Identitet između istine, ponašanja i etike

[Banovic Strahinja]

Ne mislim da je zaštita laž. U svetu gde postojimo, zaštita je itekako poželjna

Ne mislim da je ta zastita “losa” sama po sebi, i na kraju krajeva svi to radimo; no tehnicki gledano je ipak laz jer nije istina,
no odgovornost je na drustvu- a redje na pojedincu-
no ono sto je po meni apsurd, da zapravo i nema razloga tj ne bi trebalo biti razloga da se stitimo: sta je inherentno lose u vecini kod nas?
Mislim da vecina i nema zasto da se opravdava ili stidi, svi imamo neke slabosti i manjkavosti, pa sta?

Ono sto mi takodje pada u oci jeste da i na nekim terapijama- psiholozi cesto lece masku, th cilj je da samo bolje funkcionisu u drustvu, da budu uspeniji po nekim drustvenim normama, i mislim da je upravo ovaj generalni pristup razlog za povecanje raznih problema na mentalnom nivou.

 

[Elle]

na nekim terapijama- psiholozi cesto lece masku, th cilj je da samo bolje funkcionisu u drustvu, da budu uspeniji po nekim drustvenim normama

Koje npr, na šta tačno misliš?

 

[Zelena milja]

Mislim da vecina i nema zasto da se opravdava ili stidi, svi imamo neke slabosti i manjkavosti, pa sta?

Ništa. Samo nije loše biti oprezan. Ljudi teško pokazuju svoje slabosti jer znaju biti zloupotrebljene. Ne radi se o glumi. Već neotkrivanju svega o sebi.
Samo deca imaju tu privilegiju.

 

[Džudi S]

Sem pojedinaca, od kojih ja ne poznajem ni jednoga, niti ima ijedne takve osobe na ovom forumu-

Ja sam dala primer o jednoj osobi sa maskom i kada je skida. Ta osoba nema nikakve veze sa forumom.

 

[Edmund]

U svetlu Eriksonove teorije psiho-socijalnog razvoja — koja identitet vidi kao rezultat niza životnih kriza i odluka — i filozofskih razmišljanja Harryja Frankfurta, koji nas izaziva da preispitamo kako jezik oblikuje etičke istine, laži i „baljezgarije“ (izjave koje nisu ni istinite ni lažne, već služe ostavljanju utiska), otvaraju se ključna pitanja o suštini identiteta. Da li je on ono što jesmo, ono što želimo da budemo ili ono što drugi vide u nama?

Svakodnevno donosimo odluke koje nas oblikuju. Nekad se ponašamo u skladu sa sobom, a nekad igramo uloge — iz straha, potrebe ili želje za pripadanjem. Ako je ponašanje odraz identiteta, da li promena ponašanja menja i našu suštinu? Ili postoji „pravo ja“ koje je nezavisno od naših dela?
Ako je identitet složen spoj unutrašnjih vrednosti i ličnosti, svaka odluka — da budemo iskreni ili neiskreni, sebični ili velikodušni — oblikuje ono što jesmo. Ali ako postoji „pravo ja“ odvojeno od ponašanja, postavlja se pitanje: možemo li zaista postati neko drugi? I ako možemo, da li je to autentično ili tek uloga koju igramo?
Da li biste prepoznali svoje ‘pravo ja’ kada biste ga sreli, ili bi vam bio kao neki stranac?

Mislim da postoji pravo ja i da je složeno.
Ponašanjem ga ne menjamo već smo promenom ponašanja ili bliži ili dalji od rezonance pravog ja.

 

[Edmund]

Identitet mu dođe kao neki simbolički prikaz naše suštine
Potreba da se nečim štikliramo
Da stavimo neki bedž, boju, znak, simbol (i da nam se sviđa)