Пише пише .....
Територија Хрватске премошћује средњоевропски и медитерански свијет, а његову историју обиљежио је овај положај пограничне земље. Лежало је близу поделе између две половине
Римско царство и између њихових
византијских и
франачких наследника. Тхе
Источна и западна црква су се тамо надметале за утицај и, као граница хришћанства, суочиле су се са границама муслиманске експанзије у
Европу . Као део
Југославије након оба светска рата, борила се унутар државе у којој су доминирали Срби у међуратним годинама и из
Другог светског рата изашла је као засебна република у комунистичкој федерацији која се кретала између совјетског и западног блока. Сви ови конкурентски интереси имали су утјецаја на развој Хрватске.
Хрватска до османских освајања
Земље у којима су
Хрвати би се населили и основали своју државу која је лежала само у границама Западног римског царства. У 6. и 7. века ЦЕ ,
Словени су стигли на западни
Балкан , насељавајући се на
византијској територији дуж Јадрана и у залеђу и постепено се стапајући са
аутохтоним латинизованим становништвом. На крају су прихватили
Римокатоличку цркву , иако су сачували
словенску литургију. У 9. стољећу развила се неовисна хрватска држава са средиштем на сјеверу
Далмација , која је касније укључила и Хрватску и
Славонију . Ова држава је под краљем прерасла у моћну војну силуТомислав (владао
око 910–928). Хрватска је задржала своју независност под домаћим краљевима до 1102. године, када је круна прешла у руке
мађарске династије . Прецизни услови ове везе касније су постали предмет спора. Па ипак, чак и под династичком заједницом са
Мађарска , институције одвојене хрватске државности одржавале су се кроз Сабор (скуп хрватских племића) и
бан (намесник). Поред тога, хрватски великаши задржали су своје земље и титуле.
Током наредних векова, подручје повезано са именом Хрватска се постепено померало према северу и западу, јер је његова територија еродирала, прво губитком Далмације од
Венеције до 1420, а затим као резултат
Османска освајања у 16. веку. Хрватско племство задржало је своја права на земље које су окупирали Османлије, надајући се да ће их повратити након што их ослободе. На овим територијама, као и у земљама под млетачком влашћу, преживела је и хрватска национална традиција. Шири хрватски етнички идентитет био би даље учвршћен међу католицима Далмације и
Босне и Херцеговине током националистичких покрета 19. века.
Тхе
Аустријски Хабсбурговци , изабрани на престо Хрватске 1527. године након смрти угарског краља
Луја ИИ у
бици код Мохача , бранили су „остатак остатака“ Хрватске успостављањем Војне крајине (немачки: Милитаргрензе; српскохрватски: Војна Крајина), одбрамбена зона дуж границе са земљама под контролом Османлија. Будући да је њоме директно управљало хабзбуршко ратно веће, Војна крајина је даље смањила количину земље под контролом хрватских великаша, Сабора и бана. Даље, њене војне јединице и њихова права на земљу привукле су не само неке хрватске сељаке већ и већи православни прилив са територија освојених Османлијама. Такво је порекло хрватске мањине
Српско становништво.
Под притисцима изазваним османлијским инвазијама и повећаним обавезама према земљопоседницима, положај хрватског сељаштва се погоршао, што је довело до низа побуна - највише 1573. И племство је било под притиском хабзбуршког апсолутизма. Антихабзбуршка
завера хрватских и мађарских племића била је неуспешна, а њени лидери, укључујући Петра Зринског, бана Хрватске, погубљени су 1671. Хабсбуршка круна одузела им је велика имања у Хрватској.
Рагуса и хрватска ренесанса у Далмацији
Јадранску луку Рагуса основали су латинизирани колонисти, али до 14. века била је у великој мери славенизирана и добила је своје алтернативно име
Дубровник . Углавном хрватска република Рагуса одржала је несигурну
аутономију под сузеренитетом Венеције, Мађарске и (после 1397.)
Османског царства . Њено богатство као
трговачке силе заснивало се на улози посредника између Истока и Запада и неговало је процват културног живота. У 16. и 17. веку Рагуса и друга
далматинскаградови под влашћу Венеције постали су средиште хрватске ренесансе, која је, поред уметничких и научних дела, произвела обимну и моћну литературу која је имала трајни утицај на развој хрватског књижевног језика. Међутим, као трговачка сила, Рагуса је на крају ушла у пад паралелно оном у Венецији, тако да је до 18. века постала тек нешто више од економске заостале воде. Рагуса је задржала своју аутономију као град-држава до 1806, када су је окупирале војске
Наполеона И. Током француске окупације читаве Далмације, која је трајала до 1813. године, регион је означен као део
Илирских провинција , где је било дозвољено образовање и публикације на јужнословенским језицима.
Хрватски национални препород
Од краја 17. века, Хабсбурговци су почели да освајају хрватске крунске земље, прво од Османлија (уговорима од
Царловитз 1699. и
Пассаровитз 1718.), а затим из Венеције након
Наполеонових ратова (потврдио
Бечки конгрес 1815.). Те територије већином нису припојене Хрватској, већ су или укључене у Војну крајину или су организоване као засебне провинције - као у случају аустријске хабзбуршке
Далмације . Велики део земље подељен је немачким или
мађарским магнатима и војним великодостојницима.
Хрватско племство је било осиромашено, често културно
асимилирано и преслабо да би одолело хабзбуршкој централизацији и германизацији започетој у 18. веку под аустријском надвојвоткињом и свето римском царицом
Маријом Терезијом и настављеној под њеним сином, царем Свете Римске Републике
Јосифом ИИ . Као најбољу одбрану својих права и привилегија, Хрвати су се окренули сарадњи са Мађарима, али ће их овај избор касније изложити растућој снази мађарског
национализма . Када је мађарски, а не латински, наметнут као службени језик у
Мађарској и Хрватској, хрватски отпор се обликовао у
Илирски покрет 1830-их и 40-их. Илири - пре свега
интелектуалци , професионалци, свештеници и племство предвођени језичким реформатором
Људевит Гај —настоји да брани хрватске интересе позивајући на уједињење свих Јужних Словена, које би требало
олакшати усвајањем јединственог књижевног језика. Иако илирци нису успели да придобију остале Јужне Словене, успели су да
интегришу језички и административно подељене Хрвате у један национални покрет.
Прети мађарски
национализма у
револуцији 1848. и надајући се националном уједињењу и
аутономији у оквиру Аустријског царства, Хрвати, под забраном
Јосип Јелачић , илирац, стао је на страну аустријске
династије против Мађара. Ипак, уместо награде, Хрвати су добили исту централну контролу и германизацију које су Мађарима додељене као казна. Реакција против ових разочарења подстакла је развојСтранка деснице, на челу са Анте Старчевића, који је истицао идеју хрватских „државних права“ и тежио стварању независне Велике Хрватске. Неопходност ослањања на остале Јужне Словене у опозицији против Хабсбурговаца и Мађара такође је одржала у животу илирску идеју, оживљену 60-их година прошлог века под именомЈугословенство. Југословени, под покровитељством епископа
Јосип Јурај Штроссмајер (
Јосепх Георге Строссмаиер ), залагао се за јужнословенско јединство у федеративној хабсбуршкој држави као основу за независну балканску државу. Хрватски сепаратизам и јужнословенска сарадња (југословенство) постали су тако две
алтернативе које ће обликовати већи део хрватске политичке мисли у будућности.
Na slici je doček srpske vojske u Zagrebu - bečki konjušari dočekuju nove gazde...
