Polimija, knjiga 7, gl 10.
Артабанов говор
10) Кад је Мардоније тако подупро Ксерксово мишљење, он заћути. И док су сви остали
Персијанци ћутали, не усуђујући се да се изјасне против изнесеног мишљења, Хистаспов син
Артабан, уздајући се у то што је био Ксерксов стриц, узме реч и изјави:
''Краљу, ако не дођу до изражаја и супротна мишљења, онда не можемо изабрати оно
мишљење које је боље, него мора да се прими једино оно које је изнесено. А ако се изнесу и друга
мишљења, онда се ствара могућност да се бира. Исто тако не можемо да познамо чисто злато само
по себи, него тек онда познамо које је боље кад га трљамо о друго злато. Ја сам говорио и твоме
оцу, а моме брату Дарију, да не ратује против Скита, једног народа који у својој земљи нема
уопште ниједног града. А он ме није послушао, јер је мислио да ће покорити скитске номаде, те се
са тог похода вратио изгубивши велики део својих најбољих војника. А ти, краљу, хоћеш да
ратујеш против људи који су много храбрији од Скита и за које се мисли да су најбољи и на мору
и на копну. Сматрам за своју дужност да ти кажем шта је то код њих чега се ја највише бојим.
Кажеш да ћеш направити мост на Хелеспонту и да ћеш кроз Европу кренути с војском у Хеладу.
Па ипак се може десити да будеш побеђен или на мору или на копну, а богами, и на оба фронта,
јер се сматра да су то храбри људи, а то се може закључити и по томе што су сами: Атињани
уништили толику војску која је са Датисом и Артафреном била упала у Атику. Ако им не пође за
руком да нас победе на оба фронта, већ ако нас нападну само на мору и победе, па ако отплове на
Хелеспонт и тамо разруше мост, то ће тек, краљу, да буде страшно. Ја то не измишљам и не
правим се мудар, него се већ једном десило да умало што нас није задесила велика несрећа кад је
твој отац саградио мост преко Трачког Боспора и преко Истра, те прешао и напао Ските. И тад су
Скити све могуће учинили само да наговоре Јонце, којима је било поверено да чувају мост на
Истру, да поруше мост. И да се тада Хистијеј, тиранин из Милета, сложио са мишљењем осталих
тирана, и да се том мишљењуније супротставио, Персијанци би потпуно били уништени. Ми ипак
са ужасом чујемо да је цела судбина једног краља зависила само од једногчовека. Зато немој и ти
без нужде да срљаш у такву опасност, него послушај мој савет! Распусти сада ову скупштину и
поново размисли о тој ствари, па кад донесеш одлуку, кажи нам шта сматраш за најбоље да се
уради. Мислим да је увек било од највеће користи да се о једној ствари зрело размисли: а ако нам
можда искрсне нешто што нисмо очекивали, то онда неће бити криво размишљање, него ће се то
десити зато што је судбина јача од размишљања. Али ако се неком ко ружне планове кује осмехне
срећа, то је он изненада и случајно постигао успех. И то не значи да је његова непромишљеност у
раду испала као нешто добро. Видиш како бог удара громом у сва жива бића која стрче изнад
осталих и не дозвољава им да се са њиме изједначе, а, с друге стране, не дира у оно што је малено.
Видиш, наиме, да увек баца муње на највеће куће и највеће дрвеће, јер бог креше све што је
претерано велико. Исто тако и једна велика војска може бити уништена од једне мале, само ако је
завидљиво божанство поплаши и баци гром на њу, те због тога и буде срамно уништена. Јер бог не
трпи да се још неко, осим њега, високо уздиже. Претерана журба у сваком послу доноси штету, а
то обично повлачиза собом и велике одговорности. И баш у размишљању лежи успех, иако на
први поглед и не изгледа тако, али се временом може лако доћи до уверења да је то ипак тахо. Ето,
224
краљу, то је све што сам хтео да ти саветујем. А ти, Гобријев сине, Мардоније, престани с тим
глупостима о Хеленима, јер они баш не заслужују да се о њима чују тако ружне ствари.
Омаловажавајући, наиме, Хелене, ти подстичеш краља да ратује; и изгледа ми да ти је
једино до тога и стало. Немој то да радиш, јер је клевета нешто најгоре. Клеветом двојица чине
неправду, а само један је трпи. Наиме, онај који клевеће, поступа неправедно што говори против
неког иза његових леђа, а онај који слуша, чини неправду што верује овом, а не труди се да се сам
о томе увери. Оном пак трећем, који није ту, наноси се неправда тиме што један од оне двојице
говори за њега да је рђав, а други — што верује да је то тако. Али ако већ мора да дође до рата
против овог народа, онда хајде да се опкладимо у своју децу. Нека краљ остане код своје куће, а ти
регрутуј војнике које год хоћеш и колико год хоћеш. Ако се пак деси, као што ти кажеш, да краљу
испадне за руком тај поход, онда нека буду погубљени и моји синови и ја с њима; али ако се деси
онако као што ја проричем, онда да буду погубљени твоји синови и, уколико се вратиш кући, и ти
с њима. Ако пак нећеш да пристанеш на ту опкладу и свакако поведеш војску на Хеладу, онда ће
се, кажем ти, чути како прича неко од оних који су остали у Персији да су Мардонија, који је
увалио Персијанце у велико зло, растргли пси и разнеле птице или негде у Атици или чак и у
Лаконији, а можда још и раније, на самом путу, па ћеш онда осетити против каквог си народа
наговарао краља да пође У рат.''