Književnost Igra - sastavi priču

  • Začetnik teme Začetnik teme Mika
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Šok
Stid
Smeh
Zagrljaj
Fotografija

Bila je noć. Zimska. Hladna. U sobi je, pored kamina sedeo i posmatrao belinu na ekranu svog laptopa. Na planinu je došao da se odmori i da počne sa pisanjem novog romana, ali...

Misli su mu bile zbrkane. Stalno je u mislima vraćao onaj jesenji dan kada ju je poslednji put video.

Fotografija koja je stajala na stolu, pored velike šolje kafe, laptopa i pepeljare podsećala ga je na njen smeh.

Zagrljaj njih dvoje u jednom kafiću, njen stid što se grle u javnosti, iako su odrasli.

I jutro koje je usledilo i najavljivalo poslednje jesenje sunce. Bio je srećan što su se, napokon, zbližili. Ona je bila njegovo Sunce, njegov Mesec, njegova srodna duša. Istovremeno, ona je bila i Tajna koju je, od drugih, vešto skrivao.
I on je bio njena Tajna.
Zato je doživeo šok kada je pogledao u mobilni telefon. Jedna SMS poruka.

" Ne mogu sa tobom, a ne mogu bez tebe. Ova Ljubav nam šteti. Tebi jer ne možeš da napišeš novi roman. Meni jer ne želim da zbog mene ostaviš svoju prvu Ljubav-pisanje. Bolje je da budemo neko vreme odvojeni. Budi mi dobro. VT. "

Duboko je uzdahnuo. Ustao je i iz kuhinje doneo flašu vina, Crnog. Eto, i to crno vino ga podseća na nju. Ona voli kuvano vino.

Popio je gutljaj kafe, gutljaj vina, zapalio je cigaretu i počeo da kuca:

" Ti možda i ne postojiš. Možda si samo bila deo mog najvećeg sna. Moja želja. Moja čežnja.
Ne, ti ne postojiš. Ne postojim ni ja. Ovu knjigu piše vam jedna ruševina. Ruševina od čoveka koji je nestao..nestao samo zato što je voleo..."


Sneg
Noć
Mačka
Kafa
Ljubav
 
Sneg
Noć
Mačka
Kafa
Ljubav

Napolju su se još ocrtavili obrisi snega dok sam ispijao poslednji gutljaj kafe. Mogao sam čuti kako je zavijala mačka iz mog klana. Bilo je jako hladno. Kazali su da će uskoro biti toplije vreme ali ja nisam mogo ni da zamislim da se uopšte mrdnem iz svoje tople fotelje ove tihe noći. Zima se uvukla u moje stare kosti. Ima utehe kad boli ljubav u tome da sam sa sobom u svojstvu katalizatora svojim tužnim mislima pesmama čistim svoje rane pažljivo kao da crtam čajem. Iza svake laži stoji neko iskustvo, iza svakog iskustva po jedna lekcija. Ponekad deluje da ih je nikad dosta. I poput Dorijana Greja.. svaki ubod nožem u moje srce crtao je jednu čistu suzu na etarskom platnu beskonačnog sopstva. Ko se jednom okupa i izgori u plamenu boli zna je da je ta vatra vatra pročišćenja i da svaki svoj hubris ima svoj ate. Ne može se ići prljav kroz blato zvezda do svega što je u početku bilo jedno. I ti i ja smo jedno. Hteli to ne hteli. Kad se bolimo i kad se lažemo. Jer sve je ljubav. A ljubav je Bog. Smiluj se na mene grešnog.. Gospode.

Laž
Tuga
Snaga
Vera
Nada
Ljubav.
 
Laž
Tuga
Snaga
Vera
Nada
Ljubav.


Nikada do tada nije lagala. Te kasne jeseni izgovorila je svoju prvu laž. Laž da treba da budu malo odvojeni. Trudila se da ne razmišlja o tome. Morala je da pusti svoju pticu velikih krila, da slobodno leti.
A on slobodno leti kada je sam. Tada piše najbolje. Verovala je u to, želela je da veruje.

Ove zimske noći razmišljala je o Njemu. Kako je, šta radi. Nije znala da je on budan. Da ispija šoljicu kafe i piše i razmišlja o ljubavi.
Tuga je ušla u njenu dušu. Ranjenu. Želela je da zaspe i da spava sve do Njegovog povratka. Bože, da li sada mirno spava? Da li mu je hladno, da li je zdrav?
Sve njene misli hrlile su ka Njemu.
Nije znala kada je zaspala. Nije se sećala ni da je sanjala.
Ne, nije mogla bez njega. U takvom raspoloženju je donela odluku. Idem kod Njega. Ptica moja velikih krila može ponekad da se smiri, odmori, da pronađe vreme za sebe, da voli.
Snaga ljubavi bila je jača od tuge. Spremala je užurbano stvari jer nije želela da propusti autobus koji bi je odveo do planine. Do njega.
Na izlasku iz grada napisala je SMS poruku:

" Dolazim kod tebe. Previše te volim da bih mogla da izdržim još par meseci bez tebe. "

*
Čitao je ovu poruku i sve vreme se osmehivao. Vera i nada u Ljubav oterale su tugu zimske noći.


More
San
Pas
Pahulje
Knjiga
Čaj
 
More
San
Pas
Pahulje
Knjiga
Čaj

Stajao je na površini mora sasvim bos. Okolo njega nije bilo ničeg sem talasa okeana kojem se nije nazirao kraj. Za trenutak se upitao zašto je ovde i šte se to dešava. Logika je brzo odradila svoje i shvatio je da je ovo verovatno samo san. Uostalom kako je mogao da stoji bos na površini vode. Da ovo nije bio san upao bi u vodu i verovatno se udavio. Hmm dakle ovo je sve san? Onda je u njemu sve moguće jel da? Rekao je sebi. Pa da. Izvukao je stolicu.. čekaj malo. Kakvu stolicu? Pa da evo u rukama mu je stolica. Očigledno da je ovo san u kojem na pomisao nekog pojma taj pojam se stvori. Oh, kako je to moćno. Brzo je stvorio pahulje da na moru da potvrdi svoju teoremu i kada se uverio stvorio je stolicu i sto. I na stolu topao čaj. Srknuo je i ukus mu se nije svideo. Srknuo je ponovo i ukus je sad bio odličan. Hmm.. Okrenuo je glavu da vidi šta još postoji oko njega. Odjednom se stvorio hodnik i on je ustao da vidi šta ima iza njega. Neka prostorija koja je očigledno bila nečija radna soba sa bibliotekom prepunom knjiga. Prišao je policama i na jednoj knjizi koja mu je zapala za oko pisalo je.."Kako se probuditi dok si svestan da si budan dok spavaš" Izvukao je knjigu i otvorio prvu stranu. Na njoj je pisalo..
".. Otvorio je prvu stranu kad se u daljini začuo lavež pasa..." Brzo je zatvorio knjigu začuđen onim što je pričitao kad se u daljini začu lavež pasa...

Čokolada.
Krem.
Pozorište.
Zavesa.
Gaćice.
Uzbuđenje.
 
Čokolada.
Krem.
Pozorište.
Zavesa.
Gaćice.
Uzbuđenje.

Đe si bitango, sad dolaziš iz radnje a poslala sam te da kupiš šlag krem i Persil za veš?!
Nakvasila sam tvoje usrane gaćice, zavjesa je skoro suva, čekam da je okačiš, džukalo pijana!
- U rr-urr, u reedu, mm - ma - malo sam po - poop - popio, hik. Imam po - pok - poklon za tee - tebe. Ee, evo
čo - čok, čokolada i ka - karr, karte za po - poz - pooozo, pozorište.
Štaa, napolje đubre pijano!
- Ne uzb - uzz, uzbuđuj se, sad ću - ću da oo - oka – čim, okačim zavjese.
Ma, kakvo uzbuđenje, napoooljee!

Volovi
Frula
Paprika
Ksilofon
Čizma
Kanalizacija
 
Poslednja izmena od moderatora:
Volovi
Frula
Paprika
Ksilofon
Čizma
Kanalizacija


Uh..zar je baš danas morala da se izlije kanalizacija? Dan je u celini bezveze. Kad kažem bezveze, mislim da se baš ništa dobro i lepo ne dešava.

A šta lepo može da se desi u ovoj selendri? U daljini se čuju ksilofon i frula. Luda kombinacija...a ja moram da je slušam.

Volovi se šetaju po seoskom drumu. Jedna čizma mi se zaglavila u blatu.

Na starom šporetu kuva se paprika.

Bože, hoću da odem odavde..hoću da odem odavde..

***
" Čedo babino, šta to sanjaš? " Otvaram oči i vidim moju babu koja me miluje po glavi. Miluje me onim svojim žuljevitim rukama, grubim pa ipak i nežnim.

Pijemo kafu i prepričavam joj san. Smeje se. Kaže mi da niko tu, u tom ravničarskom selu nema ni frulu a kamoli ksilofon.

" Uplatili smo samodoprinos za kanalizaciju, čedo.." I dodaje mi da se redovno čisti septička jama. Osećam da crvenim. Nisam baš morala da joj sve ispričam..

***
" Daleko, daleko, srce mi je ostalo " budi me zvuk alarma koji je istovremeno i zvuk za pozive.

Šta se to sa mnom dešava kada sanjam dva sna? Nema više moje babe..Ne pamtim kada sam otišla u to vojvođansko selo.

Dok pijem prve gutljaje kafe razmišljam kakve poruke prenose snovi? Nostalgija..čežnja..tuga za prošlim vremenima.. Ko zna.

Uključujem računar. Vreme je da napišem dva nova poglavlja. Sigurno ću, bar u jednom, ubaciti ponešto od sećanja.

Samo tako traju sećanja. Kada se o njima priča i piše.

***
Mačka
Kafa
Sećanja
Beograd
Leto
Ruska salata
 
Mačka
Kafa
Sećanja
Beograd
Leto
Ruska salata

Često me sjećanja vrate u Beograd, posebno u vrijeme kad sam bio brucoš. Stanovao sam kod tetke u prizemlju. Pokraj stola su bila velika zeleno ofarbana balkonska vrata koja su gledala u terasu komšinice, udovice. Bilo je ljeto, zvijezda je žarila, nekih 30. °C. Komšinica u čipkastom tanga bikiniju lickala nešto kao ruska salata. Na kraju stola kafa u maloj plavoj šoljici. Svaki pokret sam pratio. Otišla je u prostoriju, taj moment je iskoristila mačka, skočila na stolić kog je srušila. Nastala dreka mačke koja se uplašila i pobjegla. Izašla komšinica sa cigaretom, počela da galami, psuje spominjući ime mačke. Primjetila me da provirujem iza zavjese, reče:

-Viđe li moju mačkicu?
Uh, izlazim na terasu kako bih rekao da sam sve vidjeo.
Vivi, vi, vide, video, ss, sam. Ma, maa, mam, mačkicu.
-Da li je čupava-rutava?
D, da, ču, čup, čupa, čupava je. Pozvala me na kafu, dalje se zviždi.:D

Liliputaner
Kondukter
Ribar
Žaba
Matematika
Džungla
 
Sojo:
Mačka
Kafa
Sećanja
Beograd
Leto
Ruska salata

Često me sjećanja vrate u Beograd, posebno u vrijeme kad sam bio brucoš. Stanovao sam kod tetke u prizemlju. Pokraj stola su bila velika zeleno ofarbana balkonska vrata koja su gledala u terasu komšinice, udovice. Bilo je ljeto, zvijezda je žarila, nekih 30. °C. Komšinica u čipkastom tanga bikiniju lickala nešto kao ruska salata. Na kraju stola kafa u maloj plavoj šoljici. Svaki pokret sam pratio. Otišla je u prostoriju, taj moment je iskoristila mačka, skočila na stolić kog je srušila. Nastala dreka mačke koja se uplašila i pobjegla. Izašla komšinica sa cigaretom, počela da galami, psuje spominjući ime mačke. Primjetila me da provirujem iza zavjese, reče:

-Viđe li moju mačkicu?
Uh, izlazim na terasu kako bih rekao da sam sve vidjeo.
Vivi, vi, vide, video, ss, sam. Ma, maa, mam, mačkicu.
-Da li je čupava-rutava?
D, da, ču, čup, čupa, čupava je. Pozvala me na kafu, dalje se zviždi.:D

Liliputaner
Kondukter
Ribar
Žaba
Matematika
Džungla
Kliknite za proširenje...
citaoce Liliputaner bese radia ko kondukter u nasemu srezu i nasemu sremu a u slobodo nti je vrime bia ribar al je uhvata samo umjesto riba puno zaba a matematika mu je izgledala ka da je djungla


prasuma
lav
leopard
medjed balu
rados bajic
hipohonkus
vasingtong
 
prasuma
lav
leopard
medjed balu
hipohonkus
rados bajic
vasingtong


Jedan čovek koji je hipohonkus, tačnije hipohondar plašio se i putovanja. Želeo je da poseti Vašington i da kasnije ide u Brazil i prašumu.

Na kraju je pobedio svoj strah. Radoš Bajić je putovao sa njim do Vašingtona a dalje je morao sam. U avionu je zaspao.

Lav, leopard i medved Balu jurili su ga po prašumi. Noćnu moru je prekinula stjuardesa koja mu je ponudila sladoled. Jeo je sladoled i razmišljao. Ponovo mu se javio strah, sada još veći. Doneo je odluku da u Brazilu poseti samo karneval.

U prašumu neka idu samo oni najhrabriji, govorio je to samom sebi.

****

Jesen

Film

Pas

Čokolada

Voz

Bicikl
 
Kroz prozor voza smenjivale su se slike, obične svakidašnje slike koje čovek, da ne sedi u praznom kupeu i nema pametnija posla, nikada ne bi ni zapazio. Žena na biciklu, sa maramom na glavi koja je slabo štiti od kiše, beli veliki pas koji skakuće za njom. Obična jesen, bez posebnih obeležja, samo niz žuškastih usporenih kadrova kao u melanholičnom filmu.

Izvadio sam čokoladu iz unutrašnjeg džepa, nosim je kao piloti u ratnim filmovima, i lenjo se prepustio sanjarenju o trenutku kad ću izaći iz ovog praznog vagona.


Med
Galeb
Pesak
Muzika
Torba
Klavir
 
Med
Galeb
Pesak
Muzika
Torba
Klavir

Klavir je stajao u jednom delu velike dnevne sobe. Jedino je muzika mogla da je smiri i uteši posle svađe sa mužem ili decom. Ovog puta se posvađala sa kćerkom.

Njena torba je bila prepuna stvari, kao da ostaju mesecima na moru. Stariji sin je otišao u drugo letovalište sa devojkom i sa svojim društvom.

Prestala je da svira. Osetila je da joj je potrebno nešto slatko. Muzika nije bila dovoljna da je smiri.

Nisu kupovali tih dana čokolade jer je bilo sladoleda. Ušla je u kuhinju, otvorila frižider i videla da ni sladoleda nema. Med je stajao na polici u kuhinji.

Obradovala se i pojela kašičicu meda.

Te noći su automobilom putovali na more.

Kada su stigli smestili su se u apartman i svi su odspavali par sati.

Dok je kćerka još spavala, ona i muž su odlučili da odu na plažu, bar na kratko. Čim su došli na plažu videli su da je deo plaže čist.

Pesak je upadao u njene letnje papuče za plažu ali joj to nije smetalo. Kasnije, dok su odmarali oglasio se negde u blizini galeb.

Ceo odmor je bio lep. Nije se više ljutila na kćerku. U mestu u kome su boravili, bilo je više restorana. Devojka je promenila deset haljina i tri para sandala kako bi mogla da uđe u te restorane koji su, po njenim rečima bili fensi.


Ručak
Mrak
Kornjača
Dvorište
Kafa
Beograd
 
1. Ručak
2. Mrak
3. Kornjača
4. Dvorište
5. Kafa
6. Beograd
Nedelja ujutru, jedna porodica je krenula na kratko putovanje. Porodicu su činili mama, tata i ćerka.
"Tata, mama, koliko ćemo dugo da ostanemo kod bake"- Upitala je mala ćerkica Sara od sedam godina.
"Sunce drago, kod bake idemo kao i svake nedelje. Znaš, svake nedelje ona nam sprema RUČAK za nas kao porodicu. Ona samo nas ima i mi smo zajedno s njom porodica"- Odgovorila je majka svojoj ćerci.
Kao i svake nedelje došli su do bakine kuće. Baka se naravno obradovala svojoj unuci, da su joj pošle suze radosnice. Nakon idiličnog događaja, seli su konačno za sto i počeli da ručaju.
"Samo da nas ne uhvati MRAK, znate da loše vozim po mraku zbog stanja na putevima"-Reče tata Dejan nakon završetka prvog obroka.
"Ja bih baš volela da ostanemo dugo kod bake, kod nje mi je najlepše"- Uzviknu mala Sara, a baka je pomilovala lagano po kosi.
"Zlato majkino, lepo je od tebe što voliš baku, ali upamti sve što je lepo kratko traje. A i moramo se vratiti kući pre mraka, da bi se ti pripremila za školu sutra, a tata i ja za na posao da radimo. A i tvoja KORNJAČA Zoe će se unervoziti kad vidi da te nema dugo"- Odgovori majka tešući svoju ćerkicu.
"To si upravu mamice, Zoe će se sigurno naljutiti. Onda hajdemo da iskoristimo dok ne dođe mrak da uživamo kod bake"- Reče radosno mala Sara.
Posle obilnog ručka izašli su svi u bakino DVORIŠTE na svež vazduh. Tata Dejan je sedeo u naslonjači sa novinama, mama Rajna je šetala oko kuće prisećajući se svojih dana iz detinjstva, a mala Sara se igrala na travi sa svojom bakom Melanijom. Vreme je svima olako proletelo, polako tata ustade sa naslonjače i reče:
" E dosta je bilo, evo kroz nekoliko sati će pasti i mrak, pa bi mogli nas troje popiti jednu oproštajnu KAFU za ovu nedelju pa polako da krenemo. A tebi Saro umesto kafe, spremiće ti baka jedan sok od maline".
"Ja obožavam bakin sok od maline"- Reče mala Sara
Uz razgovor sa kafom baka im održi jedan kratak govor pre nego što odu:
" E deco moja hvala vam što mi svake nedelje ulepšavate ove staračke dane. Volela bih da ovaj trenutak traje večno, ali ono što je nemoguće ne može se ni ostvariti. Sad vi idete, a ja ostajem sama do nedelje, ali nemojte da tugujete, nisam ja sama. Ja sam stalno s vama, stalno vas spominjem i razmišljam o vama, jedino tako uspevam da pobedim ovu samoću u četiri zida.... Krećete polako, e bilo mi je lepo".- Poljubila ih je sve pred oproštaj, i porodica je polako sela u auto i krenuli ka svojoj kući u BEOGRADU.
--"Stvarno mi prijao ovaj dan kod mame, dragi, opustila sam se maksimalno svom osećaju" - Reče mama Rajna.
--"I meni je bio radostan dan, baka mi je ispričala nekoliko lepih priča, i bilo mi je divno" - Reče mala Sara.
--" Svima nam je bio potreban ovaj dan koliko vidim, ali sad kreće narednih šest dana u kojima moramo živeti u realnosti, a sedmi dan ćemo opet ovako iskoristiti, ako ne i bolje, da se ovako lepo odmorimo" - Reče na krau tata Dejan.
Kraj ove priče koju bi nazvao porodični odmor.

REČI ZA SLEDEĆU PRIČU:
1. Svađa
2. Tuga
3. Ćutanje
4. Bog
5. Koleno
6. Zaključati
 
1. Svađa
2. Tuga
3. Ćutanje
4. Bog
5. Koleno
6. Zaključati


Sedela je na svojoj omiljenoj stolici za ljuljanje. Duž celog zida velike sobe nalazila se biblioteka. I oko nje je bilo puno knjiga. Čitanih i onih nepročitanih. I knjiga u nastajanju. Sve je to nasledila od njega. Sreću, ljubav..knjige..nežnost. I preke poglede kada bi izbila neka svađa između njih.

Pogledala je na sat koji je visio na zidu. Pola 11 uveče. " Treba zaključati vrata" rekla je glasno i onda rečenicu ponovila još jednom.

Laganim, umornim koracima došla je do ulaznih vrata stana. Zaključala ih je. Ključ je stavila na policu pored čiviluka. Tako joj je kćerka rekla.

" Šta bi se desilo da ponovo padneš, a ja ne mogu da uđem da ti pomognem? " Tako joj je kćerka rekla prošle godine kada je pala u nesvest zbog jako niskog krvnog pritiska.
Zet je tada provalio u stan i zajedno sa njenom kćerkom uspeo da je podigne i odvede kod lekara.

" Brinu oni o meni, baš brinu" opet je glasno rekla dok se vraćala u veliku radnu sobu njenog pokojnog muža.

Sećanja davna, pa i ona prošlogodišnja, bila su njen verni pratilac. I tuga je bila tu. Da razori neka lepa sećanja i ružna sećanja. Da je podseti na nevoljnu samoću.

Došla je do fotelje, stolice za ljuljanje. Omiljene. Malo dalje je stajala velika fotelja za masažu. Njegova. Ponekad i njena.

Šta ostaje kada neko voljen ode zauvek ? Tuga, bol, sećanja. Ćutanje. Praznina.

Te večeri je bolelo koleno ali nije želela da ide na spavanje. Ne, dok ne pronađe inspiraciju. Potrebna joj je inspiracija. Želela je da završi njegovu knjigu. Listala je beleške. Za svako poglavlje pisao je teze.

Umesto inspiracije, navirala su sećanja, kao nabujala reka. Upoznavanje. Prvi izlasci. Prvi poljubac. Život u dvoje. Venčanje samo sa kumovima.
Rođenje njihove devojčice. Njeno odrastanje. Njena udaja. Njegova iznenadna smrt. I samoća, samoća koja lomi dušu.

Iznenada se setila kako da nastavi njegovu knjigu. Inspiracija je došla spontano. Bog je i njoj podario talentat, isti kao što je bio i njegov.

Znala je da će završiti do kraja knjigu. Takođe je znala da će potom srediti svoje beleške i napisati knjigu o njihovoj ljubavi. Prikazaće ga u drugačijem svetlu.
Smešak joj se pojavio na licu koje je uglavnom bilo obasjano bolom.


Nove reči:

1. Zvezde

2. Zima

3. Mačka

4. London

5. Ljubav

6. Sreća
 
1. Zvezde,
2. Zima,
3. Mačka,
4. London,
5. Ljubav,
6. Sreća.
SREĆA I TUGA
Putovanje je bilo veoma naporno, vozio je punih devet sati bez sna. Čim je stigao u svoj prazan stan, samo je gledao da se zabije u krevet i da odspava predhodnu napornu noć. Utonuo je u dubok i čvrst san, sanjao je kako je sa njom, pod zvezdanim nebom, kako objašnjavaju jedno drugom slatko šta misle da ZVEZDE mogu biti u njihovom životu. Taj mu se san toliko odužio, da nije želeo da se probudi iz njega. Već je bilo prošlo popodne kada se začu zvono na ulaznim vratima.
Trznuo se na zvuk zvona, i onako sanjiv je krenuo da otvori vrata. Bio je to njegov stari rođak Mile, koji je živeo sprat iznad njega, imao je oko šezdesetak godina:
-"Hej rođače Mile, šta ima novo, izvini spavao sam do sada, uđi slobodno", uđoše zajedno u stan i smestiše se.
-"Ma ništa ne mari samo se ti odmaraj izvini molim te. Došao sam ako ti nije problem, da te zamolim da mi pričuvaš ovu moju mačku. Ja idem na daleki put i ko zna da li ću se vratiti sa njega. A tebi jedino verujem da možeš da se snađeš sa mojom MAČKOM Keti. Posle svega što si prošao, mislim da bi ti prijalo jedno lepo društvo sa mojom Keti", i izvadi iz jedne kutije mačku i ostavi je kod njega.
-"Ne brini Mile pričuvaću je dok se ti ne vratiš, a vratićeš se sigurno nemoj toliko da mračiš, još je pred tobom sto ljeta. Videćeš da će ti se obradovati ova fina mačka kada se vratiš", mazio je mačku i gledao svoga rođaka.
-"Ne brinem se za nju, ja kada se vratim, vratio sam se, a sada ostaj zbogom mili rođače".
I tako ode stari Mile iz stana ostavljajući svog rođaka Borisa samoga sa mačkom u naručju.
Dani za danom polako prolaze, godine guraju svoj tok idu jedna sa drugom. Boris je proživljavao svoje vreme sam sa sada svojom mačkom Keti, u stanu. Dani sa njom činili mu se pravo najlepšim, kada bi se vraćao sa posla dočekala bi ga, kada bi se uspavao probudila bi ga, i tako sve redom, sa njom mu nikada nije bilo dosadno, ni umor nije osećao pored nje. Kada nebi bio sa njom u jednom trenutku osećao bi ponovo onu tugu u sebi što ga je izjadala sve one godine u samoći. Ona tuga, što ga je žena napustila i otišla sa drugim i odvela je njihovu decu kao bebe u dalek svet ne zna ni dan danas gde su i šta rade. Ali, od kada je sa Keti, pokušava da vodi lepši drugi život. Dok jednom, jedne hladne ZIME, dok je hranio i pričao sa mačkom i grejao se pored šporeta, stiglo mu je jedno neobično pismo. Sa razglednice jasno se prikazivalo da pismo dolazi direktno iz LONDONA. A to pismo je ovako glasilo:
"Dragi moj rođače, moj mili Borise. Ja sam prosto zašao u neke godine stare, ali razumem kroz kakvu si tugu prolazio svih onih godina. Kada neko nekoga izneveri, a imao je u njega toliko poverenja, njemu srce postaje pusto kao pustinja. Zato sada čvrsto verujem da se tvoje stanje promenilo ovi par godina i da imaš bar malo radosti u životu pored Keti. Nisam ti je doveo samo da je čuvaš, već i da ona čuva tebe, pametna je to životinja od svih nekih ljudi koje poznaješ. Nadam se da sam pogodio da ti je unela malko radosti.
E sada bi prešao na drugi deo pisma koji imam da ti kažem, koji je srećan i tužan po tebe samoga. Otišao sam u London u jedan sanatorijum. Neću se vratiti dani su mi već ovde odbrojani kako kažu ovdašnji lekari. Otkrio sam ti jednu tajnu koja je tvoja i koju nisi znao. Reč je o tvojoj deci, igrom slučaja ja sam se sa njima upoznao i iz te priče shvatio sam da se radi o tebi i tvojoj priči. Naime, njihova majka, a tvoja žena da kažemo, ona je nastradala u jednoj teškoj saobraćajnoj nesreći. A oni su živeli u zabludi i da im je otac dok su bili bebe umro i da ga nisu ni upoznali. Zovu se Klajn I Mek. Klajn je verovao ili ne moj doktor i sa njim sam najviše pričao o svemu ovome,a Mek, koliko sam ga upoznao ovde, sve liči na tebe i fizički, a i psihički kao da tebe gledam kad si bio mlađi, pravi je zanesenjak. Kada su saznali za majčinu laž i za živog oca, odlučili su da budu uz mene do samoga kraja, jer sam u neku ruku njihov anđeo spasitelj. Kada dođu do tebe, znaj da sam ja već mrtrav, ali nemoj tugovati, jer ja ću zbog njih i zbog tebe otići sa ovog sveta presrećan i spokojan, i šta je sve u mojoj moći, gledaću i pazit ću na vas. Sada bih te ostavio sa mojom, a sada već tvojom mačkom da uživaš u trenutku, dok ne dođu tvoji jedini sinovi. Oni su veruj izrasli u dobre ljude.
Zbogom Borise, mili moj rođače."
Kada je završio sa čitanjem nije mnogo razmišljao. Osećao je istoj meri i SREĆU i tugu u njemu. Rešio je ipak da ne tuguje kako mu je napisao rođak Mile. Nastavio je svoj lep život sa svojom mačkom, živeći u nadi da će jednom videti svoje sinove i živeti s njima. Sa svojom mačkom se osećao svakim danom sve srećniji, da je drugim ljudima to postalo čudno, pitajući ga što ne nađe neku žensku osobu ili devojku, nego vuncara tu mačku sa sobom. On bi svakom po na osob odgovorio samo:
-" Meni ne treba ni žena ni devojka, ja sam srećan čovek sa ovom mačkom. Samo žiotinja može razumeti i živeti sa čovekom, ako joj daš malo pažnje. Moja LJUBAV je velika za svakoga, pogotovo za ovu mačku i moje sinove kada mi jednom dođu."-
I kroz nekoliko dana stigao je i taj dan kada je ponovo osetio i sreću i tugu. Ugledao je svoju decu nakon dužeg vremena. Sada neće živeti samo sa mačkom, već i sa svojom decom koja su postali pravi ljudi, i koji će ga u starosti izdržavati gledati.
Ponovo je osetio ljubav i ponosan je na sebe samoga, sada kada zna da su oni pored njega, povremeno sedne na terasu držeći mačku u krilu, dugo zagledan u nebo. Samo bi rekao par reči, onako zamišljeno:
-"Hvala ti stari moj dobri rođače na svemu!"-

SLEDEĆE REČI:
1. Profesor,
2. Zahvalnost,
3. Popiti,
4. Korupcija,
5. Subota,
6. Dobrota
 
Profesor,
2. Zahvalnost,
3. Popiti,
4. Korupcija,
5. Subota,
6. Dobrota

Baba, hajde pogledaj, molim te!? Ovi na Ž1 stalno vrte, korupcija, korupcija, lopovi, pljačkaši a ne znaju
da je to dobrota vlasti I jednog čoveka koja im je dozvolila da pljuju, lažu I izmišljaju.

Babaaa! Je li danas subota ili petak. Čuješ ti mene, šta gunđaš u kuhinji!?
Čujem ja dobro.
Pominješ, kakav sam ja professor koji u jednom danu može popiti gajbu piva, sve sam čuo…
To mi je zahvalnost što te tolike godine izdržavam I hranim!
Čuješ ti mene!?

Hedonista
Ferari
Udica
Jabuke
Prevodilac
Slanina
 
Plavo
Oblak
Mačka
Dirigent
Soba
Mašna


Opet na TVu crtani gde je mačka dirigent (rekla bih da je Tom i Džeri u pitanju. )
Svejedno, pažnju mi ionako ne drži ništa, prevruće je, i to ko zna koji dan po redu.
Soba je klimatizovana, ali već sve vapi za svežim vazduhom a ne ovim koji se vrti u krug , već otežao od bajatosti. Ustajem sa stolice da dođem do daljinskog i ugasim televizor. Lagano mi spada mašna sa kose dok puštam radio, a haljina se njiše od strujanja klime i mog ritma dok pratim melodiju koja dopire iz zvučnika. Nebo usijano ne daje znake zahlađenja, nigde nijedan oblak na vidiku, totalno jasno i plavo.
Sipam rashlađenu limunadu u čašu koja magli od hladnoće, i vraćam se da nastavim obaveze koje sam započela.



Mašta
Nedostatak
Vrućina
Zver
Lepotica
Klupa
Rerna
 
Mašta
Nedostatak
Vrućina
Zver
Lepotica
Klupa
Rerna

Mašta je održavala u životu. Posle svih nesreća koje je doživela više joj se dopadao imaginarni svet. Citat iz filma koji je nedavno gledala, ispisala je velikim slovima na zidu iznad kreveta: „ Više volim da sanjam nego da živim“. Nedostatak vazduha, užasna vrućina doprineli su da se oseća još gore.“Vukla“ se po kući kao ranjena zver, hramljući na jednoj nozi. Lice joj je bilo bledo, izmučeno, pogled bez sjaja.Zastala je za trenutak kako bi čula pesmu koja je dopirala do nje sa radija iz susedne sobe, čula je samo kraj :

“Nekad je bila lepotica
Jedna bivsa devojcica
A ljudi su je upropastili“

Da, upropastili su je, pijani klinci koji su joj u punoj brzini , ukradenim automobilom „uzeli“ sve koje je volela i odveli ih negde daleko od nje. Ona je preživela ali su joj zbog zadobijenih povreda amputirali nogu. Prošlo je petnaest godina od tada, a njoj se činilo kao da je bilo juče. Ostala je zarobljena u tom trenutku i nikad nije krenula dalje, čekajući nestrpljivo svoj večni san. Ispred trošne kuće u kojoj je živela stajala je klupa koja joj je svih ovih godina bila jedino odredište, nemi svedok njene tuge i prolivenih suza . Sedela je na njoj zamišljena. Videla ih je u mašti kako se igraju, dva mala čupavca, čak bi osetila i njegov poljubac na vratu kada bi se kao nekad vratio s posla. Čula je i kako se rerna otvara dok je vadila tek skuvani ručak. Videla je sebe kako postavlja sto i sve njih za stolom, a onda bi je suze koje su joj se slivale niz obraze podsetile da je istina sasvim drugačija. Rerna se više ne otvara, oko nje je mučna tišina, ne čuje se graja , nema više nikoga ko bi sedeo za stolom, ostala je sama sa sobom i sa svojim bolom. Ostalo joj je da i dalje mašta o srećnom kraju, o trenutku kada će se ponovo sresti i okupiti za nebeskim stolom , srećni, spokojni , puni ljubavi.

Početak

Pravac

Obale

Trava

Točak
 
Početak
Pravac
Obale
Trava
Točak

Početak takmičenja u plivanju na ušću Save u Dunav desetog jula ove godine,
skoro da je završilo sa fijaskom.
Naime, pobunili se takmičari, pravac je bio od leve do desne obale.
Nakon više pokušaja start je konačno bio uspešan, ali par takmičara se
pobunilo, zasmetala im trava I neke alge, za koje su okrivil vlast I Vučića,
inače, neko od buntovnika bi sigurno pobedio. Jedan stari takmičar
se povredio na neki hrđavi točak od bicikla.
Spektakl je snimala Ž1. i Ms. Tv.
Ali neko im je dojavio da moraju u Nedeljice, tamo je Ćutan doveo desetak
Beograđana da protestuju.
Tako da je udarna vest bila u večernjem dnevniku
Litijum i objavljeni montirani snimci kao, navodno,
bilo pedeset hiljada nezadovoljnih, pazi, džabalebaroša iz Beograđana.

Fanfare
Popokatepetl
Ameba
Infinitiv
Eufrat
 
Fanfare
Popokatepetl
Ameba
Infinitiv
Eufrat


Eufrat je mirno tekao. Par ameba je plivalo u njemu bez Fanfara. Na Popokatepetlu je pronađen litijum ali tamo nije bilo Lj8 ni D9 da jave o tome.
Infinitiv više niko nije koristio u svrhe sive mase. Ljudi su i dalje gledali tv i znali samo da kažu... Be...


Srce
Ulica
Žena
Sunce
Dodir
Osmeh
 
Srce
Ulica
Žena
Sunce
Dodir
Osmeh


A srce se ućutalo. Osamilo.
Otcepilo , pa je živelo neki svoj život samo osmatrajući i vireći pomalo bojažljivo u život, ali se nije uključivalo.
Neće da sarađuje već godinama.
Zove ga mozak u pomoć : " 'Ajde Srce , vidi sve ove lepote, opusti se, budi drug , 'ajde sa nama ! " Pozivaju ga i ruke, noge, i čuperak čupave kose ga moli da se pridruži, uključi ponovo, a ono ? Čeka...Stoji. Zbunjeno gleda, trpće, ne zna kud bi i da li bi. I zašto bi.
" Pa zar Srce moje, sada odustati ?! "
I mame ga oči , pokazuju mu blistav osmeh, pa kako je ulica puna lepih žena koje čekaju na pogled, dodir, lepu reč, ljubav , a inadžija se ne da.
Pitam se ponekad da li je moje kad je tako baksuzno ko da je tuđe. Ili se nečeg uplašilo ?

" Videćemo da li će večeras i ono da krene na sastanak ili će nas i ovaj put ostaviti na cedilu " pomisli mozak, dok se John Smith lagano brijao , povlačeći precizne poteze po svom licu , sređujući se za večernji izlazak sa blagom dozom leptirića u stomaku i željom da je ponovo vidi ...

Sunce je neumitno peklo navirujući kroz prozor - i kao da je namigivalo Srcu "ajde ovaj put, kreni" ...



vrelina
doručak
terasa
česma
račun
prodavnica
 
kalis:
Srce
Ulica
Žena
Sunce
Dodir
Osmeh


A srce se ućutalo. Osamilo.
Otcepilo , pa je živelo neki svoj život samo osmatrajući i vireći pomalo bojažljivo u život, ali se nije uključivalo.
Neće da sarađuje već godinama.
Zove ga mozak u pomoć : " 'Ajde Srce , vidi sve ove lepote, opusti se, budi drug , 'ajde sa nama ! " Pozivaju ga i ruke, noge, i čuperak čupave kose ga moli da se pridruži, uključi ponovo, a ono ? Čeka...Stoji. Zbunjeno gleda, trpće, ne zna kud bi i da li bi. I zašto bi.
" Pa zar Srce moje, sada odustati ?! "
I mame ga oči , pokazuju mu blistav osmeh, pa kako je ulica puna lepih žena koje čekaju na pogled, dodir, lepu reč, ljubav , a inadžija se ne da.
Pitam se ponekad da li je moje kad je tako baksuzno ko da je tuđe. Ili se nečeg uplašilo ?

" Videćemo da li će večeras i ono da krene na sastanak ili će nas i ovaj put ostaviti na cedilu " pomisli mozak, dok se John Smith lagano brijao , povlačeći precizne poteze po svom licu , sređujući se za večernji izlazak sa blagom dozom leptirića u stomaku i željom da je ponovo vidi ...

Sunce je neumitno peklo navirujući kroz prozor - i kao da je namigivalo Srcu "ajde ovaj put, kreni" ...



vrelina
doručak
terasa
česma
račun
prodavnica
Kliknite za proširenje...
prodacvnica je bila na trasi terasi golemoj, a ona u ne zaljubljivoj aljini, citaoce onda je un skinua njezinu aljinu i odma se zaljubia u obline coce,za dorucak su jeli vreli ustipak njezinih ruku izpecen.
Un bio malo zedan pa se napia malo vode sa cesme, a racun ljubavni nije zna jer je znala karate da koristi i to bez aljine

kung fu
karate
devojka
zena
borba
rvanje
blato
marsirati
kosarka
 
kung fu
karate
devojka
zena
borba
rvanje
blato
marsirati
kosarka



Štene je uporno kevtalo i uplitalo se u noge.
Ljudi su prolazili i nestajali, a ono je besomučno lajalo na svakog. Svakog nesimpatičnog. Pseća čoporativna narav iskupila je već sve lutalice iz parka koje su horski u sumraku spopadale prolaznike. Borba čopora za teritoriju ili štaveć odjekivala je dolinom staza i činila ljude nervoznijim. Ali pseta su lajala. I lajala. Što ih je više imalo u grupi to su se osećali jače i silnije. Žena sa kišobranom u ruci se stresla od jeze i ubrzavala je svoj hod, primičući se osvetljenijem delu polušumovitog parka. Po hodu se videlo da već lagodnije gazi oslobođena neprijatnosti. Devojka sa rancem na leđima, prosipala je hranu kraj čopora i on se umirio. Verovatno su je osetili i prepoznali vreme njenog dolaska pa su bili uznemireni. Dekica se podiže sa klupe , dohvati svoju kesu i presporo nogu pred nogu krete napred. Saplete se . Povrati ravnotežu. Mokre staze caklile su se pod svetlosti sijalica , mokre od vode, i ponegde barica.
Blato kraj staza je opominjalo da je kiša tek prošla i svežina se prijatno osećala. Sa širokog kestena , otkačena na jednom ćošku, lepršala je plakata sportskih terena i sala, sa pozivom na upis novih polaznika na karate, kung fu, rvanje ... Njega je ipak oduvek zanimala samo košarka. Pričekao je svog psa da obavi potrebe, i ovlaš je bacio oko preko ramena da proveri da li je čopor i dalje udružen, ili se smirio. "Nezgodno je to sa psima kad se razlaju, a udruže", pomislio je . Borba svake vrste na svoj način. Slegnuo je ramenima. Džoni je već krenuo dalje. Kako voli ovako usamljeno marširati u polupraznom gradu sa svojim psom. Noć se već uveliko spuštala a grmljavina u daljini je upozoravala na novo nevreme.



lutrija
novine
značka
drug
 
lutrija
novine
značka
drug


Kada je pročitala knjigu, nije želela da odmah napiše prikaz. Želela je da joj se slegnu utisci i da tek onda piše.

Uzela je iz frižidera hladan sok od breskve i zatim otišla u sobu. Na dnu ormara pronašla je veliku kutiju punu fotografija i nekih važnih sitnica koje je želela da sačuva.

Prvo što je ugledala bila je značka koju je dobila u osmom razredu osnovne škole. Značka mladog ekološkog aktiviste. Da, i pre mnogo godina vodilo se računa o ekologiji.

Viši razredi osnovne škole jednom, ili dva puta godišnje čistili su i sređivali školsko dvorište i okolinu škole.

Pronašla je i novine iz 1984. Sačuvala je taj broj zbog njene dečije ljubavi, jednog sarajevskog pevača.

Gledala je fotografije. Lice joj se tokom gledanja menjalo. Suze u očima, pa smeh...Svaka fotografija imala je neku svoju priču.

Pronašla je i jedan plavi koverat. Još jedna fotografija. Počela je da plače. Drug A i ona u školskom dvorištu dele čokolade i cigarete.

A je bio baš lep na toj fotografiji. Njegove, obično tužne oči, na fotografiji bile su vesele. To je bila njihova poslednja fotografija.

Život je kocka. Ili lutija. Nekome pruži sve u životu, nekom drugom nameni bol i patnju.

Gledala je tu fotografiju. A je poginuo pre dosta godina. Niko sem nje nije znao kako i zašto. A ona će čuvati tajnu zauvek.

Trgla se kada je čula da joj zvoni telefon. Kolega traži tekst i da ga mejlom odmah pošalje. Želi da uveče postavi prikaz te nove knjige na portal.

Umila se u kupatilu, dosula sebi sok, zapalila cigaretu i počela da piše. Prikaz jedne tužne knjige.

Tuga se stalno motala oko nje. Obećala je sebi da će te večeri čitati neki lep, ljubavni, nežni roman.

1. Pariz
2. Beograd
3. Pisac
4. Pas
5. Sendvič
6. Televizija
 
Нисам сто година писао овде, па да пробам. Елем...
Аеродром Шарл де Гол. Господин средњих година, обучен као да је стигао из деведесетих година прошлог века, са шеширом и кишним мантилом седео је у чекаоници. Испод мишке је имао уролан Ле Монд, а поред ноге акт ташну. Иако је у аеродромској згради била гужва, изазивао је приличну пажњу својим помало чудним изгледом. Седео сам на супротном крају сале, тако да сам га могао посматрати без страха да ћу бити примећен и оптужен да буљим. Додуше, једног тренутка су нам се погледи срели, али његов је био толико одсутан, да сам имао утисак како је прошао не само кроз мене, већ и кроз танке зидове зграде, и завршио негде у предграђима Париза. Одавао је утисак човека који не припада овом месту, али исто тако својим комотним понашањем се некако уклапао, као да баш треба да буде ту. Покушавао сам да провалим ко је и шта тај помало чудни, али интересантни човек. Можда новинар? Писац?
Из размишљања ме тргну аеродромски спикер који објави да је авион за Београд постављен на писти, и позивао путнике на укрцавање. Спаковао сам напола поједен сендвич и устао. Скупио сам пртљаг и кренуо ка терминалу и бацивши још један поглед ка чудном путнику, на моје изненађење сам схватио да он више није ту. У кратком периоду током укрцавања сам већ и заборавио на њега. Летео сам, наравно, економском класом. Тражећи седиште са мојим бројем фрапирао сам се кад сам испред себе видео истог оног путника који ми је обузимао пажњу на аеродрому, а још више да седи на седишту поред мог. Обратио сам му се на енглеском уз извињење провлачећи се на седиште које је било до прозора. Одговорио ми је такође енглески it's okay! Никад нисам волео авионе. Мислим, не авионе као средство којим убрзавам савлађивање раздаљине између две тачке енормном брзином, већ онај осећај недостатка тла испод ногу. Прекрстио сам се и на моје "Боже помози" крајичком ока сам приметио да се мој сусед насмешио. Нисам од оних који ћеретају док лете, али сам прихватио разговор кад ми се обратио на прилично тачном српском, додуше уз француски акценат. Осећао се каже дужним да се обрати представнку земље у којој је одрастао, и која му је пружила толико среће у детињству и раној младости.
Авион је зарулао и прекинули смо разговор. Док смо узлетали, хиљаду питања ми се ројило у глави, и једва сам чекао да узлетимо изнад облака, да се авион смири, и да можемо наставити разговор. Недуго затим из звучника де зачуо глас капетана који је путницима пожелео пријатан лет, а затим и стјуардеса која даде дозволу да се одвежу појасеви. Погледао сам у друго седиште и, колико год ми је било непријатно да форсирам човека на разговор, радозналост је била јача, и иако сам себи у тренутку личио на тетку из локалног буса, почео сам постављати питања. Нелагодност је нестала кад сам схватио да је мој сапутник срдачан, отворен човек који воли разговор, а то му је, вели, навика из времена док је живео у Србији.
Да, претпоставка ми је била тачна, писац је. Додуше, осредњи, како он каже, али за скроман живот у француској престоници може да заради. Рођен је и одрастао у Београду, где му је отац био амбасадор шездесетих година. Одушевљено је причао о одрастању на београдским улицама, дружењу са вршњацима од којих је прихваћен и једино што га је издвајало од њих био је његов надимак "Француз". Здраво окружење, отворен, једноставан народ, град са душом, све су то фразе којим ме је засипао. Немало сам био поносан на нас, иако сам знао да ствари не изгледају баш тако, и да из њега говори носталгија, али је, свакако, лепо било чути.
Половином седамдесетих му је отац добио премештење у канцеларију у Паризу, и они су се одселили. Контакт са Београдом је имао још неко време, али нови град, нови људи, рана младост па са њом и заљубљивање, затим посвећеност позиву, све је то утицало да му Београд остане негде на дну душе, ту, али склоњен. Године су пролазиле, живот га је водио кроз разне европске престонице, само не кроз Београд. Све до једног трагичног тренутка. Син од његове бивше дадиље му је јавио да је преминула. Све је оставио, сео на први авион и кренуо да ода почаст жени која му је била друга мајка. И ту смо се срели.
Пошто у Београду већ одавно нема никога, а желећи да му покажем да се Београд није променио кад је у питању гостопримство, позвао сам га да тих пар дана проведе у мом стану. Радо је прихватио. Стигли смо, таксијем часком до Карабурме, смештај, флајка ракије за разговор до дубоко у ноћ.
Сахрана је била сутрадан, још један дан је провео обилазећи Београд, а онда је отпутовао. Срдачно смо се поздравили, рачунајући да смо један у другом пронашли пријатеља, само се мој пас растужио што одлази. Да ли зато јер га је заволео, или због кекса који је писац вадио за њега негде из дубоких џепова мантила, то је питање за њега.
Углавном, након неког времена, на телевизији видим свог пријатеља. Прима Гонкурову награду за дело, пази сад, "Поема о Београду". Опет понос у мени. И због њега, и због мог града, и због људи који га чине таквим. А за пар дана стиже и писмо од њега у којем се захваљује мени и Београду за инспирацију. Писано писаћом машином, наравно!

Лето
Маслина
Месец
Прстен
Недостајање
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top