Hrišćanstvo u enciklopedijama za vreme SFRJ

Gedeon

Veoma poznat
Poruka
14.688
Evo, šta se o hrišćanstvu pisalo za vreme SFRJ. Nije bilo interneta kao danas, već su se listale enciklopedije i leksikoni po bibliotekama ili ko je imao šta od toga kod kuće. Imao sam, a i danas imam, Prosvetinu enciklopediju. Tipična komunističko-ateistička propaganda.
 
Poslednja izmena:
ХРИШЋАНСТВО, једна од најраспрострањенијих религија; за њеног оснивача сматра се митска личност Исус Христос; појавило се и развило током прва три века постојања Римског царства као религија робова и најнижих друштвених слојева, а из елемената ранијих религија, посебно јеврејског једнобоштва, сједињених с мистичким елементима касне грчко-римске филозофије, пре свега стоицизма и неоплатонизма. У почетку је имало многобројне секте, али се касније, углавном заслугом хеленистички образованог проповедника Павла из Тарса (тзв. апостол Павле), организовало у мање-више јединствену религиозну заједницу, цркву. До поч. ІV в. углавном је стихијним пасивним отпором извојевало најпре легалност и равноправност (Милански едикт 313), а на крају је постало државна религија. Почетком средњег века, хришћанска католичка црква потчинила је и саму државу, поставши идејна и организациона кичма феудалног друштва; у форми хришћанске религије и цркве дошла је до изражаја највећа историјска потреба онога времена; стварање нове (феудалне) форме односа господства и потчињености у друштву, тј. одржавање ропства без робовласничке форме друштвених односа; према томе, оно је значило успоставу првог и најнижег степена формалне једнакости људи, па отуда њихова једнакост пред Богом чини карактеристичну црту те религије. У римском робовласничком друштву ширило се спонтано, док је класно недиференцираном или слабо диференцираном варварском друштву било наметнуто силом, али без нарочито јаког отпора, што је знак да је и код њих одговарало потребама времена. Каснија подела хришћанске цркве на западну римокатоличку и источну грчко-православну, извршена 1054, одражавала је разлику између западноевропског и источноевропског феудализма, као што је настанак разних форми протестантизма током XVI в. био одраз преображаја феудалних односа у буржоаске. Обилна просветитељска, углавном француска и немачка литература, ограничена идеалистичким схватањем историје, схватала је и објашњавала хришћанство као заблуду људског духа или као неку превару; тек Марксово материјалистичко схватање историје дало је кључ за разумевање сваке религије, па и хришћанства, као законите форме друштвене свести у стању човековог робовања њему непознатим и туђим силама природе и друштвене нужности.
 
ИСУС (хебр. Јешуа), име митског оснивача хришћанске религије која га сматра за божјег сина; по веровању, оваплотио се у човека и мученички умро да би човечанство разрешио прародитељског греха. Јеванђеља, канонска и апокрифна, донекле различито описују његов живот. Историјска наука не поседује веродостојне доказе о постојању пророка чија је личност легендарно описана у јеванђељима. Неки научници су у новије доба налазили подударности са ликом Исуса у личности Учитеља праведности који се помиње као ру-ководилац секте у рукописима из Кумранских пећина крај Мртвог мора; али ни та теза није доказана и поред сличности идеја раног хришћанства и кумранске идеје Заједништва.
 
АДВЕНТИСТИ (лат.), протестантска верска секта која верује »у други долазак Христа и Страшни суд«; празнују суботу. Секту је поч. XІХ в. основао Вилјем Милер у Сев. Америци. Код нас су познати под именом суботари.
 
ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА, једна од великих хришћанских цркава; својом организацијом, обредима и учењем почела се формирати одмах после поделе Римске Империје (395). Развијајући се у државним оквирима Источног Римског Царства (Византије), где је царска власт била увек јака, источна, или доцније названа православна црква је од самог почетка морала бити потчињена државној власти. Византијски цареви су често самостално издавали верске декрете (декрет цара Ираклија о монотелиству, указ цара Лава ІII о укидању поштовања икона и др.) и збацивали непослушне цариградске патријархе (Игњатија и Фотија у ІX в.) У оваквим условима православна црква у Византији није дуго могла имати ниједног верског центра ни црквеног поглавара, већ су на њеном челу у почетку стајала 4 равноправна патријарха: цариградски, александријски, антиохијски и јерусалимски. Тек у VI в. успева цариградски патријарх да се уздигне изнад осталих, узимајући титулу васељенског патријарха. Улогу крупног феудалца, идеолога феудализма и подржаваоца владарске власти имала је православна црква кроз цео средњи век, не само у Византији већ и у свим земљама које су од ње примиле православно хришћанство. Водећи борбу са источним варварима, углавном Словенима, Византија је настојала да их преведе у хришћанство, како би их потчинила своме утицају. Пошто се током IX и X в. код Словена већ увелико врши процес феудализације друштвених односа и стварања држава, словенски владари и чланови њихових дружина радо примају хришћанство да би у њему нашли ослонац за нови поредак и своју власт. Отуда Византија у то доба преводи у хришћанство знатан део балканских Словена (Србе и Бугаре у IX в.), затим Источне Словене, или Русе (988), и неке народе на истоку (Јермене, Грузине, Копте и др.). За Словене је примање хришћанства из Византије представљало велики прогрес, јер су преко њега добили писмености (ћирилицу) и основне елементе византијске културе, на чијим ће се темељима градити њихова средњовековна култура (црквено-манастирска архитектура, фреско-сликарство, школе, средњовековна црквена и профана књижевност и др.). Услед пропасти Западног Римског Царства (476) и формирања западноевропског феудалног друштва с посебним одликама, западно хришћанство (в. Католичка црква) добило је постепено друкчију организацију од источног. На западу се, у условима политичке распарчаности и непостојања јаке владарске власти формирала јака, централистички уређена црква, са римским папом на челу; њени поглавари нису се хтели покорити удаљеном византијском цару, већ су настојали да потчине источну цркву, и постану поглавари читавог хришћанства; зато нарочито у доба покрштавања варвара (VII-X в.), које се врши и из Рима и из Цариграда, избијају све чешће сукоби између западне и источне цркве, поред осталог и због превласти над варварима; најпре они имају облик црквених распри (спор око поштовања икона у VIII в.), затим привременог расцепа, или шизме (расцеп 867. између папе Николе І и цариградског патријарха Фотија), да би се најзад цркве потпуно разишле и раздвојиле (1054), бацивши преко својих поглавара једна на другу проклетства (папа Лав IX и патријарх Михало Керуларије). Постепено, током векова, између њих су настале крупне разлике у организацији, обредима, обичајима, па и у догмама (догматски садржај обеју цркава углавном се налази у тзв. »Символу вере«, донетом на црквеним саборима у Никеји 325. и Цариграду 381). Тако је православна црква добила организацију по саборском и аутокефалном принципу, а католичка на принципу папског апсолутизма и централизма; за католичко свештенство био је обавезан целибат, а православно га није имало; код православних се причешће вршило у оба вида (и хлебом и вином), а код католика у оба вида само за свештенство, а за лаике у једном виду (хлебом); пост је код православних био строжи него код католика. У погледу догми, неслагања се односе углавном на VIII чл. Символа вере (тзв. догма filioque, што на латинском значи: и сина; наиме, по православнима Свети дух »произлази« само од Бога оца, а по католицима и од Бога оца и од Бога сина) и на непризнавање догме о папској непогрешивости у верским стварима, па према томе и папског првенства, од стране православне цркве. Са слабљењем Византије слаби и њен утицај на покрштене варваре, који су се све више осамостаљивали, покушавајући каткад и да је униште. Тако је бугарски цар Симеон, прогласивши се 925. за цара Бугара и Грка, истовремено и бугарску цркву уздигао на ранг патријаршије, учинивши је потпуно независном од Цариграда. На сличан начин је Сава Немањић (св. Сава), користећи распад Византије у вези са IV крсташким ратом, основао 1219, с пристанком никејског патријарха, самосталну српску архиепископију у Жичи, а доцније је цар Душан, прогласивши се за цара Срба и Грка 1346, и српску цркву уздигао на ранг патријаршије, учинивши је независном од Цариграда. После пада Византије (1453), не само што руска православна црква постаје независна од цариградског патријарха, него се у Москву премешта и међународни центар православља, а 1589, московски митрополит узима титулу патријарха. Тај процес распадања некада јединствене православне цркве толико је одмакао да данас имамо низ аутокефалних православних цркава: цариградску, александријску, антиохијску, јерусалимску, руску, грузинску, српску, бугарску, румунску (на челу са патријарсима, бираним на црквеним саборима); затим грчку, кипарску, албанску, пољску и чехословачку (на челу са аутокефалним митрополитима или архиепископима бираним такође на саборима). Цариградски патријарх, по традицији, и даље носи титулу весељенског патријарха, али у односу на друге аутокефалне цркве нема никакве стварне ни административне власти. Као саставни део државе и класног друштва, и православна црква је имала потресе и кризе. Већ у првим вековима државног живота Византије њу су потресале верско-политичке распре и прве јереси: манихејска (из III в.), монофизитска и монотелитска (из VI и VII в.). Позније јереси још јаче је потресају, јер су јеретички покрети тог времена били у суштини антифеудални покрети сељака кметова маскирани религијом. Такве јереси биле су павликијанска у Византији (IX в.), богумилска код Јужних Словена (X-XV в.), раскољништво у Русији (XVII в.) и др. Црквена и државна власт угушивале су их онако окрутно као и сељачке устанке. Православна црква балканских народа (српска, бугарска, византијска, албанска) крајем XV в. Турци су лишили њихових поседа, па су те цркве, изложене турским прогонима и насиљима, знатно приближиле народу. Али у то доба над њима и даље доминира цариградска патријаршија, којој је дуго била потчињена и српска православна црква (до обнове Пећке патријаршије 1557. и после њеног укидања, од 1767. до обнове српске државе у првом и другом српском устанку). Покушај султана Сулејмана II Величанственог да обновом Пећке патријаршије 1557. направи компромис с поробљеним српским народом није уродио плодом. Притискујући и народ и цркву све већим насиљима Турци су изазвали многе устанке Срба, на чијем су челу често стајали црквени људи, па и сами црквени поглавари (устанак вршачког епископа у Банату 1594; устанак патријарха Јована 1597; устанци патријарха Арсенија III и Арсенија IV, који су довели до І и II сеобе Срба 1690. и 1739, и др.). На сличан начин и грчка православна црква често је пристајала уз устаничке покрете свога народа, нпр. за време грчког устанка 1821-29, који је довео до стварања независне грчке државе. Руска православна црква, развијући се у условима успона независне руске феудалне државе, имала је, друкчији развитак. Она остаје идеолог феудализма и стуб руског феудалног уређења и царске самодржавне власти, и постаје толико конзервативна да се противи многим просветитељским реформама које спроводе руски цареви (Иван IV Грозни, у XVI в. и Петар Велики, у XVII и поч. XVIII в.), мада оне нису задирале у основе феудалног поретка. То је натерало Петра Великог да укине Московску патријаршију и црквене послове пренесе на Свети синод. који је био под јаким царским утицајем (Московска патријаршија обновљена је тек 1917-18). Срасла са царизмом и старом руском државом, у којој је имала многе привилегије, руска православна црква се све до 1923. није могла помирити са октобарском социјалистичком револуцијом, већ ју је преко својих врхова и сабора анатемисала, подржавајући контрареволуционарне унутрашње и спољне интервенције против совјетске власти.
 
Тек после пораза контрареволуције и стране војне интервенције, она, преко изјава патријарха Тихона, прави 1923. заокрет, мири се са совјетском влашћу и с њом налази modus vivendi на бази признања слободе вероисповести и одвајања цркве од државе. За време робовања наших народа под Турцима, српска православна црква била је у тесној вези са руском. После престанка рада последњих српских штампарија готово све црквене књиге отуда долазе у XVII и XVIII в. не само Србима већ и Бугарима и Македонцима. У вези с тим у српској, бугарској и македонској православној цркви одомаћио се руско-словенски језик, који је и данас у употреби. После велике сеобе Срба 1690, српска православна црква у данашњој Војводини добија посебан положај и посебну улогу. У Аустријском царству она постаје гарант српских привилегија које су штитиле српски народ од укмећивања, католичења и унијаћења, и однарођавања, чему су тежили аустро-мађарски феудалци и католичка црква. Везана за бечки двор, који је Србима дао те привилегије, православна црква у Војодини ни могла у револуционарној 1848. да нађе пут сарадње ца мађарском револуцијом, већ је војвођанске Србе одвела у супротан, контрареволуционарни табор. За то су били криви и мађарски револуционари, који нису хтели да признају Србима у Војводини националну аутономију. Уздизање карловачког митрополита на ранг патријарха и проглас српске Војводине, исте године (1848), нису поправили положај српског народа и православне цркве у Аустријском царству, јер је реакција која је настала после 1848 (Метернихов систем) збрисала сва обећања бечког двора у вези са српском аутономијом. Православна црквена територија која обухвата данашње земље СФРЈ била је подељена до 1918. год. на: 1. Карловачку митрополију (са 7 епархија); 2. Црногорско-приморску митрополију (са 3 епархије); 3. Српску цркву у Далмацији и Боки Которској (са 2 епархије); 4. Београдску архиепископију (са 5 епархија); 5. Српску цркву у Босни и Херцеговини; 6. Православну цркву у Ст. Србији и Македонији (са 6 епархија), која је од укидања Пећке патријаршије (1767) до ослобођења од Турака (1912) била у зависности делом и од бугарске егзархије, а од 1912. и 1913, одн. 1919. ушла у састав Београдске митрополије; 7. Српску православну цркву у Америци, која се почела стварати 1894. а 1923. основана је посебна епархија у Чикагу, потчињена црквеној јурисдикцији српског патријарха у Београду; од 1926. има свог епископа. Православна црква у Далмацији, пошто су се на том терену оштро сукобљавале православна и католичка црква, имала је донекле своју посебну историју и организацију. Црквени историчари узимају за почетак хришћанске цркве у Далмацији 55. год. и поделили су историју ширења хришћанства и организације цркве у том крају на неколико периода. Далмација је у црквеном погледу била под јурисдикцијом римског патријарха до 732, када долази под јурисдикцију цариградског патријарха. Убрзо после тога дошло је у Далмацији до оштрих борби између источне и западне цркве, између православља и латинизма. Оне трају све до Сплитског сабора 1075. кад латинско и хрватско становништво Далмације напушта православље и прихвата римокатолицизам. После тога једино грчке колоније остају верне православној цркви и воде борбу са латинизмом, у почетку саме а касније заједно са далматинским Србима. Сеобе Срба из Босне и Херцеговине у Далмацију оживљавају православну цркву нарочито у континенталном делу, а тиме она оживљује и у грчким колонијама далматинског приморја. Кад је 1420. оно дошло под власт Млетачке Републике, престаје заједнички црквени живот између православног становништва у континенталној Далмацији и у приморју; црквено живот развија се засебно без сталног хијерархијског уређења, док црква континенталне Далмације није била потчињена јурисдикцији дабробосанског митрополита, а црква у приморју јурисдикцији филаделфијског митрополита са седиштем у Млецима. Тако остаје до Карловачког мира 1699 (в.) кад Млетачка Република добија читаву Далмацију. Кад је Наполеон 1797. срушио Млетачку Републику, мења се и положај православне цркве у Далмацији. Она добија епископа (1810); за аустријске владавине (од 1814) он је духовно потчињен карловачком митрополиту, а од 1873. православна црква у Далмацији сачињава независну митрополију са русинско-румунском црквом у Буковини. После пропасти Аустро-Угарске 1918. и стварања државе СХС, уједињене су све њене православне црквене области под митрополитом, одн. патријархом. Канонско уједињење свих српских и македонских православних црквених области у једну цркву извршено је 1920, после стварања државе СХС. На челу православне цркве је патријарх. Виши орган је Синод.
 

Back
Top