ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА, једна од великих хришћанских цркава; својом организацијом, обредима и учењем почела се формирати одмах после поделе Римске Империје (395). Развијајући се у државним оквирима Источног Римског Царства (Византије), где је царска власт била увек јака, источна, или доцније названа православна црква је од самог почетка морала бити потчињена државној власти. Византијски цареви су често самостално издавали верске декрете (декрет цара Ираклија о монотелиству, указ цара Лава ІII о укидању поштовања икона и др.) и збацивали непослушне цариградске патријархе (Игњатија и Фотија у ІX в.) У оваквим условима православна црква у Византији није дуго могла имати ниједног верског центра ни црквеног поглавара, већ су на њеном челу у почетку стајала 4 равноправна патријарха: цариградски, александријски, антиохијски и јерусалимски. Тек у VI в. успева цариградски патријарх да се уздигне изнад осталих, узимајући титулу васељенског патријарха. Улогу крупног феудалца, идеолога феудализма и подржаваоца владарске власти имала је православна црква кроз цео средњи век, не само у Византији већ и у свим земљама које су од ње примиле православно хришћанство. Водећи борбу са источним варварима, углавном Словенима, Византија је настојала да их преведе у хришћанство, како би их потчинила своме утицају. Пошто се током IX и X в. код Словена већ увелико врши процес феудализације друштвених односа и стварања држава, словенски владари и чланови њихових дружина радо примају хришћанство да би у њему нашли ослонац за нови поредак и своју власт. Отуда Византија у то доба преводи у хришћанство знатан део балканских Словена (Србе и Бугаре у IX в.), затим Источне Словене, или Русе (988), и неке народе на истоку (Јермене, Грузине, Копте и др.). За Словене је примање хришћанства из Византије представљало велики прогрес, јер су преко њега добили писмености (ћирилицу) и основне елементе византијске културе, на чијим ће се темељима градити њихова средњовековна култура (црквено-манастирска архитектура, фреско-сликарство, школе, средњовековна црквена и профана књижевност и др.). Услед пропасти Западног Римског Царства (476) и формирања западноевропског феудалног друштва с посебним одликама, западно хришћанство (в. Католичка црква) добило је постепено друкчију организацију од источног. На западу се, у условима политичке распарчаности и непостојања јаке владарске власти формирала јака, централистички уређена црква, са римским папом на челу; њени поглавари нису се хтели покорити удаљеном византијском цару, већ су настојали да потчине источну цркву, и постану поглавари читавог хришћанства; зато нарочито у доба покрштавања варвара (VII-X в.), које се врши и из Рима и из Цариграда, избијају све чешће сукоби између западне и источне цркве, поред осталог и због превласти над варварима; најпре они имају облик црквених распри (спор око поштовања икона у VIII в.), затим привременог расцепа, или шизме (расцеп 867. између папе Николе І и цариградског патријарха Фотија), да би се најзад цркве потпуно разишле и раздвојиле (1054), бацивши преко својих поглавара једна на другу проклетства (папа Лав IX и патријарх Михало Керуларије). Постепено, током векова, између њих су настале крупне разлике у организацији, обредима, обичајима, па и у догмама (догматски садржај обеју цркава углавном се налази у тзв. »Символу вере«, донетом на црквеним саборима у Никеји 325. и Цариграду 381). Тако је православна црква добила организацију по саборском и аутокефалном принципу, а католичка на принципу папског апсолутизма и централизма; за католичко свештенство био је обавезан целибат, а православно га није имало; код православних се причешће вршило у оба вида (и хлебом и вином), а код католика у оба вида само за свештенство, а за лаике у једном виду (хлебом); пост је код православних био строжи него код католика. У погледу догми, неслагања се односе углавном на VIII чл. Символа вере (тзв. догма filioque, што на латинском значи: и сина; наиме, по православнима Свети дух »произлази« само од Бога оца, а по католицима и од Бога оца и од Бога сина) и на непризнавање догме о папској непогрешивости у верским стварима, па према томе и папског првенства, од стране православне цркве. Са слабљењем Византије слаби и њен утицај на покрштене варваре, који су се све више осамостаљивали, покушавајући каткад и да је униште. Тако је бугарски цар Симеон, прогласивши се 925. за цара Бугара и Грка, истовремено и бугарску цркву уздигао на ранг патријаршије, учинивши је потпуно независном од Цариграда. На сличан начин је Сава Немањић (св. Сава), користећи распад Византије у вези са IV крсташким ратом, основао 1219, с пристанком никејског патријарха, самосталну српску архиепископију у Жичи, а доцније је цар Душан, прогласивши се за цара Срба и Грка 1346, и српску цркву уздигао на ранг патријаршије, учинивши је независном од Цариграда. После пада Византије (1453), не само што руска православна црква постаје независна од цариградског патријарха, него се у Москву премешта и међународни центар православља, а 1589, московски митрополит узима титулу патријарха. Тај процес распадања некада јединствене православне цркве толико је одмакао да данас имамо низ аутокефалних православних цркава: цариградску, александријску, антиохијску, јерусалимску, руску, грузинску, српску, бугарску, румунску (на челу са патријарсима, бираним на црквеним саборима); затим грчку, кипарску, албанску, пољску и чехословачку (на челу са аутокефалним митрополитима или архиепископима бираним такође на саборима). Цариградски патријарх, по традицији, и даље носи титулу весељенског патријарха, али у односу на друге аутокефалне цркве нема никакве стварне ни административне власти. Као саставни део државе и класног друштва, и православна црква је имала потресе и кризе. Већ у првим вековима државног живота Византије њу су потресале верско-политичке распре и прве јереси: манихејска (из III в.), монофизитска и монотелитска (из VI и VII в.). Позније јереси још јаче је потресају, јер су јеретички покрети тог времена били у суштини антифеудални покрети сељака кметова маскирани религијом. Такве јереси биле су павликијанска у Византији (IX в.), богумилска код Јужних Словена (X-XV в.), раскољништво у Русији (XVII в.) и др. Црквена и државна власт угушивале су их онако окрутно као и сељачке устанке. Православна црква балканских народа (српска, бугарска, византијска, албанска) крајем XV в. Турци су лишили њихових поседа, па су те цркве, изложене турским прогонима и насиљима, знатно приближиле народу. Али у то доба над њима и даље доминира цариградска патријаршија, којој је дуго била потчињена и српска православна црква (до обнове Пећке патријаршије 1557. и после њеног укидања, од 1767. до обнове српске државе у првом и другом српском устанку). Покушај султана Сулејмана II Величанственог да обновом Пећке патријаршије 1557. направи компромис с поробљеним српским народом није уродио плодом. Притискујући и народ и цркву све већим насиљима Турци су изазвали многе устанке Срба, на чијем су челу често стајали црквени људи, па и сами црквени поглавари (устанак вршачког епископа у Банату 1594; устанак патријарха Јована 1597; устанци патријарха Арсенија III и Арсенија IV, који су довели до І и II сеобе Срба 1690. и 1739, и др.). На сличан начин и грчка православна црква често је пристајала уз устаничке покрете свога народа, нпр. за време грчког устанка 1821-29, који је довео до стварања независне грчке државе. Руска православна црква, развијући се у условима успона независне руске феудалне државе, имала је, друкчији развитак. Она остаје идеолог феудализма и стуб руског феудалног уређења и царске самодржавне власти, и постаје толико конзервативна да се противи многим просветитељским реформама које спроводе руски цареви (Иван IV Грозни, у XVI в. и Петар Велики, у XVII и поч. XVIII в.), мада оне нису задирале у основе феудалног поретка. То је натерало Петра Великог да укине Московску патријаршију и црквене послове пренесе на Свети синод. који је био под јаким царским утицајем (Московска патријаршија обновљена је тек 1917-18). Срасла са царизмом и старом руском државом, у којој је имала многе привилегије, руска православна црква се све до 1923. није могла помирити са октобарском социјалистичком револуцијом, већ ју је преко својих врхова и сабора анатемисала, подржавајући контрареволуционарне унутрашње и спољне интервенције против совјетске власти.
