim oduševljenjem. Čak je i planirala da ošuri neku živuljku - mačke, pse, ćurad, pa čak je i foke u zoo-vrtu odmeravala. Srećom, to je bila samo faza, Nasta se vremenom vratila u normalu i počele su da je zanimaju Barbike, na šta su i mama i tata rekli "Hvala Bogu!", ali su izvesno vreme pratili hoće li ošuriti Kena ili Skiper. Takođe su joj zabranili da ikada više ide na selo kod deda Miraša, pravdajući to dedinim zdravstvenim stanjem, govoreći kako je bolestan mnogo (u glavi - ali to nisu izgovarali naglas), ali da će uskoro biti bolje, te kad bude rekonvalescent moći će da ga obiđe, ali sada ne, nikako, samo će mu naškoditi...

Ćora je odahnuo kada je video da se Nasta ućutala i da stvarno prelistava i iščitava rečnik. Naravno da mu je bilo jasno da je za dete tog uzrasta rečnik od 3,8 kg apolutno neprikladna "igračka", ali trenutno mu je bio potreban mir i koncentracija da dovrši tekst na kojem je radio već nedeljama. Gospodin i gospođa Perašević su više puta istakli kako ne žele da mu Nasta smeta na šta je on odrično odgovarao. Zanimljivo mu je bilo njeno društvo, ponekad je otišla u radnju za njega, a zauzvrat je mogla da svrati tokom dana i sačeka roditelje kako ne bi bila sama u svom stanu. Peraševići su svakako uviđali da je njihov komšija bezazleniji od deda Miraša, pa su čak i prihvatili njen novi nadimak - Nasta - kojim ju je samo Ćora zvao.

- Ide li to? - upitao ju je.
- Svakakvih ovde reči ima - odgovori ona poslovno. - Ali ovu moju nisam našla.
- The, nećeš je ni naći... Naći češ pile ili piliće, ali pilić nikako.
- Učiteljica je tako napisala na tabli. Možda je zaboravila poslednje slovo.
- Verovatno.

Opet su se ućutali, svako zanet svojim radom. Ipak, Nasti je postalo dosadno i odustala je od rečnika. Ustala je, počela da se šetka, ali nije govorila da ne bi smetala Ćori. Mama i tata još neko vreme neće doći kući. Ćora nema TV. Ona nema mobilni (ne daju joj još uvek). Šta da radi, a da ne radi domaći...?

- Bilo bi lepo da imaš kućnog ljubimca - nehajno reče ona. Njoj nije bilo dozvoljeno da ima mačku ili psa, zato što joj je rečeno da ima alergije. U stvari, Peraševići su se brinuli da li će joj šurenje životinja opet postati zanimljivo.
Ćora je bio zadubljen u svoja pisanija i mrmljao je dok je tipkao.
- Kad bi imao psa ili mačka ili pilića, kako bi ga zvao? - pitala je sad ozarena Ćoru, nadajući se da će mu poturiti ideju.
Ćora je i dalje mrmljao, sada malo glasnije, jer mu je Nasta smetala.
- Kad bi imao flamingosa, kako bi njega zvao? - sad se zainatila da ne popusti.
- "...u radu autor opisuje rimski dodekaedar, potencijalnu namenu i gde su sve pronađeni ovi predmeti. Dodekaedar koji je predmet istraživanja bio je fragmentovan, ali je..." - sada je Ćora naglas čitao rečenice svog rada kako bi potpuno ignorisao Nastu.

Nasta je prišla Ćorinom računaru i videla da je stvarno to napisao. Frknula je ipak s nevericom. Kakve gluposti.
- Mislila sam da izmišljaš reči! - rekla je, a on ju je tek tada primetio.
U trenutku je smislio igru za nju.
- E, eto ti zanimacije! Kad te mrzi da tražiš po rečniku šta koja reč znači, a ti izmšljaj svoje reči i svoj jezik! Samo ti ćeš ga razumeti!

Nasti zacakliše oči. Fenomenalna ideja! Uzela je svoju svesku za domaći i počela da piše:
"Pilić - to je stari običaj na selu. Ljudi se kupaju u veoma, veoma toploj vodi, a to rade u jesen kad je hladno i tako proveravaju da li je neko pilić ili nije."


Ukoliko je po pravilima, ja bih prosledila iste reči za narednog člana.
Ako nije, dodaću listu od svojih pet reči.
 
HAHA bravo,crkavo sam na šurenje kena i barbike
:cepanje:

mislim da jeste tako da počinjem..imam malu tremu nakon ovog remek dela ali nadam se da ću se loše pokazati:

U jednom malom ali skladnom prigradskom naselju živela su složno ćurad po prezimenu Mirković. Ta ćurad zvaše se Duško, Nebojša, Zlatko, Kikirez i Džonatan Arčibald Stariji. Duško je bio najstariji od njih i imao je tri kćeri (Sabrinu, Ravijojlu i Eugeniku) i dva i po sina ( Danila, Stefana i jednog patuljka, što bi mladi danas rekli midžeta, kom se nije potrudio ni ime da da jer ga je smatrao za pola čoveka). Duško beše u godinama a još nije ostavio potomstvo, te se njihov ćureći otac Ognjen Vuk Stanković zbog toga jako sekirao. Jednog dana, priđe bezdetnom Duletu, kako je zvao (jer je Dule popularan nadimak od Duško ili Dušan) i upita ga: ,, Kad ćeš se ženiti siiine moj??''
Duška su nervirala ovakva pitanja te je gnevno i rezignirano odgovorio: ,,Nikad!''
,,Što?''- upita ga ćaća.
,,Zato''.- odvrati simpatični Duško.
,,Ok ali ja oću unučad! Tako da moraš mi bar njih dati! Znači ne moraš se ženiti ali MORAŠ imati decu, da bih ja imao unuke!''
,,Nemoram''.-odvrati Dule.
U tom trenutku u..hmm kako se zove mesto de živu ćurići jbt :SS ako je za kokoš kokošarnik onda je ovo valjda..ćurićarnik ili tako nešto :SS
Uglavnom, bilo kako bilo, u tu prostoriju gde su živela prosvetljena ćurad upade racija (za koju se naknadno saznalo da ju je zvao niko drugi do izdajica ćurećeg roda svog-Džonatan Arčibal Mlađi,praunuk Džonatana Arčibalda Starijeg!!!) i povika: ,,STOJ! PERJE UVIS! NABROJTE BRZO TRI REČI KOJE VAM PRVO PADNU NA PAMET INAČE VAM SLEDI ŠURENJE!!!
Uspaničeni otac i sin odmah zaboraviše na svoje nesuglasice te unisono prozboriše:,,ovaj..dodekaedar! rekonvalescencija!''
,,FALI VE JOŠ JEDNA!!''- reče im policajac Avram Pletikosić Nužnik.
Očajni otac i sin počeše da se došaptavaju: ,,Šta ćemo tajo?? Jao znam! Možemo npr da reknemo onu,kako beše ona reč..množina je pilići,a kako onda glasi jednina,na vr' mi jezika??'' Otac mu odvrati: ,, Pa pilić 'bem te glupa,kako drugačije?! Aj to ćemo reći..''
I rekoše, opet u isti glas: ,,PILIĆ!''
Ali avaj pak naime policajac im reče: ,,TO SE NERAČUNA JER STE SE DOMUNDJAVALI A LEPO SAM REKO DA KAŽETE REČ KOJA VAM ODMAH PADNE NA PAMET,PRVA! NEVAŽI SE,GOTOVI STE BUHAHAAA!!'' i otvori rafal na jadnu nedužnu ćurad i pobi ih a kasnije je ''policija'' (za koju se docnije ispostavilo da je zapravo paravojna milicija zloglasnog diktatora i ćurkomrsca Petlovarijusa Petlovarijarelija Juniora, čuvenog italijanskog petla i kontroverznog bizmismena koji je mrzeo ćurad a i ćuriće a i ćurke) pobila i ostatak metafizičke ćureće familije Mirković. Taj događaj je u istoriji poznat kao Masakr protoplanetarnih ćuradi i slavi se i obeležava svakog četvrtog maja 2022. godine.

senf
majonez
kečap
viršla
egzegeza
 
Rubelion CP Alfa (za prijatelje Ercep) sećao se kroz maglu svog života na Zemlji. Tačnije, svog života u ljudskom obličju. S obzirom na to da je stariji model, ponekad su se dešavali takvi propusti i on je na vreme shvatio da to ne treba da unosi u dnevne izveštaje. Novi modeli su radili besprekorno, kao prave mašine. Nisu imali sećanja na zemaljski oblik, niti su osećali nostalgiju. Rubelion CP Alfa je bio ponekad usamljen (niko ga nije zvao Ercep) u tom kompleksu od hiljadu i više apostola jer se nije usuđivao da se raspita da li još neko koristi stari model kao telo (ili Oklop, kako je bio precizan naziv). To se spolja nikako nije primećivalo.

Jednom je odlučio da to proveri, ali ne direktnim putem. Tako bi samo sebi potpisao presudu za odlazak u Drugu Dimenziju. (Niko nije znao čega ima u njoj, ali dovoljno je to što su ih zastrašivali njom.) Ne, učiniće to mudro, neprimetno. Smisliće kako.

Jednog jutra mu se prilika sama stvorila. A možda i nije slučajno, pomislio je.
- Brate Rubelione CP Alfa - obratio mu se baš Prvi apostol - bratu našem Petstotina triseset osmom apostolu juče je otkazao Oklop, a on je bio zadužen za jutrošnju egzegezu. Bila bi nam čast ako biste se vi toga prihvatili.
Rubelion CP Alfa se stresao od uzbuđenja, ali to ničim nije pokazao.
- Biće mi čast i zadovoljstvo, Prvi apostole.
Već tada je znao šta će učiniti.

Na svečanom Tronu, otklopio je Knjigu na unapred određenoj strani. Na njoj se nalazio tekst o bićima zvanim ljudi (niko ovde nije shvatao da su svi oni to već bili) o čijim se slabostima diskutovalo. Iako su Knjigu skoro svi znali napamet i tumačili je istim redom, Rubelion CP Alfa se osmeli da unese malo novina.
- Braćo, govoreći o grešnosti ljudi, autori Knjige daju i preciznu listu njihovih grešaka - zaneseno je govorio Rubelion CP Alfa.
Velika masa pred Tronom je zujala odobravajuće, već u sebi praveći listu tih grešaka.
- Ali neka mi bude dozvoljen jedan izuzetak, ipak je ovo tumačenje. Pored osnovnih grešaka u ishrani, poput onog zabranjenog voća, pronalazim u Tekstu i činjenice koje sugerišu da su ljudi jeli i viršle, stavljajući nedolične priloge - senf, majonez i kečap! - Rubelion CP Alfa izgovori ovo dramatično, sa dozom gađenja i prekora.
Zvuci kojim se ukazivalo na neodobravanje su odjekivali salom. Većina nije znala šta su tačno viršle, a još manje kečap ili senf, ali zvučalo je jezivo, kao i Druga Dimenzija. Prvi apostol je nekoliko sekundi umirivao masu.
- To je zaista vrlo važna činjenica, braćo! - progovori on nakon što je masa utihnula - I zahvalni smo bratu Rubelionu CP Alfa što nam je ukazao na nju.
. Naknadno će podeliti sa nama informacije koje su ga dovele do tog zaključka. A vi sada ostajte u miru, vratite se za svoje kontrolne centre i meditirajte u njima.
Masa se raziđe, a Rubelion CP Alfa je toliko bio uzrujan da je osetio čak i znoj da mu se sliva niz Oklop. Naravno, to nije bilo moguće, čak ni u starom modelu. Nadao se da je njegov mamac barem neko zagrizao, sigurno je većina ovde nekada uživala u hot-dogu i svim prilozima koji ti cure niz prste! Samo treba čekati da taj neko priđe...

Sutradan je Rubelion CP Alfa dobio poruku da ga Prvi apostol traži u Kontrolnom hramu. Rubelion CP Alfa nije oklevao, već je odmah pošao tamo. Znao je da viršle imaju veze sa tim i sada će zbog njih nadrljati. Ali, suviše dugo je živeo u ovom besmislu, neka bude kako bude!
Javio se da je stigao i Prvi apostol ga pusti u Kontrolni hram. Gledali su se.
Rubelion CP Alfa prvi progovori:
- Zvao si me, brate?
Prvi apostol još malo poćuta, odmeravajući Rubeliona CP Alfa kao da ga prvi put vidi.
- Rubi, Rubi, đubrence jedno! - zakikotao se Prvi apostol. - Oh, dugo si mi sumnjiv, ali dobar si, nema šta!
"Rubi" proguta veliku knedlu.
- Ma, opusti se, nisi u opasnosti. Sedi, ne brini. Hoćeš vinjak?
"Rubiju" oči zamalo ne ispadoše iz duplji.
- Ne brini, ozbiljno ti kažem. Većina nas su ovde "polutani", sa nepotpunom tranzicijom, ali o tome ne trebaju glavešine ništa da znaju. Uostalom, nisu kontaktirali sa nama već... Ima nekoliko decenija.
- Mislio sam da sam samo ja... pokvaren.
- Ne, nisi, Rubi. Kao što rekoh, ima nas. I svi se krijemo, kao i ti. Samo što si ti baš paranoičan!
Rubi se malo, kao, opusti.
- Plašio sam se Druge Dimenzije.
- Oh, pa ona ne postoji, Rubi. Postoji samo ako je napišeš.
Rubi je čuo kako se čitav njegov svet urušava.
- I šta sad?
Prvi apostol mu pokaže rukom na druga vrata u Kontrolnom hramu.
- Dođi. Svideće ti se, obećavam.
Iza vrata se nalazila jedna obična soba, sa skromnim nameštajem.
- Ovakvu stonu lampu sam i ja imao! - oraspoloži se Rubi.
- Ovo je Soba tranzicije, barem je mi tako zovemo. Očigledno je ona najveća greška u sistemu, jer se redovno menja. Nekada je to soba iz našeg detinjstva, nekada kafić, nekada kladionica... Zahvaljujući njoj izdržavamo.
- Možda je ona ta Druga Dimenzija?
Prvi apostol se malo zamisli.
- Ima logike... Nego, hajde da potražimo cigarete u Sobi.
- Ja nisam pušio kao klinac.
- Ja jesam. Možda je ovo moja soba, svi smo imali takvu lampu!

Uskoro Rubi zaboravi pojam o vremenu, pričali su o svemu čega su se mogli setiti iz ljudskih dana. Kao da je tek sada iskreno shvatao zbog čega su greške bile greške, kao i to šta se zvalo greškama a bilo je krajnje ispravno. I sada je potpuno bio siguran - ovo mesto, kako god se zvalo, ono je priprema za novu šansu. Jednom će opet biti osoba, sa svim ovim znanjem o dobru i zlu.

Suncokret
Pertle
Egipat
Devet
Parfem
 
Bio jednom jedan suncokret po imenu Mićun Karakašević Mlađi koji nije umeo da veže pertle ni sa napunjenih 47 godina. To mu bilo mnogo teško i nedokučivo. Jednog dana, odluči da ode na letovanje u Egipat, tačnije u Hurgadu da pokuša da ovlada tom drevnom veštinom pod tutorstvom čuvenog prekaljenog vezača pertli Pertlonijusa Pertlonijarelija Starijeg, majstora svog zanata i trbuhozborca po vokaciji. A bio je i bodljokožac. Kada se ukrcao u avion, shvati da mu je dodeljeno sedište pored nečuvenog i iritantnog mesopotamskog mađioničara i iluzioniste Grigorija Nabukodonosorića Trećeg, poznatog po tome što je uvek i svuda, bez obzira na pristojnost i društveni kontekst i palatalizaciju sibilarizacije, voleo da se hvali svojim iluzornim ''talentima''.
Te tako, u skladu s tim, čim je naš mučeni Mićun seo do njega, navalentni Grigorije poče da ga smara: ,,Pogodi koji sam broj zamislijo.''
,,Od 1 do 10?''- upita ga Mićun.
,,Ne no od 9 do minus četri.''
,,Devet?''- okuša sreću Mićun.
,,Netoćno! Toćan odgovor je sedam i po. Više sreće drugi put ;)))''.- razveja mu svake nade uputivši mu zloban osmeh napadni mentalista.
A ondak je došao Đuro Palica i gađao parfemom Butros Galija koji je sedeo tik izvan njega.

reperkusija
silogizam
dodekaedar
rekalibracija
larpurlartizam
 

Priča o glumcu koji je zaboravio da glumi​


Na jednom letovanju, u malom primorskom mestu gde
se vetar ponaša kao stari prijatelj, stigao je glumac.
Nije bio poznat.
Nije bio slavan.
Samo čovek koji je nekad znao da bude neko drugi.

Došao je sam, bez scenarija.
Bez kostima.
Bez aplauza.

Na dan svog rođendana, sedeo je na obali,
gledao u avion koji je preletao more i prvi put
nije poželeo da bude na drugom mestu...

Pored njega, sedela je devojčica.
Imala je školjku u ruci i more u očima
koje nisu znale za laž.

Pitala ga je:
"Da li si ti glumac?“
On je slegnuo ramenima...
"Nekad sam bio"...

Devojlica je klimnula glavom...
"A, danas si samo - ti...
To je bolje"...

I tada, bez razloga, bez scene,
bez publike - glumcu su krenule suze...

Ne od tuge.
Ne od gubitka.
Nego od osećaja prvog trenutka u kom
nije morao da glumi.

Avion je nestao iza oblaka.
More je šaputalo svoje replike.
A glumac je, po prvi put,
bio lik koji nije morao da glumi.
🌺

Pegaz
Zakon
Čekanje
plamen
Prasak
 
Paralele

Mladić pokuca na vrata stana. Gledao je nervozno unaokolo, ni ne pomišljajući da li je adresa možda pogrešna.

Vrata je otvorio stariji čovek, običan, ni po čemu upečatljiv. Barem se mladiću tako na prvi pogled učinilo i tada je bio siguran da je pogrešio. No, morao je proveriti.
- Izvinite… - i sada sa užasom shvati koliko je glupo ono što će reći. Nije razmišljao o tome kako će izgledati ovaj trenutak. - Rečeno mi je da dođem ovde.
Čovek na vratima nije promenio izraz, niti se pomerio za milimetar.
- A ko vam je to rekao? - upitao je kratko, kao da traži lozinku za prolaz.
- U snu mi je rečeno - odgovori mladić iskreno, ne mareći šta će dalje biti. Hoće li ga ovaj čovek prebiti ili samo zalupiti vrata pred nosem, odjednom je postalo svejedno.
- Tako… Uđite, onda.

Mladić se zadržao još par minuta pred otvorenim vratima iako je čovek već ušao unutra. Trebalo mu je vremena da se sabere. Najzad je ušao i u većoj sobi ugledao, kako je i predosećao, grupu od petnaestak ljudi. Sedeli su u polumraku, tek dva - tri plamena sveće su osvetljavala prostor.
- Izvolite, konačno - pozove ga čovek. - Dobodošli među vama slične. Ja sam Ran.

Mladić se predstavi i upozna sa ostalima. Koliko god ova situacija izgledala neobično, i nebezbedno, ipak je osećao kao da se opušta nakon dosta vremena.

- Objasnite nam detaljno kako ste nas našli - zamoli ga neko.
Bez mnogo odlaganja i nelagode, mladić reče:
- Sanjao sam noćas sazvežđe Pegaz - pomen ovog sazvežđa izazove mali žamor, ali on nastavi. - Sanjam ga već neko vreme unazad. Svaki put je san isti. Ponekad se nešto malo izmeni, ali je uglavnom isti. I imam utisak da se ničega drugog što sanjam ne sećam, osim sazvežđa Pegaz.

Ran je šetao među svima, nije mogao da sedi na jednom mestu. Ali nije delovao nervozno. već kao da ima višak energije. Sada je mladić primetio da su na njemu bile upadljive oči, tamne i duboke, koje su budile poverenje u sagovorniku.

- Pretpostavljam da je i tvoj san u delićima, odnosno, kadrovima, kako ih mi zovemo.
Mladić porazmisli i shvati da je Ran u pravu. Samo klimnu glavom.
- Svako od nas u ovoj prostoriji sanja to isto sazvežđe ili barem priču u vezi sa njim, ali ti snovi su drugačiji. Da čujemo i tvoj.

Mladić ispriča kako je san iz dva dela: u prvom je on u svemiru, u svom brodu i zna da se nalazi u datom sazvežđu. Sam je, mračno je, čeka neku poruku. U drugom delu sna on je na zemlji, leži u visokoj travi. Gleda u vedro nebo i pretpostavlja da gleda u pravcu sazvežđa koje se može videti noću. Budi ga prasak.

Svi su ćutali nakon što je ovo ispričao. Shvatio je da sada svi uklapaju ova dva parčeta sna u celokupnu priču koju su činili ostali, njihovi snovi.

- Koliko dugo sanjaš? - upita ga jedna žena i njen glas mu se učini poznatim.
- Oko dve godine - odgovori on. - Umorio me je taj san, ne znam odakle mi ni šta znači… Naravno da sam hteo malo i sam da istražujem simboliku Pegaza, sazvežđa… ali mi ništa nije pomoglo. Međutim, sinoć sam prvi put u snu čuo glas koji mi je rekao da dođem na ovu adresu. Ništa više od toga, ali sam znao da ću naći odgovore.
- Da, svi smo tako ovde došli - potvrdi žena - i osećali isto kao i ti.
- Da li su ove informacije iz mog sna zaokružile priču o sazvežđu?
- Izgleda da jesu - potvdi Ran. - Mislim da sada znamo šta se naposletku dogodilo. I pouzdano znamo da smo još samo tebe čekali. Ti si poslednji deo slagalice.

Pomalo razočarano, jer se nije osećao kako je očekivao, kao da je misterija razrešena, pitao je da li su sigurni u to.

- Možda je vama sve jasnije, ali verujte da sam ja zbunjen isto kao i pre nego što sam došao ovde.

Ran je razumeo ovo razočaranje. Samo, on ga je davno prevazišao, s obzirom na to da njegovo čekanje i poslednjeg snevača traje skoro deset godina. Njemu je sada sve jasno, a neko je tek na početku priče… Ujedno, i na njenom kraju.

- Ne brini, objasniću. Svako od nas sanja istu priču, ali njene različite delove. I svako od nas poseduje informaciju važnu za naše okupljanje. - otpoče Ran već ko zna koji put isto objašnjenje. - Ja sam iz sna znao da treba čekati ostale ovde. Ina je imala informaciju da nas je ukupno petnaest. Jasej je objasnio da smo nas petnaestoro prekršili zakon u nekom od svojih prošlih života - ili snova - i da je ovo naše iskupljenje. Zahvaljujući Trimu znamo da ćemo večeras svi sanjati opet sazvežđe, sada prvi put zajedno, u istoj noći, ali ujedno i poslednji put. Verovatno jer se naše iskupljenje ili kazna završava. A ti… - malo uspori Ran - ti si nam potvrdio da se sve završava praskom.

Iako se nadao nekakvom drugačijem ishodu, i olakšanju, mladić je sada razumeo veoma dobro da je potragom ka razrešenju žurio ka svojoj kazni koja se završava smrću. Šta može značiti informacija da se sve završava praskom osim toga?! Tek sada je imao toliko pitanja, ali je slutio da svi odgovori ne mogu odložiti neizbežno. Zagledavši se u lica ostalih, uvideo je da svi znaju i osećaju isto. Koji je njegov greh? Barem da zna zbog čega je kažnjen, možda bi mu i bilo lakše. I zašto ovakva procedura, tako dugotrajna i nepotrebno misteriozna? Pa, samo je mogao da ga udari autobus ili nešto slično i da skonča - za kaznu - u ovom životu. Ali, očigledno je takav ishod suviše jednostavan. Pravo mučenje je ležalo u ovom prividu života. U pomisli da je, zbog svoje tajne, izvanredan i poseban - a nije!

Te večeri je san o sazvežđu Pegaz prošao istovremeno kroz glave svih snevača, po prvi put sada odvijajući se redom, povezano. Svi su se sreli kao deo posade u snu, kao prijatelji. Svako od njih petnaest je shvatio i poslednju pojedinost u vezi sa svojom ulogom u ovoj čudnoj priči: da su povezani, ne prekršajem, već izuzetnim gestom kojim su žrtvovali sebe zarad života drugih. Izbrisani su iz postojanja sa malom nadom da će se sresti u nekom novom sazvežđu. Osetili su olakšanje i mir osvestivši činjenicu da nisu kažnjavani zbog prestupa - već usmeravani ka ponovnom susretu, koji je bio moguć baš u ovom vremenu. U ovom sazvežđu.

Ujutru ih je iz sna sve probudio prasak - zvuk koji su poslednji čuli pre rastanka; isti taj zvuk je sada označio njegov prekid.



Lišće
Riba
Kazaljka
Pirueta
Enciklopedija​
 
Ples na vodi

Voleo je jesen više od svih godišnjih doba. Niti pretoplo, niti prehladno. Miris zemlje i trave posle kiše prijao je čulu mirisa, a nebo boje olova bilo je sinhronizovano sa melanoholijom u njegovom životu. Grimizno žuti tepih od lišća davao je malo boje sumornoj i sivkastoj lepoti.
Zato je i odabrao novembar za posetu tom famoznom jezeru.

Jezero je bilo malo, okruženo listopadnom šumom i dovoljno udaljeno od grada i svih problema koje on nosi. U ovo doba nije bilo ni jednog turiste ili ljubitelja prirode. Savršeno za osamu, meditaciju ili bilo koji performans za publiku od jedne osobe.
Upalio je motorni čamac i odvezao se do sredine jezera. Namontirao je pribor za pecanje, zamahnuo udicom i opružio se čekajući da štap trzne. Zagledao se u sivkasto belo nebo i upustio u borbu nerava sa ribom kojoj će pripasti čast da završi kao njegov trofej - i večera. San mu se prikrao neprimetno, koliko i mrak koji je zavladao čim je ponovo otvorio oči. Mala kazaljka na ručnom satu je gađala ka broju sedam. Zar je tako dugo spavao? Pa bilo je jedva pola četiri kada je stigao ovde.

Mesec i zvezde su bili jedini izvori svetlosti ali ipak dovoljni za orjentaciju zbog čistoće neba. Pogleda oko sebe. Noću je sve bilo još lepše. Osim šuškanja lišća na granama zbog blagog vetra i zapljuskivanja čamca blagim talasima drugog zvuka nije bilo. Međutim krajičkom oka spazi još nešto. Sa njegove leve strane, na nekih pedeset metara od njega površinom jezera plesao je mali beličasti plamen. Ne, ipak nije samo plamen, to je žena, zapravo devojka. Prelepa devojka svetlosmeđe kose, dugih nogu i vretenaste građe. Svetla koža kao da joj je emitovala svoj sopstveni izvor svetlosti. Prkoseći zakonima fizike izvodila je neku vrstu plesa na površini vode. Telo mu se smrzlo čekajući prihvatljivu povratnu informaciju od mozga. Ali nije pristizala. Priseti se samo legendi o vilama i dusima voda iz neke stare enciklopedije mitova i legendi.

Vila je plesala, sve življe i lepše ne obraćajući pažnju na okolinu. Iznenada izvede piruetu i poskoči par metara bliže njemu. Butine mu se stegoše, a hladan znoj ga obli. Sam u mraku, usred duboke vode, sa ovim stvorenjem koje mu se izgleda približavalo. Mogao je da uključi motor i pojuri čamcem do obale. Ali nije. Nešto više od straha ga je prikovalo u mestu. Možda je želela publiku. Nije mogao da proceni koliko je ples još dugo trajao, ali u nekom trenutku, vila se nakloni i nestade u beličastom plamenu iz kog je i nastala. Ostao je opet sam, u tišini koja mu više nije delovala spokojno.


Monstrum
Ruža
Poljubac
Mrak
Nož
 
Nemeza

Ima li smrt miris?
Nepoznato i hladno lice, u koje ne smeš ni da pogledaš. Ne želiš to prisustvo. Ta hladnoća nema izgled, ali njen prilazak osećaš. Tu je, pored tebe, ulazi u sve tvoje pore, utiskuje ti taj ružni poljubac. Ovu drhtavost ne otklanja toplo ćebe, niti zahuktala vatra. Nije tu da odnese tvoju dušu, još ne, ali hladnom rukom ti dodiruje srce, tek toliko da ti oduzme svaki pojam sreće. Ruka smrti je istrgnula tom drskom čoveku poslednji dah. Sav bes je nestao. Šta si to uradila? Sama si prizvala tu mučninu u svom stomaku. Zašto ne smeš više ni njegovo lice da pogledaš? Zašto sklanjaš pogled, kad si do malopre htela celog da ga raskomadaš? Hladnoća te više neće napustiti. Tvoje kameno lice više neće poznavati osmeh. Vezala si smrt za svoju dušu, sad je prihvati.
Zašto nije vrištao? Zašto je morao u tebe da gleda? Kakva sila mu je čuvala kožu od te vatre? Gde su kletve?
Nije lako izmeriti nečiju dušu. Mržnja te zaslepljuje. Zavist… Kakvu vrednost sad ti imaš? Koja je tvoja svrha? Isteruješ svoju pravdu, mrziš sve što tebe ne voli.
Plači, šljamu! Smej se, vrisni. Bar nešto izusti, trepni normalno. Živa si, zar ne?
Navikni se na hladnoću, sama si je zvala. Ili možda veruješ da si bolja od svih? Misliš da ne zaslužuješ to svoje ludilo?
Da je bar tu praznina… Da je samo bezosećajnost i ravnodušnost u tvojoj duši, sve bi bilo lakše. Na to si se već navikla. Ali ne. Samo hladnoća.
Grozna hladnoća i mrak.

A moja kćerka... Njene pepeljaste oči zure u mene, odnekle, iz slomljenih dubina moga uma. Negde je tamo, mrtva, izujedana od zveri. On ju je oterao, gurnuo u smrt. Mene je osakatio, osudio za nepočinjeni zločin. Eno ga sad gori, duša mu je napustila telo. Nije dovoljno. Gde su suze olakšanja? Gde je pobeda? Gde je mir i sloboda da plačem za kćerkom? Zašto ih nema? Kakav sam to prazan monstrum postala, bezosećajan i hladan? Svom silom želim da je uhvatim za ruku, kao onomad - Ilindanski vašar i ruža u njenoj kosi. Nemam više tu šaku i nema više njenih malih prstiju.

Tih korak u tami. Oni se raduju - svoju pravdu su isterali. Igraju oko lomače, tvoj alat, tvoji razbojnici. Nije im mnogo trebalo, samo tvoj majčinski krik. Samo to, da dođu u selo, svrgnu nepravednika i oduzmu mu poslednji dah. Ne plaše se Boga. A ni ti, dok gledaš u crkveni krst kako gori i savija se ka zemlji. Gledaš u sveštenika, tog mrskog čoveka - tvoja pravda nezadovoljena, čak i sad dok mu se koža raspada u plamenu. Korak usmeren ka njemu, ludački pogled i metalni sjaj sečiva u jedinoj zdravoj ruci. Bezosećajan zamah rukom i zariven nož u njegovom vratu.

Ništa.



Anđeo
Reka
Smokva
Koža
Točak
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top