Uspon Ozirisove Jedrilice;
&
Kobilica brodolomne lađe sutona, izdanak potonule školjke blaženih, ima bisernu osu, rezervoar tamne svetlosti koji kaplje (prosuta sunčana srž) – i posthumno začinje Horusa (treće oko). Taj rezervoar je stoga ne drugo do klijajući kapacitet sunčanih pega, sabitih u predivno vlakno – što iznosi, iz rosnog krila noći, zvezdu poslednje jasnosti.
Ozirisovo mrtvo-proklijalo telo se – shodno preuređenju odnosa samih stresnih tačaka u njemu – razudilo u putokaze. Tako je ono tek posthumno dalo nov predivni materijal za nebesku ledrilicu – koju pokreću vetrovi sveg njegovog za-života-pretrpljenog jada. A zaostala pokretačka sunčana srž-u-njemu se – svojim tihim iskapavanjem – pretvorila u fosforni sjaj jedne zinuto-preduboke zenice: oko slepčeve orijentacije, usled koje se on jedini penje uz lestvice.
&
Čun kliženja u drugu beskrajnost ima, na svom pramcu, skarabejska klješta – koja prevode prvu, bledu i drhtavu zvezdu (Astartu) preko ponora. A sama ta klješta pri tom su mesto ukrsta dva dajmona/karaktera (Tefnutinog puštenog Ka-a, i Šuove puštene Kait). I ona proizvode fluks (Astartinog) polja, ili polutrenutno izvagan ugao (njenog) zamaha, zarad uznešenja u najdalje sfere. Kolebljiv je pri tom pravac plovidbe koji, bivajući jednom fiksiran u umu ptice, biva odmah i svinut; uskraćen daljem protoku vremena, čekajući na kraj istorije; odnosno, na veliko pra-dato obećanje (sročeno u trenu provale vulkana).
Jer, u tome je razlog njenog melanholičnog bdenja: odustajanje dalekovide ptice od vlastite prapočetne vizije, koja je imala mogućnost da se ostvari i pre prolaska kroz skalu ostalih, u sopstvenoj joj rep-perjanici sadržanih, ustreptalih mogućnosti. Iako od sadržaja tog proviđenja ostade samo bleda korona, dim putokaza nasukava njegov poslednje žareći ostatak na Sever; ovaj, međutim, biva isključen iz daljeg protoka vremena. Jer, sve ostale mogućnosti-u-skali proviđanja, kao vraćene-na-sebe, nemahu svest o ovom učinjenom preskoku ponora i njime zadobivenoj široj vizuri, te svaka ponaosob mišljaše da je tačka apsolutnog početka. Prva – iako iluzorna, zauvek efektivna – predstava o postignutoj jednakosti, koja dovodi do potresa i pomračenja Sunca.
Smrt-u-snu proročke Ptice jeste brodolom Lađe koja pronosi Ideju-o-jednakosti, a čiji se Odvaljen Kljun zabada u Kamen – iz koga tada propevava čitava preskočena povest njenog građenja; i to unazadnim smerom, koji je dodatno upisivanje strelice njene samoorijentacije – u prostoru u kome nema ikakvih međa! U neizvesno založena Ideja, u nepovrat bačena Kocka. Gubitak prapočetne vizije – putem sloma njenog samozapečaćujućeg vrška jasnosti, koji izliva vlastito-proizvedeno mastilo i boji njegovom tugom sva osvitna nebesa. Ali to gubitništvo je korisno; ono je povratak u kristalnu pod-osnovu prvo-postavljenog pitanja, u kojoj pluta oštrica beskonačnog susaznavanja između Ja, Ti, Mi i Oni, – a što tvori osovinu Odmaknute Sfere (Domena Svečanosti). Njene prah-zvezdane uzde, međutim, vuku samo dve izmenjujuće jer prvo-polarizovane krajnosti: to su Šu i Tefnut, par iznimnih blizanaca, osovina učvršćenja kolebajućeg prastanja, temelj daleko-buduće gradnje, te središte zavetnog znamenja – upravo zbog toga što oni jedini vide ono što njih same, u uzajamnoj sprezi, predodređuje. Samo oni vide oko sveviđenja i stoga mogu da skrenu predviđen tok stvari, to jest, da izvrše premašaj sudbine. Jer oni od samog boga Raa preuzehu moć osvetljavanja – onda kad on beše potresen povratkom sopstvene stihijske sile (tj. uzvraćenim mu zmijskim ujedom). I tada on, ophrvan bolom, ovu razbi na bezbroj segmenata odražene svetlosti: – rođenje sazvežđa svih ljudi. Nenadani izlazak, iz kugle svetlo-vodenog prostranstva, pruge dalekog horizonta.
Heliada (odlomak iz moje knjige, "Neitino obzorje").
P.S. pogledaj moj uvodni prilog na ovu temu, na forumu "Annunaki".
A kako sve reci poticu iz Gr kao i KimoNo 
